Žitelji Volgograda (koji ja više volim da zovem njegovim istorijski poznatijim imenom – Staljingrad) nažalost neće imati normalno novogodišnje slavlje. Za to su se potrudili čečenski mudžahedini na čelu sa Doku Umarovim, koji stoje iza dva samoubilačka bombaška napada dan za danom u ovom gradu na jugu evropskog dela Rusije. Rezultat njihovog krvavog pira (za sada, pošto ne znamo da li nas očekuje još koja eksplozija) jeste tridesetak mrtvih i još na desetine ranjenih, među kojima su i deca. Radi se, dakle, o klasičnom terorizmu, jer je prisutan njegov osnovni element – sejanje straha kod šire populacije nediskriminativnim napadima na nedužne žrtve. I sve se to sa razlogom dešava uoči zimskih olimpijskih igara u Sočiju, gradu koji se takođe nalazi na jugu Rusije, a u svetlu skorašnje pretnje pomenutog Umarova da će sprečiti održavanje ovih igara „na kostima mrtvih muslimana“. Pre nekoliko dana ubijen je jedan od saradnika ovog zlikovca, što pokazuje da je bespoštedni rat ruskih bezbednosnih snaga i kavkaskih militanata uveliko u toku, uz opasnost da eskalira upravo u vreme zimskih igara i zaista poremeti njihovo održavanje. U ovom trenutku se ne usuđujem da prognoziram da li će bezbednosne mere biti dovoljne da to spreče, jer smo očigledno ušli u period kratkoročne neizvesnosti. Dugoročno, pak, mogu da ukažem na određene trendove u obračunu ruske države sa islamskim militantima, uzimajući u obzir lokalni i globalni kontekst.
Lokalno gledano, problem Rusije sa islamskim terorizmom proizilazi iz njenog istorijski dugotrajnog specifičnog odnosa sa islamom uopšte. U današnjoj Ruskoj Federaciji živi najmanje 10 miliona muslimana, što čini 6-7 posto njenog ukupnog stanovništva – iako je po nekim procenama njihov broj znatno veći. Ipak, on je neuporedivo manji u odnosu na imperijalni i sovjetski period, kada je Rusija zahvatala i Zakavkazje i veliki deo Srednje Azije. Islamsko stanovništvo u današnjoj Rusiji prevashodno je skoncentrisano na severnom Kavkazu i južnom Uralu. Fundamentalizam je naročito raširen među severnokavkaskim muslimanima, gde prednjače Čečeni, tradicionalno nepokoran narod. Čečenija je jedno vreme – u drugoj polovini devedetih – uspela za sebe da izbori de facto nezavisnost, ali su je Rusi najpre silom oružja povratili, da bi je zatim kooptacijom političkog vođstva (na čelu sa nekadašnjim pobunjenikom Ramzanom Kadirovim) i ekonomskim investicijama stabilizovali. Upravo politička i ekonomska stabilnost Čečenije, ali i drugih severnokavkaskih republika, jeste veliki test za Rusiju i njenu multietničnost i multikulturalnost, bez koje ona ne može da opstane kao velika država i svetska sila. Za razliku od evropskih zemalja, gde je multikulturalnost uglavnom posledica imigracije „trbuhom za kruhom“ i koje sebi mogu da priušte da kažu kako „eksperiment sa multikulturalizmom nije uspeo“, u Rusiji je multikulturalnost autohtona, te ova velika zemlja ne može da je se odrekne, a da samu sebe ne ugrozi. Zato je svaki ekstremni nacionalizam – uključujući i ruski, koji je u porastu poslednjih godina – štetan za Rusiju. U državi koja je u biti zadržala imperijalno nasleđe, suzbijanje etničkog i religijskog ekstremizma nije nimalo lak zadatak. Najnoviji talas islamskog fundamentalizma pruža veliki izazov tom zadatku, a za potpuno razumevanje suštine ovog izazova potrebno je uzeti u obzir i globalni kontekst.
