Mesec dana nakon što sam objavio prvi tekst o Putinovom sirijskom gambitu, stvari se odvijaju tačno prema u njemu iznetoj prognozi. Rusija je otpočela vojnu intervenciju u Siriji, koja se svodi na ograničene, hirurški precizne vazdušne napade (uz povremeno korišćenje krstarećih raketa iz Kaspijskog jezera, tek toliko da Moskva demonstrira da SAD u toj vrsti tehnologije nemaju monopol koji su mislile da imaju), uz više puta ponovljen stav da slanje kopnenih trupa ne dolazi u obzir. Dinamika i mete ruskih napada potvrđuju tezu, takođe iznetu u članku, da prioritet Rusije u Siriji jeste očuvanje sopstvene sfere uticaja u toj zemlji, za početak putem podrške Bašaru al Asadu da opstane na vlasti, pa tek onda borba protiv Islamske države. Naravno, niko ne očekuje da moskovski zvaničnici to i priznaju, jer „borba protiv terorizma“ propagandno mnogo lepše zvuči – u tom pogledu, uostalom, imaju na koga da se ugledaju – ali protivrečnosti u zvaničnim saopštenjima ruskog ministarstva odbrane i medijskim izveštajima neumoljivo ukazuju na pravo stanje stvari. Kad vidite udarnu vest „ruski avioni gađali 55 položaja ISIS u oblastima Idliba, Hame i Alepa“, a onda bacite pogled na ratnu mapu Sirije, odmah upada u oči da su teritorije koje kontroliše ISIS daleko od pomenutih gradova. Naravno, američka propaganda uporno skreće pažnju na ovu protivrečnost i uzvraća sopstvenom neistinom da je Asadov režim najodgovorniji za 250 hiljada mrtvih i milione izbeglica i da Rusija podržavajući ga biva saučesnik u njegovom zločinu i samo doliva ulje na vatru. Primarni zadatak analitičara i jeste da razlikuje suštinu od propagande, kako bi osnovano pretpostavio u kom pravcu bi sirijski građanski rat dalje mogao da se odvija. A suština je u sledećem.
 
Ruska intervencija u Siriji je trostruko pozitivan događaj – dobra je i za Siriju, i za Rusiju, i za svet. Za Siriju je dobra jer daje kakvu-takvu nadu da bi građanski rat u ovoj zemlji mogao da se okonča održivim političkim rešenjem, prihvatljivim za većinu sukobljenih strana i pre svega za sirijsko stanovništvo. Da Rusija nije intervenisala, samo je pitanje trenutka kada bi Asad pao sa vlasti pred naletom pobunjenika različitih boja, podržanih od strane Sjedinjenih Država, Francuske, Turske, Saudijske Arabije i drugih spoljnih aktera zainteresovanih da iz Sirije istisnu ruski i iranski uticaj u sopstvenu korist. Rezultat bi bio instaliranje marionetske vlasti u Damasku koja ne bi imala efektivnu kontrolu nad većim delom teritorije zemlje, kojim bi nekažnjeno divljali različiti ekstremisti, a alavitska manjina bi najverovatnije doživela osvetnički pogrom. Imali bismo još jednu u nizu bliskoistočnih država u haosu, izvoznika terorizma i ilegalnih migranata. Podrškom Asadu da se održi i sirijskoj vojsci da napreduje na terenu, Rusija najpre sprečava mogućnost da Alaviti dožive pogrom, zatim smanjuje prostor za divljanje ekstremista (iako tvrdim da sa njihovim potpunim uništenjem neće žuriti, jer joj njihovo postojanje i delovanje daje dobro propagandno pokriće za intervenciju), da bi naposletku dala šansu i obnavljanju jedinstva Sirije kroz izmirenje sunita i Alavita i tranziciju ka političkom poretku koji bi bio po meri i jednih i drugih. Moram da priznam da oko ovog poslednjeg nisam optimista, jer za ostvarenje u ovom trenutku tako složenog političkog cilja nije dovoljna vojna intervencija – na bajonetima se ne može sedeti. Gotovo je nemoguće očekivati da se Sirija ponovo ujedini pod Asadom, jer je za većinu sunita on jednostavno neprihvatljiv – ne samo zbog načina na koji percipiraju njegovo postupanje u aktuelnoj krizi, već i zbog duge kontroverzne istorije klana Asad i alavitske vladavine Sirijom, koja je ispunila sunitska srca i umove mržnjom i nepoverenjem. Obnova jedinstva Sirije stoga bi morala da podrazumeva odlazak Asada u nekom trenutku i njegovu zamenu sunitom koji bi bio blagonaklon i prema Alavitima, prijatelj Rusije i nepoverljiv prema Sjedinjenim Državama. A kako naći takvog među sunitima, ako se zna da su njihova elita i stanovništvo razapeti između: čekića američkih marioneta, džepova punih dolara i usta punih obećanja o demokratiji i lagodnom zapadnjačkom životu za sve; i nakovnja islamskih fundamentalista, zadojenih mržnjom prema celom svetu? Zato ću ponoviti stav iz prethodnog članka da Moskva neće u nedogled tražiti ličnost koja bi mogla da obnovi jedinstvo Sirije, već će se u nekom trenutku jednostavno pomiriti sa raspadom zemlje i očuvanjem pozicija u za nju vitalnom području uz Levant, koji većinski nastanjuju Alaviti. Krnju Siriju, ili čak Alavitsku državu, smatram izvodljivijom opcijom za Rusiju, nego što bi to bio povratak cele Sirije u njenu sferu uticaja.
 
Intervencija Rusije je dobra za nju samu najpre iz pomenutog razloga, što ona njome brani svoju sferu uticaja od američke i islamističke ekspanzije, i to na njenom isturenom položaju – jedinom preostalom izvan postsovjetskog prostora, i to na toplom moru, u strateški tako značajnom regionu kakav je Bliski istok. Rat u Gruziji i ukrajinska kriza pokazali su koliko je opasno za jednu veliku silu da se brani isključivo na svojim granicama, te sirijskom intervencijom ona šalje i snažnu poruku – da nije spremna na uzmicanje ni sa položaja koji se nalaze malo dalje od tih granica. Što intervencija bude uspešnija, poruka će biti jača, jer će se dokazati kapacitet Rusije za projekciju moći ka udaljenim područjima, koji su joj na Zapadu dugo osporavali i na tom osporavanju temeljili tvrdnju da je Rusija samo regionalna, ne i velika sila. Vašington tu poruku ne može da shvati drugačije, nego ovako – ako su spremni i sposobni da nam ovo urade u Siriji, šta li bi nam tek radili ako nastavimo da ih pritiskamo u Ukrajini, ili ih ne daj bože izazovemo i na tlu same Rusije?
 
Čvrst stav Rusije prema Americi prikazan sirijskom intervencijom dobar je i za svet. Odavno tvrdim da je on isuviše složen i raznolik da bi se njime upravljalo samo iz jednog centra, kako bi to htela američka elita, odnosno da bi mu se nametale nekakve „univerzalne“ vrednosti, uz zanemarivanje lokalnih specifičnosti i tradicija. Rusija se u Siriji, kao i svuda drugde gde se našla u klinču sa Sjedinjenim Državama, ne bori samo za sebe, već i za multicentričan svet, koji bi bio mnogo pravedniji od onog u kome bi postojala hegemonija Vašingtona. SAD se nažalost, uprkos relativnom opadanju moći u odnosu na Kinu i neke druge igrače, i dalje tvrdoglavo drže ekspanzionističke spoljne politike čiji je cilj osvajanje sveta, kao ranjeni lav koji nakon svakog uboda grize još žešće. No, u nekom trenutku moraće da prihvate realnost neizvodljivosti svog poduhvata i pomire se sa multicentričnim svetom, a što im neko više bude pokazivao zube, to će pre doći do istorijske spoznaje. Ruska intervencija u Siriji značajno doprinosi tome, jer remeti američke planove ne samo u Siriji, već i šire na Bliskom istoku. Nije nimalo slučajno da je vrhovni lider Irana, ajatolah Ali Hamnei, neposredno nakon otpočinjanja ruske intervencije zabranio bilo kakve dalje pregovore sa SAD nakon sklapanja nuklearnog sporazuma – osetio je da neprijatelj slabi i uzmiče i da treba strpljivo da sačeka promenu njegove politike da bi razgovarao s njim. Pogledajte samo Irak – nakon dve i po decenije američkih pritisaka, izolacije, zatim i okupacije te zemlje, dešava se da režim u Bagdadu, za koji su svi verovali da je provereno lojalan Vašingtonu, ne samo što je u ovom trenutku bliži Teheranu, već i od Rusije traži da vojno interveniše na njegovoj teritoriji protiv Islamske države. Regionalni saveznici SAD – Turska, Izrael, Saudijska Arabija, o Egiptu da i ne govorim, ponašaju se sve nezavisnije, jer vide da Amerika nije sposobna da umesto njih zaštiti njihove interese. Nastavak ovakvih trendova na Bliskom istoku neminovno će se preliti i na druge regione, te će američki hegemonistički poduhvat morati da doživi poraz.
 
Ne treba očekivati da ruska intervencija bude brza i kratka. Razloge sam već nagovestio. Jedan je da Rusi nemaju nameru da žure sa uništavanjem ekstremista, posebno Islamske države, jer bi time oduzeli sebi dobar izgovor za intervenisanje radi svojih primarnih ciljeva. Drugi je da ne žele nepotrebno da rasipaju kapacitete povećavanjem obima intervencije i time rizikuju da u nekom trenutku eskaliraju istu i do kopnene, jer su naučili dobru lekciju i iz svog iskustva u Avganistanu i iz američkih iskustava širom Bliskog istoka. Intervencija će biti spora, lagana, ali efikasna, u sadejstvu sa kopnenim snagama sirijske vojske, koje su jedine ovlašćene da promene odnos snaga na terenu i ojačaju pozicije zvaničnog Damaska u nekim budućim mirovnim pregovorima. Tu leži i treći razlog zašto će Rusija odugovlačiti intervenciju – krajnji cilj i jeste uspeh političkih pregovora i tranzicija u Damasku ka režimu koji bi bio uključiviji od Asadovog, a u isto vreme jednako proruski i antiamerički. Iako ponavljam da sam skeptik kada je reč o mogućnosti da Rusi među sunitima pronađu snage koje bi ispunile ovaj poslednji cilj, jedno je jasno – štagod Moskva na kraju postigla u Siriji, sve će biti daleko bolje nego što bi bilo da nije intervenisala, odnosno da je ostavila Siriju na milost i nemilost američkim marionetama i džihadistima.
 
Vladimir Trapara
​

Poslednjih dana dobijamo sve jasniju potvrdu jačanja vojnog prisustva Rusije u Siriji. Nakon što predsednik Putin na skorašnjoj konferenciji za novinare nije potvrdio, ali ni negirao mogućnost da ruska vojska u dogledno vreme direktno interveniše u Siriji protiv ISIL-a, sve je više pokazatelja sa terena koji govore o tome da vojna saradnja Moskve sa Damaskom polako počinje da prevazilazi do sada standardne oblike, poput isporuke oružja i odašiljanja vojnih savetnika. Ako se potvrdi da je medijska priča o uspostavljanju ruske vazdušne vojne baze u Latakiji, koja bi se tako pridružila već odavno postojećoj pomorskoj bazi u Tartusu, to će biti definitivan signal da je Putin spreman da pruži Asadu i malo konkretniju pomoć u građanskom ratu koji traje već petu godinu. Ako znamo da se Rusija do sada u pravcu podrške istočnim Ukrajincima (sa izuzetkom Krima) vojno angažovala daleko ispod svojih mogućnosti, iako je u pitanju sukob na za nju vitalnom području, nameće se pitanje koliko jačanje vojnog prisustva u dalekoj Siriji realno možemo da očekujemo i šta bi bili motivi i konkretni ciljevi istog? Za odgovor na to pitanje bitno je da se podsetimo šta bi bili suštinski interesi Rusije u Siriji, što podrazumeva procenu trenutne globalne situacije, ali i razvoja lokalnog sirijskog konteksta.

Najpre, komentari u pojedinim američkim medijima kako Rusija posle Ukrajine „otvara front“ i u Siriji, te tako „ponovo postaje bliskoistočni igrač“ ne piju vodu, iz prostog razloga što je taj front konstantno otvoren već petu godinu, dok Rusija upravo zahvaljujući prisustvu u Siriji nikada nije ni prestala da bude bliskoistočni igrač. Floskule o tome da Rusija nešto „otvara“ i radi „ponovo“ su deo već standardizovane američke matrice koja želi da Rusiju prikaže kao revizionističkog aktera, tj. imperijalnu, ekspanzionističku silu, koja se nakon Ukrajine tobože okomila na Siriju, dok je stvarnost zapravo obrnuta. Stvarni revizionisti i imperijalisti u Siriji su Sjedinjene Države, koje već četiri i po godine čine napore da obore režim u Damasku, ne bi li još jednu bliskoistočnu „otpadničku“ državu (što će reći državu neposlušnu prema diktatu Vašingtona) pretvorili u svoj protektorat i tako došli na korak od uspostavljanja pune bliskoistočne hegemonije. Na drugoj strani, Rusija je status quo akter, sila koja brani svoje još od Sovjetskog Saveza nasleđene pozicije u Siriji od američkog nasrtaja. U tom smislu i njeno jačanje vojne podrške Asadu, pa i eventualna direktna vojna intervencija na njegovoj strani, ne bi značili kvalitativnu, već isključivo kvantitativnu promenu – angažovanje pojačanja na frontu, pod utiskom da je agresor pojačao sopstvenu ofanzivu. Što i jeste realno stanje na terenu, ali na to ću se vratiti kasnije.

