Tekst Bogdana Stojanovića, doktoranta Fakulteta političkih nauka i eksperta za nuklearno naoružanje. Prvobitno objavljen na portalu Bogdana Stojanovića: http://bogdanstojanovic.com
Nešto o rizicima
Kada se spomene reč „nuklearni“, odmah se nekako pomisli na atomsku bombu, razaranje, radijaciju ili katastrofu. Kao da je ljudima usađeno da je nuklearno nešto po prirodi loše i apokaliptično. Međutim, istovremeno smo svedoci obilatog korišćenja energije dobijene iz nuklearnih reaktora, bez koje bi današnji svet bio nepojmljiv. Kada je čovečanstvo ušlo u nuklearnu eru 1945. godine, cela stvar je bila potpuna nepoznanica, čak i za same naučnike koji nisu bili sigurni hoće li prva nuklearna eksplozija u pustinji Los Alamosa zapaliti čitavu atmosferu ili će imati ograničeno dejstvo. Ubrzo posle otkrivanja kataklizmičnog oružja koje radi na principu nuklearne fisije, otkrivena je i gotovo neiscrpna mogućnost nuklearne energije u civilne svrhe. Najrazvijenije države sveta su počele da razvijaju civilne nuklearne reaktore, a tehnologija čija evolucija do danas nije konačna, konstantno je napredovala.
Tačno je da nuklearne elektrane sa sobom nose određeni rizik, ali nije li tako sa bilo kojim vidom ljudske delatnosti? Da li su termoelektrane, petrohemijska industrija, farmakologija ili biotehnologija danas manje opasne po ljudski rod od nuklearnih elektrana? Nisu. Osim toga, nemojmo konstantno postavljati čoveka kao uzrok svega što se dešava na našoj planeti. Čovek kao egocentrično biće ne može tvrditi da opstanak zavisi isključivo od njegovog „dobrog vladanja“. Zakoni prirode su i dalje ti koji vuku sve konce gde postoji permanentna prirodna pretnja bezbednosti svih ljudi. I ne samo ljudi i živog sveta, već čitave planete. Čovek je nastao jer mu je priroda to dozvolila i stvorila uslove za tako nešto. Meteor koji je pre 60 miliona godina istrebio dinosauruse, otvorio je mogućnost za nastanak najvećeg predatora koji je ikada hodao planetom, a to je čovek. Dakle, mogućnost da nas istrebi neko nebesko telo, vulkan, super-cunami ili virus, ostaje zauvek otvorena. Neophodnost ovakvog uvoda potiče od potrebe da se prikaže ontološka nebezbednost svih nas i želje da se u startu odbaci argument po kome je ljudska bezbednost krucijalan razlog odricanja od nuklearne energije. Ovakav argument mogu da prihvatim samo ukoliko bismo se odrekli pojedinih hemijskih sredstava, farmaceutskih proizvoda, građevinskog materijala, i posebno – fosilnih goriva koja su daleko štetnija po okolinu nego nuklearne elektrane. Poštujem želju da se rizici i pretnje bezbednosti svedu na minimum, ali u takvoj situaciji bismo došli do jednog paranoičnog aspekta odricanja od hiljade stvari koje je ljudska inventivnost iznedrila. Mislim da bismo morali da prihvatimo svako novo tehnološko otkriće, napravimo kvalitetnu analizu troškova i koristi i pronađemo modus da ga iskoristimo za poboljšanje životnog standarda. Empirijski pokazatelji kažu da čak i nuklearno oružje, sposobno da stavi tačku na ljudsko postojanje, može igrati pozitivnu ulogu ukoliko mu se pronađe prava svrha. Tokom Hladnog rata, oružje armagedona doprinelo je stabilnosti i najverovatnije sprečilo izbijanje mnogostruko razornijeg Trećeg svetskog rata. Ali, to je već posebna tema, o kojoj možete čitati u monografiji „Ravnoteža nuklearne moći između SAD i SSSR (Rusije)“, koju sam nedavno objavio. U ovom tekstu samo želim da obznanim ne tako štetnu civilnu nuklearnu tehologiju i prezentujem njene neverovatne mogućnosti. Iako je sa bezbednosnog aspekta empirijski opovrgnuta, potreba za razoružanjem nuklearnih sila može imati humanu notu kroz argument da čovek ne sme posedovati oružje sveopšteg uništenja. Istovremeno, potreba za demontiranjem nuklearnih elektrana ne može imati ni bezbednosni ni humani argument koji navode zagovornici ekoloških pokreta i tzv. „zeleni“ lobi.
