Od utorka, 11. marta 2014, postsovjetski prostor ima još jedan zamrznuti sukob. Specifičan u odnosu na sve prethodne po tome što ovde nije bilo „vrućeg“ sukoba koji se „zamrzao“. No, ostali elementi zamrznutog sukoba su tu. Teritorijalna promena – oslanjajući se na zaštitu Rusije, poluostrvo Krim proglasilo je nezavisnost od Ukrajine, koja će po svemu sudeći biti verifikovana na nedeljnom referendumu. Izostanak šireg međunarodnog priznanja – bilo da Krim ostane nezavisan, bilo da se pripoji Ruskoj Federaciji, jasno je da ova promena do daljnjeg neće biti priznata ne samo od Ukrajine, već i od svih zapadnih i mnogih drugih zemalja sveta. Proglašenje nezavisnosti i njeno faktičko ostvarenje, pak, niko ne može da anulira, osim ako bi se sami Krimljani i njihovi ruski zaštitnici odrekli iste. U Deklaraciji nezavisnosti, Krim se pozvao na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o Kosovu iz 2010. godine. Evo kako sam tada, u leto 2010, prokomentarisao ovo mišljenje (ko ne veruje, može da nađe belešku na mom fejsbuk profilu):
MSP je (protivno mom očekivanju, moram da priznam) odbio da stane na branik pozitivnog međunarodnog prava koje ne poznaje pravo na secesiju, ali zato sadrži načelo teritorijalnog integriteta kao kogentnu normu opšteg međunarodnog prava, zapisano u Povelji UN, kao izričitu zabranu jednostranog proglašenja nezavisnosti dela teritorije jedne suverene države. Sud je, naprotiv, stao na stanovište da norma koja zabranjuje secesiju u opštem međunarodnom pravu uopšte ne postoji, time što u obrazloženju savetodavnog mišljenja nijednom nije pomenuo Povelju UN i načelo teritorijalnog integriteta. Time je 10 sudija (rezultat je bio 10:4) diskreciono odlučilo da načelo teritorijalnog integriteta ne važi. Šta je posledica ovoga? Labavljenje načela teritorijalnog integriteta kao argumenta na koji se države mogu pozvati da bi osporile secesiju, definitivno. Dakle, od sada će svako ko hoće da se otcepi od neke države moći da citira ovo savetodavno mišljenje i kaže da mu međunarodnim pravom nije zabranjeno da se otcepi. Ako mu neke druge okolnosti ne smetaju, moći će i da ostvari otcepljenje.
Ne osećam potrebu da nešto dodatno komentarišem.
Pitanje koje se sada postavlja je: kuda dalje? Posle nedeljnog referenduma, Putin će imati glavnu reč – on je taj koji treba da odluči hoće li primiti Krim u Rusku Federaciju. Alternativa izgleda nije povratak Krima Ukrajini, već nezavisnost poluostrva, koju se Rusija već na određeni način obavezala da štiti – sad nema nazad. Pišući i govoreći o ukrajinskoj krizi u poslednjih nekoliko meseci, uporno sam tvrdio da Rusiji raspad Ukrajine ne odgovara, jer joj ova zemlja mnogo više koristi cela – kao vojno neutralna tampon država koja bi razdvajala Rusiju od NATO, i na čiju bi spoljnu politiku Moskva mogla da utiče oslanjajući se na njenu ekonomsku zavisnost od istočnog suseda i proruski orijentisan deo stanovništva. Podela zemlje bi, pak, značila da Rusi prepuštaju Zapadu onaj deo Ukrajine koji preostane izvan njihove sfere uticaja, te dolaze u situaciju da puste NATO još malo na istok i susretnu se s njim negde na Dnjepru. Zato je Putin sve vreme igrao mudru partiju šaha, kako ne bi bio prinuđen da pribegne ekstremnom scenariju. Međutim, revolucionari u Kijevu i njihovi zapadni mentori otišli su predaleko u ekstremizmu mera za dolazak na vlast i kasnijih odluka, a Janukovič, koji je trebalo da štiti interese one proruske polovine Ukrajine, pokazao se nesposobnim da ih uravnoteži. Istok Ukrajine morao je da se samoorganizuje i zaštiti sebe od fašističkog divljanja pred kojim verolomni Zapad (naravno, mislim na brutalno izneveravanje sporazuma sa Janukovičem) zatvara oči. Krim je u tome otišao najdalje, jer Krim je ipak „nešto drugo“. Ukrajina je i inače veštačka država, u granicama iscrtanim kocem i konopcem, a Krim tek nikad nije bio Ukrajina u punom smislu. Zato je pitanje da li se otcepljenje Krima uopšte može smatrati raspadom Ukrajine – ali ću ga ja svejedno tako posmatrati. Stoga se pitam – da li Rusija može da podrži otcepljenje Krima, a da u isto vreme spreči da ostatak Ukrajine, uključujući i druge proruske regione, sklizne u zapadnu sferu uticaja? Mislim da za to ima tri načina, ali su sva tri vrlo nezgodna i nijedan od njih za Rusiju nije bolja opcija od one koja je postojala pre revolucije u Kijevu, i koja bi opstala da revolucionari i njihovi zapadni mentori nisu otišli tako daleko u beskrupuloznosti – celovita Ukrajina, u kojoj se predstavnici dve polovine zemlje smenjuju na vlasti, ali bez drugog izbora nego da „laviraju“ između Rusije i Zapada i vode računa o interesima obe polovine zemlje, što bi vremenom moglo da preraste u neki vid konsesualne demokratije u federalno uređenoj zemlji.