Na ovom mestu važno je biti pošten i reći da jačanje vojnog prisustva Rusije u Siriji sigurno nije, ili barem nije primarno motivisano borbom protiv ISIL-a, već podrškom postojećem režimu u Damasku da se održi, samim tim i omogući Moskvi da zadrži Siriju (ili barem njen značajan deo) u svojoj sferi uticaja. ISIL je samo dobar izgovor za pojačano angažovanje Rusije, pri čemu je očigledno od koga je ova mogla da dobije ideju. Odavno je, naime, jasno da su navodni vojni napori SAD protiv ove ekstremističke tvorevine samo paravan za podršku ostalim anti-asadovskim snagama (uključujući i neke jednako ekstremne kao i ISIL) da ojačaju svoju do skora prilično očajnu poziciju. Da se Vašington do sada iole potrudio da slomi ISIL, valjda bi za ovih godinu dana njegova moćna vazdušna armada valjda postigla nekakav rezultat, a nije postigla nikakav. Čak tvrdim da Amerikancima ne bi smetalo ni da ISIL još malo ojača i eventualno prvi uđe u Damask i svrgne Asada (po mogućstvu ga ubije kao Gadafija, što bi favoritkinji na predstojećim predsedničkim izborima u SAD izmamilo još malo osmeha), pod uslovom da posle mogu lako da ih isteraju odatle i zamene svojim marionetama. Mislim da taj uslov ne bi bilo teško ispuniti, jer se pokazalo da ISIL definitivno nije onolika pretnja kao što se u medijima prikazuje (mada smatram da bi islamski ekstremizam u širem smislu mogao to da postane jednog dana), već je više jedna babaroga poput svojevremeno Al Kaide, kojom treba plašiti svetsku javnost radi pridobijanja podrške od iste za neku novu američku intervenciju. Šta onda sprečava Rusiju da i ona postupi na isti način? Tako što bi povećala vojnu pomoć Asadu, eventualno i sama intervenisala, navodno protiv ISIL-a, a zapravo protiv svih koji bi da svrgnu režim u Damasku, pri čemu bi još i najvažnije bilo odvraćanje Asadovih spoljnih neprijatelja, poput Turske, Saudijske Arabije, kao i samih SAD, tj. obeshrabrivanje istih i da pomisle na bilo kakvu intervenciju.

Drugo je pitanje dokle je Rusija spremna da ide u ovome. Tu treba biti obazriv u prognozi, a recimo da bi bilo najbolje poći od toga da će i sami Rusi biti krajnje obazrivi. Mislim da neka veća kopnena ofanziva ne bi došla u obzir, jer je Moskva svesna da nema kapacitete za tako nešto. Nije isključeno da Vašington i priželjkuje da se Putin usudi na takav potez, jer bi se gotovo sigurno zaglavio usred dugotrajnog sektaškog sukoba, kao svojevremeno Sovjetski Savez u Avganistanu, a zatim i SAD u Avganistanu i Iraku. Ako su SAD naučile lekciju, te nisu dozvolile sebi da im se slična greška ponovi u Libiji (setimo se izjave Roberta Gejtsa o tome da bi predsednik koji se odluči na neku novu veću kopnenu ofanzivu na Bliskom istoku trebalo da ide na ispitivanje glave), tvrdim da su je iskusni šahisti Rusi naučili još bolje. Ruku na srce, trenutni odnos snaga na terenu u sirijskom građanskom ratu je takav da kopnena ofanziva ne bi bila ni neophodna. Stoga maksimum vojnog angažovanja Rusije u Siriji po meni može da bude ograničena vazdušna kampanja, sa naglaskom na hirurški precizne udare protiv strateški ključnih položaja pobunjenika. Čak ni to ne bi moralo da dođe u razmatranje, ukoliko bi se ispostavilo da je savetovanje sirijske vojske i povećanje isporuka oružja istoj dovoljno da Asad održi i učvrsti svoje pozicije. U tom smislu treba očekivati da se Rusija u Siriji ponaša pre svega kao reaktivni akter, što i jeste tipično za status quo silu – da svoje napore prilagođava naporima protivnika (otuda i nema šire vojne intervencije Rusije u Ukrajini). Rekoh već da je agresor u poslednje vreme pojačao ofanzivu – dok nije obelodanjeno postojanje babaroge u vidu ISIL, Asad je bio na korak od dobijanja rata, da bi se sa otpočinjanjem američke intervencije, navodno protiv ISIL-a, ponovo našao u defanzivi. To je primarni razlog zašto Rusi reaguju povećanjem vojne pomoći Damasku.

Ostali ruski motivi imaju veze sa širim regionalnim i globalnim, a delom i sa nekim drugim aspektima lokalnog konteksta. Podsetimo se da je Vašington pre dve godine podstakao ukrajinsku krizu nakon što je bio prinuđen da se privremeno povuče iz sirijske krize, pošto je Putin u toku krize oko sirijskog hemijskog oružja nagovestio da će Damask dobiti pomoć od Rusije ukoliko se bude suočio s američkom intervencijom. Sada se izgleda dešava nešto slično. Mnogi analitičari još otkako je u februaru potpisan Minsk 2 tvrde da ozbiljnije krešenje primirja i novo rasplamsavanje sukoba u Ukrajini samo što nije, a ono ipak nikako da se desi. Ako imamo u vidu unutrašnju dinamiku u okviru one trenutno većinske, prozapadne Ukrajine, razlog zašto SAD ne daju Kijevu da krene u novu ofanzivu jeste taj što pokušavaju da konsoliduju svoju kontrolu nad onim što su do sada zauzeli u toj zemlji. Nije isključeno da je u Vašingtonu i definitivno utvrđena strategija po kojoj je čuvanje trenutne teritorije pod kontrolom Kijeva, dakle bez Donjecka, Luganska i Krima, sasvim dovoljno za dalju geopolitičku ofanzivu protiv Rusije, te da bi insistiranje na vojnom ovladavanju i ovim oblastima moglo da dovede do pobunjeničko-ruske kontraofanzive i proširenja teritorije pod njihovom kontrolom. Sjedinjenim Državama je, dakle, važno da konsoliduju plen ostvaren prošlogodišnjom revolucijom, jer su svesne da ne smeju da ga uzimaju zdravo za gotovo, u situaciji kada se umereni i ekstremni kijevski revolucionari sve žešće međusobno sukobljavaju, kada su težina ekonomske situacije u zemlji i nezadovoljstvo Ukrajinaca sve veći, kada se stanovništvo ruskojezičnih oblasti ponižava postavljanjem Sakašvilija za guvernera Odese, kada se u pomenutim oblastima ponovo konsoliduju političke partije koje su za povratak neutralnog kursa zemlje i pomirenje sa Rusijom…

No, kao tipična revizionistička sila, SAD konstantno moraju negde da budu u ofanzivi, te su Rusi prozreli da one ponovo stavljaju naglasak na Siriju, zbog čega je važno da budu spremni da ih na vreme zaustave. Ovo tim pre što je Vašington sklon da tumači nuklearni sporazum sa Iranom kao svoju diplomatsku pobedu, te se može očekivati da sada kada je siguran da Teheran i da to želi neće moći da razvije nuklearno oružje, pojačaju svoje anti-iranske regionalne aktivnosti (što već uveliko rade u Jemenu podrškom intervenciji Saudijske Arabije i još nekih zemalja, a nije isključeno da se uskoro otvori i novi front u Libanu). Konačno, tu je i deo lokalnog konteksta koji se tiče realnih mogućnosti Asada kao političke ličnosti da opstane na vlasti, sa ili bez ruske podrške. Moskva je svesna da se jedinstvo Sirije neće moći povratiti u varijanti kakva je bila do 2011, sa vladavinom alavitske manjine nad sunitskom većinom, već je potreban uravnoteženiji odnos. Takođe, klan Asad je već predugo na vlasti u Damasku, a to sa sobom neizbežno nosi korupciju koja stvara sve više protivnika i u stanovništvu i u redovima samog režima. Zato nije isključeno da Rusi povećanjem vojne podrške režimu pokušavaju da „kupe“ Asadovo mirno povlačenje sa vlasti u odgovarajućem trenutku, u korist nekoga ko bi bio više po volji sunitskoj većini, ali u isto vreme jednako kao Asad lojalan Moskvi i antiamerički raspoložen (uostalom, i tu bi mogli da se vode brojnim primerima amečkog puštanja niz vodu sopstvenih saveznika, samo da bi ih zamenile Vašingtonu još lojalnije snage). Ako bi se to pokazalo neizvodljivim, alternativa je raspad Sirije i stvaranje alavitske države, a i to je opcija kojoj jačanje ruskog vojnog prisustva može da pripomogne – uz vojne baze u Tartusu i Latakiji, teško da bi se neko usudio da napadne Alavite ukoliko bi se oni odlučili za sopstvenu državu kao rešenje.

Uglavnom, Putin je svestan da odbrana statusa Rusije kao velike sile podrazumeva njenu aktivnu spoljnu politiku i ne dozvoljava uzmicanje sa područja gde Moskva ima uticaj. Njegov politički rejting, naposletku, zavisi od spoljnopolitičkih uspeha, jer se u protivnom ne bi mogle opravdati ekonomske poteškoće s kojima se zemlja trenutno suočava. U očima ruske, ali i svetske javnosti (barem onog njenog dela naklonjenog Rusiji), ekonomske žrtve koje je stanovništvo Rusije prinuđeno da podnosi usled zapadnih sankcija, mahinacija sa cenama energenata i sabotiranja gasovoda bile bi prihvatljive jedino u slučaju da je vidljivo da nisu uzaludne, tj. ukoliko se pokaže da Rusija zaista uspeva da zaustavi američki ekspanzionizam. Zato u praksi nije bitno da li se otpor pruža u bliskoj Ukrajini, ili dalekoj Siriji – svuda tamo gde su Rusi na ovaj ili onaj način prisutni mora da važi isto geslo – ни шагу назад!

Vladimir Trapara

Ako je 2014. godina u međunarodnim odnosima bila obeležena građanskim ratom u Ukrajini, na prvi pogled se stiče utisak da bi 2015. mogla da bude upamćena po jednom pozitivnom događaju – nuklearnom sporazumu velikih sila sa Iranom. Primena ovog, kako su ga mnogi nazvali istorijskog sporazuma, rešila bi (makar na neko vreme) već više od jedne decenije dug spor oko iranskog nuklearnog programa i umanjila izglede za novi bliskoistočni sukob koji bi oko njega mogao da izbije. Trenutno su oči svih zainteresovanih posmatrača uperene pre svega u unutrašnji politički proces u SAD, gde Obama i njegova administracija vode kampanju u cilju pridobijanja Kongresa da podrži sporazum, dok njihovi protivnici iz redova republikanaca i izraelskog lobija čine sve da mu podrška bude uskraćena. Za argumente obe strane je, međutim, zajedničko to što su zasnovani na lažnoj premisi da je Iran pod svojim sadašnjim rukovodstvom jedna zla država koja teži nuklearnom oružju da bi ugrozila najpre sopstvene susede, a zatim i Sjedinjene Države. Pa onda protivnici sporazuma kažu kako isti ne sprečava Iran da se dokopa nuklearne bombe, već naprotiv utire put ka njoj, dok pristalice sporazuma tvrde da je on najbolji način da se Iran na dugačak rok liši mogućnosti da stekne atomsko oružje, te da je jedina alternativa rat. Konsenzus, dakle, oko toga da su Iranci loši momci, nijednog trenutka se ne dovodi u pitanje; razlika je samo u viđenju najbolje strategije da se taj negativac spreči da ostvari svoje zločinačke naume. Uočavanje ovih laži je prvi korak u razmatranju perspektiva nuklearnog sporazuma sa Iranom, širih iransko-američkih odnosa i mira na Bliskom istoku. Drugi korak je iznošenje istinitih činjenica o iranskom nuklearnom pitanju, koje sledi.

 

Ne postoje dokazi da je Iran ikada težio da razvije nuklearno oružje. U isto vreme, postoji niz dokaza o američkom i izraelskom fabrikovanju lažnih dokaza o navodnoj vojnoj prirodi elemenata iranskog nuklearnog programa. Postoji i fatva ajatolaha Hamneija protiv ove vrste naoružanja, kao i primer iz prakse da je prethodni ajatolah Homeini u toku Iračko-iranskog rata zabranio da se na iračke hemijske napade uzvrati hemijskim oružjem. Postoji i činjenica da Izrael odavno poseduje nuklearno oružje, pa retko ko oko toga pravi problem. Iranske vlasti sve vreme ističu kako nuklearni program razvijaju isključivo u miroljubive svrhe, pri čemu postoji i vrlo jednostavno racionalno objašnjenje zašto je njima toliko stalo do ovog programa. On bi najpre podmirio energetske potrebe privrede Irana – koja je znatno diverzifikovanija od ekonomija njegovih zalivskih suseda – i omogućio da se klasični energenti (nafta i gas) prevashodno usmere ka izvozu. Razvijenim nuklearnim programom Iran bi se svrstao u red tehnološki najnaprednijih zemalja sveta, dok bi na regionalnom nivou bio čak među prve dve zemlje u tom pogledu – uz Izrael, što bi izuzetno godilo tradicionalno snažnom osećanju nacionalnog dostojanstva i posebnosti Iranaca.

 

Čak i da Iran zaista teži nuklearnom oružju, motiv za to bi jedino mogao da bude odbrambeni. Jer, Iran i jeste prevashodno defanzivna regionalna sila, koja za razliku od nekih već dva veka nikoga nije napala, a za nuklearno oružje su najveći umovi nauke o međunarodnim odnosima odavno utvrdili da ima prevashodno defanzivnu svrhu – odvraćanje neprijatelja od napada. Taj neprijatelj u slučaju Irana su Sjedinjene Države, koje su u poslednjih deceniju-dve izvele ili podržale nekoliko vojnih intervencija u neposrednom iranskom okruženju. Iran se sa pravom oseća ugroženo, boji se da bi mogao da postane meta neke sledeće intervencije Vašingtona, te bi njegova eventualna odluka da krene putem razvijanja nuklearnog oružja imala racionalno utemeljenje u želji da takvu intervenciju spreči, tj. odvrati Amerikance stavljanjem istima u izgled neprihvatljive štete ukoliko bi se odlučili za napad. Time se može objasniti zašto Iran, iako zaista ne teži nuklearnom oružju, u poslednjih 12 godina šalje i paralelne signale da bi mogao da posegne za tim rešenjem ako bi to hteo. U takve signale pre svega spadaju gomilanje obogaćenog uranijuma do mere koja prevazilazi potrebe miroljubivog nuklearnog programa, kao i sporadična netransparentnost u pogledu rada određenih nuklearnih postrojenja. Upravo će ovi signali naposletku dovesti SAD za pregovarački sto i omogućiti pomenuti sporazum. Vašington se, usled ubrzanog razvoja iranskog nuklearnog programa u poslednje 2-3 godine, zaista uplašio da bi ovaj mogao da napravi atomsku bombu.

