Ukrajinski rolerkoster nastavlja da juri, bez upozorenja kuda će već sledećeg trenutka skrenuti. Iznova se pokazuje koliko je kriza u ovoj crnomorskoj zemlji nezahvalna za predviđanje. Pa ipak, smatram da najnoviji razvoj dešavanja samo potvrđuje glavne prognoze koje sam dao u toku bavljenja ovim pitanjem, evo ima već četiri meseca. Kad god bi me pitali: hoće li biti građanskog rata, hoće li se Ukrajina raspasti, hoće li Rusi uzeti deo… odgovarao sam da neće, jer to malo ko od aktera želi. Lično imam velike rezerve prema nenameravanim posledicama u politici – ako niko ne želi rat, teško da će ga i biti. Većina naroda i relevantnih političkih subjekata u Ukrajini svakako ne želi eskalaciju krvoprolića i raspad svoje zemlje – koji bi bio neminovna posledica građanskog rata, jer ne vidim način na koji bi jedna od strana u njemu mogla da stavi pod kontrolu celu državnu teritoriju. Zapadne zemlje ne žele ovakav ishod, jer su zainteresovane (pre svega SAD) za celu Ukrajinu, koja bi bila odvojena od ruske i uvučena u zapadnu sferu uticaja. Rusiji takođe ne ide u prilog da se Ukrajina raspadne, jer joj kao celovita vojno neutralna tampon država mnogo više odgovara od scenarija u kome bi zapad zemlje bio prepušten NATO, sa čijim bi se trupama ruski vojnici susreli negde kod Dnjepropetrovska. Rat eventualno iskreno žele samo ekstremisti sa krajnjeg zapada Ukrajine, fašisti koji patološki mrze Rusiju i kojima nije ni stalo do celovite Ukrajine, koliko do „slobode“ svojih krajeva. Upravo je njihovo stupanje na scenu prouzrokovalo najnoviji obrt u krizi, gde se stanovništvo na istoku zemlje probudilo i prizvalo intervenciju ruske vojske u pomoć. Za trenutak je delovalo kako je situacija izmakla kontroli i kako je rat zaista na pomolu. No, upravo ovaj najnoviji zaokret na volšeban način može da razreši krizu bez daljeg krvoprolića i potvrdi moje ranije prognoze. Rečenica iz jednog domaćeg filma, „Bugari ušli u Sofiju“, verovatno bi na kraju mogla vernije od one „Rusi dolaze“ da opiše najnovije događaje, koji su kod mnogih digli paniku.
Umesto rata i raspada, moja prognoza prilikom izbijanja poslednjeg talasa krize je bila da će se situacija smiriti dijalogom vlasti i opozicije, izvesti ustavna reforma i održati izbori – pa ako prozapadna opozicija dođe na vlast, ona svejedno neće moći da u potpunosti svrsta Ukrajinu na Zapad, već će morati da poštuje interese istočne polovine stanovništva i nastavi da lavira (ako ništa drugo, iz ekonomskih razloga) između Zapada i Rusije. Naravno, idealno dugoročno rešenje za zemlju poput Ukrajine bi svakako bilo teško naći i neki vid političke krize bi se stalno reciklirao, ali barem ne bi bilo ljudskih žrtava, paljevina i anarhije. Čak i onog dana kada je na ulicama Kijeva poginulo više desetina ljudi, uporno sam tvrdio da je Ukrajina daleko od građanskog rata, jer bi on zahtevao da se hijerarhija u zemlji potpuno uruši i da se stanovništvo podeli na dve organizovane grupacije spremne da koriste oružano nasilje jedna protiv druge. U tom trenutku je postojala samo jedna takva grupacija – nacisti sa zapada zemlje, koji su prvi otvorili vatru na policiju i specijalne jedinice. Policija i specijalne jedinice ne mogu da budu druga strana u građanskom ratu – o njemu bi se moglo govoriti tek ako bi se i proruska polovina Ukrajine (ili makar njen ekstremniji deo) digla na oružje. Kako su i ta polovina zemlje i Janukovič i njegova Partija regiona bili nespremni na takav korak i umesto toga popustili opoziciji u njenim ključnim zahtevima, potpisan je sporazum o ustavnim promenama, puštanju Timošenkove iz zatvora, obrazovanju prelazne vlade i prevremenim izborima. Ovaj sporazum garantovali su ministri spoljnih poslova tri evropske zemlje i sve je išlo prema mojim prognozama. Ono što u tom trenutku nisam očekivao je da će i opozicija i njeni zapadni mentori brutalno da prekrše sporazum koji su potpisali i dozvole naoružanim nacistima da faktički preuzmu komandu nad „revolucijom“; da će nesposobni Janukovič da pobegne iz zemlje; da će se nove, bez izbora i nasilno ustoličene vlasti početi da ponašaju tako bahato, da će u revolucionarnom zanosu već za prvih par dana usvojiti nekoliko odluka bez presedana, uključujući i onu najkontroverzniju koja oduzima ruskom jeziku status regionalnog. Reakcija proruske polovine Ukrajine, a naročito tradicionalno separatističkog Krima, bila je sasvim prirodna i opravdana. Spremnost Rusije da vojno pritekne u pomoć svom narodu, ugroženom od brutalne fašističke ulične diktature – takođe. Sada su se – formiranjem druge strane koja bi ratovala – stekli uslovi da dođe do građanskog rata, koji bi intervencijom Rusije neminovno prerastao u međudržavni. Međutim, sada organizovanost za rat one prve strane biva dovedena u pitanje.