Prema rečima dr Jasmine Vujić, šefice katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, u Sjedinjenim Američkim Državama se u višedecenijskoj nuklearnoj istoriji dogodio samo jedan incident u nuklearnoj elektrani, i to na Ostrvu Tri milje 1979. godine. Tom prilikom niko nije stradao od ozračivanja. Na drugoj strani, od štetnih emisija iz termoelektrana poput sumpor-dioksida, žive, uranijuma ili torijuma, samo u SAD godišnje umre 17.000 ljudi, 11.000 doživi srčani udar, a čak 120.000 ima astmatične napade direktno prouzrokovane emisijom ovih materija. Ne znam da li ste znali da će pacijent u klinici koji ide na PET skener, u jednom danu primiti nekoliko puta veću dozu zračenja od one koja je dozvoljena radnicima u nuklearnim elektranama na godišnjem nivou?!
Energetske potrebe čovečanstva
Nakon incidentna u Fukušimi, predsednik najmoćnije države sveta, Barak Obama, eksplicitno je rekao da SAD u svakom slučaju planiraju izgradnju novih nuklearnih elektrana jer je emisija sumpor-dioksida iz termoelektrana dostigla kritičnu tačku. Naravno, mehanizmi sigurnosti se svakog dana dižu na viši nivo. U visoko-tehnološkim postrojenjima kakvo je nuklearna elektrana, naftna platforma ili petrohemijska fabrika, uvek je na snazi „tehnološka neposlušnost“ jer čovek nikada neće biti 100% siguran da do incidenta neće doći. Ali iz prethodnog dela, videli smo da su ljudi zapravo ontološki nebezbedna bića i da 0.0001% mogućnosti za katastrofu u nuklearnoj elektrani ne predstavlja veći problem od mogućnosti da cunami zbriše primorske gradove ili da dođe do erupcije vulkana. Zanimljivo je da Kina kao zemlja u velikom zaletu konstantno gradi nuklearne elektrane jer želi da smanji energetsku zavisnost od uglja i vode. Mnoge države sveta koje su razvijene ili tek idu ka tom cilju teže otvaranju novih nuklearnih elektrana. Tu su države kao što su: Indija, Rusija, Francuska, Poljska, Južna Koreja i Japan koji je nakon Fukušime nastavio sa izgradnjom nuklearnih postrojenja. Danas oko 40 zemalja na svetu poseduje bar jedan nuklearni reaktor. Termoelektrane enormno zagađuju vazduh emisijom žive i teških metala, te se države odlučuju na ekološkiji vid proizvodnje energije, a to je nuklearna, ma koliko laicima čudno zvučalo. Otpor nuklearnoj energiji relativno je slab, iako se deklarativno stiče utisak da je taj otpor snažan. Izuzetno u Nemačkoj i Italiji od evropskih država, to je postalo pitanje na kome se lome politička koplja i gde je „zeleni lobi“ veoma snažan.
Nuklearne vs termoelektrane
Već sam istakao da su termoelektrane daleko opasnije po životnu sredinu, ali to nije jedina manjkavost u odnosu na nuklearne elektrane. Radni vek nuklearnih elektrana je veći u maksimumu za 20 godina. Termoelektrana ima radni vek do 40 godina, dok je ta cifra za nuklearnu elektranu čak 60 godina. Što se tiče tzv. alternativnih izvora energije kao što su solarna ili energija dobijena iz vetrenjača koje koriste snagu vetra, podaci govore da je njihov udeo minoran, pa čak i u najrazvijenijim zemljama sveta. Alternativni izvori energije ne mogu da nadomeste ni 5% potrebne energije u najvećem broju država. Osim toga veoma su skupi, pa čak i za najbogatije države kao što je Nemačka koja dosta ulaže u vetrenjače. Čak i u Nemačkoj procenat proizvedene energije iz obnovjivih (alternativnih) izvora je oko 10%. Najveći problem sa alternativnim izvorima jeste što oni nisu alternativa! To je samo jedna idealistički utemeljena opcija bez mnogo dodirnih tačaka sa realnošću, koja ne može da utoli glad za energijom. Struja iz solarnih ćelija skuplja je u proseku 15 puta od struje proizvedene u nuklearnoj centrali. Jedan kilogram nisko obogaćenog uranijuma koji se koristi kao nuklearno gorivo, daje energiju jednaku energiji koju proizvede 70 kilometara kvadratnih solarnih ćelija ili čak 4000 vetrenjača. Četvrta i peta generacija nuklearnih reaktora svakako će rizike od katastrofe smanjiti na najmanju moguću meru, a takođe nuklearna tehnologija napredujući iz dana u dan produžava „životni“ vek reaktora i smanjuje iznos početne investicije. Nuklearni otpad iz ovih reaktora biće daleko manji nego što je to slučaj sa prethodnim generacijama. Jednostavno, države koje odbijaju izgradnju nuklearnih elektrana vrlo brzo će doći u nezavidnu poziciju da će morati da se oslanjaju na fosilna goriva (ugalj i naftu) i da će nestašicom istih (jasno je da će se njihova količina permanentno smanjivati), doći u poziciju da uvoze električnu energiju.