Prva opcija da Rusija izbegne da prepusti ostatak Ukrajine Zapadu i kijevskim ekstremistima jeste – da i drugi proruski regioni uz njenu podršku krenu putem koji je Krim odabrao. To bi značilo podelu Ukrajine „pola-pola“ i iz navedenih razloga za Rusiju ne bi bilo najbolje rešenje. Ipak, ovo rešenje jeste „plan B“, ako se već pokaže da je nemoguće sačuvati celu, a neutralnu Ukrajinu – u tom slučaju, bolje pola Ukrajine, nego samo Krim. Ono što je sporno jeste da li je Rusija u stanju da ostvari ovakav scenario? On bi značio potpuni raspad Ukrajine, dakle ne samo odlazak Krima, koji je ipak „nešto drugo“. Da li većina stanovništva Odese, Mikolajeva, Hersona, Dnjepropetrovska, Zaporožja, Donjecka, Harkova i Luganska želi raspad Ukrajine i pripajanje svojih regiona Rusiji? Sumnjam, jer gro stanovništva ovde ipak ne čine Rusi, već Ukrajinci koji govore ruskim jezikom, a oni su i na Krimu poedeljeni u stavovima. Što dalje bude išla na Zapad, Rusija će nailaziti na sve manje secesionista. Ako se ispostavi da pomenute oblasti ipak većinski žele otcepljenje, drugo pitanje je – može li se ono ostvariti bez ispaljenog metka, kao što je to bio slučaj na Krimu? Ako je iz geografskih razloga Krim bilo lako „odseći“, pa je teško zamislivo da bi Kijev poslao vojsku u unapred izgubljeni rat za poluostrvo, da li je dugačka administrativna granica koja se proteže po sredini Ukrajine linijom jugozapad-severoistok jednako logična i odbranjiva? Jedna incident bi bio dovoljan da zapali varnicu rata koji bi mogao da obuhvati celu Ukrajinu – Rusi se, ako hoće da taj rat dobiju i definitivno osiguraju otcepljenje istočnih oblasti, ne bi mogli zaustaviti na ovoj veštačkoj granici, već bi išli do Kijeva, možda i dalje. A da li bi onda NATO bio miran? Širi sukob bi lako mogao da uvuče Pridnjestrovlje u kome Rusi već imaju trupe, a onda bi Rumunija teško mogla da ostane mirna čekajući šta će se desiti sa Moldavijom – ionako već merka Severnu Bukovinu. Mađarska je skoro izrazila zabrinutost za svoju manjinu u Ruteniji. Za Poljsku bi širenje sukoba bilo prilika da stavi pod kontrolu oblasti Galicije i Volinja, koje su nekad bile njene. Tri NATO članice bi se na svoju ruku mogle umešati, a onda – zna se, ako se negde sukobe sa ruskim snagama, aktivira se član 5 Severoatlantskog pakta, pa bismo se našli na rubu Trećeg svetskog rata. Mnogo je zavisnih rečenica koje počinju sa „ako“ u razmatranju scenarija podele Ukrajine po modelu „pola-pola“.