 

Sjedinjene Države teže promeni režima u Teheranu. Njihov cilj, bez obzira na sporazum o nuklearnom pitanju, bio je i ostaje rušenje režima uspostavljenog 1979. koji im nije po volji i instaliranje u Teheranu novih kvislinških vlasti, čime bi Iran izgubio mogućnost da kao regionalna sila deluje nezavisno od Vašingtona. Eliminacijom nezavisnog Irana, SAD bi uspostavile punu kontrolu nad regionom Bliskog istoka, u okviru svoje strategije ovladavanja evroazijskom kopnenom masom, time i čitavim svetom. To je ujedno i ključni, zapravo i jedini razlog zašto se Vašington suprotstavlja mogućnosti da Iran stekne nuklearno naoružanje – nuklearni Iran SAD ne bi smele da napadnu. Štaviše, Amerikancima iz istog razloga smeta i miroljubivi iranski nuklearni program, zbog čega su tolike godine odbijali sporazum – nuklearna energija ojačala bi ekonomiju Irana, a ekonomski jači Iran imao bi i veće izglede da se odbrani od američke agresije. Uzalud je pokojni Kenet Volc objašnjavao američkom establišmentu da nuklearno oružje ima isključivu svrhu odvraćanja, te da bi za regionalnu stabilnost čak bilo dobro da ga Iran stekne. Jer, SAD nikad nisu ni bile zainteresovane za stabilnost Bliskog istoka, već upravo za destabilizaciju regionalnih režima koji im nisu po volji i širenje svoje sfere uticaja u ovom regionu.

 

Zaključak. Rečeno možemo da sumiramo na sledeći način. SAD i Iran ostaće neprijatelji, usled američke želje da smene režim u Teheranu i liše Iran statusa nezavisne regionalne sile. Ovaj sporazum im u tome pomaže time što onemogućava Iran da stekne nuklearno oružje, kao i da kredibilno preti tom mogućnošću. Sa druge strane, Iran zna šta je cilj Vašingtona i sa pravom se oseća ugroženo, pa ipak ne traži rešenje u razvijanju nuklearnog oružja. Sporazum mu pomaže da sprovede alternativno rešenje – korišćenje ukidanja sankcija i međunarodne legitimacije miroljubivog nuklearnog programa za jačanje ekonomije zemlje, samim tim i njene konvencionalne odbrambene sposobnosti. Sve ovo znači da nakon pomenutog sporazuma, svet nije ni bliži, ni dalji od opasnosti od izbijanja američko-iranskog rata. Isto važi i za mogući svetski sukob – time što kratkoročno smanjuje tenzije na Bliskom istoku, sporazum omogućava Sjedinjenim Državama da se bolje usredsrede na svoju istočnoevropsku ofanzivu protiv Rusije, što je takođe bio jedan od motiva Vašingtona da ga sklopi. Izgleda da ipak ne treba da žurimo sa ocenom kako ćemo zbog nuklearnog sporazuma sa Iranom 2015. da upamtimo kao dobru godinu za međunarodne odnose.

 

Vladimir Trapara

Ono što sam priželjkivao i prognozirao u prethodnom tekstu, objašnjavajući zašto do toga mora da dođe, pa ipak do samog kraja strepeo da bi nešto moglo da krene naopako – ostvarilo se. Rusija je u Savetu bezbednosti stavila veto na britansku rezoluciju o Srebrenici. Time je sprečeno da najznačajniji organ najznačajnije međunarodne organizacije usvoji dokument koji bi kasnije poslužio kao osnova za ukidanje Republike Srpske i dalje ponižavanje Srbije. Rusija je stala u odbarnu Srpske, iako u tom pitanju nije imala neposredni interes. Glasala je isključivo iz principa – suprotstaviti se samovolji Vašingtona da jednostrano nameće nepravedna rešenja svuda gde mu se može. U Savetu bezbednosti, međutim, ne može mu se, iako bi Samanta Pauer, njena prethodnica Suzan Rajs i njihovi nadređeni kad bi mogli vrlo rado ukinuli Rusiji pravo veta ili je čak izbacili iz UN – kako ne bi morali javno da se „zgražavaju“ i podnose „mrlje na Savetu bezbednosti“ onda kada se Rusija usudi da iskoristi pravo na koje je ovlašćuje Povelja UN i glasa drugačije nego što bi Amerikanci hteli. Ruku u odbranu Srpske podigao je Vitalij Čurkin – zanimljivo onaj isti Čurkin koga su Srbi 1994. proglasili za izdajnika i Srbije i Rusije kad je došao da ih ubeđuje da prekinu opsadu Goražda. Kao diplomata od karijere, on je i tada i sada profesionalno sledio spoljnu politiku svoje zemlje – to što je ona po Srbe sada povoljnija nego što je onda bila, razlog je više da rusku spoljnu politiku pažljivo analiziramo, kako bismo znali kad šta tačno možemo da očekujemo od trenutno jedine nama naklonjene velike sile. Zato ću razmatranje posledica obaranja britanske rezolucije početi od Rusije.

Prva i ključna stvar koju je jučerašnji događaj u Njujorku pokazao i dokazao ono o čemu govorim već nekoliko godina unazad, jeste da Srbija može da se osloni na Rusiju ne samo kada je u pitanju Kosovo, već i njen drugi najvažniji nacionalni interes – odbrana Republike Srpske kao druge srpske države i (uz Vojvodinu) jedine preostale tekovine krvave dvadesetovekovne borbe srpskog naroda da se posle proterivanja Osmanlijskog carstva oslobodi i ujedini i na prostoru druge imperije, one Habzburške. I to da je Moskva na našoj strani predstavljaće jedan od glavnih aduta u žestokoj borbi za očuvanje Srpske, koja tek predstoji. Skorašnje zaoštravanje odnosa Rusije i Zapada ide nam na ruku da ovaj adut sačuvamo u svojim rukama, svodeći na minimum šanse da se Čurkin ili neko drugi ponovo nađe u ulozi iz Goražda, ili doživimo kao 1992. da se i Rusija pridruži nepravednim zapadnim sankcijama protiv nas. Zato se ne slažem s onima koji ovih dana govore da je opasno za nas što smo, između ostalog i zahtevom Rusiji da spreči usvajanje britanske rezolucije, dozvolili da budemo uvučeni u trenutni rusko-američki sukob. Naprotiv. Da se o ovoj rezoluciji glasalo na primer 2010, na petnaestogodišnjicu Srebrenice, lako se moglo desiti da Rusija ne stavi veto, te da se (kao što će to uraditi povodom uvođenja „zone zabranjenog leta“ nad Libijom u martu 2011) uzdrži od glasanja, naivno verujući da SAD i njihovi evropski saveznici iskreno žele da „resetuju“ odnose s njom. Sadašnje rusko rukovodstvo očigledno više nije naivno, a ruku na srce ni Zapad se ne trudi previše da je odobrovolji. To smo videli i na ovom slučaju, gde su Britanci i Amerikanci sebi dali za pravo da negoduju što se Rusija usudila da podnese svoj predlog rezolucije i ignorišu isti – i kako posle očekivati da ova neće staviti veto. Dok su, sakle, Zapad i Rusija u sukobu, mi možemo da očekujemo da će se Moskva svrstavati na našu stranu čak i onda kada nema nikakav neposredni interes u tome, čisto da bi demonstrirala Vašingtonu da se i ona oko nečega pita i da ovom neće proći baš sve što naumi. Naravno, pod uslovom da i sama Rusija uspe da se odbrani od zapadnog imperijalističkog pohoda, što bi moglo da bude uvod u uspostavljanje pravednijeg i ravnopravnijeg sveta.

Tu dolazimo do drugog značajnog zaključka koji nam pruža glasanje u Njujoruku – za Srbiju je ravnopravniji, policentrični svet, gde više velikih sila ima pravo glasa, definitivno bolji od sveta kojim bi se vladalo iz jednog centra, tj. sveta u kome bi postojala samo jedna velika sila ili bi druge postojale samo na papiru, a u praksi bi povlađivale vrhovnoj. Da nema stalnih članica Saveta bezbednosti sa pravom veta, ili pak da se druge stalne članice, uključujući i Rusiju, nalaze u vazalnom položaju u odnosu na SAD, britanska antisrpska rezolucija bila bi usvojena. Bili bismo sami na svetu, kao što je početkom devedesetih izgledalo da jesmo. Monocentrični američki novi svetski poredak ne bi bio dobro mesto za Srbe. Srbija je nažalost mala zemlja i ne može mnogo, zapravo ne može ništa da doprinese u borbi za ravnopravniji svet. Ona ne može sebi ni da priušti da se, recimo otvorenim stavljanjem na stranu Rusije u ukrajinskoj krizi, uključi u tu borbu, jer bi se suočila sa strašnom odmazdom zapadnih zemalja koje je okružuju. Ali, ona može najpre da neutralnošću sačuva obraz, kako udžbenici istorije sutra ne bi pisali da smo i mi bili na strani američkih imperijalista. Neutralnošću ne bismo provocirali Zapad, a u isto vreme u sebi bismo znali na kojoj smo strani – naše misli barem (još uvek) niko ne može kontrolisati. A sad i malo o tome šta očekuje konkretno Srbiju i Srpsku posle odbijanja britanske rezolucije, i kako se prema tome postaviti.

Napadi na nas će se nastaviti. Pokušaji da se podrije i ukine Republika Srpska, da se međusobno što više udalje Beograd i Banja Luka, da se posvađaju Srbi sa Rusijom, sve u cilju dovršavanja američkog balkanskog dizajna – nastaviće se. Ako namirišu krv, lešinari – tu mislim na sve lokalne aktere koji bi da pofitiraju na srpskoj nesreći – će raširiti krila. Ako osete da smo slabi, tražiće još više. Zato Srbija i Srpska moraju da pokažu da su ujedinjene i jake, kako bi obeshrabrile svako razmišljanje o nasilnom menjanju Dejtonskog sporazuma i drugih temelja poretka na Balkanu. Ako devedesetih nisu smeli da se obračunaju s nama do kraja, jer smo pokazali zube, moramo im i sada staviti do znanja da bi takav poduhvat za njih bio preskup. U isto vreme, mi smo jedini koji u regionu iskreno pružaju ruku pomirenja i spremni su da rade na stabilizaciji Balkana, i to tako treba da ostane. Pomirenje i regionalna stabilnost ne mogu se graditi na lažima, kao što je ona o Srbima kao krivcima za ratove i počiniocima genocida, niti na pristrasnom tumačenju sukoba. Lažima treba suprostaviti istinu, a pristrasnosti uravnotežen pristup koji polazi od činjenica i ne favorizuje nijednu stranu. I zato premijer Vučić treba da ide u Srebrenicu, da kaže istinu koju Srbija ima da saopšti. Ako je Evropskoj uniji stalo do pomirenja, ona bi trebalo da prihvati tu istinu. Ako i dalje bude uporno insistirala na lažima, kao u rezoluciji Evropskog parlamenta, možda smo mi ti koji treba da preispitamo naš put ka Uniji. Na kraju, prokomentarisao bih i upozorenja da za Vučića ne bi bilo bezbedno da ide u Srebrenicu (ima i onih koji priželjkuju da se nešto desi) skretanjem pažnje na činjenicu da se Srebrenica nalazi na teritoriji Republike Srpske i da će do daljnjeg, između ostalog zahvaljujući i odbrani u Njujorku, tamo i ostati.

Vladimir Trapara

Dan uoči sednice Saveta bezbednosti UN posvećenoj Bosni i Hercegovini, niko od posmatrača sa strane ne može precizno da odgovori na pitanje hoće li famozna britanska rezolucija u kojoj se pominje navodni genocid u Srebrenici biti usvojena. Pokušaću da razmatranjem suštine problema dođem do nekakve približne prognoze i dodam nešto o posledicama ukoliko se ona ne ostvari.