Ako bi „revolucionari“ iz Kijeva sada silom pokušali da nametnu poslušnost legitimnim regionalnim vlastima na Krimu i u drugim delovima Ukrajine koji revoluciju ne priznaju i naginju Rusiji, imali bismo i građanski i rusko-ukrajinski rat, sa minimalnom, ali ne i nepostojećom mogućnošću eskalacije ka Trećem svetskom ratu. Moje prognoze o relativno mirnom razrešenju krize ne bi se ostvarile. Morao bih da priznam da su ekstremisti iz redova opozicije ispali isuviše razuzdani, a Zapad koji ih podržava isuviše beskrupulozan za moja očekivanja, te da sam pogrešio uzdajući se u „evropski mentalitet“ koji razlikuje Ukrajinu od Sirije. Ipak, da li zbog mentaliteta, odnosa snaga, ili nečeg trećeg, deluje da uzurpatori vlasti u Kijevu nemaju s kim i čime da ratuju. Prvog dana im se na mobilizaciju odazvalo 1,5 posto ljudi. Izgleda da je paljenje automobilskih guma i pucanje na policajce i Berkute koji nisu imali ovlašćenje da koriste oružje bilo jedna stvar, a izlazak na megdan drugoj vojnoj sili sveta sasvim druga. Admiral koga je samozvani predsednik Turčinov postavio za komandanta mornarice, već sutradan je prebegao Krimu. Očigledno nije samo Janukovič nesposoban političar, ima ih i na strani njegovih protivnika. NATO neće da čuje da interveniše u Ukrajini. Proruske zaštitne snage (verovatno i regularne ruske trupe s njima) šetaju Krimom kako požele, bez otpora. Situacija je tamo stabilna, kao i u većini drugih istočnih oblasti. Sve što „revolucionari“ iz Kijeva i njihovi zapadni mentori sada treba da urade ako hoće da i cela Ukrajina bude stabilna i ostane celovita, jeste da „spuste loptu“, obuzdaju fašiste iz svojih redova, ponište nelegitimne odluke koje su doneli, ispoštuju sporazum sa Janukovičem, formiraju reprezentativnu prelaznu vladu, raspišu demokratske izbore, pozabave se ustavnim promenama koje bi neminovno morale da obuhvate i reorganizaciju zemlje po federalnom modelu uz neki oblik konsesualne demokratije i ostanu verni politici vojne neutralnosti i uravnoteženih ekonomskih odnosa sa EU i Rusijom. I moja prognoza će se ostvariti. Alternativa je rat protiv Rusije koji će „revolucionari“ izgubiti, a Ukrajina se raspasti. Ja jednostavno verujem da su, sve i da su toliko ludi, makar nesposobni da krenu u takvo samoubistvo.
