U tekstu „Enigma Ruhani: Kuda idu odnosi Irana i SAD“ izrazio sam sumnju u mogućnost da Ruhanijeva diplomatska inicijativa i odgovor Obamine administracije na nju mogu da dovedu do približavanja Teherana i Vašingtona. Ovo sam obrazložio time da elita Sjedinjenih Država neće biti zadovoljna ničim manjim od promene režima u Teheranu, s obzirom na to da se Iran ovakav kakav je sada ne uklapa u njen bliskoistočni dizajn i da ga ova doživljava kao stratešku i identitetsku pretnju. I dalje ostajem pri ovom stavu, spreman da priznam da sam pogrešio ukoliko događaji krenu da se odvijaju suprotno mojim predviđanjima. Dugoročno, izvesno je da bi približavanje ovakve Amerike i ovakvog Irana bilo suočeno sa nepremostivim preprekama, ali nikad se ne zna kada bi mogao da iskrsne neki kartkoročni modus vivendi – uostalom, zar nije i Gadafi jedno vreme bio prihvatljiv za Vašington, a Bašar al Asad do pre koju godinu slavljen kao reformator koji obećava? U nauci o međunarodnim odnosima predviđanje nikada nije sto posto pouzdano – i jedan sitan događaj može da otera stvari u neočekivanom pravcu, a kamoli krupan poput američkog neuspeha u Siriji, koji je i bio katalizator za Ruhanijevu inicijativu. Nekakav dijalog se očigledno vodi – šta će biti, ostaje da vidimo. No, jedan čovek ne želi ništa da prepusti neizvesnosti, pa se izgleda ozbiljno unervozio u strahu da je približavanje SAD i Irana možda već na dohvat ruke. U pitanju je premijer Izraela, Benjamin Netanjahu (Kad sam svom drugu Vladimiru Ajzenhameru sa Fakulteta bezbednosti u Beogradu izneo razmišljanja iz pasusa koji sledi, rekao mi je „Laki je malo nervozan“. Otuda sam tekstu i dao ovakav naslov, a neke od ideja koje iznosim u njegovom nastavku su izvorno Ajzenhamerove).
Povod za ovaj tekst je Netanjahuova izjava, data na konferenciji za medije nakon susreta sa Putinom u Moskvi, u kojoj on poziva Rusiju da reši iransko nuklearno pitanje onako kako je rešila problem sirijskog hemijskog oružja. Ova izjava problematična je na najmanje dva načina. Prvo, Rusija jeste (čini se vrlo lako) nagovorila Asada da se odrekne hemijskog oružja, pa ispada da po analogiji izraelski premijer očekuje da će ubediti i Teheran da se odrekne nuklearnog. No, problem je u tome što Teheran ne može da se odrekne nečeg čega nema, jer niti poseduje nuklearno oružje, niti postoje pouzdani dokazi da želi da ga stekne. U tom slučaju, logično, jedino što bi izgleda zadovoljilo Netanjahua bilo bi da Iranci napuste čitav nuklearni program (dakle onaj za koji tvrde da je miroljubiv), jer se nikad ne zna kada se on može preokrenuti u vojne svrhe. Da li je to realno? Drugo, čak i kad bi postojale neke minimalne šanse da Iran na neki volšeban način odustane od nuklearnog programa, da li je Moskva prava adresa kojoj se treba obratiti da u tome pomogne? U slučaju Sirije, ruski uticaj na Asada bio je nesporan, no iluzija je da se odatle može izvući analogija primenljiva na Iran. Klijentski odnos Damaska prema Moskvi uveliko je postojao u vreme kada je ova u Teheranu važila za „Satanu 2“. Ruski pritisak da se Asad odrekne hemijskog naoružanja naišao je u trenutku kad ovaj nije imao kud – sateran u ćošak između pobunjenika koji mu kontrolišu pola državne teritorije i Amerikanaca i Francuza rešenih da vojno intervenišu, on nije mogao da očekuje da će opstati ukoliko mu i Rusija okrene leđa. Iran je, međutim, mnogo jači i samostalniji igrač od Sirije, te bi Netanjahu bio u velikoj zabludi ako bi stvarno mislio da Putin može da ga kontroliše. No, lično mislim da Beni jako dobro zna da Moskva nema čarobni štapić za rešenje iranskog nuklearnog pitanja, te da i upliće Rusiju u priču jer zapravo ne želi da se ovo pitanje reši diplomatskim putem. Obrazloženje zašto bi to bilo tako zahteva malo dublju analizu izraelske politike prema Iranu, ali i same suštine fenomena zvanog Izrael.
U pomenutom tekstu o Iranu objasnio sam zašto mislim da je Iran jedna u suštini defanzivna sila, te da su Sjedinjene Države te koje zbog svojih ofanzivnih namera prema njoj snose odgovornost za uzajamno neprijateljstvo. Izrael je, za razliku od SAD, a slično Iranu, takođe primarno defanzivna sila. Ova teritorijalno i po broju stanovnika mala zemlja nalazi se u tako nepovoljnom geopolitičkom okruženju, da je jedino čemu realno može da bude posvećena opstanak – o nekoj ekspanziji uticaja u regionu kao o realnoj politici nema govora. Međutim, Izrael doživljava upravo Iran kao svoju glavnu geopolitičku pretnju. Zašto, ako su obe sile defanzivne i pritom je Iran geografski znatno udaljeniji od Izraela od nekih aktera s kojima ovaj u svom neposrednom okruženju ima stvarnih bezbednosnih problema? I ovde se, kao u slučaju SAD, može izdvojiti strateški i identitetski razlog. Najpre strateški: Iran jeste geografski udaljena defanzivna sila, ali i sila koja ima jake veze sa akterima s kojima je Izrael bio ili je i sada u neposrednom sukobu: u prvom redu su to libanski Hezbolah, Hamas u pojasu Gaze i naravno Asadov alavitski režim u Siriji. Da bi se Izrael osećao bezbedno na uzanoj teritoriji koju zauzima uz Levant i rešio palestinsko pitanje u svoju korist, on mora da bude vojno i u svakom drugom smislu dominantan u odnosu na ove aktere. Podrška njima od strane snažnog Irana – a zamislite tek nuklearnog Irana – remeti strategiju Izraelcima, jer je onda pomenuta dominacija upitna. Identitetski: kao i za Sjedinjene Države, za Izrael je neprihvatljivo da Iran ima jedan u načelu islamistički režim, a da u isto vreme bude uspešno društvo – demokratsko i tehnološki napredno. Za Izrael je ovo tim veća pretnja što islamistički automatski znači i antiizraelski – uspeh Irana bio bi primer koji bi mogle da slede i druge bliskoistočne države, a Izrael ne samo što bi izgubio svoj regionalni monopol na demokratiju i tehnološki nivo, već bi se našao u neuporedivo lošijem bezbednosnom okruženju nego sada. No, ova dva razloga po meni i dalje nisu dovoljna da do kraja objasne svu paranoju Tel Aviva i njegovo preuveličavanje pretnje koja dolazi od Irana. Dodatni uzroci leže u prirodi izraelskog političkog sistema, ali i dublje od toga – u identitetu ne samo Izraela kao države, već Jevreja kao vrlo specifične etničke i verske grupacije.