Druga opcija je da se i sa otcepljenim Krimom, situacija u ostatku Ukrajine normalizuje – da se revolucionari vrate na sporazum koji su imali sa Janukovičem i postigne kompromisno rešenje koje će garantovati da krnja Ukrajina ostane neutralna i prorusko stanovništvo u njoj bude zaštićeno i participira u vlasti. Ova opcija je nesigurna za Rusiju koliko i prethodna, a možda i teže ostvarljiva od nje. Nesigurna je, jer odlaskom Krima proruska populacija u Ukrajini gubi svoj značajan deo. Time se trajno narušava ravnoteža između dve Ukrajine – klackalica definitivno prelazi na stranu zapadne polovine. Može se tvrditi da bi istočni deo i pored manjeg stanovništva imao veću političku težinu zbog toga što je ekonomski jači, ali bi nakon političke odluke Kijeva da se prikloni Zapadu, EU i SAD verovatno učinile sve da pomognu Ukrajini da izravna ovu ekonomsku neravnotežu. Pritom je pitanje koliko bi i samo istočno stanovništvo ostalo lojalno Rusiji ako bi se osetilo izdanim od nje, jer je ova podržala Krim, a njih nije. Ova opcija je uostalom i teško ostvarljiva, jer je nerealno očekivati da bi kijevski revolucionari, ako do sada nisu bili spremni na kompromis, isti prihvatili nakon što im Rusija uzme Krim – bili bi samo još više ozlojeđeni. Rusija bi možda mogla da pokuša da ih privoli na kompromis ako im zapreti da će podeliti i ostatak Ukrajine – u nadi da će ovi prihvatiti „daj šta daš“ – ali smo videli da takve pretnje i do sada nisu urodile plodom.
Konačno, treća opcija je po meni u novonastalim okolnostima najmanje loše rešenje za Rusiju, a i najjednostavnije je izvesti – ucenjivanje Kijeva zamrznutim sukobom. Ova opcija bi značila sledeće – Rusija podržava nezavisnost Krima, ili ga pripaja sebi, u očekivanju da Kijev to neće priznati. Dogod ne bude priznavao, njemu će biti vezane ruke u pogledu svrstavanja u zapadnu sferu uticaja – država koja ima zamrznuti sukob na svojoj teritoriji teško da bi mogla da bude primljena u NATO, jer bi onda ovaj automatski po članu 5 stekao obavezu da štiti njen teritorijalni integritet, što znači da joj pomogne da vojnim putem povrati „okupiranu“ teritoriju. Ovo rešenje Rusija već godinama primenjuje kad je Gruzija u pitanju, i vidimo da je urodilo plodom – Gruzija ne može u NATO, a njene nove vlasti shvataju da moraju da nađu nekakav modus vivendi sa Rusijom. S ovom opcijom, međutim, takođe postoji problem. Ucenjivanjem zamrznutim sukobom Rusija može da drži Kijev izvan NATO, ali ne i da ga privoli da poštuje prava proruskog stanovništva u Ukrajini. Uz to, Ukrajina bi i bez ulaska u NATO mogla da se nađe u zapadnoj sferi uticaja, možda i da ugosti američke baze na svojoj teritoriji. Uostalom, ko garantuje da Ukrajina u jednom trenutku neće pustiti Krim da ode, da bi sačuvala sebe i potpuno se otrgla od Rusije? Zamrznuti sukob je bolje rešenje od prve pomenute opcije jedino utoliko što se njime ne rizikuje Treći svetski rat, a od druge jer je izvodljivije – zapravo se u neku ruku već primenjuje. Očekujem da se Rusija i odluči za ovu opciju, makar u prvo vreme.
