Sinoć sam u emisiji „Teška reč“ na Pinku gledao Vuka Draškovića. Veče pred šesnaestogodišnjicu agresije NATO na Srbiju, ovaj prekaljeni političar je ponovio i donekle prezačinio svoju standardnu priču o tome kako smo sami krivi za ono što nam se desilo. Govorio je o tome da civilizovane zapadne zemlje nama nikada izvorno nisu bile neprijatelji, nego je „Miloševićeva zločinačka politika“ doprinela tome da u jednom trenutku „ceo svet bude protiv nas“. Rekao je da je ne samo Milošević, već i Srbija u celini zapravo i želela da je NATO bombarduje, kako bi od tog bombardovanja izvukla izvesnu morbidnu korist, jer je zahvaljujući njemu mogla da „predstavi sebe svetu kao žrtvu agresije“ i tako poništi reputaciju „agresora“ koju je stekla u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Ne sporeći, doduše, da je NATO bombardovanje bilo zločin i da su i neki drugi narodi na ovim prostorima činili zločine, Vuk je tvrdio da to nije opravdanje za naše zločine – što smo već milion puta čuli, ali je otišao i korak dalje. Uzalud je voditelj navodio primere hrvatskog slavljenja Oluje, odavanja pošte ustašama od strane nekih tamošnjih uglednih ličnosti, ponašanja kosovskih Albanaca prema Srbima, trgovine organima i ostalog – Drašković je olako prelazio preko svega toga i tvrdio kako je Srbija ta koja u regionu prednjači u slavljenju zločina i ispoljavanju mržnje prema drugima, te kako naše društvo mora da se suoči sa svojom ružnom prošlošću i u potpunosti odbaci zločinačku politiku koju je naša zemlja nekada navodno vodila. Onako kako je – i ponajviše zbog tog poređenja se danas u pojedinim medijima kritički govori o sinoćnjem Vukovom TV nastupu – to učinila nacistička Nemačka posle Drugog svetskog rata. Poređenje Srbije sa nacističkom Nemačkom i meni je pružilo povod da reagujem, ali na malo inventivniji način – tako što ću izvesti jedan misaoni eksperiment.
Zamislimo za trenutak da se nalazimo u godini 1957, ali u malo izmenjenim istorijskim okolnostima. U njima je Hitlerova Nemačka dobila Drugi svetski rat i uspostavila novi evropski (delom i svetski) poredak prema svojoj zamisli. U tom poretku nalazi se i Srbija, otprilike u granicama one Nedićeve iz vremena okupacije. Nakon nekih deceniju i po vladavine Nedića i njegovih idejnih sledbenika, njome sada vladaju bivši partizani i četnici – koji su u međuvremenu promenili politiku, jer su shvatili da sa starim idejama ne bi mogli da dođu na vlast u nacističkom međunarodnom okruženju. Oni sa punom predanošću nastavljaju da rade na cilju svojih prethodnika – punopravnom uključenju Srbije u nacističku ujedinjenu Evropu, nastojeći da ispune sve uslove koje Berlin i Rim pred njih postave. To, međutim, ne ide lako, jer su uslovi veoma teški – nacisti ne zaboravljaju 27. mart i kasnije ustanke u toku rata, te zahtevaju potpunu „promenu svesti“ srpskog naroda. Tim pre što je većina Srba i dalje opredeljena protiv nacizma, slavi partizansku i četničku borbu, Nemce i Italijane smatra agresorima i zločincima, a simpatije gaji prema: Rusiji, koja se oporavlja od poraza u ratu u kome je izgubila velike delove teritorije i suočila se sa promenom režima, ali opstala kao nezavisna država; donekle i Sjedinjenim Državama, koje se nacisti nisu usudili da napadnu, ali im je uloga – i pored visokog ekonomskog rasta – relativno skrajnuta u svetskoj, a pogotovo evropskoj politici.