Zeleni lobi
Nuklearna energija je najjeftinija, iako ne manje bezbedna od drugih vidova, ali zato manje opasna po životnu sredinu. Francuska je sa 80% udela nuklearnih elektrana u proizvodnji energije vodeća evropska zemlja i jedina koja je energetski nezavisna od fosilnih goriva. Ona iz tog razloga izvozi struju i u svakom momentu ima poseduje višak električne energije. U određenim državama postoji izražena snaga zelenog lobija koji ima interes da sprečava izgradnju nuklearki pod „ekološkim“ izgovorom, a sve kako bi ostvario enormnu zaradu od distribucije preskupih vetrenjača, turbina i solarnih panela. Čak i države Bliskog istoka štede svoju naftu i ulažu u nuklearke kako bi dugoročno obezbedile energetsku nezavisnost. Mnogi će reći da im je to neisplativo s obzirom da je u zemljama OPEC-a litar vode skuplji od litra nafte, ali stratezi u tim zemljama napravili su dugoročno dobru odluku da ulože u jeftiniju, nuklearnu energiju. Razvoj alternativnih vidova energije koji propagira zeleni lobi svakako je dobar i poželjan, ali u ovom momentu preskup, neefikasan (nema konstantnost proizvodnje i slaba mogućnost skladištenja energije) i nedovoljan za bujajuće energetske potrebe. Iz ovoga možemo zaključiti da Srbija kao siromašna zemlja ne može dozvoliti luksuz da ulaže u neisplative alternativne izvore energije, već da uđe u neki regionalni aranžman izgradnje nuklearne elektrane. Cena izgranje nuklearnog reaktora nije mala, ali zajedno sa još nekom komšijskom državom to bi bio realan i isplativ poduhvat koji bi Srbiju učinio energetski stabilnijom državom.
Bogdan Stojanović
Nešto o rizicima
Kada se spomene reč „nuklearni“, odmah se nekako pomisli na atomsku bombu, razaranje, radijaciju ili katastrofu. Kao da je ljudima usađeno da je nuklearno nešto po prirodi loše i apokaliptično. Međutim, istovremeno smo svedoci obilatog korišćenja energije dobijene iz nuklearnih reaktora, bez koje bi današnji svet bio nepojmljiv. Kada je čovečanstvo ušlo u nuklearnu eru 1945. godine, cela stvar je bila potpuna nepoznanica, čak i za same naučnike koji nisu bili sigurni hoće li prva nuklearna eksplozija u pustinji Los Alamosa zapaliti čitavu atmosferu ili će imati ograničeno dejstvo. Ubrzo posle otkrivanja kataklizmičnog oružja koje radi na principu nuklearne fisije, otkrivena je i gotovo neiscrpna mogućnost nuklearne energije u civilne svrhe. Najrazvijenije države sveta su počele da razvijaju civilne nuklearne reaktore, a tehnologija čija evolucija do danas nije konačna, konstantno je napredovala.