U Srebrenici se nije desio nikakav genocid. Neko će reći: pa Haški tribunal je presudio, Međunarodni sud pravde je presudio, to su ugledni međunarodni pravnici, oni valjda znaju… Jesu ugledni međunarodni pravnici, ali i oni rade za pare, a često su lojalni i državama odakle dolaze. To barem pokazuju mnoga podeljena glasanja u MSP. O Haškom tribunalu tek ne treba trošiti reči, on se odavno dokazao kao politički sud. Ja se zato ne rukovodim presudama sudova, već dokazima. Do sada poznati dokazi pokazuju da je Vojska R. Srpske na području Srebrenice, nakon što ga je u julu 1995. zauzela, ubila na hiljade ratnih zarobljenika i civila muškog pola, što je nesumnjivo brutalan zločin. Ali, nije genocid, jer nije zadovoljen nijedan od dva kriterijuma koje Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida propisuje da bi se jedan događaj mogao smatrati genocidom: namera da se jedna etnička (verska, rasna…) grupa u celini ili delimično uništi na određenoj teritoriji; sam čin, tj. uništavanje jedne grupe, ili barem dovođenje iste u uslove pod kojima bi njen opstanak bio životno ugrožen. Ne postoji ništa što bi ukazivalo na to da su civilne ili vojne, više ili niže vlasti Srpske imale nameru da unište Bošnjake na teritoriji Srebrenice. Sa druge strane, dosta toga ukazuje na to da je namera onih koji su izveli ovaj zločin bila sasvim drugačija. Jednim delom je bila vođena vojnom potrebom, uništavanjem stvarne i potencijalne žive sile protivnika, a drugim, verovatno većim, osvetničkim motivima – mnogi od ubijenih Bošnjaka u Srebrenici su u godinama pre toga i sami izvršili stravične zločine po srpskim selima u okolini. Da je iko imao nameru da uništi Bošnjake kao takve, tj. kao etničku grupu, a ne kao protivničku vojsku i zločince unutar nje, one ne bi poštedeo žene i decu, već bi ubijao sve redom. I upravo činjenica da su ubijani samo muškarci znači da nema ni drugog kriterijuma genocida, samog čina uništenja etničke grupe. Uništiti jednu grupu delimično ili u celini znači nediskriminativno uništavati pripadnike te grupe, a ne samo muškarce. Zato bi pre valjalo istražiti da li se možda zločini Bošnjaka pod Naserom Orićem u selima oko Srebrenice u toku rata mogu podvesti pod genocid, jer oni nisu štedeli žene i decu. No, britanska rezolucija se time ne bavi, za nju postoji samo jedan genocid u Srebrenici, onaj koji su navodno počinili Srbi. Zašto Britanci toliko insistiraju na nepostojećem genocidu?

Pre svega, hajde da se manemo iluzije da su u pitanju Britanci. Znam da će mnogi reći – pa Englezi su uvek bili kvarni, mrze Srbe, gledaju nas kao male Ruse i tome slično, ali nemojmo se vraćati u 19. vek. Britanija odavno nije velika svetska sila koja samostalno odlučuje o svojoj spoljnoj politici. Ona je nakon gubitka imperije posle Drugog svetskog rata dobrovoljno pristala da postane vazal Sjedinjenih Država. Sjedinjene Države su te koje efektivno stoje iza sadržaja rezolucije o Srebrenici i njihova politika prema Balkanu i Srbima je ta koja inspiriše insistiranje na nepostojećem genocidu. A u suštini nema ništa lakše nego razumeti motive Vašingtona u ovom slučaju, jer se radi o prepoznatljivoj matrici koju on nije menjao u poslednjih 117 godina. Ta matrica ide ovako: kada SAD hoće da započnu neki rat, uključe se u neki koji se već vodi, ili izdejstvuju za sebe povoljno rešenje posle nekog rata, one najpre nastoje da maksimalno satanizuju protivnika pred svojim i svetskim javnim mnjenjem. Ukoliko u tome uspeju, tj. ako sukob predstave ne tako da se on vodi između subjekata sa različitim interesima, već kao da se on vodi između dobra i zla, gde SAD razumljivo uvek predstavljaju dobro, a njihov protivnik zlo, onda su protiv tog zlog protivnika sva sredstva dozvoljena. Kako je najlakše satanizovati protivnika? Poznato je da je svetsko, a posebno američko javno mnjenje, većinom sastavljeno od ljudi koji nisu baš sposobni i skloni dubokoumnoj analizi stvarnosti, već se pre vode uprošćenim predstavama o istoj. Znajući ovo, elita SAD već preko 100 godina plasira jednu istu vrstu uprošćene predstave kojom nastoji da satanizuje protivnike: naglasak se stavi na jedan izolovani incident, koji se po pravilu dogodio pod sumnjivim okolnostima, a katkad je i potpuno insceniran ili čak izmišljen od strane Vašingtona, pa se onda javnom mnjenju plasira ideja kako iza tog incidenta stoji zli protivnik, čime se pravda potreba za bezuslovni obračun s njim. Šta je zajedničko za Mejn (potapanje istoimenog razarača na Kubi 1898. koje je poslužilo kao povod za Špansko-američki rat – zato i kažem 117 godina), Luzitaniju, Perl Harbur, Tonkinški incident, 11. septembar, hemijski napad u predgrađu Damaska, obaranje MH17, ili na našim prostorima – Markale, Srebrenicu, Račak? Upravo to što se svi ti incidenti mogu podvesti pod pomenutu kategoriju. Srebrenica se dvaput pojavila u ovoj ulozi.

Zločin u Srebrenici jula 1995. poslužio je kao povod da Amerikanci daju zeleno svetlo Hrvatima za Oluju i invaziju Bosanske Krajine, ali se i sami upuste u vazdušna dejstva protiv srpskih snaga, sa ciljem da teritoriju koju ovi poseduju svedu na projektovanih 49 posto, kako Srpska u budućoj BiH ne bi imala „većinski paket akcija“. Dalje od tih 49 posto, međutim, Amerikanci nisu smeli da idu, jer su se Srbi pokazali veoma žilavim protivnikom u ratu, te bi konačan vojni obračun sa Srpskom od Vašingtona zahtevao neprihvatljive ljudske i materijalne žrtve. Zato su Amerikanci ostavili svoj balkanski dizajn nedovršenim (o čemu sam već više puta pisao), te su pristali na Dejtonski sporazum i ozakonjenje R. Srpske kao privremeni kompromis koji će kasnije u mirnodopskim uslovima postepeno podrivati. Uporno insistiranje na izmišljenom genocidu u Srebrenici je upravo u funkciji tog podrivanja. Američka rezolucija koju je formalno, da se „Vlasi ne dosete“ u SB UN podnela Velika Britanija, ima jasan motiv – da se Republika Srpska satanizuje kao genocidna tvorevina i time opravda njeno ukidanje. To je jasno kao dan, i oni koji stoje iza toga ili pak samo podržavaju ovakvu politiku prema Srpskoj čak se i ne trude da ispadnu licemeri i negiraju svoj pravi motiv. Doduše, često se može čuti negiranje da je priča o genocidu u Srebrenici uperena protiv Srbije, kao i pozivanje na presudu Međunarodnog suda pravde kojim je Srbija oslobođena optužbe za genocid u Srebrenici, ali se tu radi o takođe jasno motivisanom lukavstvu – da se povuče razlika između Srba s ove i s one strane Drina, kako bi se Beograd doveo u iskušenje da se udalji od Banja Luke i pusti Srpsku niz vodu (oslobađajuće presude ljudima iz Srbije optuženim za zločine u Bosni ima isti cilj, o čemu sam pisao još u vreme kada je Perišić oslobođen). Ovde dolazimo do vrlo značajnog pitanja, a to je reakcija Srbije na rezoluciju, ali pre toga valja razmotriti takođe značajnu reakciju Rusije.

Kako će Rusija reagovati na američko-britansku rezoluciju presudno će uticati na sudbinu iste – da li će ona biti usvojena, odnosno da li će najvažniji organ Ujedinjenih nacija koji je ovlašćen i da donosi pravno obavezujuće odluke proglasiti Republiku Srpsku za genocidnu tvorevinu i time opravdati njeno ukidanje i unitarizaciju BiH. Ako pođemo od toga da Kina u ovom organu ulaže veto na sopstvenu inicijativu jedino kada se radi o Tajvanu, jasno je da jedino Rusija može da spreči usvajanje ovog za srpski narod pogubnog dokumenta. Da li će Rusija to i učiniti, i jeste najveća enigma trenutno, na koju je nemoguće dati stopostotno siguran odgovor. Međutim, ja ću se ipak usuditi da prognoziram da će Rusija sprečiti usvajanje rezolucije, bilo stavljanjem veta na nju, bilo tako što će naterati Britance da u poslednjem trenutku povuku dokument. Da budemo realni, Balkan nije ruska sfera uticaja, niti područje na kome Rusija ima neposredan interes da se meša i određuje političke ishode. No, nije ni postsovjetski prostor američka sfera uticaja, pa se SAD mešaju u nju, idući i do unutrašnjih pitanja same Rusije. Način na koji to rade tamo i ovde isti je, što Rusi prepoznaju i, ako ništa drugo, radi zaštite principa upravljanja međunarodnim poretkom za koje se zalažu, trebalo bi da se takvoj praksi Vašingtona suprostave svuda, i tamo gde imaju i tamo gde nemaju neposredan interes. Rusija je do sada u više navrata pokazala da se ne slaže sa američkim jednostranim tumačenjem bosanskog sukoba, te proglašavanjem Srba za negativce u njemu i označavanjem Srpske kao genocidne tvorevine. Ona zato sigurno neće glasati za britansku rezoluciju, ali hoće li glasati protiv, ili samo biti uzdržana – mislim da su šanse da odluči u korist ovog prvog povećane nakon što je podnela svoju rezoluciju kao kontrapredlog britanskoj. U toj rezoluciji nema optužbi na račun Srba za genocid, niti izdvajanja Srebrenice kao vrhovnog zločina koji bi opravdao satanizaciju samo jedne strane. Sada je lakše pretpostaviti da bi Rusi stavili veto ako ništa drugo zbog toga što će SAD i njihovi saveznici staviti veto na njihovu rezoluciju. Britanci jesu par puta menjali tekst svoje rezolucije da bi je približili ruskoj, ali od pomenuta dva suštinska elementa – Srba kao počinilaca genocida i Srebrenice kao vrhovnog zločina – nisu odustali, niti to mogu, jer bi onda obesmislili sopstveni motiv s kojim podnose rezoluciju. Jednako kao što Rusija ne može da prihvati te elemente. Zato je tu kompromis o zajedničkoj rezoluciji gotovo nemoguć. Da li je moguće da Rusija bude na neki način podmićena, pa na kraju ipak popusti i uzdrži se od glasanja? To se dešavalo u nekim ranijim slučajevima, poslednji put u martu 2011. kad se glasalo o Libiji. No, tada su „resetovanje“ rusko-američkih odnosa i očekivanja Moskve od istog bili na vrhuncu. U međuvremenu su ta očekivanja izneverena, a rusko-američki odnosi su pali na najnižu tačku posle Hladnog rata. Jednostavno, ne vidim kakvo bi to sada obećanje SAD zauzvrat mogle da ponude Rusiji kome bi ova poverovala i pustila da rezolucija prođe. Nije bez značaja činjenica da ni rezolucija o Libiji onomad verovatno ne bi bila usvojena da je predsednik Rusije tada bio Putin, koji je ubrzo libijsku intervenciju uporedio sa krstaškim ratom i požurio da najavi kandidaturu za povratak na mesto predsednika. Ne verujem da će on i sada pristati da ga Zapad podmiti, odnosno verujem da će Rusija u Njujorku sprečiti rezoluciju čija je namera da se ukine R. Srpska.

Nismo, doduše, razmotrili još jedan argument, a to je da bi Rusija mogla da se ipak uzdrži od glasanja ukoliko Srbija ne bude eksplicitno od nje zatražila da uloži veto. Odnosno, da Rusi ne mogu da budu „veći Srbi od Srba“. Ovaj argument pada u vodu ako se zna da su veto od Rusije zvanično zatražili i predsednik Srbije Tomislav Nikolić i predsednik R. Srpske Milorad Dodik, kao i da većina srpskog naroda nedvosmisleno očekuje od Rusije podršku po ovom pitanju. Neko će reći, pa da, ali Vlada Srbije na čelu sa Aleksandrom Vučićem nije uputila Moskvi eksplicitan zahtev. Možda i nije, ali se zato jasno negativno odredila prema svakoj verziji britanske rezolucije i obavestila i Rusiju i druge stalne članice SB o svom stavu. Sam Vučić je rekao da će biti dobro ako Rusija uloži veto. Ako sve ovo Moskvi nije dovoljan dokaz da su sami Srbi već dovoljno veliki Srbi i da sve što ona treba da uradi jeste da se solidariše i s njima i sa sopstvenim principima, te uloži taj veto koji nju neće koštati ništa, a nama značiti mnogo, onda sam ja slobodan da izjavim da Rusija ne bi stavila veto sve i da je Vučić na kolenima zamoli da to učini. No, rekoh već da ne verujem da će nas Rusija ovoga puta razočarati, ali kao analitičar imam obavezu da razmotrim posledice i u slučaju tog neverovatnog ishoda. Ovde se stav Srbije pokazuje kao ključan. Da, nastaće teška situacija ako UN zvanično satanizuju Srpsku i pripreme teren za njeno ukidanje. Ali, sudeći po izjavama i Dodika i Nikolića i Vučića, Srbija i Srpska to neće priznati, držaće se jedna druge i boriti se da sačuvaju ono za šta su se izborile u ratovima devedesetih i što im po Dejtonskom sporazumu pripada. Vučić je rekao da bi usvajanje rezolucije značilo da Srpska ima samo Srbiju, koja će je štititi političkim sredstvima, a to je za početak sasvim dovoljno, jer se politička sredstva mogu vrlo široko shvatiti. Ovu odlučnost treba pohvaliti, ali i biti oprezan u predviđanjima – Srbija je mala zemlja na koju se namerila najveća sila sveta, a naša politička i društvena elita su u solidnoj meri inficirane agentima te sile. Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da sutra, ako dođe stani-pani i neko silom pokuša da ukine Srpsku po modelu krize na severu Kosova 2011. u Beogradu opet neće prevladati Tadićeva logika da „mir nema alternativu“. Zato bi bilo bolje da do toga ne dođe i da se Srpska odbrani već na prvoj liniji – sedmog jula u Njujorku.

Vladimir Trapara

Rusofobi i lažni rusofili u Srbiji po ko zna koji put su se ujedinili. Ovoga puta zajedničkom ocenom da je premijer Vučić skorašnjom najavom mogućnosti da Srbija kao alternativu ruskom gasu u budućnosti iskoristi gas iz Azerbejdžana, pa i samih SAD, napravio definitivan prozapadni zaokret u spoljnoj politici. Razlika između ove dve grupacije je jedino u tome što prvi aplaudiraju Vučićevom potezu, a drugi ga kude. Ali im svejedno ostaje zajedničko što i jedni i drugi polaze od gorepomenutog netačnog tumačenja, a zatim spinuju javno mnjenje kako se radi o neprikosnovenoj istini. A zapravo se kao i obično radi o mešanju baba i žaba.

