Pre par nedelja, na internetu sam slučajno naišao na jedan navodni govor Vladimira Putina pred ruskim parlamentom iz februara meseca, u kome se između ostalog kaže da u Rusiji žive Rusi, da joj manjine nisu potrebne, da Rusi pre svega treba da vode računa o interesu svoje nacije, i slično. Već posle prve rečenice sam znao da je u pitanju lažnjak, jer ruski predsednik nikada ne bi mogao da održi tako skandalozan govor (posle ću objasniti zašto). To međutim nije sprečilo poklonike ekstremno desnih ideologija u Srbiji (tekst sam video na jednoj njihovoj fejsbuk stranici) da nekritički poveruju kako je govor autentičan i održe salvu hvalospeva Putinu i Rusiji, zapitaju „kad će u Srbiji moći tako?“, itd. Ja sam za svaki slučaj proverio na sajtu predsednika Rusije i naravno ustanovio da nema podataka o dotičnom govoru, te da ga Putin tog datuma nije ni mogao održati pred Dumom, jer se nalazio u Sočiju. Takođe sam uvidom u arhivu Njujork Tajmsa (za koji se ispod teksta tvrdilo da je preneo navodni govor) ustanovio da časopis takav članak nikada nije objavio. Kopao sam malo dalje, da vidim odakle potiče ova dezinformacija. Kucajući na engleskom, našao sam je jedino na raznim sumnjivim forumima u inostranstvu, gde sam pak naišao i na pregršt razumnih komentara u kojima poznavaoci Putinove i ruske politike objašnjavaju zašto pomenuti govor ne može biti pravi. Kucajući pak na srpskom, otkrio sam da je informaciju i prevod teksta navodnog govora kod nas prvi preneo jedan izrazito prozapadni i rusofobični internet portal. Tu međutim nije bilo nijednog razumnog komentara – svi posetioci su, kao i oni sa stranice ekstremnih desničara, poverovali u autentičnost govora. S tim što, za razliku od ovih drugih, nisu delili hvalospeve, već su, jasno, najžešće pljuvali po Putinu, Rusiji i rusofilima u Srbiji. Moja pretraga po internetu dovela me je do žalosne suštine – iako naizgled nemaju ništa zajedničko, zapadnjaci (rusofobi) i ekstremni desničari (ovde ću ih nazvati lažnim rusofilima) u Srbiji, dele jednu osobinu koja nije baš za ponos ukoliko već daju sebi za pravo da išta komentarišu o Rusiji. U pitanju je totalno nepoznavanje politike ove velike sile (ili makar glumljenje nepoznavanja). U situaciji kada je javno mnjenje prezasićeno budalaštinama koje plasiraju ove dve ekstremne grupe, vladajuće snage imaju hroničan problem da formulišu odgovarajuću spoljnu politiku koja bi se oslanjala na ruski vektor. Iz istog razloga Srbija iz tog vektora još uvek ne može da izvuče koristi koje bi mogla uz bolje poznavanje svog spoljnopolitičkog partnera.
Kako sam znao da govor ne može biti autentičan? Pa tako što bi bio protivrečan kako ranijim stavovima koje je Putin iznosio i njegovom ponašanju, tako i tradicionalnoj politici Rusije prema etničkim manjinama. Rusija nije, i nikada nije ni bila nacionalna država u pravom smislu (bilo kao građanska nacionalna država, gde su svi građani pripadnici nacije, ili kao etnonacionalna), a ponajmanje nacionalistička. Nastavši kao „ostatak“ velikog Ruskog carstva i kasnije anacionalno zamišljenog Sovjetskog Saveza, današnja Ruska federacija, i sama konglomerat različitih etničkih grupa, može da zaustavi dalji raspad i opstane kao velika država i svetska sila jedino ako sačuva unutrašnje jedinstvo. A za to joj je neophodno da očuva i svoju unutrašnju multietničku i multikulturnu strukturu, koja je izražena i kroz njene brojne federalne jedinice. Ako bi bilo koji visoki zvaničnik Rusije, da ne govorimo o predsedniku, održao jedan ovakav govor, podstakao bi procese koje više ne bi bilo moguće kontrolisati, i koji bi odjeknuli širom sveta, tj. ne bi se zadržali samo na sumnjivim internet forumima i portalima.