Tačno je da nuklearne elektrane sa sobom nose određeni rizik, ali nije li tako sa bilo kojim vidom ljudske delatnosti? Da li su termoelektrane, petrohemijska industrija, farmakologija ili biotehnologija danas manje opasne po ljudski rod od nuklearnih elektrana? Nisu. Osim toga, nemojmo konstantno postavljati čoveka kao uzrok svega što se dešava na našoj planeti. Čovek kao egocentrično biće ne može tvrditi da opstanak zavisi isključivo od njegovog „dobrog vladanja“. Zakoni prirode su i dalje ti koji vuku sve konce gde postoji permanentna prirodna pretnja bezbednosti svih ljudi. I ne samo ljudi i živog sveta, već čitave planete. Čovek je nastao jer mu je priroda to dozvolila i stvorila uslove za tako nešto. Meteor koji je pre 60 miliona godina istrebio dinosauruse, otvorio je mogućnost za nastanak najvećeg predatora koji je ikada hodao planetom, a to je čovek. Dakle, mogućnost da nas istrebi neko nebesko telo, vulkan, super-cunami ili virus, ostaje zauvek otvorena. Neophodnost ovakvog uvoda potiče od potrebe da se prikaže ontološka nebezbednost svih nas i želje da se u startu odbaci argument po kome je ljudska bezbednost krucijalan razlog odricanja od nuklearne energije. Ovakav argument mogu da prihvatim samo ukoliko bismo se odrekli pojedinih hemijskih sredstava, farmaceutskih proizvoda, građevinskog materijala, i posebno – fosilnih goriva koja su daleko štetnija po okolinu nego nuklearne elektrane. Poštujem želju da se rizici i pretnje bezbednosti svedu na minimum, ali u takvoj situaciji bismo došli do jednog paranoičnog aspekta odricanja od hiljade stvari koje je ljudska inventivnost iznedrila. Mislim da bismo morali da prihvatimo svako novo tehnološko otkriće, napravimo kvalitetnu analizu troškova i koristi i pronađemo modus da ga iskoristimo za poboljšanje životnog standarda. Empirijski pokazatelji kažu da čak i nuklearno oružje, sposobno da stavi tačku na ljudsko postojanje, može igrati pozitivnu ulogu ukoliko mu se pronađe prava svrha. Tokom Hladnog rata, oružje armagedona doprinelo je stabilnosti i najverovatnije sprečilo izbijanje mnogostruko razornijeg Trećeg svetskog rata. Ali, to je već posebna tema, o kojoj možete čitati u monografiji „Ravnoteža nuklearne moći između SAD i SSSR (Rusije)“, koju sam nedavno objavio. U ovom tekstu samo želim da obznanim ne tako štetnu civilnu nuklearnu tehologiju i prezentujem njene neverovatne mogućnosti. Iako je sa bezbednosnog aspekta empirijski opovrgnuta, potreba za razoružanjem nuklearnih sila može imati humanu notu kroz argument da čovek ne sme posedovati oružje sveopšteg uništenja. Istovremeno, potreba za demontiranjem nuklearnih elektrana ne može imati ni bezbednosni ni humani argument koji navode zagovornici ekoloških pokreta i tzv. „zeleni“ lobi.
Prema rečima dr Jasmine Vujić, šefice katedre za nuklearni inženjering na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, u Sjedinjenim Američkim Državama se u višedecenijskoj nuklearnoj istoriji dogodio samo jedan incident u nuklearnoj elektrani, i to na Ostrvu Tri milje 1979. godine. Tom prilikom niko nije stradao od ozračivanja. Na drugoj strani, od štetnih emisija iz termoelektrana poput sumpor-dioksida, žive, uranijuma ili torijuma, samo u SAD godišnje umre 17.000 ljudi, 11.000 doživi srčani udar, a čak 120.000 ima astmatične napade direktno prouzrokovane emisijom ovih materija. Ne znam da li ste znali da će pacijent u klinici koji ide na PET skener, u jednom danu primiti nekoliko puta veću dozu zračenja od one koja je dozvoljena radnicima u nuklearnim elektranama na godišnjem nivou?!
Energetske potrebe čovečanstva
Nakon incidentna u Fukušimi, predsednik najmoćnije države sveta, Barak Obama, eksplicitno je rekao da SAD u svakom slučaju planiraju izgradnju novih nuklearnih elektrana jer je emisija sumpor-dioksida iz termoelektrana dostigla kritičnu tačku. Naravno, mehanizmi sigurnosti se svakog dana dižu na viši nivo. U visoko-tehnološkim postrojenjima kakvo je nuklearna elektrana, naftna platforma ili petrohemijska fabrika, uvek je na snazi „tehnološka neposlušnost“ jer čovek nikada neće biti 100% siguran da do incidenta neće doći. Ali iz prethodnog dela, videli smo da su ljudi zapravo ontološki nebezbedna bića i da 0.0001% mogućnosti za katastrofu u nuklearnoj elektrani ne predstavlja veći problem od mogućnosti da cunami zbriše primorske gradove ili da dođe do erupcije vulkana. Zanimljivo je da Kina kao zemlja u velikom zaletu konstantno gradi nuklearne elektrane jer želi da smanji energetsku zavisnost od uglja i vode. Mnoge države sveta koje su razvijene ili tek idu ka tom cilju teže otvaranju novih nuklearnih elektrana. Tu su države kao što su: Indija, Rusija, Francuska, Poljska, Južna Koreja i Japan koji je nakon Fukušime nastavio sa izgradnjom nuklearnih postrojenja. Danas oko 40 zemalja na svetu poseduje bar jedan nuklearni reaktor. Termoelektrane enormno zagađuju vazduh emisijom žive i teških metala, te se države odlučuju na ekološkiji vid proizvodnje energije, a to je nuklearna, ma koliko laicima čudno zvučalo. Otpor nuklearnoj energiji relativno je slab, iako se deklarativno stiče utisak da je taj otpor snažan. Izuzetno u Nemačkoj i Italiji od evropskih država, to je postalo pitanje na kome se lome politička koplja i gde je „zeleni lobi“ veoma snažan.