Putin je još jednom pokazao da je dobar šahista, povlačeći oprezne poteze i čekajući kako će protivnik odigrati. To što je protivnik konstantno povlačio pogrešne poteze i prouzrokovao nepotrebno zaoštravanje krize nije prvi put – setimo se Sakašvilija – ali Moskva trenutno deluje sposobno efektno da okonča partiju u svoju korist, što bi bila još jedna u nizu njenih diplomatskih pobeda protiv vašingtonskih imperijalista. Čak i da dođe do rata i bude prinuđena da interveniše i pod kontrolu stavi deo Ukrajine, to i dalje ne znači da neće držati u šaci i njen ostatak. Moći će da se posluži gruzijskim modelom – kako je malo verovatno da bi Kijev priznao otcepljenje istočnog dela zemlje, ruke bi mu bile vezane postojanjem „zamrznutog sukoba“. O nemogućnosti da ekonomski opstane bez razvijenijeg i bogatijeg istočnog dela zemlje i saradnje sa Rusijom i da ne pričam. Naravno, nije ni lako, ni jeftino, ni bezbolno biti velika sila, pa će i Rusija morati da plati određenu cenu, kakav god potez usledio. Rublja već uveliko kliza, nijedno zaoštravanje odnosa sa Zapadom nije prijatno, a tek da ne govorim o ljudskim žrtvama kojih bi neminovno bilo u slučaju rata. Ipak, koristi koje će Rusija izvući od još jedne uspešne odbrane od nasrtaja američkog imperijalizma na duži rok biće mnogo veće od štete. Toga su očigledno svesni i građani Rusije, čim ih je neuporedivo više izašlo na skupove podrške sunarodnicima na istoku Ukrajine, nego na mitinge solidarnosti sa Kijevom.
Na drugoj strani, Amerikanci su igrali svoju kombinaciju američkog fudbala i pokera, i – preigrali. Predaleko su otišli probijajući se silom kroz redove protivnika, umesto da su se zaustavili u za njih najpovoljnijem trenutku (kad je Janukovič pristao na sporazum), a sve njihove blefove Putin je prozreo. Razumljiva je ljutnja onog ko gubi. Izjave američkih i drugih zapadnih zvaničnika poslednjih dana deluju krajnje patetično. Svesni da su nemoćni da bilo šta drugo urade, oni prete nekakvim sankcijama Rusiji, što su već bez rezultata radili 2008. u vreme Rusko-gruzijskog rata. Grupa G7 – SAD i šest njihovih vazala, tri pobeđena ratna neprijatelja, dve bivše kolonijalne sile i jedna bivša kolonija – bi da bojkotuju samit G8 u Sočiju i možda čak izbace Rusiju iz ove grupe država, što će nju verovatno mnogo zaboleti sada kad G20 ionako preuzima primat. Ređaju se lamenti nad „ruskom agresijom na suverenu zemlju“ – kao pokvarena ploča zvuče razni dušebrižnici, od beznačajnih međunarodnih ličnosti poput australijskog premijera ili nekog Čeha Švarcenberga, pa do Džona Kerija, državnog sekretara SAD najpoznatijeg po izmišljanju države Kirzahstan (a mi se smejali predsedniku opštine Novi Beograd kad je govorio o Nambiji). Ruski mediji, a i šira svetska javnost, već se sprdaju sa njegovom izjavom „jednostavno ne možete da izvršite invaziju na drugu državu sa lažnim povodom da biste ostvarili svoje interese“. Da živim u Norveškoj, Holandiji, ili nekoj sličnoj zemlji punoj ispranih mozgova koji nemaju kontakta sa realnošću međunarodnih odnosa, možda bih i ozbiljno shvatio Kerija. Ali, ja živim u Srbiji i odlično mi je poznato koga Keri zapravo opisuje kada ovako govori.