Kada je reč o energetskom pozicioniranju Srbije, valja strogo razlikovati čisto energetski od političkog aspekta. Oni koji govore da Srbija tražeći alternativu ruskom gasu zapravo čini spoljnopolitički zaokret u korist Zapada, upravo propuštaju to da učine i neopravdano mešaju ova dva aspekta. Tačno je da su ti aspekti danas blisko povezani i isprepleteni, ali u kom stepenu zavisi od subjekta iz čijeg se ugla posmatra. U odnosima Rusije i SAD energija se odavno ne tiče same energije (ako se ikad i ticala), već je pretežno političko pitanje. Rusija je energetski samodovoljna država - s kim god bila u sukobu i kogod da se bilo gde s nekim sukobljava, ona neće ostati bez energije. Istina, Rusija je i veliki izvoznik energije, štaviše nastoji da izveze što više, jer odatle dolazi njen glavni prihod, koji održava i pokreće celu njenu ekonomiju. Njeni glavni kupci trenutno su države Evropske unije, pa je logično da je Rusiji u ekonomskom interesu da ovo veliko tržište zadrži. No, ako ono bude ugroženo, bože moj, rastuća kineska ekonomija vapi za energentima i eto prilike za Rusiju za tamo nadoknadi izgubljenu dobit. Razlog zašto Moskva ipak insistira na evropskom tržištu ne tiče se toliko ekonomske koristi, koliko ruskih političkih ciljeva. Što je Evropa zavisnija od ruskog gasa, Kremlj ima veći spoljnopolitički manevarski prostor prema njoj, u smislu da može da je pritiska i ucenjuje gasom da bi od nje iznudio prihvaljivo političko ponašanje. Zaobići nepouzdanu Ukrajinu (u kojoj su tekućoj ratnoj krizi prethodile i dve velike gasne krize) i neke druge istočnoevropske rusofobične države (poput Poljske) izgradnjom alternativnih gasovoda za Rusiju znači ne samo sačuvati određene ekonomske koristi, već mnogo više politički uticaj. Sa druge strane, Sjedinjene Države kao jedan od glavnih elemenata svoje anti-ruske strategije imaju upravo sprečavanje Moskve da politički utiče na Evropu. Zato Vašington radi dve stvari: podržava energetsku diverzifikaciju kod EU, u smislu njenog snabdevanja energentima ne samo od Rusije, već i drugih snabdevača; izaziva krize i vrši pritisak na Ukrajinu i slabe države Istočne Evrope kako bi blokirao i postojeće i potencijalne nove ruske gasovode. Americi se još i više nego Rusiji može da posmatra energiju kao političko pitanje. SAD su takođe energetski samodovoljna država. To što su u poslednje vreme sve veći izvoznik gasa dođe im samo kao bonus, ali ne i nešto od suštinskog značaja za njihovu ekonomiju, koja je ionako najrazvijenija na svetu.

Evropske države, pak, a Srbija pogotovo, ne mogu sebi da dozvole da energiju pretežno ili isključivo posmatraju kao političko pitanje, jer one nisu energetski samodovoljne. Evropska unija nastoji da diverzifikuje svoje izvore snabdevanja ne zato što poput SAD želi da napakosti Rusiji (mada u EU sigurno ima mnogo onih koji tako razmišljaju), već pre svega zato da bi odbranila svoju energetsku bezbednost u situaciji kada je snabdevanje iz Rusije nesigurno - što zbog Ukrajine, što generalno zbog američkih napora da blokiraju ruski izvoz gasa. Šta onda tek reći za Srbiju, koja je stopostotno zavisna od ruskog gasa, i to onog koji stiže preko teritorije Ukrajine? Tok ovog gasa je i sada nesiguran, a šta će tek biti nakon 2019, kad je nagovešteno da bi on mogao potpuno da prestane da teče? Srbiji treba alternativa, i to najpre ako je moguće u smislu dopremanja ruskog gasa, jer Rusija među svim mogućim snabdevačima jedina ima pouzdane kapacitete za podmirivanje naših potreba. Ta alternativa u početku je bio Južni tok. Sa njegovom izgradnjom se međutim odugovlačilo, a na kraju odustalo. Tada sam napisao tekst o tome kako su dve pomenute grupacije složne u oceni da je Vučićeva vlada učestvovala u miniranju ovog projekta, iako to nema veze sa istinom. Južni tok je minirala Bugarska, verni vazal Vašingtona, tako što je zatražila od Rusije da ispoštuje nekakve standarde EU, a zatim licemerno izjavila kako i dalje želi Južni tok. Na Srbiju nije vršen pritisak da napusti Južni tok, niti je tako nešto uopšte bilo potrebno. Zar je neko očekivao da će SAD tolerisati da njihovi verni vazali Bugari budu neposlušni i grade ruski gasovod, pa se umesto toga usredsrediti na rušenje projekta u Srbiji? Gde je tu logika? Nema je, kao što je ima još manje u oceni pomenutih grupacija da SAD u Srbiji sada ruše Turski tok. Jer, taj novi gasovod bi pre dolaska u Srbiju morao da prođe ne jednog, već tri američka vazala! I šta, SAD će pustiti sve troje da postave cevi, pa ih napokon u Srbiji zaustaviti? Ako Turski tok ne bude realizovan, to će biti jednostavno zato što je on pukao na svojoj najslabijoj karici - u Makedoniji, gde je jedan veći teroristički napad bio dovoljan da destabilizuje političku situaciju i pokoleba premijera Gruevskog u nameri da se makar malo osamostali od Vašingtona.

Dakle, ako je snabdevanje ruskim gasom preko Ukrajine nesigurno, Južni tok obustavljen, a Turski tok očigledno sa vrlo mutnom perspektivom, šta Srbija treba da radi da bi osigurala svoju energetsku bezbednost? Da prima ruski gas preko satelita? Ili da potraži i alternativne izvore, makar oni dolazili i od omraženih SAD? Ti izvori svakako neće zadovoljiti našu potrebu za gasom kao što to može Rusija, ali bolje išta, nego ništa. U međuvremenu naravno da treba raditi na tome i da isporuke iz Rusije budu stabilne i da se taj Turski tok na kraju ipak izgradi. Ali, sila boga ne moli - Balkan je američka sfera uticaja, Srbija je okružena američkim vazalima, te od nje najmanje zavisi hoće li ruskog gasovoda biti, ili neće. Ja bih bio najsrećniji kada bi Srbija bila premrežena i američkim i ruskim i nekim desetim gasovodima. Em bismo bili energetski obezbeđeni, em bismo ubirali velike prihode od tranzita. No, dok se taj san ne ostvari, valja nam se uhvatiti za ono što nam se nudi. I ja u želji Vučića da osigura energetsku bezbednost Srbije ne vidim nikakav spoljnopolitički zaokret, jer takvog zaokreta nema. Bilo bi ga ako bi Srbija u zamenu za alternativne izvore snabdevanja gasom prihvatila vazalni status prema SAD i pristala na dovršenje američkog balkanskog dizajna, ali to se ne dešava, niti će se desiti. Niti Vašington to traži od nas, jer nisu njihovi planeri glupi da očekuju da padnemo na tako jeftinu foru. A za blokiranje političkog uticaja Rusije na Evropu putem gasa Srbija Amerikancima i ne treba, jer ne znam u kom to životu će ih Beograd poslušati pre nego Sofija ili Skoplje. I zato pozivam javno mnjenje u Srbiji da ne brine - opredeljenje za kupovinu američkog gasa ne znači da smo postali njihove sluge, jednako kao što kupovina bureka u albanskoj radnji ne znači da smo priznali Kosovo.

Vladimir Trapara

Odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića sasvim očekivano je podigla puno prašine i naišla na protivrečna tumačenja. Utisak koji se nameće poslednjih dana je da se Srbija čitavih 70 godina nakon Drugog svetskog rata i dalje deli na četnike i partizane. Kao da je rat juče bio. Poređenja radi, Napoleon Bonaparta je u Francuskoj dugo bio kontroverzna ličnost, ali ne verujem baš da su se Francuzi i 70 godina nakon njegove smrti tako oštro delili na bonapartiste i njihove protivnike. O besmislenosti i štetnosti četničko-partizanske podele u današnjoj Srbiji odmah je progovorio premijer Vučić. Međutim, nije dovoljno samo govoriti i pozivati ljude da se urazume, već treba analizirati uzroke opstajanja i recikliranja ove podele i uraditi nešto povodom tih uzroka. Nije dovoljno reći „ostavimo istoriju istoričarima“, naprotiv – vrlo često upravo istoričari su najgori, najostrašćeniji raspirivači podela. Jer, oni barataju neposrednim izvorima, pa samim tim mogu i da prikažu i protumače te izvore široj javnosti kako im se hoće. Mi obični smrtnici onda možemo samo da nagađamo ko je u pravu i čije su tvrdnje bliže istorijskoj istini. No, rešenje postoji, i ja ga nalazim u svojoj struci – politikologiji. Politikologija operiše isključivo sa najosnovnijim, najmanje spornim istorijskim podacima. Oni istoričaru nisu dovoljni da izvuku zaključke o prošlosti, ali politikologu koji ima dobar teorijski okvir jesu – primerom tog okvira, on na osnovu malog može da zaključi mnogo. I još jedna bitna stvar – politikologu je sadašnjost važnija od prošlosti, a ono što ni istoričari ne mogu da ospore jeste činjenica da su sva protivrečna tumačenja, sva napadna preispitivanja, sve „revizije“ prošlosti – uvek motivisani sadašnjim političkim potrebama. Upravo odatle i ja ću krenuti u analizu suštine današnje četničko-partizanske podele u Srbiji.

Neko je ovih dana rekao, ne znam da li pomenuti Vučić ili neko drugi, kako Srbija treba da se ugleda na Rusiju, koja je odavno prevazišla podelu na crvene i bele. Najpre, to i nije sasvim tačno, ta podela u Rusiji u određenoj meri još uvek postoji, i nije isključeno da se u nekom trenutku i produbi. Kada sam u nekom od prethodnih tekstova govorio o tome da SAD stavljaju naglasak na izazivanje političke destabilizacije iznutra kao glavno sredstvo pokoravanja Rusije, mislio sam između ostalog i na eksploatisanje ove vrste podele. No, činjenica je da se ova podela u Rusiji drži pod kontrolom, kao i da je to ponajviše zasluga predsednika Putina i politike nacionalnog pomirenja koju je on vodio od 2000. na ovamo. Ipak, u Rusiji postoji jedna povoljna istorijska okolnost koja ovo pomirenje čini lakšim u odnosu na Srbiju. Kod njih je ta podela nastala u jednom velikom ratu, i izbacila Rusiju iz njega. U međuvremenu se dogodio i drugi veliki rat, u kome je zemlja na čelu sa novim revolucionarnim režimom ostvarila veliku pobedu. Ako su komunisti nakon Prvog svetskog rata i mogli imati oreol izdajnika koji su revolucijom izbacili Rusiju iz rata u korist njenih neprijatelja, pobedom u Drugom svetskom ratu oni su se rehabilitovali kao patriote. Zato današnjoj Rusiji nije problem da u isto vreme slavi cara Nikolaja i Crvenu Armiju – jer, car je vodio zemlju u jednom, a Crvena Armija se borila u drugom patriotskom ratu, ratu za zajedničku otadžbinu Rusiju. U Srbiji je četničko-partizanska podela stvar samo jednog rata, gde su se ova dva pokreta našla na suprotstavljenim stranama. A kada se to desi, malo je teže postići nacionalni konsenzus o proglašenju obeju strana za patriote i paralelno ih slaviti. Pa ipak, zar ne bi vreme trebalo da učini svoje i umanji ili potpuno eliminiše značaj nekadašnje podele za savremenu politiku? Trebalo bi, ali u Srbiji se to nije desilo, a sada ćemo videti i zašto.

Pre svega, da razjasnim šta je to što smatram nespornim istorijskim činjenicama o četničko-partizanskom sukobu. Činjenica je da je pukovnik Mihailović sa grupom saradnika nakon sloma kraljevske vojske odbio da se preda i rešio da nastavi gerilsku borbu protiv okupatora. U to vreme, partizanski ustanak još nije bio počeo, jer su jugoslovenski komunisti bili verni paktu o nenapadanju Sovjetskog Saveza i Nemačke. Sa čisto patriotskog stanovišta gledano, u smislu iskazane želje da se boriš za oslobođenje svoje zemlje od okupatora, Draža ima vremensku prednost u odnosu na komuniste, koji su počeli da pokazuju patriotizam prema Jugoslaviji tek onda kada je njihova prva otadžbina – Sovjetski Savez – napadnuta. Nakon otpočinjanja partizanskog ustanka, naša dva pokreta otpora neko vreme su sarađivala, ali su ubrzo došle do izražaja razlike u njihovim političkim ciljevima. Na stranu borba protiv okupatora, koja se ne može sporiti ni jednom, ni drugom pokretu, iako se doveka možemo raspravljati ko se borio više – ne treba prećutkivati takođe nespornu, a surovu istinu da su oba pokreta osim oslobodilačkih bili i politički. I jedan i drugi su se borili za jasne političke ciljeve, i ta borba je vrlo često, ponekad i presudno imala prioritet u odnosu na oslobodilačku. Četnički pokret borio se za očuvanje postojećeg kapitalističkog i monarhističkog poretka, dakle za privilegije vladajuće dinastije i klase. Partizanski pokret borio se za revoluciju, za novi socijalistički poredak i diktaturu proletarijata. Kolaboracija četnika sa okupatorima, koje je svakako bilo, i kad su Draža i sam vrh u pitanju, a kamoli mnogi „divlji“ četnici koji su operisali širom zemlje, bila je upravo motivisana željom da se savlada zajednički protivnik – komunisti. Sa druge strane, potrebe socijalističke revolucije često su i partizanima diktirale da su im četnici i drugi branitelji predratnog poretka veći protivnik od okupatora – otuda, između ostalog, i kontroverzni zagrebački sporazum sa ustašama i Nemcima o zajedničkom suprotstavljanju zapadnim saveznicima, ako bi se ovi iskrcali na Jadranu.