Ako smo sve ovo zamislili, onda bez većih problema možemo da zamislimo i nekog Vuka Draškovića kako u nekoj emisiji 5. aprila 1957. na tek osnovanoj televiziji govori sledeće stvari: da je zločinačka politika Kraljevine Jugoslavije kriva za bombardovanje 6. aprila 1941. i kasniju nacističku agresiju; da Nemci i drugi civilizovani narodi nacističke Evrope nikada nisu bili srpski neprijatelji, već je Srbija sama prizvala njihovu agresiju da bi poništila reputaciju terorističke države koja je Sarajevskim atentatom izazvala Prvi svetski rat, a potom ugnjetavala Hrvate, muslimane, Albance… u „versajskoj“ tvorevini Jugoslaviji, te umesto toga prikazala sebe kao žrtvu; da srpski narod još uvek prednjači na Balkanu u mržnji i veličanju zločina koje je počinio protiv susednih naroda, te da treba da prestane da se poštapa Jasnovcem, jamama, Handžar divizijom, novosadskom racijom, balističkim zločinima…; da je suočavanje sa sopstvenom zločinačkom politikom iz prošlosti i odbacivanje iste imperativ za Srbiju, koja treba da se okrene budućnosti i zauzme mesto koje joj pripada među naprednim i civilizovanim narodima nacističke ujedinjene Evrope.
Čitaoci verovatno već naslućuju šta želim da kažem ovim eksperimentom. Cilj mi je bio da demaskiram stvaran motiv Draškovića i njemu sličnih da već punih šesnaest godina ponavljaju srpskom narodu kako je njegova civilizacijska obaveza da se izvini Đuri što ga je ovaj tukao. Svako ko uspe da iole realistično zamisli sliku 1957. godine koju sam ovde opisao, doći će do istog zaključka – da je svaka priča o „civilizaciji“ i nekakvim „evropskim vrednostima“ za kojima Srbija navodno zaostaje, pa mora sebe da ponižava priznavanjem i stvarne i izmišljene ružne prošlosti kako bi se uklopila u „ujedinjenu Evropu“, relativna. Šta su zapravo „civilizacija“ i „evropske vrednosti“, za ljude poput Vuka zavisi od toga koja svetska sila je u datom trenutku najjača i najuticajnija u Evropi i na ovim našim prostorima. Ne sporim, a verovatno ni većina Srba sa mnom, da smo i mi u prošlosti činili nekakve zločine, kao i da su naši vladaoci katkad pravili političke greške koje su nas, između ostalog, koštale i NATO bombardovanja. No, ono što sporim je da je Draškoviću i njemu sličnima zaista stalo do nekakve moralne katarze srpskog naroda i kvalitetnije politike države Srbije. Umesto toga, radi se o prostom dodvoravanju onome ko je trenutno najjači. Odgovorno tvrdim da bi, da su kojim slučajem živeli i politički delovali u vreme Drugog svetskog rata, a pogotovo posle njega u hipotetičkom slučaju Hitlerove pobede, Vuk i svi ostali koji nas uoči godišnjice NATO agresije ubeđuju kako smo mi najveći grešnici, a ne oni koji su nas bombardovali – listom bili odani hitlerovci i nacisti. Jednako kao što nas danas pozivaju da dokazujemo privrženost aktuelnim „evropskim vrednostima“ i bezalternativnom putu u Evropsku uniju, u ono vreme bi veličali neke druge, ali takođe „evropske“ vrednosti, kao i Hitlerovu evropsku uniju koja nema alternativu.
Jer, takva im je struktura ličnosti. Ne kaže džabe naš narod da je „poturica gori od Turčina“. Zato nemojte da nekog iznenadi što od predstavnika prozapadne Druge Srbije često može da čuje gnusnije laži, kao i glasnije i teže optužbe na račun sopstvenog naroda, od onih koje dolaze od njihovih zapadnih mentora, pa čak i od onih koje plasiraju predstavnici susednih naroda s kojima smo bili u ratovima devedesetih. Kada ih čujete, odmah se setite pređašnjeg misaonog eksperimenta i zaključka kojoj bi ideologiji oni pripadali i kome bi služili da su živeli u ono vreme, pa će vam biti lako da preko njihovih priča pređete sa dostojanstvenim prezirom, umesto da im pridajete bilo kakav značaj. Njihovo predstavljanje 24. marta kao datuma koga treba da se stidimo mi, a ne oni koji su izvršili agresiju na nas, otići će niz vetar. Zato sam i osetio potrebu da napišem ovaj tekst i predstavim 24. mart onakvim kakav on treba da bude predstavljen u našoj političkoj tradiciji i sećanju – kao datum kada je jedna mala evropska i balkanska zemlja, jedina u to vreme, pružila junački otpor neuporedivo nadmoćnijem protivniku da bi odbranila svoju slobodu. Da bi sačuvala svoju nezavisnost i dostojanstvo od onih koji su rešili da silom ponište sve civilizacijske tekovine čovečanstva, a koji lažno predstavljaju sebe kao civilizacijski napredne u odnosu na ostale. Taj zadatak se shodno odnosu snaga pokazao veoma teškim. Srbija je danas mala, osakaćena, okupirana. Ali, Srbija i srpski narod pamte. I to je u ovom trenutku jedino važno – da zapamtimo šta se dogodilo 24. marta i odupremo se pokušajima „mangupa iz naših redova“ da nam nametnu iskrivljeno sećanje. Tako ćemo ostati verni našoj slobodarskoj tradiciji i obezbediti našu ulaznicu za bolji svet. Odnos snaga u Evropi i svetu jednog dana će se promeniti, kao što se promenio i menjao od Hitlerovog doba na ovamo. Pružajući 24. martu mesto koje ovaj datum u našoj tradiciji treba da ima, odbranićemo i naše istorijsko i moralno pravo da zauzmemo mesto koje nam pripada u istinski slobodnoj Evropi i ravnopravnijem svetu koji će jednog dana – kada propadne i ovaj najnoviji, ovoga puta američki projekat osvajanja sveta – svakako da nastanu.