Iako sam na duži rok optimista sve i da se ne ostvari moja prognoza da će se kriza okončati bez rata, primećujem jednu zastrašujuću stvar u ovoj priči. Kada su 1941. nacisti napali Rusiju, Amerika i Engleska stale su na njenu stranu. Danas, kada nacističke horde sa zapada Ukrajine opet prete Rusima, Amerika, Engleska i ceo Zapad ih svesrdno podržavaju. Pokušavam da zamislim situaciju u kojoj se i 1941. Rusija sama suočila sa nacističkom nemani – nad planetu se u toj viziji nadvijaju neki crni oblaci, tako da je razumljivo zašto mi trenutna situacija, u kojoj se Rusija bukvalno sama suprotstavlja nacistima, deluje jezivo. Ipak, vremena su se malčice promenila. Usled napretka u oružanoj tehnologiji (pre svega sa pojavom nuklearnog oružja), rat postaje manje prihvatljivo sredstvo za razračunavanje velikih sila, pa na scenu stupaju suptilnije metode. Danas ne moraš biti jak kao Crvena Armija da bi pobedio naciste i njihove pomagače – vašingtonske imperijaliste. Putinova šahovska partija to potvrđuje. I na kraju, da dodam da mi je žao što moja zemlja, koja je inače dala nemerljiv doprinos antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, ćuti dok se sve ovo dešava. Razumem da ne smemo previše da se zamerimo Zapadu, jer smo u njegovoj sferi uticaja. Razumem i da je Aleksandar Vučić isuviše zauzet izborima i inženjeringom osvajanja natpolovične većine. Ali, šta je falilo da neko od naših zvaničnika izađe i ponudi makar da posreduje u sukobu? To bi najpre bio neutralan nastup, nikome se ne bismo zamerili. Drugo, upravo tom neutralnošću bismo između redova poslali poruku da se ne slažemo sa zapadnim holivudskim tumačenjem događaja i predstavljanjem Rusije kao agresora. I konačno, imali bismo kakve-takve šanse da doprinesemo pozitivnom i mirnom razrešenju krize, a takav ishod svakako ne bi odgovarao nacistima. Ako se Nikolić i Vučić već na sva zvona hvale kako je ugled Srbije u svetu porastao (ovaj prvi čak ističe kako mu laska kad ga porede sa Titom), onda ne bi bilo na odmet uskladiti i spoljnu politiku sa tim – učiniti je makar malo aktivnijom.
Vladimir Trapara
Umesto rata i raspada, moja prognoza prilikom izbijanja poslednjeg talasa krize je bila da će se situacija smiriti dijalogom vlasti i opozicije, izvesti ustavna reforma i održati izbori – pa ako prozapadna opozicija dođe na vlast, ona svejedno neće moći da u potpunosti svrsta Ukrajinu na Zapad, već će morati da poštuje interese istočne polovine stanovništva i nastavi da lavira (ako ništa drugo, iz ekonomskih razloga) između Zapada i Rusije. Naravno, idealno dugoročno rešenje za zemlju poput Ukrajine bi svakako bilo teško naći i neki vid političke krize bi se stalno reciklirao, ali barem ne bi bilo ljudskih žrtava, paljevina i anarhije. Čak i onog dana kada je na ulicama Kijeva poginulo više desetina ljudi, uporno sam tvrdio da je Ukrajina daleko od građanskog rata, jer bi on zahtevao da se hijerarhija u zemlji potpuno uruši i da se stanovništvo podeli na dve organizovane grupacije spremne da koriste oružano nasilje jedna protiv druge. U tom trenutku je postojala samo jedna takva grupacija – nacisti sa zapada zemlje, koji su prvi otvorili vatru na policiju i specijalne jedinice. Policija i specijalne jedinice ne mogu da budu druga strana u građanskom ratu – o njemu bi se moglo govoriti tek ako bi se i proruska polovina Ukrajine (ili makar njen ekstremniji deo) digla na oružje. Kako su i ta polovina zemlje i Janukovič i njegova Partija regiona bili nespremni na takav korak i umesto toga popustili opoziciji u njenim ključnim zahtevima, potpisan je sporazum o ustavnim promenama, puštanju Timošenkove iz zatvora, obrazovanju prelazne vlade i prevremenim izborima. Ovaj sporazum garantovali su ministri spoljnih poslova tri evropske zemlje i sve je išlo prema mojim prognozama. Ono što u tom trenutku nisam očekivao je da će i opozicija i njeni zapadni mentori brutalno da prekrše sporazum koji su potpisali i dozvole naoružanim nacistima da faktički preuzmu komandu nad „revolucijom“; da će nesposobni Janukovič da pobegne iz zemlje; da će se nove, bez izbora i nasilno ustoličene vlasti početi da ponašaju tako bahato, da će u revolucionarnom zanosu već za prvih par dana usvojiti nekoliko odluka bez presedana, uključujući i onu najkontroverzniju koja oduzima ruskom jeziku status regionalnog. Reakcija proruske polovine Ukrajine, a naročito tradicionalno separatističkog Krima, bila je sasvim prirodna i opravdana. Spremnost Rusije da vojno pritekne u pomoć svom narodu, ugroženom od brutalne fašističke ulične diktature – takođe. Sada su se – formiranjem druge strane koja bi ratovala – stekli uslovi da dođe do građanskog rata, koji bi intervencijom Rusije neminovno prerastao u međudržavni. Međutim, sada organizovanost za rat one prve strane biva dovedena u pitanje.