Kad sam već krenuo o ovoj temi, hajde da je izvedem do kraja. Unutrašnja kulturna i etnička raznolikost Rusije, na kojoj ova insistira kao na svom specifičnom obeležju po kome želi da bude prepoznata u svetu, odražava se i na njenu spoljnu politiku tako što se Rusija i u međunarodnim odnosima zalaže za pluralizam vrednosti, videći konkurenciju istih kao normalno stanje svetske politike. Stoga je Rusija protiv bilo kakvog nasilnog nametanja „univerzalnih vrednosti“ iz jednog centra, koje bi podrazumevalo i mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja. Čak i u vreme vladavine komunističke ideologije, ruski vlastodršci su vrlo brzo odustali od ideje „svetske revolucije“ i opredelili se za „socijalizam u jednoj zemlji“, šireći kasnije svoj društveno-ekonomski model jedino sporadično, u funkciji bezbednosti države i globalnog takmičenja sa Sjedinjenim Državama. U današnjoj Rusiji, oslobođenoj vladajuće ideologije, pomenuta spoljnopolitička orijentacija je još naglašenija. U vezi sa navedenim shvatanjem vrednosti, kao i sa ruskom vizijom sopstvene države kao nezavisne velike sile (što je neophodno za njen unutrašnji razvoj i hvatanje koraka za bogatijim delom sveta) koja svoj položaj i ulogu u međunarodnim odnosima između ostalog zasniva na unikatnom evroazijskom geografskom položaju, Rusija se zalaže za multicentrični međunarodni poredak, u kome bi ključnu reč o pitanjima svetske politike ravnopravno vodilo nekoliko velikih sila okupljenih u „koncertu“. Suprotno ovome, Sjedinjene Države favorizuju unipolarni svetski poredak pod njihovim vođstvom, gde bi nezavisan uticaj svih ostalih velikih sila bio eliminisan, i u kome bi se upravljalo u ime „univerzalnih vrednosti“ – koje se pak mogu i nasilno nametati drugima, ukoliko hegemon smatra da tako treba. Kao i u slučaju Rusije, i kod SAD spoljnopolitička orijentacija odgovara karakteru njihovog društva – društva koje ne priznaje partikularne kolektivne (na primer etničke) identitete, već ih razbija na pojedince ujedinjene homogenizujućom ideologijom kao pripadnike jedne veštačke nacije. Iz ove inkompatibilnosti ruskog i američkog društva i njihovih spoljnih politika proizilaze i sva neslaganja dveju sila o svetskoj politici.
Opisane karakteristike politike Rusije ukazuju na ne samo trenutnu, već i tradicionalnu dominaciju u njoj „državničkog“ načina mišljenja. Vladimir Putin je tipičan predstavnik ovog načina mišljenja, čak blizak i idealnom tipu istog. Pored ove, među ruskim političkim misliocima i delatnicima prisutne su još dve velike, često vrlo uticajne, ali nikada na duži rok vladajuće škole mišljenja – zapadnjačka i civilizacionistička (podelu sam preuzeo od Andreja Cigankova). Za zapadnjake je karakteristično to što zagovaraju odricanje od kulturne samobitnosti Rusije radi njenog bezuslovnog utapanja u zapadnu civilizaciju, pa makar za to bila plaćena cena u vidu gubitka statusa velike sile i nezavisnosti u spoljnoj politici, čak i raspada same zemlje, te njenog svođenja na usko nacionalno jezgro iz njenog evropskog dela, čime bi ova postala samo još jedna od mnogih evropskih nacionalnih državica, satelita SAD. Civilizacioniste pak odlikuje izrazito antizapadni stav, koji pretpostavlja fundamentalnu različitost Rusije od Zapada, neophodnost kidanja svih veza i stalne konfrontacije sa njim, kao i okupljanja oko Rusije koalicije civilizacijski bliskih (pre svega pravoslavnih) zemalja, pa makar to odvelo Rusiju u izolaciju koja bi takođe ugrozila njen opstanak, a u najmanju ruku ekonomski status i građanske slobode stanovništva.