Ideološka borba je, dakle, motivisala i četnike i partizane da međusobno ratuju, umesto da sve snage usmere protiv okupatora. U tom međusobnom ratu činjeni su i veliki zločini. Seoske gazde, u želji da se zaštite od revolucije koja je mobilisala siromašnije seljake, saveznike su našli u lumpenproletarijatu, najgorem ološu društva. Najveći koljači, oni zbog kojih će kasnije nastati bulajićevski stereotip o četnicima, dolazili su iz redova tog lumpenproletarijata. No, ni proleteri u redovima partizana često nisu bili nimalo nežniji prema stvarnom ili nabeđenom ideološkom protivniku od lumpenproletera, budući indoktrinirani beskompromisnom komunističkom ideologijom i noseći u sebi dugo sakupljanu gorčinu kao posledicu beskrupulozne kapitalističke eksploatacije u predratnom režimu. NDH i druge teritorije gde su vršeni etničko čišćenje i genocid nad Srbima bile su posebna priča. Ljudi kojima su ustaše pobile cele porodice ratovali su i na strani četnika i na strani partizana. Traume koje su sa sobom nosili učiniće ih naročito krvožednim i osvetoljubivim, što će doći do izražaja u međusobnom sukobu, ali i prema pripadnicima nesrpskih etničkih grupa. Verovatno su četnici, kao „srpskiji“ pokret od partizana, prednjačili u etnički motivisanom nasilju, ali toga nije manjkalo ni kod partizana srpske nacionalnosti. Uglavnom, četničko-partizanski sukob bio je velika tragedija i za srpski narod i za druge narode na ovim prostorima. Ratne sekire bi svakao trebalo što pre zakopati, ali hajde da vidimo zašto se to ne čini.

U rehabilitaciji Draže Mihailovića lično ne vidim spornu odluku, budući da se sud bavio pre svega kršenjem njegovih procesnih prava. Presuda iz 1946. bila je bez ikakve sumnje politički motivisana. A sad, da li je on zaista bio i kriv za ono što mu se pripisuje – za nešto sigurno jeste, za nešto nije, ali to bi se isto moglo utvrditi i za lidere partizanskog pokreta, u skladu sa prethodnim pasusom. Ako uopšte ima potrebe suditi odavno mrtvim ljudima. No, vidim da mnogi imaju tu potrebu. I jasne političke motive koji se iza toga kriju. Da krenemo za početak od partizanskih pristalica. Ironija istorije je da su u Srbiji danas protiv Dražine rehabilitacije, a u prilog partizanskog kao jedinog antifašističkog pokreta, najglasniji oni koji nemaju nikakve veze ni sa ideologijom tog pokreta, niti s njegovom oslobodilačkom borbom. Prevrne mi se stomak kada čujem da ljudi koji podržavaju današnju okupaciju Srbije ističu kako slave partizansku borbu protiv okupatora u Drugom svetskom ratu. Kada oni koji smatraju da je bombardovanje Srbije 1999. bilo dobra stvar i zalažu se za ulazak naše zemlje u NATO, savez osnovan radi borbe protiv komunizma, kažu kako podržavaju komunistički partizanski pokret. Kada fanatični vernici Evropske unije, tvorevine krupnog kapitala nastale radi eksploatacije siromašnih, govore u korist partizana koji su se borili protiv kapitalizma. Kada oni koji misle i govore sve najgore o Rusiji i navijaju da je Amerika pokori, kažu kako su sledbenici partizana, koji su se borili zajedno sa Rusijom. Kada oni koji podržavaju nastojanje SAD da osvoje svet kako je to i Hitler hteo, slave borbu partizana protiv Hitlera. Kada oni koji navijaju za fašiste u Ukrajini daju sebi za pravo da sude ko je u Drugom svetskom ratu bio pravi antifašista.

Mislim da svi znaju o kojoj grupaciji ljudi govorim, ali pravo pitanje jeste – zašto se oni danas tako glasno identifikuju s jednim pokretom s kojim nikakve veze nemaju? Razlog leži, kao što rekoh, u njihovim aktuelnim političkim potrebama. Podržavajući na rečima partizanski, a osporavajući četnički pokret, oni na delu zapravo podržavaju neka politička rešenja iz perioda socijalističke Jugoslavije, a suprotstavljaju se nekim drugim rešenjima iz „četničkog“ perioda devedesetih. Naime, socijalistička Jugoslavija u značajnoj meri je počivala na obuzdavanju Srba kao najbrojnijeg naroda i Srbije kao najveće federalne jedinice. Ustav iz 1974. imao je za cilj da rascepka prostor na kome žive Srbi, ali i samu Srbiju, davanjem većih ovlašćenja pokrajinama. Na paroli o „bratstvu i jedinstvu“ i univerzalnoj anacionalnoj komunističkoj ideologiji insistiralo se asimetrično – više da bi se sputala nacionalna svest Srba, nego nekih drugih naroda. Kada su Srbi odlučili da više ne žele da ih na njihovoj zemlji neko podjarmljuje i progoni, Milošević je inicirao vraćanje pokrajina pod efektivnu vlast Srbije kao prvi korak koji će povratiti i jedinstvo Jugoslavije, koja je tada već uveliko posrtala. Šta je posle bilo, znamo – Miloševićev potez ispostavio se kao kontraproduktivan, razbijene su i Jugoslavija i Srbija, a srpski narod se našao rascepkan i porobljen širom bivše Jugoslavije, uz mnoštvo pobijenih i proteranih. Eksponenti američkog balkanskog dizajna u Srbiji žele da srpski narod i ostane u ovakvom stanju. Zašto njima ne odgovara Dražina rehabilitacija? Zato što ona za njih predstavlja i rehabilitaciju Miloševića i drugih koji su devedesetih predvodili Srbe u ratovima za nacionalnu slobodu i jedinstvo. Zato što rehabilitovati Dražu znači dovesti u pitanje pomenuta politička rešenja iz socijalističke Jugoslavije, koja su išla na štetu Srba. Obnavljanje tih političkih rešenja utire put unitarnoj BiH i nezavisnom Kosovu. Draža ne sme da bude rehabilitovan, jer se time rehabilituju i „četnici“ koji su stvorili R. Srpsku i branili Kosovo. I koji su po zvaničnoj verziji počinili etničko čišćenje i genocid nad nesrpskim narodima, pa ako Draža nije kriv, dovešće se u pitanje i ta zvanična verzija o njihovoj krivici. Ili barem eksponenti američkog balkanskog dizajna sve to tako vide. Naravno, daleko od toga da među protivnicima Dražine rehabilitacije i pristalicama partizana i komunista nema i patriota, ali su oni manje glasni, jer vide da u interesu jedinstva države i naroda nema smisla praviti frku oko nekih podela koje bi trebalo da budu davno prevaziđene. U prvom planu su eksponenti američkog balkanskog dizajna, u kome nema mesta za jaku Srbiju i slobodan srpski narod.

A sad malo o pristalicama Dražine rehabilitacije i četničkog pokreta, barem o onima koji takođe dižu frku, i za koje je ovaj događaj od životne važnosti. Namerno kažem onima koji dižu frku, jer to ne rade svi – i mislim da su oni koji je ne dižu, kao i kada je o partizanskim pristalicama reč, ujedno i najveće patriote. I tu dolazim do najtežeg dela svoje analize. Za razliku od protivnika Dražine rehabilitacije, gde je jasno da su među najglasnijima oni koji rade protiv Srbije, glasne pristalice rehabilitacije uglavnom se deklarišu kao veliki rusofili i patriote. Ne svi. Recimo, Vuk Drašković, a takvih ima još, deli političke stavove pomenute grupacije eksponenata američkog balkanskog dizajna u Srbiji. Od njih se razlikuje jedino po tome što podržava Dražu i četnike. Ali mi time donekle i pomaže da napravim analizu one većine četničkih pristalica, koja se izdaje za patriote i rusofile. Draškovićevo baštinjenje četništva ima logike isto koliko i protivljenje četništvu od strane drugih eksponenata američkog dizajna, ako ne i više. Njegovi argumenti su krajnje ubedljivi. Za njega je Draža bio pristalica kapitalističkog i demokratskog Zapada, za razliku od partizana koji su vukli na autoritarni i komunistički Istok. Kao što i Drašković danas vuče na Zapad, s tom razlikom što današnja Rusija nije komunistička – mada mnogi Draškovićevi sličnomišljenici (nisam siguran da li i on sam) u Putinu vide „KGB-ovsku komunjaru“. Četnička kolaboracija sa fašističkim okupatorima protiv partizana mogla bi biti preteča Vukove kolaboracije sa Amerikancima protiv patriota. Vuka i Dražu takođe spaja odanost dinastiji Karađorđević – onom istom koja je ugurala Srbe u Jugoslaviju, kao što ih danas razni guraju u potencijalno takođe pogubne regionalne integracije, Evropsku uniju, i sl.

Napokon dolazimo do mesta gde ćemo komparacijom sa Vukovim logičnim argumentima pozivanja na četnike analizirati i pozivanje na iste onih koji tvrde da su patriote i rusofili. Ima nečeg sumnjivog u svemu tome. Najpre je sumnjivo to da su mnogi od njih 1996/7. i 5. oktobra 2000. marširali rame uz rame sa eksponentima američkog balkanskog dizajna da bi srušili Miloševića. Podseća li vas to na nečiju kolaboraciju sa okupatorom da bi se pobedio zajednički politički protivnik i osvojila vlast? Sumnjivo je da o Draži kao velikom antifašisti na sav glas govore oni čije su neke od ideja – poput ekstremnog nacionalizma, verskog fundamentalizma, homofobije – vrlo bliske fašističkim. Sumnjivo je i to da se u Rusiju i Putina kunu oni koji u isto vreme kao najveće umove citiraju ruske nacionaliste koji su zapravo Putinovi protivnici, pa ih ugošćavaju ovde da „lože“ neupućene narodne mase. Ili možda nije, ako se zna da je i dinastija Karađorđević, za koju su se Draža i četnici borili, takođe imala svoje „omiljene“ Ruse, a sa zvaničnom Rusijom diplomatske odnose uspostavila tek pred sam rat? Da li i kod današnjih četničkih sledbenika, kao i kod četnika iz Drugog svetskog rata, želja da se dođe na vlast i ostvare određeni politički ciljevi prednjači u odnosu na izvorni patriotizam i rusofiliju? Da li je njihova rusofilija zapravo isključivo motivisana očekivanjem da im Rusi pomognu u osvajanju vlasti, kad Amerikanci već neće? A šta bi bilo da hoće? Jedan četnički pristalica je tako svojevremeno pozivao „braću Amere“ da se obračunaju sa „iračkom gamadi“, pa je posle postao rusofil kad su ga Amerikanci razočarali time što nisu podržali njegove megalomanske političke ideje. A šta bi bilo da su ih podržali? Da sada Amerikanci podrže stvaranje Velike Srbije, da li bi pristalice Dražine rehabilitacije i dalje bile rusofili? Ubeđen sam da ne bi, ali time bi razotkrili i odsustvo sopstvenog patriotizma. Biti patriota ne znači težiti dolasku na vlast i ostvarivanju megalomanskih ideja po svaku cenu, nego ostvariti za svoju zemlju mesto po njenoj meri u održivom svetskom poretku. Poredak koji pokušavaju da ostvare Amerikanci nije održiv, a Velika Srbija koja bi nastala pod okriljem tog poretka podelila bi istorijsku reputaciju kakvu iz Drugog svetskog rata vuče NDH. 

Bogu hvala pa SAD nisu naklonjene Srbiji, te ova nije u iskušenju da se svrsta na stranu njihovog imperijalizma. Ali malopređašnje protivčinjenično rezonovanje pokazuje da je takvo iskušenje moguće, time što razotkriva stvarne motive onih koji sebe predstavljaju kao patriote da Dražinoj rehabilitaciji pridaju veći značaj od bilo čega na svetu i iskopavaju ratne sekire koje bi trebalo da su davno zakopane. I oni, i eksponenti američkog balkanskog dizajna koji se rehabilitaciji protive, produbljivanjem deplasiranih podela zapravo rade protiv Srbije, a u korist njenih neprijatelja. A sve zarad puste borbe za vlast. Rešenje postoji – da prevlada glas razuma neutralnih u celoj priči, kao i umerenih pristalica četnika i partizana, koji od Dražine rehabilitacije imaju pametnija posla. Po meni je najrazumnije nastupio ministar Nebojša Stefanović, kada je rekao – protivim se rehabilitaciji jer mi se deda borio u partizanima, ali poštujem odluku suda. Evo, i ja ću reći – i moj deda se borio u partizanima, koji su mi idejno bliži, ali nemam ništa protiv Dražine rehabilitacije. I tu ću stati, prepustiti Dražu prošlosti, a sa onima koji su iskrene patriote nastaviti da radim u korist Srbije.