Ako bi „revolucionari“ iz Kijeva sada silom pokušali da nametnu poslušnost legitimnim regionalnim vlastima na Krimu i u drugim delovima Ukrajine koji revoluciju ne priznaju i naginju Rusiji, imali bismo i građanski i rusko-ukrajinski rat, sa minimalnom, ali ne i nepostojećom mogućnošću eskalacije ka Trećem svetskom ratu. Moje prognoze o relativno mirnom razrešenju krize ne bi se ostvarile. Morao bih da priznam da su ekstremisti iz redova opozicije ispali isuviše razuzdani, a Zapad koji ih podržava isuviše beskrupulozan za moja očekivanja, te da sam pogrešio uzdajući se u „evropski mentalitet“ koji razlikuje Ukrajinu od Sirije. Ipak, da li zbog mentaliteta, odnosa snaga, ili nečeg trećeg, deluje da uzurpatori vlasti u Kijevu nemaju s kim i čime da ratuju. Prvog dana im se na mobilizaciju odazvalo 1,5 posto ljudi. Izgleda da je paljenje automobilskih guma i pucanje na policajce i Berkute koji nisu imali ovlašćenje da koriste oružje bilo jedna stvar, a izlazak na megdan drugoj vojnoj sili sveta sasvim druga. Admiral koga je samozvani predsednik Turčinov postavio za komandanta mornarice, već sutradan je prebegao Krimu. Očigledno nije samo Janukovič nesposoban političar, ima ih i na strani njegovih protivnika. NATO neće da čuje da interveniše u Ukrajini. Proruske zaštitne snage (verovatno i regularne ruske trupe s njima) šetaju Krimom kako požele, bez otpora. Situacija je tamo stabilna, kao i u većini drugih istočnih oblasti. Sve što „revolucionari“ iz Kijeva i njihovi zapadni mentori sada treba da urade ako hoće da i cela Ukrajina bude stabilna i ostane celovita, jeste da „spuste loptu“, obuzdaju fašiste iz svojih redova, ponište nelegitimne odluke koje su doneli, ispoštuju sporazum sa Janukovičem, formiraju reprezentativnu prelaznu vladu, raspišu demokratske izbore, pozabave se ustavnim promenama koje bi neminovno morale da obuhvate i reorganizaciju zemlje po federalnom modelu uz neki oblik konsesualne demokratije i ostanu verni politici vojne neutralnosti i uravnoteženih ekonomskih odnosa sa EU i Rusijom. I moja prognoza će se ostvariti. Alternativa je rat protiv Rusije koji će „revolucionari“ izgubiti, a Ukrajina se raspasti. Ja jednostavno verujem da su, sve i da su toliko ludi, makar nesposobni da krenu u takvo samoubistvo.
Putin je još jednom pokazao da je dobar šahista, povlačeći oprezne poteze i čekajući kako će protivnik odigrati. To što je protivnik konstantno povlačio pogrešne poteze i prouzrokovao nepotrebno zaoštravanje krize nije prvi put – setimo se Sakašvilija – ali Moskva trenutno deluje sposobno efektno da okonča partiju u svoju korist, što bi bila još jedna u nizu njenih diplomatskih pobeda protiv vašingtonskih imperijalista. Čak i da dođe do rata i bude prinuđena da interveniše i pod kontrolu stavi deo Ukrajine, to i dalje ne znači da neće držati u šaci i njen ostatak. Moći će da se posluži gruzijskim modelom – kako je malo verovatno da bi Kijev priznao otcepljenje istočnog dela zemlje, ruke bi mu bile vezane postojanjem „zamrznutog sukoba“. O nemogućnosti da ekonomski opstane bez razvijenijeg i bogatijeg istočnog dela zemlje i saradnje sa Rusijom i da ne pričam. Naravno, nije ni lako, ni jeftino, ni bezbolno biti velika sila, pa će i Rusija morati da plati određenu cenu, kakav god potez usledio. Rublja već uveliko kliza, nijedno zaoštravanje odnosa sa Zapadom nije prijatno, a tek da ne govorim o ljudskim žrtvama kojih bi neminovno bilo u slučaju rata. Ipak, koristi koje će Rusija izvući od još jedne uspešne odbrane od nasrtaja američkog imperijalizma na duži rok biće mnogo veće od štete. Toga su očigledno svesni i građani Rusije, čim ih je neuporedivo više izašlo na skupove podrške sunarodnicima na istoku Ukrajine, nego na mitinge solidarnosti sa Kijevom.