Izrael ima proporcionalni izborni sistem bez izbornih jedinica i sa vrlo niskim cenzusom, što rezultira fragmentacijom Kneseta (parlamenta) na veliki broj političkih partija, gde one manje usled ucenjivačkog kapaciteta u formiranju vladajućih koalicija dobijaju nesrazmerno veliki uticaj u odnosu na svoju realnu snagu (ovo liči na Srbiju, samo što je kod nas cenzus ipak nešto veći). Neposredan izbor premijera, uveden 1996, uneo je dodatnu političku nestabilnost, jer je nametnuo izabranom premijeru zadatak da naknadno obrazuje parlamentarnu većinu. Koalicije su u Izraelu po pravilu krhke i prevremeni izbori česti. U tako haotičnim uslovima, politička borba se vodi – a kako bi drukčije – potpaljivanjem nacionalizma kod masa i utrkivanjem ko će biti veći „čvrstorukaš“ u rešavanju palestinskog pitanja. Ko se pokaže kao isuviše „mekan“ i sklon kompromisima, može da mu se desi da završi kao Jicak Rabin 1995. Ispoljavanje neprijateljstva prema Iranu je jedno od najboljih sredstava za dokazivanje „čvrstine“. Iran je pogodna adresa za nacionalističke tirade, iz strateških i identitetskih razloga koje sam naveo, ali i zbog sopstvene unutrašnjepolitičke logike, koja umnogome podseća na izraelsku. I tamo je priroda političke utakmice takva da je dokazivanje „čvrstorukaštva“ poželjna veština – a to se najlakše postiže, gle čuda, osipanjem drvlja i kamenja na račun Izraela. Tako su režimi u Tel Avivu i Teheranu u jednoj vrsti simbioze, potrebni su jedan drugom – jer ljudi na vlasti u njima grade sopstvenu političku težinu na uzajamnom anatemisanju. I što je manja realna pretnja koju bi dve države mogle da predstavljaju jedna za drugu, to će njihovi vlastodršci izmisliti da je veća, žrtvujući sebe logikama svojih političkih sistema. Kad Ahmadinedžad, recimo, kaže kako „režim koji ugnjetava Palestince treba izbrisati iz stranica istorije“, on to čini jer zna da će u Tel Avivu njegove reči namerno da iskrive i predstave kao „on bi da izbriše Izrael sa geografske mape“, dajući mu povoda za još žešći verbalni napad (na primer protiv „mita o Holokaustu“), što Izraelci opet okrenu na „negiranje Holokausta“ i tako u krug. No, neko mudar je rekao da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje – pa su tako i izraelski politički sistem i njegova logika u velikoj meri proizvod etosa jevrejskog naroda. Da bismo razumeli suštinu fenomena zvanog Izrael, otkud ta zemlja baš tu gde se nalazi i zašto vodi takvu spoljnu i unutrašnju politiku kakvu vodi, ali i dešifrovali širu sliku bliskoistočnih sukoba, moramo da znamo neke stvari o istoriji Jevreja.
Jevreji su stari bliskoistočni narod, čija se istorijska postojbina nalazi upravo ovde gde je danas Izrael. Ovo može biti jedno od opravdanja za postojanje jevrejske države, ali zamislimo kad bi se svi u moderno doba pozivali na istorijska prava, ko je gde kada živeo i bio tu pre nekog drugog – ne moramo mnogo da zamišljamo, jer smo i na prostoru Balkana iskusili do čega to vodi. Uglavnom, nakon tog početnog perioda sopstvene etničke države, najveći deo Jevreja iselio se iz domovine ili bio nasilno preseljavan od raznih imperijalnih osvajača, što je rezultiralo velikom teritorijalnom disperzijom ovog naroda u kasnijim vekovima i milenijumima. Jevreji su se vremenom raselili po čitavom svetu, pri čemu je veliki deo njih zadržao svoj etnički i verski identitet i pored utapanja u razna jezičko-kulturna podneblja i pružanja lojalnosti raznim državama i režimima. Dosta Jevreja je uspelo da u zemljama u kojima su živeli ostvare značajne uspehe i popnu se visoko na društvenoj lestvici – bilo tako što su zaradili veliko bogatstvo, ili stekli veliku političku moć, ili ostvarili epohalne rezultate na planu nauke i umetnosti. Da li je Jevrejima u ovome pomoglo to što su bili nadahnuti percepcijom sebe kao „izabranog naroda“, ili je ta percepcija zapravo došla kao posledica ovih rezultata – nije od presudne važnosti. Bitno je da su se Jevreji kroz istoriju potvrdili kao jedan veoma vitalan i uspešan narod, koji se borio i izborio za svoje mesto pod suncem, bez obzira na sve neprilike kroz koje je morao da prođe. U isto vreme, oni su svojim uspehom konstantno navlačili na sebe zavist i netrpeljivost drugih, zbog čega su često bili proganjani i na razne načine maltretirani. Fenomen antisemitizma koji je tako nastao kulminirao je u pojavi nacizma u 20. veku, kada je Adolf Hitler u svom uvrnutom umu iskonstruisao da je „jevrejska zavera“ kriva za poraz Nemačke u Velikom ratu, te da će Nemci povratiti svoju slavu i izboriti se za mesto koje im među drugim nacijama pripada tako što će fizički da istrebe Jevreje. Epilog nam je poznat – Hitler jeste pobio mnogo Jevreja, ali nije do kraja ostvario svoj bolesni naum. Oba svetska rata dobile su sile koje su se založile za jevrejsku stvar – najpre je u tom zalaganju prednjačila Velika Britanija, a nakon Drugog svetskog rata dominantnu ulogu u ovome preuzimaju Sjedinjene Države.