Nuklearne vs termoelektrane
Već sam istakao da su termoelektrane daleko opasnije po životnu sredinu, ali to nije jedina manjkavost u odnosu na nuklearne elektrane. Radni vek nuklearnih elektrana je veći u maksimumu za 20 godina. Termoelektrana ima radni vek do 40 godina, dok je ta cifra za nuklearnu elektranu čak 60 godina. Što se tiče tzv. alternativnih izvora energije kao što su solarna ili energija dobijena iz vetrenjača koje koriste snagu vetra, podaci govore da je njihov udeo minoran, pa čak i u najrazvijenijim zemljama sveta. Alternativni izvori energije ne mogu da nadomeste ni 5% potrebne energije u najvećem broju država. Osim toga veoma su skupi, pa čak i za najbogatije države kao što je Nemačka koja dosta ulaže u vetrenjače. Čak i u Nemačkoj procenat proizvedene energije iz obnovjivih (alternativnih) izvora je oko 10%. Najveći problem sa alternativnim izvorima jeste što oni nisu alternativa! To je samo jedna idealistički utemeljena opcija bez mnogo dodirnih tačaka sa realnošću, koja ne može da utoli glad za energijom. Struja iz solarnih ćelija skuplja je u proseku 15 puta od struje proizvedene u nuklearnoj centrali. Jedan kilogram nisko obogaćenog uranijuma koji se koristi kao nuklearno gorivo, daje energiju jednaku energiji koju proizvede 70 kilometara kvadratnih solarnih ćelija ili čak 4000 vetrenjača. Četvrta i peta generacija nuklearnih reaktora svakako će rizike od katastrofe smanjiti na najmanju moguću meru, a takođe nuklearna tehnologija napredujući iz dana u dan produžava „životni“ vek reaktora i smanjuje iznos početne investicije. Nuklearni otpad iz ovih reaktora biće daleko manji nego što je to slučaj sa prethodnim generacijama. Jednostavno, države koje odbijaju izgradnju nuklearnih elektrana vrlo brzo će doći u nezavidnu poziciju da će morati da se oslanjaju na fosilna goriva (ugalj i naftu) i da će nestašicom istih (jasno je da će se njihova količina permanentno smanjivati), doći u poziciju da uvoze električnu energiju.
Zeleni lobi
Nuklearna energija je najjeftinija, iako ne manje bezbedna od drugih vidova, ali zato manje opasna po životnu sredinu. Francuska je sa 80% udela nuklearnih elektrana u proizvodnji energije vodeća evropska zemlja i jedina koja je energetski nezavisna od fosilnih goriva. Ona iz tog razloga izvozi struju i u svakom momentu ima poseduje višak električne energije. U određenim državama postoji izražena snaga zelenog lobija koji ima interes da sprečava izgradnju nuklearki pod „ekološkim“ izgovorom, a sve kako bi ostvario enormnu zaradu od distribucije preskupih vetrenjača, turbina i solarnih panela. Čak i države Bliskog istoka štede svoju naftu i ulažu u nuklearke kako bi dugoročno obezbedile energetsku nezavisnost. Mnogi će reći da im je to neisplativo s obzirom da je u zemljama OPEC-a litar vode skuplji od litra nafte, ali stratezi u tim zemljama napravili su dugoročno dobru odluku da ulože u jeftiniju, nuklearnu energiju. Razvoj alternativnih vidova energije koji propagira zeleni lobi svakako je dobar i poželjan, ali u ovom momentu preskup, neefikasan (nema konstantnost proizvodnje i slaba mogućnost skladištenja energije) i nedovoljan za bujajuće energetske potrebe. Iz ovoga možemo zaključiti da Srbija kao siromašna zemlja ne može dozvoliti luksuz da ulaže u neisplative alternativne izvore energije, već da uđe u neki regionalni aranžman izgradnje nuklearne elektrane. Cena izgranje nuklearnog reaktora nije mala, ali zajedno sa još nekom komšijskom državom to bi bio realan i isplativ poduhvat koji bi Srbiju učinio energetski stabilnijom državom.
Bogdan Stojanović
RSS Feed