„Rat protiv terorizma“ koji su Sjedinjene Države započele posle 11. septembra 2001. u međuvremenu se pretvorio u sve, samo ne u ono što bi trebalo da bude da bi se izborio sa korenom problema. Nakon invazije Avganistana koji je bio percipiran kao leglo Al Kaide (gde se rat, uzgred, još uvek vodi i gde je Amerikancima trebalo deset godina da pronađu i ubiju Bin Ladena), izvršena je agresija na Irak, čiji režim nikakve veze sa 11. septembrom nije imao, da bi se konačno pretvaranje rata protiv terorizma u svoju suprotnost odigralo za vreme „Arapskog proleća“. U zemljama koje je zahvatio ovaj talas nasilnih antirežimskih protesta, militantne islamističke snage dočekale su svojih pet minuta i preuzele središnje mesto u pobunama. Sjedinjene Države stavile su se na stranu ovih pobuna, pomažući tako upravo one kojima su pre 12 godina navodno objavile rat. Uzrok ove pojave je vrlo jednostavan – cilj politike Sjedinjenih Država na Bliskom istoku zapravo nije uništenje terorizma (čitaj islamskog fundamentalizma), već se tobožnja borba protiv terorizma koristi kao izgovor za ostvarivanje američkog bliskoistočnog dizajna. Ovaj dizajn podrazumeva rušenje svih regionalnih režima koji ne odgovaraju Vašingtonu – specifičnog, ali u suštini benignog islamskog u Iranu, i onih sekularnih koji su antiamerički orijentisani i insistiraju na nezavisnosti svojih zemalja (u Siriji, ranije Libiji i Iraku). Cilj je uspostavljanje potpune dominacije nad Bliskim istokom, kao prečice do globalne dominacije. Prva sledeća prepreka na putu ka toj dominaciji bila bi Rusija, o čemu sam već dosta pisao, te su jasni motivi s kojima se Moskva suprotstavlja ovakvoj bliskoistočnoj politici Vašingtona. Ovo se najbolje vidi na primeru Sirije, gde Rusija pomaže Asadovom režimu da se održi pred oružanom pobunom koju podržavaju Amerikanci, a u kojoj dominantnu ulogu igraju islamski militanti, ne toliko oni domaćeg – sirijskog porekla, koliko oni „uvezeni“ iz američkog saveznika Saudijske Arabije kao možda i najvećeg izvoznika islamskog terorizma danas. Otuda nije slučajno da postoji korelacija između jačanja islamskih militanata u Siriji i širom Bliskog istoka i povampirenja severnokavkaskih terorista. Rusija se trenutno praktično bori protiv islamskog terorizma na dva fronta – u Siriji i na svom tlu, dok SAD podrškom sirijskim „pobunjenicima“ daju vetar u leđa i onima koji su dva dana zaredom ubijali nedužne ljude u Volgogradu. U svetlu najnovijeg pogoršanja rusko-američkih odnosa možemo očekivati i dalji porast islamskog ekstremizma svuda dokle njegov uticaj može da dopre, jer je konfrontacija dvaju bivših hladnoratovskih suparnika veoma plodno tle za razvoj ove pošasti. No, prognoza ne mora da bude tako pesimistična.
Očigledno je da se Volgograd pokazao pogodnim za ovu seriju zlodela (ako uzmemo u obzir i terorističku akciju od pre nekoliko meseci), što usled njegovog geografskog položaja (blizina Kavkaza, ali i Sočija), što zbog verovatnih bezbednosnih propusta. Jedino u šta ne verujem je da su se teroristi rukovodili simboličkim razlozima, jer bi onda to bio vrlo nepovoljan simbol po njih. Svi znamo kakvu je ulogu Staljingrad odigrao u ruskom slamanju Hitlerove soldateske u Drugom svetskom ratu, pa ako gledamo sa te strane, možemo da kažemo da su teroristi izabrali pogrešan grad za svoju ofanzivu protiv Rusije. Tim pre što u razvoju globalne situacije vidim i neke pozitivne nagoveštaje kada je o borbi protiv islamskog terorizma reč. Uprkos navedenim elementima američke spoljne politike koji su omogućili da se ovaj terorizam rasplamsa, mislim da SAD mogu i hoće još mnogo toga da učine da bi ispravili loše rezultate sopstvenih bliskoistočnih avantura. Deo razloga za sporazumevanje Vašingtona sa Moskvom oko sirijskog hemijskog oružja i spremnost na diplomatsko rešenje problema sa Iranom svakako leži u oceni Obamine administracije da su SAD na putu da se ponovo imperijalno prenapregnu (kao u vreme Bušove administracije) i da se treba vratiti na taktički pragmatizam sa početka Obaminog prvog mandata. No, razlozi se u tome ne iscrpljuju – opreznost Vašingtona je ujedno posledica i pravilne procene da snage koje je u procesu ostvarivanja svog bliskoistočnog dizajna oslobodio izmiču kontroli i da će sa njihovim dolaskom na vlast u nizu zemalja regiona biti još teže dovršiti ovaj dizajn. Iako je „resetovanje“ propalo i rusko-američki odnosi krenuli silaznom putanjom, eskalaciju islamskog terorizma vidim kao povod za novu, makar i taktičku saradnju SAD i Rusije u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Dobra prilika za to mogle bi da budu upravo predstojeće zimske olimpijske igre u Sočiju, gde bi za SAD bilo oportunije da se umesto lamentiranja nad pravima gejeva u Rusiji pozabave u ovom trenutku ozbiljnijim problemom, koji zahteva hitnu zajedničku akciju sa Moskvom. U tom smislu bi Staljingrad još jednom mogao da postane simbol rusko-američkog savezništva i prekretnica u borbi protiv zla koje preti čovečanstvu.