Vezivanje uz najmoćniju silu sveta i stvaranje uz njenu pomoć države u nekadašnjoj istorijskoj postojbini je možda i vrhunac istorijskih uspeha jevrejskog naroda. Od 1948. do danas, SAD i Izrael ostaće vrlo bliski saveznici i uzajamno će se podržavati u ključnim elementima njihovih spoljnih politika. Kako je došlo do toga da SAD označe skoro bezrezervnu podršku Izraelu kao ugaoni kamen svog bliskoistočnog dizajna, te odakle potiče toliko jaka sprega američkih i jevrejskih interesa, pitanje je na koje ću se vratiti kasnije. Sada je bitno da istaknem da je uz podršku ove moćne sile, ali i zahvaljujući sopstvenim kvalitetima, jevrejski narod ostvario nešto što je viđeno kao anomalija na Bliskom istoku, u čemu leži i ključ izraelsko-arapskog, odnosno jevrejsko-muslimanskog sukoba. Naime, teško se može tvrditi da je pre nastanka cionizma i zalaganja za stvaranje jevrejske nacionalne države na teritoriji Palestine postojala nekakva netrpeljivost između muslimana i Jevreja. Naprotiv, niz istorijskih primera govori suprotno. Jerusalim je u Srednjem veku bio uzoran multietnički grad, zajedničko sveto mesto triju religija. Kad su ga krstaši zauzeli krajem 11. veka, pobili su sve „nevernike“ koje su u njemu zatekli. Kada ga je muslimanski vladar Saladin vek kasnije povratio, poštedeo je civile i vratio multietnički i multiverski karakter gradu. Bežeći pred katoličkom Rekonkistom krajem 15. veka, Jevreji su se naselili u muslimanskom Osmanlijskom carstvu, koje ih je velikodušno primilo (mnogi od Jevreja kod nas u Srbiji, a posebno u Bosni, potomci su upravo tih sefardskih Jevreja, koji su napustili Španiju pre nekoliko vekova). Podelom Palestine i stvaranjem nacionalne jevrejske države, cionisti su prekinuli ovu nit multietničnosti bliskoistočnih država i time gurnuli prst u oko svim svojim susedima. Od tog trenutka Jevreji i muslimani postaju smrtni neprijatelji.
Kada pogledamo mapu današnjeg šireg Bliskog istoka (od Maroka do Avganistana), na njoj ćemo videti samo jednu nacionalnu državu u pravom smislu te reči, tj. u smislu da je zamišljena kao matična država jedne etničke grupe – Izrael. Iran, na primer, nije nacionalna država – njegovo stanovništvo je multietničko, ujedinjeno šiitskom religijom i dugom državotvornom tradicijom imperijalnog karaktera. Iako se decnijama upinjala da sebe izgradi kao naciju, Turska je u biti zadržala osmanlijski imperijalni identitet (pritom Turska samo uslovno može da se svrsta u Bliski istok). Avganistan je jedna veštačka tampon država između Srednje Azije, Irana i indijskog potkontinenta. Ostatak, zapravo veći deo Bliskog istoka, čine većinski arapske države. No, ne samo da nema jedinstvene države svih Arapa (bilo je nekad u Srednjem veku, takođe kao imperije zasnovane na islamu, čije je širenje u isto vreme širilo i arapski etnikum), već je i niz postojećih arapskih država uglavnom nestabilan, jer plemenski i sektaški identiteti nadilaze nacionalni (tu leže uzroci bivših i sadašnjih sukoba u Libiji, Jemenu, Libanu, Iraku, Siriji…). Sve ove države formirane su veštačkim i često nelogičnim povlačenjem granica od strane bivših kolonizatora i „mandatara“, među kojima su i oni koji su kasnije pomogli stvaranje nacionalne jevrejske države. Umesto jedinstvene i multietničke palestinske države (čije bi granice i same bile veštačke, ali po tome onda barem ne bi odudarala od ostatka regiona), zahvaljujući dvostrukim standardima najmoćnijih zapadnih zemalja, ali i energiji i složnom delovanju jevrejskog naroda nasuprot arapskoj učmalosti i nejedinstvu, došlo je do podele teritorije na jevrejski i arapski deo. U narednim decenijama su Jevreji oba dela stavili pod svoju kontrolu, u čemu su im Arapi zdušno pomogli svojim nepromišljenim i kilavim oružanim akcijama. Tu leži koren današnje jevrejsko-muslimanske netrpeljivosti.
Ovakvi uslovi doprineli su da „izabrani narod“ razvije jako rigidan politički etos. U političkom i bezbednosnom okruženju koje je u prvi mah delovalo nemoguće za opstanak, Izraelci (koji zapravo većinom potiču iz drugih svetskih zemalja, odakle su se doselili nakon stvaranja Izraela) su shvatili da za nacionalni cilj ne smeju da biraju sredstva – starozavetna maksima „oko za oko, zub za zub“ je postala ideja vodilja u nastupu prema neprijateljima, pa makar to bili i libanski i palestinski civili. Nacionalna država u zemlji „mleka i meda“ viđena je kao kompenzacija za višemilenijumska stradanja i posebno Holokaust. Ovakav etos podrazumeva urođenu paranoju, posmatranje međunarodnih sukoba u manihejskoj crno-beloj verziji, otežava pristajanje na kompromise i jako je osetljiv na dovođenje u pitanje nacionalnih mitova (Dakako da Holokaust nije mit, jer niko ne spori višemilionsko stradanje Jevreja od strane režima vođenog jednom bolesnom ideologijom. Međutim, Holokaust ne može da bude opravdanje za trenutno ponašanje prema Palestincima i Iranu, dok izvesnu mitološku dimenziju ima ponavljanje kao mantre precizne brojke od 6 miliona žrtava u situaciji kada mnogi drugi narodi – među njima i Rusi i Srbi – ni približno ne znaju koliko ih je u tom ratu izginulo. Pokušajte da se s nekim politički osvešćenim Jevrejinom našalite time što ćete reći da najnovija istraživanja svedoče o tome da je u Holokaustu zapravo stradalo 5 miliona 999 hiljada ljudi – i pratite reakciju). Rigidni cionistički u kombinaciji sa američkim puritanskim etosom stvorio je u drugoj polovini dvadesetog i početkom 21. veka jednu smesu zapaljivu i za Bliski istok i za čitav svet.
U ranijim tekstovima dosta sam govorio o pohodu Sjedinjenih Država ka svetskoj dominaciji i preoblikovanju svetskog poretka po sopstvenom dizajnu. U okviru globalnog nalazi se i bliskoistočni dizajn, u kome je gotovo bezrezervna podrška Vašingtona Izraelu opšte mesto u poslednjih nekoliko decenija, čak i onda kad se čini da ta podrška ide na štetu neposrednih američkih interesa. Postoji više mogućih objašnjenja zašto je to tako. Kada pogledamo lokalni kontekst, Izrael se sam po sebi nameće kao američki favorit time što je jedina demokratija u regionu (čime automatski stiče simpatije liberalnih imperijalista u establišmentu SAD), ali i više od toga – on je jedan od retkih uspešnih primera „izgradnje države“ uopšte u svetu, a svakako jedini na Bliskom istoku. U stvaranju jevrejske nacionalne, a u isto vreme demokratske i tehnološki napredne države, koja kao takva predstavlja anomaliju u regionu, SAD su imale značajno učešće. Stoga je za očekivati da nastave da svesrdno podržavaju svoj projekat. Lokalni kontekst treba pogledati i na drugoj strani – u samim SAD. Opštepoznata stvar je da jevrejski lobi u SAD spada u red aktera koji najviše utiču na spoljnu politiku Vašingtona. O delovanju AIPAC i sličnih organizacija odličnu knjigu napisali su Džon Miršajmer i Stiven Volt, inače veliki kritičari podređivanja američke spoljne politike interesima Izraela. No, tajna uspeha izraelskog lobija u SAD i američko-izraelske sprege ne može se sasvim dokučiti posmatranjem samo lokalnih konteksta. Ona leži u specifičnom poklapanju globalnih interesa američkih neokonzervativnih i liberalnih imperijalista s jedne, i cionista s druge strane, koje je pak u uskoj vezi sa izrazitom kompatibilnošću jevrejskog i puritanskog političkog etosa.