Problem sa srpskim rusofobima i lažnim rusofilima je u tome što o karakteristikama i dominaciji državničke škole mišljenja u Rusiji nemaju pojma, već i jedni i drugi potpuno nekritički, na slepo, u Putinu vide civilizacionistu. S tim što se, logično, ovi prvi suprotstavljaju navodnom ruskom civilizacionizmu u ime zapadnjačke orijentacije Srbije, a ovi drugi identifikuju s njim. O kome govorim – pa, lako je identifikovati ove grupe po stavovima koje vrlo glasno iznose, mnogo glasnije nego pripadnici umerenih struja koje se trude da pravilnije razumeju Rusiju, međunarodne odnose u celini i položaj Srbije u njima. Rusofobi su pre svega okupljeni u pojedinim ekstremno prozapadnim opozicionim političkim partijama i nevladinim organizacijama, ali i u dobrom delu medijskog i akademskog sektora. Lažni rusofili preovlađuju u ekstremno desnim (pre svega vanparlamentarnim) političkim strankama, „narodnim“ pokretima slične ideologije (od kojih su neki i zabranjeni), a takođe su jaki i u akademskom sektoru, kao i u verskim krugovima; medijski su manje zastupljeni, ali im je loše informisano javno mnjenje naklonjenije nego rusofobima. Rusofobe ćete prepoznati po zalaganju za bezalternativnu orijentaciju Srbije ka Zapadu i bezuslovno uključenje zemlje u evroatlantske integracije (pre svega NATO), pa makar za to bili ispunjeni uslovi odricanja od svakog elementarnog nacionalnog interesa – pristajanje na dalje teritorijalno rasparčavanje Srbije, odricanje od zaštite sopstvenog naroda u regionu, nekritičko prihvatanje neoliberalnog ekonomskog modela koji bi dodatno upropastio ekonomiju zemlje i životni standard većine stanovništva, te ponižavajuće priznanje isključive krivice za ratove devedesetih i zločine u njima, odnosno zaboravljanje sopstvene junačke istorije u kojoj se srpski narod u dva svetska rata borio na pravoj strani. Naravno, uz bezuslovnu prozapadnu orijentaciju ide i obavezna antiruska propaganda, po kojoj Srbija treba što više da se udalji od Rusije, jedne azijatske, necivilizovane despotije koja tlači sopstveni narod, ekonomski eksploatiše i katkad vojno ugrožava susede, na globalnom planu podržava razne diktatore i zlikovce, a Srbiju bi htela da unazadi i skrene je sa „evropskog puta“. Prema rusofobima, ovoj „imperiji u raspadanju“ Zapad bi trebalo da ubrza raspad i transformiše je po za sebe prihvatljivom modelu („deputinizuje“ je – pandan „denacifikaciji“), kako bi ona ostavila jadnu Srbiju na miru da ide putem kojim bi htela. Pritom se često potura kao argument istorijski falsifikat kako Rusija nikada iskreno nije pomogla Srbiji, već bi je redovno izdala kad bi joj bilo najteže (kao da su srpski zapadnjaci ne znam kolike patriote, pa plaču zbog ruske izdaje). Lažne rusofile sam pak tako krstio zato što se kunu u nešto što Rusija nije – u Putinu i Rusiji pogrešno vide saveznika koji će lečiti njihove nacionalističke komplekse, pravoslavnog brata koji će oterati truli Zapad sa Balkana i vratiti Srbiji njenu svetu zemlju – Kosovo i Metohiju. Ovi ekstremni desničari imaju viziju Velike Srbije (u različitim verzijama njenih granica), poželjno etnički što čistije, naravno pravoslavne (taman posla da Srbin bude ateista, ili nešto još gore), u kojoj će oni određivati šta su tradicionalne vrednosti (dakle nikakve gej parade i druge zapadne izmišljotine ne dolaze u obzir). Ovakva Srbija bi se naravno udaljila od Evropske unije i drugih „globalističkih“ projekata i okrenula „istočnoj alternativi“. Jedino niko nije pitao Putina i druge ruske zvaničnike da li bi podržali Srbiju u takvoj alternativi, da li bi na primer primili Srbiju u ODKB i Evroazijsku uniju, instalirali vojne baze u Srbiji i prodali istoj S-300 protivavionske sisteme. Ili su ga pitali, ali ne žele da saopšte javnosti odgovor koji su dobili.