Vladimir Trapara

Pre nekih par meseci, kada je pokrenuta priča o Turskom toku kao zameni za Južni tok, došao sam na ideju da posvetim jedan tekst toj temi i naglasak stavim na anaizu Makedonije kao najslabije karike u lancu država koji podseća na obrnuto latinično slovo „s“. U pitanju je lanac od Turske, preko Grčke, Makedonije, Srbije, Mađarske, pa do Austrije, kojim bi hipotetički ruski gasovod mogao da prođe. Zajedničko za većinu ovih država jeste da trenutno na čelu imaju harizmatične, poluautoritarne lidere, koji pokazuju tendenciju samostalnog i povremeno prkosnog ponašanja u odnosu na SAD i njihove zapadnoevropske saveznike. Saglasnost ovih država o novom ruskom gasovodu bila bi jedan od primera takvog ponašanja. Vašingtonu ne bi preostalo ništa drugo nego da primeni bugarski model i izvrši pritisak na neku od ovih država da od gasovoda odustane; ako pritisak, pak, ne bi urodio plodom, druga opcija bila bi rušenje neposlušnog/neposlušnih lidera. Pozicija makedonskog premijera Gruevskog se tu sasvim razumljivo javlja najkrhkijom, što zbog jake i dobro organizovane makedonske opozicije, što zbog etničke podele i opšte slabosti makedonske države. Na kraju sam odustao od pisanja teksta, jer sam ocenio da bih njime otkrio „toplu vodu“, tj. ne bih čitaocima saopštio ništa što već ne znaju. Nakon skorašnjih oružanih čarki pripadnika „OVK u Makedoniji“ na severu zemlje, kao i masovnih opozicionih protesta u Skoplju, dogodilo se da Miroslav Lazanski to uradi umesto mene – čak je za Makedoniju upotrebio isti izraz, „najslabija karika“, bez dlake na jeziku ukazavši na to da Amerikanci ne prezaju ni od izazivanja rata u ovoj zemlji, samo da bi onemogućili Turski tok. Događaji u Kumanovu ovih dana, koji podsećaju upravo na rat, motivisali su me da se nadovežem i kažem i ja koju o suštini ovog problema.

Naravno, dok je situacija još sveža i nije se iskristalisalo ko je ko u najnovijoj fazi makedonske drame, nije lako reći nešto pametno, a da to ne bude nešto što je Lazanski već rekao, ili nije poznato svakome ko makar malo pažljivije prati situaciju. Zato ću krenuti od nečega što jeste originalno moja ideja, a ne može se preskočiti pri analizi ovog slučaja – američkog balkanskog dizajna. Ukratko ću ponoviti šta podrazumeva američki balkanski dizajn. Početkom devedesetih godina prošlog veka, SAD su stale na stanovište da nakon raspada Jugoslavije na njenom mestu ne sme da postoji jaka srpska država, jer je tradicionalno nepokorna i nezavisna i nema vajde pokušavati da je učiniš pouzdanim vazalom – sigurnije je da je samo oslabiš, pa da ti posle bude svejedno je li za ili protiv tebe. Zato su instrumentalizacijom svih ratnih protivnika Srba u nastavku decenije, kao i sopstvenim naporima – sankcijama i bombardovanjem – učinili sve da oslabe Srbiju i ceo srpski narod do mere u kojoj oni ne mogu da budu dominantan akter u regionu. Kako su se Srbi pokazali isuviše žilavim protivnikom, Vašington se umesto skupog i rizičnog totalnog ratnog obračuna s njima opredelio za privremene političke kompromise, koje bi kasnije postepeno potkopavao, po modelu „kuvanja žabe“. Dva glavna politička kompromisa o kojima je reč bili su Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244, i oba se do danas potkopavaju raznim sredstvima i sa promenljivim uspehom.

E sad, kakve veze s tim ima Makedonija? Ona je takođe bila sastavni deo bivše Jugoslavije, ali se za razliku od ostalih njenih delova nije ni oružano, ni politički sukobila sa Srbijom. Bez obzira na to, njoj je od početka bila namenjena značajna uloga u američkom balkanskom dizajnu, a nije mala stvar ni uticaj koji su sukobi Srba sa ostalim postjugoslovenskim narodima imali na nju. Za američku elitu Makedonija je značajna iz najmanje dva razloga. Prvi je geopolitički. Makedonija zauzima izuzetno važan geografski položaj, jer preko nje idu dva velika evropska koridora – od Srednje Evrope ka Egejskom moru i od Turske ka Jadranu. Vidimo da su ti koridori pogodni i za prolazak energetskih tokova, pa ne treba trošiti reči o tome zašto je za Amerikance bitno da baš taj deo Balkana drže pod strogom kontrolom. Drugi razlog se sastoji u tome što je Makedonija jedan od tri relativno uspešna primera „izgradnje država“ na Balkanu, zapravo najuspešniji među njima. Naime, podrška opstanku slabih, veštačkih i iznutra podeljenih društava u posthladnoratovskom periodu se javlja kao bitan element američke strategije ovladavanja svetom. Takve države je po pravilu najlakše kontrolisati i po potrebi ih instrumentalizovati protiv regionalnih sila koje bi da se osamostale od SAD, ukoliko to već nisu. U tom smislu, Makedonija je krajem devedesetih bila značajno uporište vojne moći SAD protiv Srbije, a nije isključeno da im u nekom trenutku u budućnosti može koristiti i protiv Bugarske i Grčke. Uspešna izgradnja veštačkih država (bilo da one već postoje kao postkolonijalno/postsovjetsko/postjugoslovensko nasleđe, ili se stvaraju kao potpuno nove jedinice) Vašingtonu je bitna i da bi mogao da pokaže svetskoj javnosti kako su tradicionalne nacionalne države, kao i imperije, zastareli modeli organizovanja društava, jer protivnici koje SAD nastoje da pokore – ili obuzdaju – upravo spadaju u te dve grupe. Nažalost po Amerikance, većina njihovih projekata izgradnje država u posthladnoratovskom periodu doživela je neuspeh, a naročito na širem Bliskom istoku, gde je bukvalno svaki pokušaj bio fijasko. Balkan u tom smislu predstavlja izuzetak.

Sva tri američka projekta izgradnje država na postjugoslovenskom prostoru, Bosna i Hercegovina, Kosovo i Makedonija, danas funkcionišu relativno stabilno u poređenju sa recimo Irakom, Libijom, ili Avganistanom. Makedonija, kao što je već rečeno, predstavlja najuspešniji od ova tri primera, jer jedino u njoj Amerikanci nisu bili prinuđeni da devedesetih prave prinudne kompromise, koje bi sada morali da potkopavaju. Tog uspešnog projekta oni se neće odreći, a ako tome dodamo i pomenuti geopolitički značaj našeg južnog suseda, jasno je zašto SAD neće dozvoliti da se Makedonija politički uruši. Time bih odmah razvejao tumačenja koja ovih dana često vidim na društvenim mrežama, a prema kojima u Makedoniji počinje rat za stvaranje Velike Albanije, pa se pozivaju „pravoslavna braća“ Srbi, Makedonci i Grci da se ujedine protiv zajedničke opasnosti. Nikakve Velike Albanije neće biti, iz prostog razloga što Amerikanci ne žele da je bude. Zašto bi oni zamenjivali Veliku Srbiju Velikom Albanijom, pa da posle imaju problema da je kontrolišu? Njima odgovara politički rascepkan prostor, sa što više malih veštačkih država. Zato su za Vašington nezavisno Kosovo i dvoetnička Makedonija mnogo bolja rešenja od Velike Albanije, i oni će ta rešenja braniti. Ako Amerikanci stoje iza najnovijih etničkih sukoba u Makedoniji – a verovatno stoje, kao i iza opozicionih protesta – onda je to isključivo u cilju destabilizacije aktuelne makedonske vlade koja pokušava da se osamostali, gde se kao glavni povod javlja Turski tok. Čim Gruevski bude srušen, Amerikanci će ponovo stabilizovati Makedoniju. Albanci će biti poslušni prema velikom tati kao što su uvek i bili, još od vremena Osmanlija. Ako je u Srbiji važilo „Ne napadaju Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije“, u Makedoniji je suprotno. Makedoniju napadaju isključivo zbog Gruevskog.

Upravo ovo poređenje Srbije i Makedonije jeste moj argument zašto ne očekujem da se etnički sukobi u nama susednoj zemlji prenesu kod nas. U Makedoniji se Albanci bune, jer su ih Amerikanci podstakli da bi mogli da sruše Gruevskog. U Srbiji Amerikanci trenutno nemaju razloga da ruše Vučića, pa nema logike ni da podbunjuju Albance u Preševu i Bujanovcu. Ako jednog dana i budu hteli da ga ruše, teško da će se odlučiti da to pokušaju preko dve male opštine na jugu Srbije. Trebaće im jači saveznici. No, na stranu sada ko će koga, kad i zašto da ruši; ključno pitanje je šta Vučić i Srbija mogu i treba da urade sada povodom makedonske krize. Za razliku od Makedonije i drugih američkih satelita, Srbija ima veći manevarski prostor, iako skromne sposobnosti. Kod njih se svaki pokušaj osamostaljivanja kažnjava; mi nema šta da se osamostaljujemo, jer smo već samostalni, samo je pitanje koliko toga možemo da uradimo ovako oslabljeni. Kada je reč o simboličnim potezima, pokazalo se da možemo da pošaljemo predsednika države i vojnu jedinicu na paradu u Moskvi, a da za to ne snosimo teže posledice od verbalnih negodovanja. Američki sateliti bi ih sigurno snosili, što slučaj Makedonije i pokazuje. U Makedoniji Srbija može da uradi i više od simboličnog, i da obaveštajnom i drugim vrstama podrške pomogne Gruevskom da povrati političku stabilnost u zemlji i održi se na vlasti. Podvlačim – Gruevskom, a ne Makedoniji, jer Makedoniju kao državu već ima ko da brani. Srbija treba to da učini jer joj odgovara razvoj situacije po kome u ovom delu Evrope ima sve više političkih lidera koji nastoje da se osamostale od SAD. Srbija to treba da učini pogotovo radi Turskog toka, koji je i u njenom interesu, čak i više nego što je to bio Južni tok. Amerikanci neće smeti da nam zamere što pomažemo jednoj susednoj zemlji da se politički stabilizuje, iako su neformalni razlozi našeg delovanja suprotstavljeni njihovim interesima. Srbija u ima priliku da, za razliku od  BiH i Kosova gde se suprotstavlja američkom balkanskom dizajnu, u Makedoniji naizgled paradoksalno izvuče korist za sebe formalno delujući u okvirima tog dizajna.

Vladimir Trapara

Sinoć sam u emisiji „Teška reč“ na Pinku gledao Vuka Draškovića. Veče pred šesnaestogodišnjicu agresije NATO na Srbiju, ovaj prekaljeni političar je ponovio i donekle prezačinio svoju standardnu priču o tome kako smo sami krivi za ono što nam se desilo. Govorio je o tome da civilizovane zapadne zemlje nama nikada izvorno nisu bile neprijatelji, nego je „Miloševićeva zločinačka politika“ doprinela tome da u jednom trenutku „ceo svet bude protiv nas“. Rekao je da je ne samo Milošević, već i Srbija u celini zapravo i želela da je NATO bombarduje, kako bi od tog bombardovanja izvukla izvesnu morbidnu korist, jer je zahvaljujući njemu mogla da „predstavi sebe svetu kao žrtvu agresije“ i tako poništi reputaciju „agresora“ koju je stekla u ratovima u Hrvatskoj i Bosni. Ne sporeći, doduše, da je NATO bombardovanje bilo zločin i da su i neki drugi narodi na ovim prostorima činili zločine, Vuk je tvrdio da to nije opravdanje za naše zločine – što smo već milion puta čuli, ali je otišao i korak dalje. Uzalud je voditelj navodio primere hrvatskog slavljenja Oluje, odavanja pošte ustašama od strane nekih tamošnjih uglednih ličnosti, ponašanja kosovskih Albanaca prema Srbima, trgovine organima i ostalog – Drašković je olako prelazio preko svega toga i tvrdio kako je Srbija ta koja u regionu prednjači u slavljenju zločina i ispoljavanju mržnje prema drugima, te kako naše društvo mora da se suoči sa svojom ružnom prošlošću i u potpunosti odbaci zločinačku politiku koju je naša zemlja nekada navodno vodila. Onako kako je – i ponajviše zbog tog poređenja se danas u pojedinim medijima kritički govori o sinoćnjem Vukovom TV nastupu – to učinila nacistička Nemačka posle Drugog svetskog rata. Poređenje Srbije sa nacističkom Nemačkom i meni je pružilo povod da reagujem, ali na malo inventivniji način – tako što ću izvesti jedan misaoni eksperiment.

Zamislimo za trenutak da se nalazimo u godini 1957, ali u malo izmenjenim istorijskim okolnostima. U njima je Hitlerova Nemačka dobila Drugi svetski rat i uspostavila novi evropski (delom i svetski) poredak prema svojoj zamisli. U tom poretku nalazi se i Srbija, otprilike u granicama one Nedićeve iz vremena okupacije. Nakon nekih deceniju i po vladavine Nedića i njegovih idejnih sledbenika, njome sada vladaju bivši partizani i četnici – koji su u međuvremenu promenili politiku, jer su shvatili da sa starim idejama ne bi mogli da dođu na vlast u nacističkom međunarodnom okruženju. Oni sa punom predanošću nastavljaju da rade na cilju svojih prethodnika – punopravnom uključenju Srbije u nacističku ujedinjenu Evropu, nastojeći da ispune sve uslove koje Berlin i Rim pred njih postave. To, međutim, ne ide lako, jer su uslovi veoma teški – nacisti ne zaboravljaju 27. mart i kasnije ustanke u toku rata, te zahtevaju potpunu „promenu svesti“ srpskog naroda. Tim pre što je većina Srba i dalje opredeljena protiv nacizma, slavi partizansku i četničku borbu, Nemce i Italijane smatra agresorima i zločincima, a simpatije gaji prema: Rusiji, koja se oporavlja od poraza u ratu u kome je izgubila velike delove teritorije i suočila se sa promenom režima, ali opstala kao nezavisna država; donekle i Sjedinjenim Državama, koje se nacisti nisu usudili da napadnu, ali im je uloga – i pored visokog ekonomskog rasta – relativno skrajnuta u svetskoj, a pogotovo evropskoj politici.