Jevrejski lobi u SAD nije običan lobi. Nisu to neki pojedinci i grupe koji su se prosto organizovali radi vršenja uticaja na politiku Vašingtona, već se oni nalaze u samom vrhu establišmenta – među ključnim kreatorima američke spoljne politike. Neki od najistaknutijih neokonzervativnih i liberalnih imperijalista su jevrejskog porekla i predstavljaju najtvrđe podržavaoce izraelske stvari (ovakva personalna sprega nije rezervisana isključivo za SAD – i u Srbiji, na primer, neki od glavnih jevrejskih lobista su u isto vreme među vodećim natovcima/rusofobima/podržavaocima američkog imperijalizma). Ovaj amalgam izgrađen je na jedinstvenim globalnim ciljevima koji podrazumevaju pretvaranje međunarodnog anarhičnog sistema u hijerarhijski poredak sa SAD na čelu, zasnovan na „univerzalnim vrednostima“ čija se suština može svesti na dominaciju ideologije liberalnog kapitalizma, formirane oko osnovne vrednosti individualizma. Mnogi o ovome govore u formi teorije zavere, kao da postoji neka moćna jevrejsko-kapitalistička organizacija koja iz senke vuče sve konce svetske politike. Međutim, radi se o jednostavnom ostvarivanju podudarnih interesa, u kome nema ničeg netransparentnog i zavereničkog. Pritom nisu u pitanju samo ekonomski interesi. Činjenica je da SAD kao najbogatija zemlja na svetu i finansijski moćne jevrejske porodice imaju zajednički interes da se izgradi globalni sistem u kome će oni zadržati i proširiti privilegije, ali se sprega interesa ne iscrpljuje u tome. Zalaganje za globalni hijerarhijski poredak sazdan na individualizmu kao osnovnoj vrednosti, identitetski je ukorenjeno – ono je zajedničko obeležje američkog puritanskog i jevrejskog etosa.
Jednako kao i američkim imperijalistima, cionistima smeta anarhija u međunarodnim odnosima, jer smatraju da je njihov narod od nje istorijski imao mnogo štete – bili su žrtve raznih režima koji su se skrivali iza nacionalnog suvereniteta, naročito u periodima kada su se suverene države (posebno velike sile) međusobno sukobljavale sledeći svoje nacionalne interese (Iza Holokausta stajala je Nemačka kao jedna od tradicionalnih evropskih velikih sila, dok druga – Rusija – takođe nije omiljena među cionistima, jer je krive za nekoliko pogroma nad jevrejskim narodom. Rusofobija je zbog toga još jedno zajedničko obeležje američkih imperijalista i cionista, pa otuda i svaki „iskorak“ Tel Aviva prema Moskvi, uključujući i Netanjahuov, treba posmatrati sa rezervom). Kako u američkom novom svetskom poretku ne bi bilo mesta nacionalnom suverenitetu i interesu u tradicionalnom smislu, nestala bi i bojazan da se Jevrejima mogu ponoviti neka od tragičnih zbivanja iz prošlosti. Upravo je nametanje individualizma kao vrednosti jedno od sredstava za razaranje drugih država i nacija – ako ga svi ostali prihvate, onda će Jevreji (koji drže do svog kolektivnog identiteta) i SAD (čiji nacionalni identitet nije protivrečan individualizmu, jer počiva na njemu) biti u prednosti. Ovo je klasičan primer dvostrukih standarda, mada su, ruku na srce, Izraelci manje licemerni i iskreniji od Amerikanaca kad je priznavanje posedovanja ovih standarda u pitanju (U tom smislu ilustrativan je jedan događaj iz mog ličnog iskustva. Pre dve godine sam prisustvovao predavanju izraelskog ambasadora u Beogradu, koji je tom prilikom ponavljao klasične floskule o izmenjenoj prirodi ratovanja, promeni karaktera pretnji od konvencionalnih ka onima koje dolaze od terorizma, itd. Ja sam ga posle predavanja pitao: „Ako je tačno da su se pretnje kao što Vi kažete izmenile, zašto onda Vaš premijer insistira na tradicionalnom odgovoru na njih, u vidu zahteva za 'odbranjivim granicama' Izraela?“ Odgovorio mi je: „Svaka država ima svoje bezbednosne imperative, a naš slučaj je specifičan. Mi ne možemo da prihvatimo da u slučaju povratka na granice iz 1967. naša zemlja na nekim mestima ima širinu između mora i suseda od svega desetak kilometara“. Dakle, priroda bezbednosnih pretnji se generalno izmenila, ali Izrael nema problem s tim da prizna da je suočen sa klasičnom konvencionalnom pretnjom i da na njoj zasniva svoju odbrambenu strategiju).
Oko ovog globalnog cilja nema kompromisa, osim taktičkog. Rigidnost i odsustvo spremnosti na kompromis, posmatranje međunarodnih sukoba u holivudskom/manihejskom crno-belom maniru, takođe je zajednička osobina puritanskog i jevrejskog političkog etosa. No, i pored ove sprege, SAD i Izrael su ipak dve različite države sa ne baš u svemu podudarnim nacionalnim interesima. Iako se u načelu slažu po pitanju bliskoistočnog i globalnog dizajna, u praksi se često javljaju razmimoilaženja upravo u pogledu spremnosti na taktičke kompromise – kad je Izrael spreman na njih, SAD ne moraju da budu, i obrnuto. Dok su SAD relativno bezbedne na svojoj hemisferi, Izrael se nalazi u realno nezgodnom geopolitičkom položaju, pa samim tim drugačije i gleda na mnoge taktičke kompromise sa protivnicima, procenjujući koliko bi oni mogli biti korisni/štetni za njegovu nacionalnu bezbednost. Slučaj Iran je najbolji primer za to – Netanjahu je nervozan, jer se plaši mogućnosti taktičkog kompromisa SAD sa Iranom. Iako je svestan da bi taj kompromis bio kratkoročan, taj kratak rok je dovoljan da Izrael pretrpi određenu štetu u pogledu svog regionalnog položaja, a posebna priča je šteta koju bi sam Netanjahu mogao da ima u sopstvenom političkom miljeu ukoliko bi ispao „mekan“ time što bi popustio pod američkim pritiskom da prihvati dil sa Iranom (prethodni Obamin pritisak na Netanjahua oko Palestine nije urodio plodom, za razliku od Klintonovog pritiska na Rabina, koga je popuštanje koštalo života).