Vladimir Trapara
Zamislimo za trenutak da se nalazimo u godini 1957, ali u malo izmenjenim istorijskim okolnostima. U njima je Hitlerova Nemačka dobila Drugi svetski rat i uspostavila novi evropski (delom i svetski) poredak prema svojoj zamisli. U tom poretku nalazi se i Srbija, otprilike u granicama one Nedićeve iz vremena okupacije. Nakon nekih deceniju i po vladavine Nedića i njegovih idejnih sledbenika, njome sada vladaju bivši partizani i četnici – koji su u međuvremenu promenili politiku, jer su shvatili da sa starim idejama ne bi mogli da dođu na vlast u nacističkom međunarodnom okruženju. Oni sa punom predanošću nastavljaju da rade na cilju svojih prethodnika – punopravnom uključenju Srbije u nacističku ujedinjenu Evropu, nastojeći da ispune sve uslove koje Berlin i Rim pred njih postave. To, međutim, ne ide lako, jer su uslovi veoma teški – nacisti ne zaboravljaju 27. mart i kasnije ustanke u toku rata, te zahtevaju potpunu „promenu svesti“ srpskog naroda. Tim pre što je većina Srba i dalje opredeljena protiv nacizma, slavi partizansku i četničku borbu, Nemce i Italijane smatra agresorima i zločincima, a simpatije gaji prema: Rusiji, koja se oporavlja od poraza u ratu u kome je izgubila velike delove teritorije i suočila se sa promenom režima, ali opstala kao nezavisna država; donekle i Sjedinjenim Državama, koje se nacisti nisu usudili da napadnu, ali im je uloga – i pored visokog ekonomskog rasta – relativno skrajnuta u svetskoj, a pogotovo evropskoj politici.
Ako smo sve ovo zamislili, onda bez većih problema možemo da zamislimo i nekog Vuka Draškovića kako u nekoj emisiji 5. aprila 1957. na tek osnovanoj televiziji govori sledeće stvari: da je zločinačka politika Kraljevine Jugoslavije kriva za bombardovanje 6. aprila 1941. i kasniju nacističku agresiju; da Nemci i drugi civilizovani narodi nacističke Evrope nikada nisu bili srpski neprijatelji, već je Srbija sama prizvala njihovu agresiju da bi poništila reputaciju terorističke države koja je Sarajevskim atentatom izazvala Prvi svetski rat, a potom ugnjetavala Hrvate, muslimane, Albance… u „versajskoj“ tvorevini Jugoslaviji, te umesto toga prikazala sebe kao žrtvu; da srpski narod još uvek prednjači na Balkanu u mržnji i veličanju zločina koje je počinio protiv susednih naroda, te da treba da prestane da se poštapa Jasnovcem, jamama, Handžar divizijom, novosadskom racijom, balističkim zločinima…; da je suočavanje sa sopstvenom zločinačkom politikom iz prošlosti i odbacivanje iste imperativ za Srbiju, koja treba da se okrene budućnosti i zauzme mesto koje joj pripada među naprednim i civilizovanim narodima nacističke ujedinjene Evrope.