Ako smo sve ovo zamislili, onda bez većih problema možemo da zamislimo i nekog Vuka Draškovića kako u nekoj emisiji 5. aprila 1957. na tek osnovanoj televiziji govori sledeće stvari: da je zločinačka politika Kraljevine Jugoslavije kriva za bombardovanje 6. aprila 1941. i kasniju nacističku agresiju; da Nemci i drugi civilizovani narodi nacističke Evrope nikada nisu bili srpski neprijatelji, već je Srbija sama prizvala njihovu agresiju da bi poništila reputaciju terorističke države koja je Sarajevskim atentatom izazvala Prvi svetski rat, a potom ugnjetavala Hrvate, muslimane, Albance… u „versajskoj“ tvorevini Jugoslaviji, te umesto toga prikazala sebe kao žrtvu; da srpski narod još uvek prednjači na Balkanu u mržnji i veličanju zločina koje je počinio protiv susednih naroda, te da treba da prestane da se poštapa Jasnovcem, jamama, Handžar divizijom, novosadskom racijom, balističkim zločinima…; da je suočavanje sa sopstvenom zločinačkom politikom iz prošlosti i odbacivanje iste imperativ za Srbiju, koja treba da se okrene budućnosti i zauzme mesto koje joj pripada među naprednim i civilizovanim narodima nacističke ujedinjene Evrope.

Čitaoci verovatno već naslućuju šta želim da kažem ovim eksperimentom. Cilj mi je bio da demaskiram stvaran motiv Draškovića i njemu sličnih da već punih šesnaest godina ponavljaju srpskom narodu kako je njegova civilizacijska obaveza da se izvini Đuri što ga je ovaj tukao. Svako ko uspe da iole realistično zamisli sliku 1957. godine koju sam ovde opisao, doći će do istog zaključka – da je svaka priča o „civilizaciji“ i nekakvim „evropskim vrednostima“ za kojima Srbija navodno zaostaje, pa mora sebe da ponižava priznavanjem i stvarne i izmišljene ružne prošlosti kako bi se uklopila u „ujedinjenu Evropu“, relativna. Šta su zapravo „civilizacija“ i „evropske vrednosti“, za ljude poput Vuka zavisi od toga koja svetska sila je u datom trenutku najjača i najuticajnija u Evropi i na ovim našim prostorima. Ne sporim, a verovatno ni većina Srba sa mnom, da smo i mi u prošlosti činili nekakve zločine, kao i da su naši vladaoci katkad pravili političke greške koje su nas, između ostalog, koštale i NATO bombardovanja. No, ono što sporim je da je Draškoviću i njemu sličnima zaista stalo do nekakve moralne katarze srpskog naroda i kvalitetnije politike države Srbije. Umesto toga, radi se o prostom dodvoravanju onome ko je trenutno najjači. Odgovorno tvrdim da bi, da su kojim slučajem živeli i politički delovali u vreme Drugog svetskog rata, a pogotovo posle njega u hipotetičkom slučaju Hitlerove pobede, Vuk i svi ostali koji nas uoči godišnjice NATO agresije ubeđuju kako smo mi najveći grešnici, a ne oni koji su nas bombardovali – listom bili odani hitlerovci i nacisti. Jednako kao što nas danas pozivaju da dokazujemo privrženost aktuelnim „evropskim vrednostima“ i bezalternativnom putu u Evropsku uniju, u ono vreme bi veličali neke druge, ali takođe „evropske“ vrednosti, kao i Hitlerovu evropsku uniju koja nema alternativu.

Jer, takva im je struktura ličnosti. Ne kaže džabe naš narod da je „poturica gori od Turčina“. Zato nemojte da nekog iznenadi što od predstavnika prozapadne Druge Srbije često može da čuje gnusnije laži, kao i glasnije i teže optužbe na račun sopstvenog naroda, od onih koje dolaze od njihovih zapadnih mentora, pa čak i od onih koje plasiraju predstavnici susednih naroda s kojima smo bili u ratovima devedesetih. Kada ih čujete, odmah se setite pređašnjeg misaonog eksperimenta i zaključka kojoj bi ideologiji oni pripadali i kome bi služili da su živeli u ono vreme, pa će vam biti lako da preko njihovih priča pređete sa dostojanstvenim prezirom, umesto da im pridajete bilo kakav značaj. Njihovo predstavljanje 24. marta kao datuma koga treba da se stidimo mi, a ne oni koji su izvršili agresiju na nas, otići će niz vetar. Zato sam i osetio potrebu da napišem ovaj tekst i predstavim 24. mart onakvim kakav on treba da bude predstavljen u našoj političkoj tradiciji i sećanju – kao datum kada je jedna mala evropska i balkanska zemlja, jedina u to vreme, pružila junački otpor neuporedivo nadmoćnijem protivniku da bi odbranila svoju slobodu. Da bi sačuvala svoju nezavisnost i dostojanstvo od onih koji su rešili da silom ponište sve civilizacijske tekovine čovečanstva, a koji lažno predstavljaju sebe kao civilizacijski napredne u odnosu na ostale. Taj zadatak se shodno odnosu snaga pokazao veoma teškim. Srbija je danas mala, osakaćena, okupirana. Ali, Srbija i srpski narod pamte. I to je u ovom trenutku jedino važno – da zapamtimo šta se dogodilo 24. marta i odupremo se pokušajima „mangupa iz naših redova“ da nam nametnu iskrivljeno sećanje. Tako ćemo ostati verni našoj slobodarskoj tradiciji i obezbediti našu ulaznicu za bolji svet. Odnos snaga u Evropi i svetu jednog dana će se promeniti, kao što se promenio i menjao od Hitlerovog doba na ovamo. Pružajući 24. martu mesto koje ovaj datum u našoj tradiciji treba da ima, odbranićemo i naše istorijsko i moralno pravo da zauzmemo mesto koje nam pripada u istinski slobodnoj Evropi i ravnopravnijem svetu koji će jednog dana – kada propadne i ovaj najnoviji, ovoga puta američki projekat osvajanja sveta – svakako da nastanu.

Vladimir Trapara

Vladimir Putin definitivno ne stoji iza ubistva Borisa Njemcova. No, vrlo je verovatno da ima jasnu ideju ko bi mogao da stoji. To nam je nagovestio između redova u svom izlaganju na proširenom zasedanju Ministarstva unutrašnjih poslova četvrtog marta. Njemcovljevo ubistvo svrstao je u politički motivisane zločine, od kakvih je „nužno napokon osloboditi Rusiju“. Već nekoliko rečenica nakon toga, izrazio je ozbiljnu zabrinutost zbog porasta zločina motivisanih ekstremizmom, ocenivši kako „ekstremisti truju društvo nacionalizmom, netrpeljivošću i agresijom“. „Do čega to može da dovede, dobro znamo iz primera susedne države, Ukrajine“, ukazao je Putin, i dodao da je cilj ekstremista u Rusiji „očigledan – isprovocirati građanske sukobe, udariti na ustavne osnove naše države, naposletku na suverenitet zemlje“. Iako je analizom sadržaja nemoguće dokazati da su ova dva dela Putinovog izlaganja – o političkom motivu Njemcovljevog ubistva i ekstremnom nacionalizmu kao pretnji ustavnom poretku i suverenitetu Rusije – povezani, mislim da je Putin upravo pokušao da nam saopšti da veza između te dve teme postoji. Osnov za takvo razmišljanje nalazim u činjenici da ekstremni, etnički obojeni nacionalizam, i jeste najveća unutrašnja pretnja političkoj stabilnosti Rusije u situaciji kada se ona suočava sa nikad većim spoljnim pritiskom usled američkog geopolitičkog prodora na istok.

Zašto je jasno kao dan da Putin nema veze sa organizacijom i izvršenjem atentata na Njemcova? Zato što ne postoji nikakva korist koju bi on od toga i u ovom trenutku imao, dok je na drugoj strani šteta po njega itekako prisutna. Da je Putin i imao ideju da se fizičkom likvidacijom oslobodi jednog od svojih dugogodišnjih prozapadnih protivnika, mogao je to odavno da uradi. To sigurno ne bi uradio sada, u situaciji kada je satanizovan sa Zapada zbog Ukrajine i kada je očigledno da Vašington pojačava napore da ga sruši iznutra, tj. podrškom ruskoj „petoj koloni“. Smrt Njemcova mogla je samo da razjari Putinove protivnike, što se upravo i dogodilo. Prvog marta smo umesto najavljenog opozicionog skupa simboličnog naziva „Vesna“ (odnosno „proleće“), koji bi verovatno privukao manji broj ljudi na periferiji Moskve i podelio sudbinu nekih ranijih pokušaja prozapadne opozicije da mobiliše mase protiv Putina, imali marš više desetina hiljada ljudi u samom centru Moskve, u čast ubijenog Njemcova, a žestoko uperen protiv ruskog predsednika. Ako je Njemcovljeva smrt nekome donela korist, to sigurno nije Putin, već oni koji hoće da ga sruše. Marš je pokazao da se u ruskoj prestonici polako stvara kritična masa koja bi mogla da izvede ono što Vašington i njegovi sateliti već godinama priželjkuju – „obojenu“ revoluciju u Rusiji. Nagoveštaje smo već videli na ranije održanim izborima za gradonačelnika Moskve, gde je jedan drugi prozapadni opozicionar iz mlađe garde, Aleksej Navaljni, osvojio velikih 27 posto glasova. Njemcovljeva partija tada je podržala Navaljnija, uprkos tome što se ova dvojica političara u jednoj stvari razlikuju – za razliku od Njemcova, koji je bio tipičan ruski liberal, Navaljni je poznat i po ekstremnim, etnički zasnovanim nacionalističkim stavovima. I tu klupko počinje da se odmotava.

Ponoviću da Vašington ima za cilj da politički destabilizuje Rusiju podrškom antiputinovskoj „petoj koloni“. Nisu, međutim, svi Putinovi protivnici jednako korisni za ovaj poduhvat. Liberalizam kao ideja nikada nije bio dovoljno jak na ruskom tlu, nikada posebno privlačan za mase. I kad je liberalna misao bila dominantna u ruskoj eliti (početkom devedesetih prošlog veka), nije se dugo zadržala, a i njena primena je dala katastrofalne rezultate, što je učinilo dodatno odbojnom. Da je Njemcov ostao živ i poveo tu „Vesnu“, sve bi se najverovatnije završilo na beznačajnom talasanju, bez krupnijih posledica po Putina i stabilnost Rusije i njene spoljnopolitičke orijentacije. Sa ideologijom etnonacionalizma, međutim, stvari stoje sasvim drugačije. I nije slučajno da je Putin baš sada ukazao na taj problem, jer se radi o za mase daleko zaraznijoj ideji, samim tim i ubojitijem oružju u rukama onih koji bi da naude Rusiji i njenom predsedniku. Dokaze nemam, ali mogu da iznesem pretpostavku – na koju mislim da i Putin cilja u citiranom izlaganju, pri čemu nije jedini – da iza likvidacije Njemcova stoje nacionalistički protivnici ruskog predsednika (moguće i iz samog vrha vlasti), vrlo moguće u sprezi sa nekom od zapadnih obaveštajnih službi. Da pojasnim.

Nacionalizam kao ideologiju ne smatram nužno lošom, naprotiv. Tamo gde se on može izjednačiti sa patriotizmom – a to je slučaj u tipičnim nacionalnim državama, bilo da su etnički homogene (Poljska ili Mađarska, na primer) ili se u njima pod nacijom podrazumevaju svi državljani (Francuska, SAD…), nacionalizam je u službi nacionalnog interesa, tj. interesa države. U multietničkoj državi sa imperijalnim nasleđem kakva je Rusija, međutim, nacionalizam i patriotizam se razilaze. Zato sam u naslov namerno stavio izraz „etnonacionalizam“, kako bih naglasio da mislim na onu vrstu nacionalizma koja je etnički zasnovana i ispoljava netrpeljivost prema drugim etničkim grupama. Takav nacionalizam, ukoliko bi izmakao kontroli, bio bi poguban za jedinstvo Rusije i njen međunarodni status. To posebno važi za etnonacionalizam najveće etničke grupe u zemlji – Rusa, jer bi njegovo nametanje kao zvanične državne ideologije, osim što bi izazvalo jednako ekstreman odgovor neruskih etničkih grupa, dovelo u pitanje i jedinstvo samih Rusa. Do izražaja bi došle regionalne razlike – pre svega u Sibiru i na Dalekom istoku, a da ne govorim o ideološkim razlikama koje bi se rasplamsale jače nego ikad, kako između nacionalista i onih koji to nisu, tako i između samih protivnika nacionalizma. Upravo ovakav ishod – teritorijalno rasparčavanje Rusije, najpre pobunama neruskih separatista, a zatim i građanskim ratom Rusa protiv Rusa, nakon čega ono što od zemlje ostane neće imati drugog izbora do da prihvati vazalni status u odnosu na Zapad, dok će neiscrpne prirodne resurse Sibira i Urala koristiti neko drugi – jeste san koji sanjaju vašingtonski imperijalisti.

Stoga je jasno zašto je Putin alarmiran nakon Njemcovljevog ubistva i zašto će učiniti sve da ne dozvoli da se ovakav scenario odigra. U toku svoje dosadašnje vladavine, Putin je u najboljem maniru državničke škole mišljenja uspešno držao pod kontrolom međuetničke i ideološke protivrečnosti ruskog društva koje bi mogle da zaprete njegovom jedinstvu. Rezultati su više nego vidljivi – ruskoj državi danas su lojalni i oni od kojih bi se to nekada najmanje moglo očekivati. Pogledajte samo današnju Čečeniju i njenog lidera Ramzana Kadirova, nekadašnjeg separatistu, koji je privrženiji Rusiji od mnogih etničkih Rusa. Do toga je dovela Putinova politika iznutra i spolja jake Rusije kao najboljeg garanta interesa svih njenih građana i etničkih grupa. E sad, zamislite kako bi Kadirov reagovao kada bi se u Kremlj umesto Putina uselio recimo Navaljni, koji je svojevremeno za kavkaske narode upotrebio izraz „bubašvabe“. Jasno je, dakle, odakle dolazi najveća opasnost po Putina i Rusiju i na koju kartu Vašington, suočen sa nesposobnošću da svoj geopolitički prodor na istok ostvari vojnim putem ili ekonomskim sankcijama, namerava da zaigra.

Vladimir Trapara