Dakle, kad Beni traži od Rusije da nagovori Teheran da popusti, on ne radi to zato što veruje da bi takva inicijativa uspela, već naprotiv – zato što zna da ne bi uspela, ali bi zato mogla da ima jedan drugi efekat. Imajući u vidu pogoršanje rusko-američkih odnosa u poslednje vreme i američki neuspeh u Siriji kome su najviše kumovali upravo Rusi, teško je očekivati da bi Amerikanci dozvolili Rusiji da diplomatski poentira i kad je Iran u pitanju. Netanjahu verovatno razmišlja na sledeći način: „Ako se okrenem Rusima i stavim u izgled da bih prihvatio još jednu njihovu diplomatsku pobedu, sva je prilika da će Amerikanci shvatiti da je vrag odneo šalu i odustati od kompromisa koji bi Rusima doneo mnogo više koristi nego njima“. Da li izraelski premijer možda preuveličava problem i nepotrebno traži ovakvo rešenje za isti? Po mom mišljenju da, jer i dalje ne verujem u mogućnost bilo kakvog ozbiljnijeg kompromisa u kome bi učestvovali SAD, Iran i Rusija, kako god se Izraelci ponašali. No, ja sam ja, a Beni je Beni, i dok i najmanja mogućnost od Izraela nezavisnog američko-iranskog kompromisa ne otpadne, on će ostati malo nervozan.
Vladimir Trapara
Povod za ovaj tekst je Netanjahuova izjava, data na konferenciji za medije nakon susreta sa Putinom u Moskvi, u kojoj on poziva Rusiju da reši iransko nuklearno pitanje onako kako je rešila problem sirijskog hemijskog oružja. Ova izjava problematična je na najmanje dva načina. Prvo, Rusija jeste (čini se vrlo lako) nagovorila Asada da se odrekne hemijskog oružja, pa ispada da po analogiji izraelski premijer očekuje da će ubediti i Teheran da se odrekne nuklearnog. No, problem je u tome što Teheran ne može da se odrekne nečeg čega nema, jer niti poseduje nuklearno oružje, niti postoje pouzdani dokazi da želi da ga stekne. U tom slučaju, logično, jedino što bi izgleda zadovoljilo Netanjahua bilo bi da Iranci napuste čitav nuklearni program (dakle onaj za koji tvrde da je miroljubiv), jer se nikad ne zna kada se on može preokrenuti u vojne svrhe. Da li je to realno? Drugo, čak i kad bi postojale neke minimalne šanse da Iran na neki volšeban način odustane od nuklearnog programa, da li je Moskva prava adresa kojoj se treba obratiti da u tome pomogne? U slučaju Sirije, ruski uticaj na Asada bio je nesporan, no iluzija je da se odatle može izvući analogija primenljiva na Iran. Klijentski odnos Damaska prema Moskvi uveliko je postojao u vreme kada je ova u Teheranu važila za „Satanu 2“. Ruski pritisak da se Asad odrekne hemijskog naoružanja naišao je u trenutku kad ovaj nije imao kud – sateran u ćošak između pobunjenika koji mu kontrolišu pola državne teritorije i Amerikanaca i Francuza rešenih da vojno intervenišu, on nije mogao da očekuje da će opstati ukoliko mu i Rusija okrene leđa. Iran je, međutim, mnogo jači i samostalniji igrač od Sirije, te bi Netanjahu bio u velikoj zabludi ako bi stvarno mislio da Putin može da ga kontroliše. No, lično mislim da Beni jako dobro zna da Moskva nema čarobni štapić za rešenje iranskog nuklearnog pitanja, te da i upliće Rusiju u priču jer zapravo ne želi da se ovo pitanje reši diplomatskim putem. Obrazloženje zašto bi to bilo tako zahteva malo dublju analizu izraelske politike prema Iranu, ali i same suštine fenomena zvanog Izrael.
U pomenutom tekstu o Iranu objasnio sam zašto mislim da je Iran jedna u suštini defanzivna sila, te da su Sjedinjene Države te koje zbog svojih ofanzivnih namera prema njoj snose odgovornost za uzajamno neprijateljstvo. Izrael je, za razliku od SAD, a slično Iranu, takođe primarno defanzivna sila. Ova teritorijalno i po broju stanovnika mala zemlja nalazi se u tako nepovoljnom geopolitičkom okruženju, da je jedino čemu realno može da bude posvećena opstanak – o nekoj ekspanziji uticaja u regionu kao o realnoj politici nema govora. Međutim, Izrael doživljava upravo Iran kao svoju glavnu geopolitičku pretnju. Zašto, ako su obe sile defanzivne i pritom je Iran geografski znatno udaljeniji od Izraela od nekih aktera s kojima ovaj u svom neposrednom okruženju ima stvarnih bezbednosnih problema? I ovde se, kao u slučaju SAD, može izdvojiti strateški i identitetski razlog. Najpre strateški: Iran jeste geografski udaljena defanzivna sila, ali i sila koja ima jake veze sa akterima s kojima je Izrael bio ili je i sada u neposrednom sukobu: u prvom redu su to libanski Hezbolah, Hamas u pojasu Gaze i naravno Asadov alavitski režim u Siriji. Da bi se Izrael osećao bezbedno na uzanoj teritoriji koju zauzima uz Levant i rešio palestinsko pitanje u svoju korist, on mora da bude vojno i u svakom drugom smislu dominantan u odnosu na ove aktere. Podrška njima od strane snažnog Irana – a zamislite tek nuklearnog Irana – remeti strategiju Izraelcima, jer je onda pomenuta dominacija upitna. Identitetski: kao i za Sjedinjene Države, za Izrael je neprihvatljivo da Iran ima jedan u načelu islamistički režim, a da u isto vreme bude uspešno društvo – demokratsko i tehnološki napredno. Za Izrael je ovo tim veća pretnja što islamistički automatski znači i antiizraelski – uspeh Irana bio bi primer koji bi mogle da slede i druge bliskoistočne države, a Izrael ne samo što bi izgubio svoj regionalni monopol na demokratiju i tehnološki nivo, već bi se našao u neuporedivo lošijem bezbednosnom okruženju nego sada. No, ova dva razloga po meni i dalje nisu dovoljna da do kraja objasne svu paranoju Tel Aviva i njegovo preuveličavanje pretnje koja dolazi od Irana. Dodatni uzroci leže u prirodi izraelskog političkog sistema, ali i dublje od toga – u identitetu ne samo Izraela kao države, već Jevreja kao vrlo specifične etničke i verske grupacije.