Vladimir Trapara
Lokalno gledano, problem Rusije sa islamskim terorizmom proizilazi iz njenog istorijski dugotrajnog specifičnog odnosa sa islamom uopšte. U današnjoj Ruskoj Federaciji živi najmanje 10 miliona muslimana, što čini 6-7 posto njenog ukupnog stanovništva – iako je po nekim procenama njihov broj znatno veći. Ipak, on je neuporedivo manji u odnosu na imperijalni i sovjetski period, kada je Rusija zahvatala i Zakavkazje i veliki deo Srednje Azije. Islamsko stanovništvo u današnjoj Rusiji prevashodno je skoncentrisano na severnom Kavkazu i južnom Uralu. Fundamentalizam je naročito raširen među severnokavkaskim muslimanima, gde prednjače Čečeni, tradicionalno nepokoran narod. Čečenija je jedno vreme – u drugoj polovini devedetih – uspela za sebe da izbori de facto nezavisnost, ali su je Rusi najpre silom oružja povratili, da bi je zatim kooptacijom političkog vođstva (na čelu sa nekadašnjim pobunjenikom Ramzanom Kadirovim) i ekonomskim investicijama stabilizovali. Upravo politička i ekonomska stabilnost Čečenije, ali i drugih severnokavkaskih republika, jeste veliki test za Rusiju i njenu multietničnost i multikulturalnost, bez koje ona ne može da opstane kao velika država i svetska sila. Za razliku od evropskih zemalja, gde je multikulturalnost uglavnom posledica imigracije „trbuhom za kruhom“ i koje sebi mogu da priušte da kažu kako „eksperiment sa multikulturalizmom nije uspeo“, u Rusiji je multikulturalnost autohtona, te ova velika zemlja ne može da je se odrekne, a da samu sebe ne ugrozi. Zato je svaki ekstremni nacionalizam – uključujući i ruski, koji je u porastu poslednjih godina – štetan za Rusiju. U državi koja je u biti zadržala imperijalno nasleđe, suzbijanje etničkog i religijskog ekstremizma nije nimalo lak zadatak. Najnoviji talas islamskog fundamentalizma pruža veliki izazov tom zadatku, a za potpuno razumevanje suštine ovog izazova potrebno je uzeti u obzir i globalni kontekst.
„Rat protiv terorizma“ koji su Sjedinjene Države započele posle 11. septembra 2001. u međuvremenu se pretvorio u sve, samo ne u ono što bi trebalo da bude da bi se izborio sa korenom problema. Nakon invazije Avganistana koji je bio percipiran kao leglo Al Kaide (gde se rat, uzgred, još uvek vodi i gde je Amerikancima trebalo deset godina da pronađu i ubiju Bin Ladena), izvršena je agresija na Irak, čiji režim nikakve veze sa 11. septembrom nije imao, da bi se konačno pretvaranje rata protiv terorizma u svoju suprotnost odigralo za vreme „Arapskog proleća“. U zemljama koje je zahvatio ovaj talas nasilnih antirežimskih protesta, militantne islamističke snage dočekale su svojih pet minuta i preuzele središnje mesto u pobunama. Sjedinjene Države stavile su se na stranu ovih pobuna, pomažući tako upravo one kojima su pre 12 godina navodno objavile rat. Uzrok ove pojave je vrlo jednostavan – cilj politike Sjedinjenih Država na Bliskom istoku zapravo nije uništenje terorizma (čitaj islamskog fundamentalizma), već se tobožnja borba protiv terorizma koristi kao izgovor za ostvarivanje američkog bliskoistočnog dizajna. Ovaj dizajn podrazumeva rušenje svih regionalnih režima koji ne odgovaraju Vašingtonu – specifičnog, ali u suštini benignog islamskog u Iranu, i onih sekularnih koji su antiamerički orijentisani i insistiraju na nezavisnosti svojih zemalja (u Siriji, ranije Libiji i Iraku). Cilj je uspostavljanje potpune dominacije nad Bliskim istokom, kao prečice do globalne dominacije. Prva sledeća prepreka na