Čitaoci verovatno već naslućuju šta želim da kažem ovim eksperimentom. Cilj mi je bio da demaskiram stvaran motiv Draškovića i njemu sličnih da već punih šesnaest godina ponavljaju srpskom narodu kako je njegova civilizacijska obaveza da se izvini Đuri što ga je ovaj tukao. Svako ko uspe da iole realistično zamisli sliku 1957. godine koju sam ovde opisao, doći će do istog zaključka – da je svaka priča o „civilizaciji“ i nekakvim „evropskim vrednostima“ za kojima Srbija navodno zaostaje, pa mora sebe da ponižava priznavanjem i stvarne i izmišljene ružne prošlosti kako bi se uklopila u „ujedinjenu Evropu“, relativna. Šta su zapravo „civilizacija“ i „evropske vrednosti“, za ljude poput Vuka zavisi od toga koja svetska sila je u datom trenutku najjača i najuticajnija u Evropi i na ovim našim prostorima. Ne sporim, a verovatno ni većina Srba sa mnom, da smo i mi u prošlosti činili nekakve zločine, kao i da su naši vladaoci katkad pravili političke greške koje su nas, između ostalog, koštale i NATO bombardovanja. No, ono što sporim je da je Draškoviću i njemu sličnima zaista stalo do nekakve moralne katarze srpskog naroda i kvalitetnije politike države Srbije. Umesto toga, radi se o prostom dodvoravanju onome ko je trenutno najjači. Odgovorno tvrdim da bi, da su kojim slučajem živeli i politički delovali u vreme Drugog svetskog rata, a pogotovo posle njega u hipotetičkom slučaju Hitlerove pobede, Vuk i svi ostali koji nas uoči godišnjice NATO agresije ubeđuju kako smo mi najveći grešnici, a ne oni koji su nas bombardovali – listom bili odani hitlerovci i nacisti. Jednako kao što nas danas pozivaju da dokazujemo privrženost aktuelnim „evropskim vrednostima“ i bezalternativnom putu u Evropsku uniju, u ono vreme bi veličali neke druge, ali takođe „evropske“ vrednosti, kao i Hitlerovu evropsku uniju koja nema alternativu.
Jer, takva im je struktura ličnosti. Ne kaže džabe naš narod da je „poturica gori od Turčina“. Zato nemojte da nekog iznenadi što od predstavnika prozapadne Druge Srbije često može da čuje gnusnije laži, kao i glasnije i teže optužbe na račun sopstvenog naroda, od onih koje dolaze od njihovih zapadnih mentora, pa čak i od onih koje plasiraju predstavnici susednih naroda s kojima smo bili u ratovima devedesetih. Kada ih čujete, odmah se setite pređašnjeg misaonog eksperimenta i zaključka kojoj bi ideologiji oni pripadali i kome bi služili da su živeli u ono vreme, pa će vam biti lako da preko njihovih priča pređete sa dostojanstvenim prezirom, umesto da im pridajete bilo kakav značaj. Njihovo predstavljanje 24. marta kao datuma koga treba da se stidimo mi, a ne oni koji su izvršili agresiju na nas, otići će niz vetar. Zato sam i osetio potrebu da napišem ovaj tekst i predstavim 24. mart onakvim kakav on treba da bude predstavljen u našoj političkoj tradiciji i sećanju – kao datum kada je jedna mala evropska i balkanska zemlja, jedina u to vreme, pružila junački otpor neuporedivo nadmoćnijem protivniku da bi odbranila svoju slobodu. Da bi sačuvala svoju nezavisnost i dostojanstvo od onih koji su rešili da silom ponište sve civilizacijske tekovine čovečanstva, a koji lažno predstavljaju sebe kao civilizacijski napredne u odnosu na ostale. Taj zadatak se shodno odnosu snaga pokazao veoma teškim. Srbija je danas mala, osakaćena, okupirana. Ali, Srbija i srpski narod pamte. I to je u ovom trenutku jedino važno – da zapamtimo šta se dogodilo 24. marta i odupremo se pokušajima „mangupa iz naših redova“ da nam nametnu iskrivljeno sećanje. Tako ćemo ostati verni našoj slobodarskoj tradiciji i obezbediti našu ulaznicu za bolji svet. Odnos snaga u Evropi i svetu jednog dana će se promeniti, kao što se promenio i menjao od Hitlerovog doba na ovamo. Pružajući 24. martu mesto koje ovaj datum u našoj tradiciji treba da ima, odbranićemo i naše istorijsko i moralno pravo da zauzmemo mesto koje nam pripada u istinski slobodnoj Evropi i ravnopravnijem svetu koji će jednog dana – kada propadne i ovaj najnoviji, ovoga puta američki projekat osvajanja sveta – svakako da nastanu.
Vladimir Trapara
RSS Feed