Izrael ima proporcionalni izborni sistem bez izbornih jedinica i sa vrlo niskim cenzusom, što rezultira fragmentacijom Kneseta (parlamenta) na veliki broj političkih partija, gde one manje usled ucenjivačkog kapaciteta u formiranju vladajućih koalicija dobijaju nesrazmerno veliki uticaj u odnosu na svoju realnu snagu (ovo liči na Srbiju, samo što je kod nas cenzus ipak nešto veći). Neposredan izbor premijera, uveden 1996, uneo je dodatnu političku nestabilnost, jer je nametnuo izabranom premijeru zadatak da naknadno obrazuje parlamentarnu većinu. Koalicije su u Izraelu po pravilu krhke i prevremeni izbori česti. U tako haotičnim uslovima, politička borba se vodi – a kako bi drukčije – potpaljivanjem nacionalizma kod masa i utrkivanjem ko će biti veći „čvrstorukaš“ u rešavanju palestinskog pitanja. Ko se pokaže kao isuviše „mekan“ i sklon kompromisima, može da mu se desi da završi kao Jicak Rabin 1995. Ispoljavanje neprijateljstva prema Iranu je jedno od najboljih sredstava za dokazivanje „čvrstine“. Iran je pogodna adresa za nacionalističke tirade, iz strateških i identitetskih razloga koje sam naveo, ali i zbog sopstvene unutrašnjepolitičke logike, koja umnogome podseća na izraelsku. I tamo je priroda političke utakmice takva da je dokazivanje „čvrstorukaštva“ poželjna veština – a to se najlakše postiže, gle čuda, osipanjem drvlja i kamenja na račun Izraela. Tako su režimi u Tel Avivu i Teheranu u jednoj vrsti simbioze, potrebni su jedan drugom – jer ljudi na vlasti u njima grade sopstvenu političku težinu na uzajamnom anatemisanju. I što je manja realna pretnja koju bi dve države mogle da predstavljaju jedna za drugu, to će njihovi vlastodršci izmisliti da je veća, žrtvujući sebe logikama svojih političkih sistema. Kad Ahmadinedžad, recimo, kaže kako „režim koji ugnjetava Palestince treba izbrisati iz stranica istorije“, on to čini jer zna da će u Tel Avivu njegove reči namerno da iskrive i predstave kao „on bi da izbriše Izrael sa geografske mape“, dajući mu povoda za još žešći verbalni napad (na primer protiv „mita o Holokaustu“), što Izraelci opet okrenu na „negiranje Holokausta“ i tako u krug. No, neko mudar je rekao da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje – pa su tako i izraelski politički sistem i njegova logika u velikoj meri proizvod etosa jevrejskog naroda. Da bismo razumeli suštinu fenomena zvanog Izrael, otkud ta zemlja baš tu gde se nalazi i zašto vodi takvu spoljnu i unutrašnju politiku kakvu vodi, ali i dešifrovali širu sliku bliskoistočnih sukoba, moramo da znamo neke stvari o istoriji Jevreja.
Jevreji su stari bliskoistočni narod, čija se istorijska postojbina nalazi upravo ovde gde je danas Izrael. Ovo može biti jedno od opravdanja za postojanje jevrejske države, ali zamislimo kad bi se svi u moderno doba pozivali na istorijska prava, ko je gde kada živeo i bio tu pre nekog drugog – ne moramo mnogo da zamišljamo, jer smo i na prostoru Balkana iskusili do čega to vodi. Uglavnom, nakon tog početnog perioda sopstvene etničke države, najveći deo Jevreja iselio se iz domovine ili bio nasilno preseljavan od raznih imperijalnih osvajača, što je rezultiralo velikom teritorijalnom disperzijom ovog naroda u kasnijim vekovima i milenijumima. Jevreji su se vremenom raselili po čitavom svetu, pri čemu je veliki deo njih zadržao svoj etnički i verski identitet i pored utapanja u razna jezičko-kulturna podneblja i pružanja lojalnosti raznim državama i režimima. Dosta Jevreja je uspelo da u zemljama u kojima su živeli ostvare značajne uspehe i popnu se visoko na društvenoj lestvici – bilo tako što su zaradili veliko bogatstvo, ili stekli veliku političku moć, ili ostvarili epohalne rezultate na planu nauke i umetnosti. Da li je Jevrejima u ovome pomoglo to što su bili nadahnuti percepcijom sebe kao „izabranog naroda“, ili je ta percepcija zapravo došla kao posledica ovih rezultata – nije od presudne važnosti. Bitno je da su se Jevreji kroz istoriju potvrdili kao jedan veoma vitalan i uspešan narod, koji se borio i izborio za svoje mesto pod suncem, bez obzira na sve neprilike kroz koje je morao da prođe. U isto vreme, oni su svojim uspehom konstantno navlačili na sebe zavist i netrpeljivost drugih, zbog čega su često bili proganjani i na razne načine maltretirani. Fenomen antisemitizma koji je tako nastao kulminirao je u pojavi nacizma u 20. veku, kada je Adolf Hitler u svom uvrnutom umu iskonstruisao da je „jevrejska zavera“ kriva za poraz Nemačke u Velikom ratu, te da će Nemci povratiti svoju slavu i izboriti se za mesto koje im među drugim nacijama pripada tako što će fizički da istrebe Jevreje. Epilog nam je poznat – Hitler jeste pobio mnogo Jevreja, ali nije do kraja ostvario svoj bolesni naum. Oba svetska rata dobile su sile koje su se založile za jevrejsku stvar – najpre je u tom zalaganju prednjačila Velika Britanija, a nakon Drugog svetskog rata dominantnu ulogu u ovome preuzimaju Sjedinjene Države.
Vezivanje uz najmoćniju silu sveta i stvaranje uz njenu pomoć države u nekadašnjoj istorijskoj postojbini je možda i vrhunac istorijskih uspeha jevrejskog naroda. Od 1948. do danas, SAD i Izrael ostaće vrlo bliski saveznici i uzajamno će se podržavati u ključnim elementima njihovih spoljnih politika. Kako je došlo do toga da SAD označe skoro bezrezervnu podršku Izraelu kao ugaoni kamen svog bliskoistočnog dizajna, te odakle potiče toliko jaka sprega američkih i jevrejskih interesa, pitanje je na koje ću se vratiti kasnije. Sada je bitno da istaknem da je uz podršku ove moćne sile, ali i zahvaljujući sopstvenim kvalitetima, jevrejski narod ostvario nešto što je viđeno kao anomalija na Bliskom istoku, u čemu leži i ključ izraelsko-arapskog, odnosno jevrejsko-muslimanskog sukoba. Naime, teško se može tvrditi da je pre nastanka cionizma i zalaganja za stvaranje jevrejske nacionalne države na teritoriji Palestine postojala nekakva netrpeljivost između muslimana i Jevreja. Naprotiv, niz istorijskih primera govori suprotno. Jerusalim je u Srednjem veku bio uzoran multietnički grad, zajedničko sveto mesto triju religija. Kad su ga krstaši zauzeli krajem 11. veka, pobili su sve „nevernike“ koje su u njemu zatekli. Kada ga je muslimanski vladar Saladin vek kasnije povratio, poštedeo je civile i vratio multietnički i multiverski karakter gradu. Bežeći pred katoličkom Rekonkistom krajem 15. veka, Jevreji su se naselili u muslimanskom Osmanlijskom carstvu, koje ih je velikodušno primilo (mnogi od Jevreja kod nas u Srbiji, a posebno u Bosni, potomci su upravo tih sefardskih Jevreja, koji su napustili Španiju pre nekoliko vekova). Podelom Palestine i stvaranjem nacionalne jevrejske države, cionisti su prekinuli ovu nit multietničnosti bliskoistočnih država i time gurnuli prst u oko svim svojim susedima. Od tog trenutka Jevreji i muslimani postaju smrtni neprijatelji.