putu ka toj dominaciji bila bi Rusija, o čemu sam već dosta pisao, te su jasni motivi s kojima se Moskva suprotstavlja ovakvoj bliskoistočnoj politici Vašingtona. Ovo se najbolje vidi na primeru Sirije, gde Rusija pomaže Asadovom režimu da se održi pred oružanom pobunom koju podržavaju Amerikanci, a u kojoj dominantnu ulogu igraju islamski militanti, ne toliko oni domaćeg – sirijskog porekla, koliko oni „uvezeni“ iz američkog saveznika Saudijske Arabije kao možda i najvećeg izvoznika islamskog terorizma danas. Otuda nije slučajno da postoji korelacija između jačanja islamskih militanata u Siriji i širom Bliskog istoka i povampirenja severnokavkaskih terorista. Rusija se trenutno praktično bori protiv islamskog terorizma na dva fronta – u Siriji i na svom tlu, dok SAD podrškom sirijskim „pobunjenicima“ daju vetar u leđa i onima koji su dva dana zaredom ubijali nedužne ljude u Volgogradu. U svetlu najnovijeg pogoršanja rusko-američkih odnosa možemo očekivati i dalji porast islamskog ekstremizma svuda dokle njegov uticaj može da dopre, jer je konfrontacija dvaju bivših hladnoratovskih suparnika veoma plodno tle za razvoj ove pošasti. No, prognoza ne mora da bude tako pesimistična.
Očigledno je da se Volgograd pokazao pogodnim za ovu seriju zlodela (ako uzmemo u obzir i terorističku akciju od pre nekoliko meseci), što usled njegovog geografskog položaja (blizina Kavkaza, ali i Sočija), što zbog verovatnih bezbednosnih propusta. Jedino u šta ne verujem je da su se teroristi rukovodili simboličkim razlozima, jer bi onda to bio vrlo nepovoljan simbol po njih. Svi znamo kakvu je ulogu Staljingrad odigrao u ruskom slamanju Hitlerove soldateske u Drugom svetskom ratu, pa ako gledamo sa te strane, možemo da kažemo da su teroristi izabrali pogrešan grad za svoju ofanzivu protiv Rusije. Tim pre što u razvoju globalne situacije vidim i neke pozitivne nagoveštaje kada je o borbi protiv islamskog terorizma reč. Uprkos navedenim elementima američke spoljne politike koji su omogućili da se ovaj terorizam rasplamsa, mislim da SAD mogu i hoće još mnogo toga da učine da bi ispravili loše rezultate sopstvenih bliskoistočnih avantura. Deo razloga za sporazumevanje Vašingtona sa Moskvom oko sirijskog hemijskog oružja i spremnost na diplomatsko rešenje problema sa Iranom svakako leži u oceni Obamine administracije da su SAD na putu da se ponovo imperijalno prenapregnu (kao u vreme Bušove administracije) i da se treba vratiti na taktički pragmatizam sa početka Obaminog prvog mandata. No, razlozi se u tome ne iscrpljuju – opreznost Vašingtona je ujedno posledica i pravilne procene da snage koje je u procesu ostvarivanja svog bliskoistočnog dizajna oslobodio izmiču kontroli i da će sa njihovim dolaskom na vlast u nizu zemalja regiona biti još teže dovršiti ovaj dizajn. Iako je „resetovanje“ propalo i rusko-američki odnosi krenuli silaznom putanjom, eskalaciju islamskog terorizma vidim kao povod za novu, makar i taktičku saradnju SAD i Rusije u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Dobra prilika za to mogle bi da budu upravo predstojeće zimske olimpijske igre u Sočiju, gde bi za SAD bilo oportunije da se umesto lamentiranja nad pravima gejeva u Rusiji pozabave u ovom trenutku ozbiljnijim problemom, koji zahteva hitnu zajedničku akciju sa Moskvom. U tom smislu bi Staljingrad još jednom mogao da postane simbol rusko-američkog savezništva i prekretnica u borbi protiv zla koje preti čovečanstvu.
Vladimir Trapara
RSS Feed