Naravno, najbolje bi bilo da nijedna od ovih opcija uopšte nije morala da dođe u razmatranje i da se našlo načina za kompromisno rešenje koje bi sačuvalo celovitost Ukrajine i njenu ulogu tampon države između Rusije i Zapada. Revolucionari to nisu hteli, a Zapad ih je u odbijanju kompromisa podržao. Deluje da se imperijalistička elita u Vašingtonu neće smiriti dok ne baci Rusiju na kolena i zavlada svetom. Putin nije prvi ruski državnik u istoriji koji je pametno igrao, da bi Rusija, suočena sa nadmoćnijim protivnicima, na kraju ipak morala da podnese velike žrtve – koje joj često nisu garantovale pobedu. Prethodni slučaj kada se Rusija našla sama protiv svih (ako ne računamo stranu intervenciju u građanskom ratu posle Oktobarske revolucije) dogodio se u ratu koji je baš po Krimu nazvan, jer su se glavne borbe odigrale na ovom poluostrvu (1853-1856). Tada se Rusija našla u ratu protiv Velike Britanije, Francuske, Pijemonta (okosnice buduće Italije) i Turske, dok joj ni Pruska, ni Austrija nisu bile naklonjene. Taj rat Rusija je izgubila. U ovom novom joj se smeši Pirova pobeda. Putin naravno u ponedeljak može da zaustavi Krimsko proleće – da odbije da primi poluostrvo, da ga nagovori da ostane u Ukrajini i potraži kompromis sa Kijevom, ali bi ispao slab i pred sopstvenom elitom i javnim mnjenjem, i pred svetom, i pred Krimljanima kojima se obavezao da pritekne u pomoć. Ponoviću – nema nazad, valja stati iza prethodno povučenih poteza. Američki imperijalisti na duži rok svakako gube – uostalom, oni su ti koji su se prvi zaleteli glavom kroz zid, a znamo kako su prolazili u većini dosadašnjih slučajeva.
Dodaću samo još jednu stvar vezanu za Srbiju. Ovdašnjim rusofobima je, naizgled paradoksalno, drago što će se Krim otcepiti, a pogotovo što je Putin u svom istorijskom govoru od pre nekoliko dana napravio paralelu sa Kosovom. Drago im je, jer sada mogu da tvrde kako Rusija zapravo priznaje da je nezavisnost Kosova legitimna, čim se u svom ponašanju prema Krimu poziva na isti princip. Rusofobi ovde polaze od pretpostavke da svi rusofili u Srbiji smatraju da je Kosovo „srce Srbije“, pa bi na ovaj način da im „ogade“ Rusiju. Još jedno hvatanje za slamku domaćih natovaca u nastojanju da odvoje Srbiju od Rusije, ali im ni ono neće uspeti, jer im je pretpostavka pogrešna. Prvo, ne smatraju svi rusofili u Srbiji da je Kosovo „srce Srbije“ – na primer, ja sam jedan od onih koji se s tim ne slažu. Drugo, srpsko-rusko prijateljstvo i interes Srbije da blisko sarađuje sa Rusijom, na jednoj strani, te da ne ulazi u vojno-političke strukture Zapada, na drugoj, daleko nadilaze pitanje Kosova. Ima mnogo drugih argumenata u prilog bliskosti Srbije i Rusije koje će domaći rusofobi tek morati da se potrude da pobiju, ako žele da Beograd iole udalje od Moskve. U tome sada nisu uspeli, ostaje im da čekaju neko novo proleće.
Vladimir Trapara
MSP je (protivno mom očekivanju, moram da priznam) odbio da stane na branik pozitivnog međunarodnog prava koje ne poznaje pravo na secesiju, ali zato sadrži načelo teritorijalnog integriteta kao kogentnu normu opšteg međunarodnog prava, zapisano u Povelji UN, kao izričitu zabranu jednostranog proglašenja nezavisnosti dela teritorije jedne suverene države. Sud je, naprotiv, stao na stanovište da norma koja zabranjuje secesiju u opštem međunarodnom pravu uopšte ne postoji, time što u obrazloženju savetodavnog mišljenja nijednom nije pomenuo Povelju UN i načelo teritorijalnog integriteta. Time je 10 sudija (rezultat je bio 10:4) diskreciono odlučilo da načelo teritorijalnog integriteta ne važi. Šta je posledica ovoga? Labavljenje načela teritorijalnog integriteta kao argumenta na koji se države mogu pozvati da bi osporile secesiju, definitivno. Dakle, od sada će svako ko hoće da se otcepi od neke države moći da citira ovo savetodavno mišljenje i kaže da mu međunarodnim pravom nije zabranjeno da se otcepi. Ako mu neke druge okolnosti ne smetaju, moći će i da ostvari otcepljenje.
Ne osećam potrebu da nešto dodatno komentarišem.