Na drugoj strani, Amerikanci su igrali svoju kombinaciju američkog fudbala i pokera, i – preigrali. Predaleko su otišli probijajući se silom kroz redove protivnika, umesto da su se zaustavili u za njih najpovoljnijem trenutku (kad je Janukovič pristao na sporazum), a sve njihove blefove Putin je prozreo. Razumljiva je ljutnja onog ko gubi. Izjave američkih i drugih zapadnih zvaničnika poslednjih dana deluju krajnje patetično. Svesni da su nemoćni da bilo šta drugo urade, oni prete nekakvim sankcijama Rusiji, što su već bez rezultata radili 2008. u vreme Rusko-gruzijskog rata. Grupa G7 – SAD i šest njihovih vazala, tri pobeđena ratna neprijatelja, dve bivše kolonijalne sile i jedna bivša kolonija – bi da bojkotuju samit G8 u Sočiju i možda čak izbace Rusiju iz ove grupe država, što će nju verovatno mnogo zaboleti sada kad G20 ionako preuzima primat. Ređaju se lamenti nad „ruskom agresijom na suverenu zemlju“ – kao pokvarena ploča zvuče razni dušebrižnici, od beznačajnih međunarodnih ličnosti poput australijskog premijera ili nekog Čeha Švarcenberga, pa do Džona Kerija, državnog sekretara SAD najpoznatijeg po izmišljanju države Kirzahstan (a mi se smejali predsedniku opštine Novi Beograd kad je govorio o Nambiji). Ruski mediji, a i šira svetska javnost, već se sprdaju sa njegovom izjavom „jednostavno ne možete da izvršite invaziju na drugu državu sa lažnim povodom da biste ostvarili svoje interese“. Da živim u Norveškoj, Holandiji, ili nekoj sličnoj zemlji punoj ispranih mozgova koji nemaju kontakta sa realnošću međunarodnih odnosa, možda bih i ozbiljno shvatio Kerija. Ali, ja živim u Srbiji i odlično mi je poznato koga Keri zapravo opisuje kada ovako govori.
Iako sam na duži rok optimista sve i da se ne ostvari moja prognoza da će se kriza okončati bez rata, primećujem jednu zastrašujuću stvar u ovoj priči. Kada su 1941. nacisti napali Rusiju, Amerika i Engleska stale su na njenu stranu. Danas, kada nacističke horde sa zapada Ukrajine opet prete Rusima, Amerika, Engleska i ceo Zapad ih svesrdno podržavaju. Pokušavam da zamislim situaciju u kojoj se i 1941. Rusija sama suočila sa nacističkom nemani – nad planetu se u toj viziji nadvijaju neki crni oblaci, tako da je razumljivo zašto mi trenutna situacija, u kojoj se Rusija bukvalno sama suprotstavlja nacistima, deluje jezivo. Ipak, vremena su se malčice promenila. Usled napretka u oružanoj tehnologiji (pre svega sa pojavom nuklearnog oružja), rat postaje manje prihvatljivo sredstvo za razračunavanje velikih sila, pa na scenu stupaju suptilnije metode. Danas ne moraš biti jak kao Crvena Armija da bi pobedio naciste i njihove pomagače – vašingtonske imperijaliste. Putinova šahovska partija to potvrđuje. I na kraju, da dodam da mi je žao što moja zemlja, koja je inače dala nemerljiv doprinos antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, ćuti dok se sve ovo dešava. Razumem da ne smemo previše da se zamerimo Zapadu, jer smo u njegovoj sferi uticaja. Razumem i da je Aleksandar Vučić isuviše zauzet izborima i inženjeringom osvajanja natpolovične većine. Ali, šta je falilo da neko od naših zvaničnika izađe i ponudi makar da posreduje u sukobu? To bi najpre bio neutralan nastup, nikome se ne bismo zamerili. Drugo, upravo tom neutralnošću bismo između redova poslali poruku da se ne slažemo sa zapadnim holivudskim tumačenjem događaja i predstavljanjem Rusije kao agresora. I konačno, imali bismo kakve-takve šanse da doprinesemo pozitivnom i mirnom razrešenju krize, a takav ishod svakako ne bi odgovarao nacistima. Ako se Nikolić i Vučić već na sva zvona hvale kako je ugled Srbije u svetu porastao (ovaj prvi čak ističe kako mu laska kad ga porede sa Titom), onda ne bi bilo na odmet uskladiti i spoljnu politiku sa tim – učiniti je makar malo aktivnijom.
Vladimir Trapara
RSS Feed