Kada pogledamo mapu današnjeg šireg Bliskog istoka (od Maroka do Avganistana), na njoj ćemo videti samo jednu nacionalnu državu u pravom smislu te reči, tj. u smislu da je zamišljena kao matična država jedne etničke grupe – Izrael. Iran, na primer, nije nacionalna država – njegovo stanovništvo je multietničko, ujedinjeno šiitskom religijom i dugom državotvornom tradicijom imperijalnog karaktera. Iako se decnijama upinjala da sebe izgradi kao naciju, Turska je u biti zadržala osmanlijski imperijalni identitet (pritom Turska samo uslovno može da se svrsta u Bliski istok). Avganistan je jedna veštačka tampon država između Srednje Azije, Irana i indijskog potkontinenta. Ostatak, zapravo veći deo Bliskog istoka, čine većinski arapske države. No, ne samo da nema jedinstvene države svih Arapa (bilo je nekad u Srednjem veku, takođe kao imperije zasnovane na islamu, čije je širenje u isto vreme širilo i arapski etnikum), već je i niz postojećih arapskih država uglavnom nestabilan, jer plemenski i sektaški identiteti nadilaze nacionalni (tu leže uzroci bivših i sadašnjih sukoba u Libiji, Jemenu, Libanu, Iraku, Siriji…). Sve ove države formirane su veštačkim i često nelogičnim povlačenjem granica od strane bivših kolonizatora i „mandatara“, među kojima su i oni koji su kasnije pomogli stvaranje nacionalne jevrejske države. Umesto jedinstvene i multietničke palestinske države (čije bi granice i same bile veštačke, ali po tome onda barem ne bi odudarala od ostatka regiona), zahvaljujući dvostrukim standardima najmoćnijih zapadnih zemalja, ali i energiji i složnom delovanju jevrejskog naroda nasuprot arapskoj učmalosti i nejedinstvu, došlo je do podele teritorije na jevrejski i arapski deo. U narednim decenijama su Jevreji oba dela stavili pod svoju kontrolu, u čemu su im Arapi zdušno pomogli svojim nepromišljenim i kilavim oružanim akcijama. Tu leži koren današnje jevrejsko-muslimanske netrpeljivosti.
Ovakvi uslovi doprineli su da „izabrani narod“ razvije jako rigidan politički etos. U političkom i bezbednosnom okruženju koje je u prvi mah delovalo nemoguće za opstanak, Izraelci (koji zapravo većinom potiču iz drugih svetskih zemalja, odakle su se doselili nakon stvaranja Izraela) su shvatili da za nacionalni cilj ne smeju da biraju sredstva – starozavetna maksima „oko za oko, zub za zub“ je postala ideja vodilja u nastupu prema neprijateljima, pa makar to bili i libanski i palestinski civili. Nacionalna država u zemlji „mleka i meda“ viđena je kao kompenzacija za višemilenijumska stradanja i posebno Holokaust. Ovakav etos podrazumeva urođenu paranoju, posmatranje međunarodnih sukoba u manihejskoj crno-beloj verziji, otežava pristajanje na kompromise i jako je osetljiv na dovođenje u pitanje nacionalnih mitova (Dakako da Holokaust nije mit, jer niko ne spori višemilionsko stradanje Jevreja od strane režima vođenog jednom bolesnom ideologijom. Međutim, Holokaust ne može da bude opravdanje za trenutno ponašanje prema Palestincima i Iranu, dok izvesnu mitološku dimenziju ima ponavljanje kao mantre precizne brojke od 6 miliona žrtava u situaciji kada mnogi drugi narodi – među njima i Rusi i Srbi – ni približno ne znaju koliko ih je u tom ratu izginulo. Pokušajte da se s nekim politički osvešćenim Jevrejinom našalite time što ćete reći da najnovija istraživanja svedoče o tome da je u Holokaustu zapravo stradalo 5 miliona 999 hiljada ljudi – i pratite reakciju). Rigidni cionistički u kombinaciji sa američkim puritanskim etosom stvorio je u drugoj polovini dvadesetog i početkom 21. veka jednu smesu zapaljivu i za Bliski istok i za čitav svet.
U ranijim tekstovima dosta sam govorio o pohodu Sjedinjenih Država ka svetskoj dominaciji i preoblikovanju svetskog poretka po sopstvenom dizajnu. U okviru globalnog nalazi se i bliskoistočni dizajn, u kome je gotovo bezrezervna podrška Vašingtona Izraelu opšte mesto u poslednjih nekoliko decenija, čak i onda kad se čini da ta podrška ide na štetu neposrednih američkih interesa. Postoji više mogućih objašnjenja zašto je to tako. Kada pogledamo lokalni kontekst, Izrael se sam po sebi nameće kao američki favorit time što je jedina demokratija u regionu (čime automatski stiče simpatije liberalnih imperijalista u establišmentu SAD), ali i više od toga – on je jedan od retkih uspešnih primera „izgradnje države“ uopšte u svetu, a svakako jedini na Bliskom istoku. U stvaranju jevrejske nacionalne, a u isto vreme demokratske i tehnološki napredne države, koja kao takva predstavlja anomaliju u regionu, SAD su imale značajno učešće. Stoga je za očekivati da nastave da svesrdno podržavaju svoj projekat. Lokalni kontekst treba pogledati i na drugoj strani – u samim SAD. Opštepoznata stvar je da jevrejski lobi u SAD spada u red aktera koji najviše utiču na spoljnu politiku Vašingtona. O delovanju AIPAC i sličnih organizacija odličnu knjigu napisali su Džon Miršajmer i Stiven Volt, inače veliki kritičari podređivanja američke spoljne politike interesima Izraela. No, tajna uspeha izraelskog lobija u SAD i američko-izraelske sprege ne može se sasvim dokučiti posmatranjem samo lokalnih konteksta. Ona leži u specifičnom poklapanju globalnih interesa američkih neokonzervativnih i liberalnih imperijalista s jedne, i cionista s druge strane, koje je pak u uskoj vezi sa izrazitom kompatibilnošću jevrejskog i puritanskog političkog etosa.