Pitanje koje se sada postavlja je: kuda dalje? Posle nedeljnog referenduma, Putin će imati glavnu reč – on je taj koji treba da odluči hoće li primiti Krim u Rusku Federaciju. Alternativa izgleda nije povratak Krima Ukrajini, već nezavisnost poluostrva, koju se Rusija već na određeni način obavezala da štiti – sad nema nazad. Pišući i govoreći o ukrajinskoj krizi u poslednjih nekoliko meseci, uporno sam tvrdio da Rusiji raspad Ukrajine ne odgovara, jer joj ova zemlja mnogo više koristi cela – kao vojno neutralna tampon država koja bi razdvajala Rusiju od NATO, i na čiju bi spoljnu politiku Moskva mogla da utiče oslanjajući se na njenu ekonomsku zavisnost od istočnog suseda i proruski orijentisan deo stanovništva. Podela zemlje bi, pak, značila da Rusi prepuštaju Zapadu onaj deo Ukrajine koji preostane izvan njihove sfere uticaja, te dolaze u situaciju da puste NATO još malo na istok i susretnu se s njim negde na Dnjepru. Zato je Putin sve vreme igrao mudru partiju šaha, kako ne bi bio prinuđen da pribegne ekstremnom scenariju. Međutim, revolucionari u Kijevu i njihovi zapadni mentori otišli su predaleko u ekstremizmu mera za dolazak na vlast i kasnijih odluka, a Janukovič, koji je trebalo da štiti interese one proruske polovine Ukrajine, pokazao se nesposobnim da ih uravnoteži. Istok Ukrajine morao je da se samoorganizuje i zaštiti sebe od fašističkog divljanja pred kojim verolomni Zapad (naravno, mislim na brutalno izneveravanje sporazuma sa Janukovičem) zatvara oči. Krim je u tome otišao najdalje, jer Krim je ipak „nešto drugo“. Ukrajina je i inače veštačka država, u granicama iscrtanim kocem i konopcem, a Krim tek nikad nije bio Ukrajina u punom smislu. Zato je pitanje da li se otcepljenje Krima uopšte može smatrati raspadom Ukrajine – ali ću ga ja svejedno tako posmatrati. Stoga se pitam – da li Rusija može da podrži otcepljenje Krima, a da u isto vreme spreči da ostatak Ukrajine, uključujući i druge proruske regione, sklizne u zapadnu sferu uticaja? Mislim da za to ima tri načina, ali su sva tri vrlo nezgodna i nijedan od njih za Rusiju nije bolja opcija od one koja je postojala pre revolucije u Kijevu, i koja bi opstala da revolucionari i njihovi zapadni mentori nisu otišli tako daleko u beskrupuloznosti – celovita Ukrajina, u kojoj se predstavnici dve polovine zemlje smenjuju na vlasti, ali bez drugog izbora nego da „laviraju“ između Rusije i Zapada i vode računa o interesima obe polovine zemlje, što bi vremenom moglo da preraste u neki vid konsesualne demokratije u federalno uređenoj zemlji.
Prva opcija da Rusija izbegne da prepusti ostatak Ukrajine Zapadu i kijevskim ekstremistima jeste – da i drugi proruski regioni uz njenu podršku krenu putem koji je Krim odabrao. To bi značilo podelu Ukrajine „pola-pola“ i iz navedenih razloga za Rusiju ne bi bilo najbolje rešenje. Ipak, ovo rešenje jeste „plan B“, ako se već pokaže da je nemoguće sačuvati celu, a neutralnu Ukrajinu – u tom slučaju, bolje pola Ukrajine, nego samo Krim. Ono što je sporno jeste da li je Rusija u stanju da ostvari ovakav scenario? On bi značio potpuni raspad Ukrajine, dakle ne samo odlazak Krima, koji je ipak „nešto drugo“. Da li većina stanovništva Odese, Mikolajeva, Hersona, Dnjepropetrovska, Zaporožja, Donjecka, Harkova i Luganska želi raspad Ukrajine i pripajanje svojih regiona Rusiji? Sumnjam, jer gro stanovništva ovde ipak ne čine Rusi, već Ukrajinci koji govore ruskim jezikom, a oni su i na Krimu poedeljeni u stavovima. Što dalje bude išla na Zapad, Rusija će nailaziti na sve manje secesionista. Ako se ispostavi da pomenute oblasti ipak većinski žele otcepljenje, drugo pitanje je – može li se ono ostvariti bez ispaljenog metka, kao što je to bio slučaj na Krimu? Ako je iz geografskih razloga Krim bilo lako „odseći“, pa je teško zamislivo da bi Kijev poslao vojsku u unapred izgubljeni rat za poluostrvo, da li je dugačka administrativna granica koja se proteže po sredini Ukrajine linijom jugozapad-severoistok jednako logična i odbranjiva? Jedna incident bi bio dovoljan da zapali varnicu rata koji bi mogao da obuhvati celu Ukrajinu – Rusi se, ako hoće da taj rat dobiju i definitivno osiguraju otcepljenje istočnih oblasti, ne bi mogli zaustaviti na ovoj veštačkoj granici, već bi išli do Kijeva, možda i dalje. A da li bi onda NATO bio miran? Širi sukob bi lako mogao da uvuče Pridnjestrovlje u kome Rusi već imaju trupe, a onda bi Rumunija teško mogla da ostane mirna čekajući šta će se desiti sa Moldavijom – ionako već merka Severnu Bukovinu. Mađarska je skoro izrazila zabrinutost za svoju manjinu u Ruteniji. Za Poljsku bi širenje sukoba bilo prilika da stavi pod kontrolu oblasti Galicije i Volinja, koje su nekad bile njene. Tri NATO članice bi se na svoju ruku mogle umešati, a onda – zna se, ako se negde sukobe sa ruskim snagama, aktivira se član 5 Severoatlantskog pakta, pa bismo se našli na rubu Trećeg svetskog rata. Mnogo je zavisnih rečenica koje počinju sa „ako“ u razmatranju scenarija podele Ukrajine po modelu „pola-pola“.
Druga opcija je da se i sa otcepljenim Krimom, situacija u ostatku Ukrajine normalizuje – da se revolucionari vrate na sporazum koji su imali sa Janukovičem i postigne kompromisno rešenje koje će garantovati da krnja Ukrajina ostane neutralna i prorusko stanovništvo u njoj bude zaštićeno i participira u vlasti. Ova opcija je nesigurna za Rusiju koliko i prethodna, a možda i teže ostvarljiva od nje. Nesigurna je, jer odlaskom Krima proruska populacija u Ukrajini gubi svoj značajan deo. Time se trajno narušava ravnoteža između dve Ukrajine – klackalica definitivno prelazi na stranu zapadne polovine. Može se tvrditi da bi istočni deo i pored manjeg stanovništva imao veću političku težinu zbog toga što je ekonomski jači, ali bi nakon političke odluke Kijeva da se prikloni Zapadu, EU i SAD verovatno učinile sve da pomognu Ukrajini da izravna ovu ekonomsku neravnotežu. Pritom je pitanje koliko bi i samo istočno stanovništvo ostalo lojalno Rusiji ako bi se osetilo izdanim od nje, jer je ova podržala Krim, a njih nije. Ova opcija je uostalom i teško ostvarljiva, jer je nerealno očekivati da bi kijevski revolucionari, ako do sada nisu bili spremni na kompromis, isti prihvatili nakon što im Rusija uzme Krim – bili bi samo još više ozlojeđeni. Rusija bi možda mogla da pokuša da ih privoli na kompromis ako im zapreti da će podeliti i ostatak Ukrajine – u nadi da će ovi prihvatiti „daj šta daš“ – ali smo videli da takve pretnje i do sada nisu urodile plodom.
Konačno, treća opcija je po meni u novonastalim okolnostima najmanje loše rešenje za Rusiju, a i najjednostavnije je izvesti – ucenjivanje Kijeva zamrznutim sukobom. Ova opcija bi značila sledeće – Rusija podržava nezavisnost Krima, ili ga pripaja sebi, u očekivanju da Kijev to neće priznati. Dogod ne bude priznavao, njemu će biti vezane ruke u pogledu svrstavanja u zapadnu sferu uticaja – država koja ima zamrznuti sukob na svojoj teritoriji teško da bi mogla da bude primljena u NATO, jer bi onda ovaj automatski po članu 5 stekao obavezu da štiti njen teritorijalni integritet, što znači da joj pomogne da vojnim putem povrati „okupiranu“ teritoriju. Ovo rešenje Rusija već godinama primenjuje kad je Gruzija u pitanju, i vidimo da je urodilo plodom – Gruzija ne može u NATO, a njene nove vlasti shvataju da moraju da nađu nekakav modus vivendi sa Rusijom. S ovom opcijom, međutim, takođe postoji problem. Ucenjivanjem zamrznutim sukobom Rusija može da drži Kijev izvan NATO, ali ne i da ga privoli da poštuje prava proruskog stanovništva u Ukrajini. Uz to, Ukrajina bi i bez ulaska u NATO mogla da se nađe u zapadnoj sferi uticaja, možda i da ugosti američke baze na svojoj teritoriji. Uostalom, ko garantuje da Ukrajina u jednom trenutku neće pustiti Krim da ode, da bi sačuvala sebe i potpuno se otrgla od Rusije? Zamrznuti sukob je bolje rešenje od prve pomenute opcije jedino utoliko što se njime ne rizikuje Treći svetski rat, a od druge jer je izvodljivije – zapravo se u neku ruku već primenjuje. Očekujem da se Rusija i odluči za ovu opciju, makar u prvo vreme.