Jevrejski lobi u SAD nije običan lobi. Nisu to neki pojedinci i grupe koji su se prosto organizovali radi vršenja uticaja na politiku Vašingtona, već se oni nalaze u samom vrhu establišmenta – među ključnim kreatorima američke spoljne politike. Neki od najistaknutijih neokonzervativnih i liberalnih imperijalista su jevrejskog porekla i predstavljaju najtvrđe podržavaoce izraelske stvari (ovakva personalna sprega nije rezervisana isključivo za SAD – i u Srbiji, na primer, neki od glavnih jevrejskih lobista su u isto vreme među vodećim natovcima/rusofobima/podržavaocima američkog imperijalizma). Ovaj amalgam izgrađen je na jedinstvenim globalnim ciljevima koji podrazumevaju pretvaranje međunarodnog anarhičnog sistema u hijerarhijski poredak sa SAD na čelu, zasnovan na „univerzalnim vrednostima“ čija se suština može svesti na dominaciju ideologije liberalnog kapitalizma, formirane oko osnovne vrednosti individualizma. Mnogi o ovome govore u formi teorije zavere, kao da postoji neka moćna jevrejsko-kapitalistička organizacija koja iz senke vuče sve konce svetske politike. Međutim, radi se o jednostavnom ostvarivanju podudarnih interesa, u kome nema ničeg netransparentnog i zavereničkog. Pritom nisu u pitanju samo ekonomski interesi. Činjenica je da SAD kao najbogatija zemlja na svetu i finansijski moćne jevrejske porodice imaju zajednički interes da se izgradi globalni sistem u kome će oni zadržati i proširiti privilegije, ali se sprega interesa ne iscrpljuje u tome. Zalaganje za globalni hijerarhijski poredak sazdan na individualizmu kao osnovnoj vrednosti, identitetski je ukorenjeno – ono je zajedničko obeležje američkog puritanskog i jevrejskog etosa.
Jednako kao i američkim imperijalistima, cionistima smeta anarhija u međunarodnim odnosima, jer smatraju da je njihov narod od nje istorijski imao mnogo štete – bili su žrtve raznih režima koji su se skrivali iza nacionalnog suvereniteta, naročito u periodima kada su se suverene države (posebno velike sile) međusobno sukobljavale sledeći svoje nacionalne interese (Iza Holokausta stajala je Nemačka kao jedna od tradicionalnih evropskih velikih sila, dok druga – Rusija – takođe nije omiljena među cionistima, jer je krive za nekoliko pogroma nad jevrejskim narodom. Rusofobija je zbog toga još jedno zajedničko obeležje američkih imperijalista i cionista, pa otuda i svaki „iskorak“ Tel Aviva prema Moskvi, uključujući i Netanjahuov, treba posmatrati sa rezervom). Kako u američkom novom svetskom poretku ne bi bilo mesta nacionalnom suverenitetu i interesu u tradicionalnom smislu, nestala bi i bojazan da se Jevrejima mogu ponoviti neka od tragičnih zbivanja iz prošlosti. Upravo je nametanje individualizma kao vrednosti jedno od sredstava za razaranje drugih država i nacija – ako ga svi ostali prihvate, onda će Jevreji (koji drže do svog kolektivnog identiteta) i SAD (čiji nacionalni identitet nije protivrečan individualizmu, jer počiva na njemu) biti u prednosti. Ovo je klasičan primer dvostrukih standarda, mada su, ruku na srce, Izraelci manje licemerni i iskreniji od Amerikanaca kad je priznavanje posedovanja ovih standarda u pitanju (U tom smislu ilustrativan je jedan događaj iz mog ličnog iskustva. Pre dve godine sam prisustvovao predavanju izraelskog ambasadora u Beogradu, koji je tom prilikom ponavljao klasične floskule o izmenjenoj prirodi ratovanja, promeni karaktera pretnji od konvencionalnih ka onima koje dolaze od terorizma, itd. Ja sam ga posle predavanja pitao: „Ako je tačno da su se pretnje kao što Vi kažete izmenile, zašto onda Vaš premijer insistira na tradicionalnom odgovoru na njih, u vidu zahteva za 'odbranjivim granicama' Izraela?“ Odgovorio mi je: „Svaka država ima svoje bezbednosne imperative, a naš slučaj je specifičan. Mi ne možemo da prihvatimo da u slučaju povratka na granice iz 1967. naša zemlja na nekim mestima ima širinu između mora i suseda od svega desetak kilometara“. Dakle, priroda bezbednosnih pretnji se generalno izmenila, ali Izrael nema problem s tim da prizna da je suočen sa klasičnom konvencionalnom pretnjom i da na njoj zasniva svoju odbrambenu strategiju).
Oko ovog globalnog cilja nema kompromisa, osim taktičkog. Rigidnost i odsustvo spremnosti na kompromis, posmatranje međunarodnih sukoba u holivudskom/manihejskom crno-belom maniru, takođe je zajednička osobina puritanskog i jevrejskog političkog etosa. No, i pored ove sprege, SAD i Izrael su ipak dve različite države sa ne baš u svemu podudarnim nacionalnim interesima. Iako se u načelu slažu po pitanju bliskoistočnog i globalnog dizajna, u praksi se često javljaju razmimoilaženja upravo u pogledu spremnosti na taktičke kompromise – kad je Izrael spreman na njih, SAD ne moraju da budu, i obrnuto. Dok su SAD relativno bezbedne na svojoj hemisferi, Izrael se nalazi u realno nezgodnom geopolitičkom položaju, pa samim tim drugačije i gleda na mnoge taktičke kompromise sa protivnicima, procenjujući koliko bi oni mogli biti korisni/štetni za njegovu nacionalnu bezbednost. Slučaj Iran je najbolji primer za to – Netanjahu je nervozan, jer se plaši mogućnosti taktičkog kompromisa SAD sa Iranom. Iako je svestan da bi taj kompromis bio kratkoročan, taj kratak rok je dovoljan da Izrael pretrpi određenu štetu u pogledu svog regionalnog položaja, a posebna priča je šteta koju bi sam Netanjahu mogao da ima u sopstvenom političkom miljeu ukoliko bi ispao „mekan“ time što bi popustio pod američkim pritiskom da prihvati dil sa Iranom (prethodni Obamin pritisak na Netanjahua oko Palestine nije urodio plodom, za razliku od Klintonovog pritiska na Rabina, koga je popuštanje koštalo života).
Dakle, kad Beni traži od Rusije da nagovori Teheran da popusti, on ne radi to zato što veruje da bi takva inicijativa uspela, već naprotiv – zato što zna da ne bi uspela, ali bi zato mogla da ima jedan drugi efekat. Imajući u vidu pogoršanje rusko-američkih odnosa u poslednje vreme i američki neuspeh u Siriji kome su najviše kumovali upravo Rusi, teško je očekivati da bi Amerikanci dozvolili Rusiji da diplomatski poentira i kad je Iran u pitanju. Netanjahu verovatno razmišlja na sledeći način: „Ako se okrenem Rusima i stavim u izgled da bih prihvatio još jednu njihovu diplomatsku pobedu, sva je prilika da će Amerikanci shvatiti da je vrag odneo šalu i odustati od kompromisa koji bi Rusima doneo mnogo više koristi nego njima“. Da li izraelski premijer možda preuveličava problem i nepotrebno traži ovakvo rešenje za isti? Po mom mišljenju da, jer i dalje ne verujem u mogućnost bilo kakvog ozbiljnijeg kompromisa u kome bi učestvovali SAD, Iran i Rusija, kako god se Izraelci ponašali. No, ja sam ja, a Beni je Beni, i dok i najmanja mogućnost od Izraela nezavisnog američko-iranskog kompromisa ne otpadne, on će ostati malo nervozan.
Vladimir Trapara
RSS Feed