Naravno, najbolje bi bilo da nijedna od ovih opcija uopšte nije morala da dođe u razmatranje i da se našlo načina za kompromisno rešenje koje bi sačuvalo celovitost Ukrajine i njenu ulogu tampon države između Rusije i Zapada. Revolucionari to nisu hteli, a Zapad ih je u odbijanju kompromisa podržao. Deluje da se imperijalistička elita u Vašingtonu neće smiriti dok ne baci Rusiju na kolena i zavlada svetom. Putin nije prvi ruski državnik u istoriji koji je pametno igrao, da bi Rusija, suočena sa nadmoćnijim protivnicima, na kraju ipak morala da podnese velike žrtve – koje joj često nisu garantovale pobedu. Prethodni slučaj kada se Rusija našla sama protiv svih (ako ne računamo stranu intervenciju u građanskom ratu posle Oktobarske revolucije) dogodio se u ratu koji je baš po Krimu nazvan, jer su se glavne borbe odigrale na ovom poluostrvu (1853-1856). Tada se Rusija našla u ratu protiv Velike Britanije, Francuske, Pijemonta (okosnice buduće Italije) i Turske, dok joj ni Pruska, ni Austrija nisu bile naklonjene. Taj rat Rusija je izgubila. U ovom novom joj se smeši Pirova pobeda. Putin naravno u ponedeljak može da zaustavi Krimsko proleće – da odbije da primi poluostrvo, da ga nagovori da ostane u Ukrajini i potraži kompromis sa Kijevom, ali bi ispao slab i pred sopstvenom elitom i javnim mnjenjem, i pred svetom, i pred Krimljanima kojima se obavezao da pritekne u pomoć. Ponoviću – nema nazad, valja stati iza prethodno povučenih poteza. Američki imperijalisti na duži rok svakako gube – uostalom, oni su ti koji su se prvi zaleteli glavom kroz zid, a znamo kako su prolazili u većini dosadašnjih slučajeva.
Dodaću samo još jednu stvar vezanu za Srbiju. Ovdašnjim rusofobima je, naizgled paradoksalno, drago što će se Krim otcepiti, a pogotovo što je Putin u svom istorijskom govoru od pre nekoliko dana napravio paralelu sa Kosovom. Drago im je, jer sada mogu da tvrde kako Rusija zapravo priznaje da je nezavisnost Kosova legitimna, čim se u svom ponašanju prema Krimu poziva na isti princip. Rusofobi ovde polaze od pretpostavke da svi rusofili u Srbiji smatraju da je Kosovo „srce Srbije“, pa bi na ovaj način da im „ogade“ Rusiju. Još jedno hvatanje za slamku domaćih natovaca u nastojanju da odvoje Srbiju od Rusije, ali im ni ono neće uspeti, jer im je pretpostavka pogrešna. Prvo, ne smatraju svi rusofili u Srbiji da je Kosovo „srce Srbije“ – na primer, ja sam jedan od onih koji se s tim ne slažu. Drugo, srpsko-rusko prijateljstvo i interes Srbije da blisko sarađuje sa Rusijom, na jednoj strani, te da ne ulazi u vojno-političke strukture Zapada, na drugoj, daleko nadilaze pitanje Kosova. Ima mnogo drugih argumenata u prilog bliskosti Srbije i Rusije koje će domaći rusofobi tek morati da se potrude da pobiju, ako žele da Beograd iole udalje od Moskve. U tome sada nisu uspeli, ostaje im da čekaju neko novo proleće.
Vladimir Trapara
RSS Feed