Nažalost, pripadnici obeju grupa su dobro infiltrirani i u državne organe, u redove vladajućih partija i među uticajne savetnike vladajućih političara. Takođe, kao što rekoh, snažno utiču i na neinformisano javno mnjenje, pa onda ovo ne može na pravi način da proceni poteze vlasti. Poteškoće sa kojima se Dačić i Vučić, kao dva trenutno vodeća državnika u Srbiji, koji pokušavaju da na pragmatizmu izgrade spoljnu politiku zemlje, uključujući i njen ruski vektor, logična su posledica ovoga. Navešću samo jedan primer. Kada je Dačić skoro bio u Moskvi, gde se susreo sa Medvedevim i Putinom, izjavio je posle tih susreta da je Rusija bila ljuta na Srbiju jer je ova nije na vreme konsultovala o nekim spoljnopolitičkim potezima (koji su povlačeni pod pritiskom EU i SAD). Kao neko ko se solidno razume u rusku spoljnu politiku, moram da izrazim sumnju u to da je Dačić zaista čuo ovako nešto od ruskih zvaničnika. To bi značilo da Srbija ima izuzetni bezbednosni značaj za Rusiju, da je Kosovo deo tog značaja, te da je Rusiji jako stalo kakve će spoljnopolitičke odluke Srbija donositi. Sve meni poznate činjenice ukazuju da nije baš tako. Moja je pretpostavka (možda i grešim) da je Dačiću ipak rečeno nešto drugo, ali je on to na ovakav način interpretirao radi podilaženja delu domaćeg javnog mnjenja zadojenog lažnim rusofilstvom. A sve zarad političkih poena – trebalo je ubediti javnost kako su prozapadni i antiruski potezi prethodne vlasti krivi što nam Rusija ne pomaže previše, umesto da se prizna da razlog leži u nerazumevanju ruske spoljne politike.
Ne bih da amnestiram ni Ruse zbog ovakvog stanja – i oni s vremena na vreme šalju pogrešne signale Srbiji i dodatno potpaljuju i lažne rusofile i rusofobe. Recimo, kad Putin dođe u Beograd i prednost da druženju sa vođom bajkerske grupe (čiji su pripadnici inače poznati po desničarskim stavovima i bliskosti civilizacionističkoj struji u Rusiji), u odnosu na susrete sa zvaničnicima zemlje. Ili kad Konuzin na Beogradskom bezbednosnom forumu održi zapaljivi govor zbog koga mu aplaudira čitavo desničarsko javno mnjenje, a sala Doma vojske, puna rusofoba iz zemlje i inostranstva, posle toga ispira usta sa njim nazivajući ga „pijanim Rusom“. Ili kad nam pošalju nacionalistu Rogozina da nas „loži“ stavovima drugačijim od zvanične politike Rusije. Doduše, jedan deo odgovora zašto se Rusi tako ponašaju jeste u tome da je u pitanju reakcija na pomenute srpske mane, ili se prosto radi o manjem geopolitičkom značaju Srbije za Rusiju (koji i rusofobi i lažni rusofili preuveličavaju), pa im se može da sebi dopuste ovakve ispade. Uz to, kad god treba, Rusi umeju da vrate klatno u ravnotežu. Ograđivanje Medvedeva prilikom Dačićeve posete od toga da Rusija povodom Kosova treba da se angažuje umesto Srbije, jedan je primer toga. Drugi primer mogu da navedem iz ličnog iskustva. Na jednom skorašnjem skupu sam imao kratku verbalnu polemiku s jednim ruskim diplomatom. On je oštro reagovao na moju izjavu da su odnosi Rusije i SAD trenutno mnogo lošiji nego što su bili do pre dve godine, te da se dve zemlje opet nalaze u „konfrontaciji“ poput one iz 2007/2008. Rekao je da nije istina da konfrontacija postoji, te da postoji mnogo više oblasti u kojima Rusija i SAD imaju dobru saradnju, nego što ima onih u kojima se ne slažu. Očigledno ga je moj prejaki izraz „konfrontacija“ naveo na pomisao da sam lažni rusofil koji se raduje što Amerika i Rusija nisu u dobrim odnosima i nada se da će Srbija izvući neku korist iz toga, pa je hteo malo da me spusti na zemlju.
Rešenje za stvarnu pragmatičnu spoljnu politiku Srbije i njen kvalitetan ruski vektor jeste u smanjenju uticaja kako rusofoba, tako i lažnih rusofila na nju. Trenutni vlastodršci u Srbiji to mogu da izvedu, tako što će dati više prostora stvarnim poznavaocima ruske spoljne politike, neutralne do blago rusofilne orijentacije, kojima je stalo do države, a ne samo do ličnih interesa (radi kojih su neki skloni da obmanjuju javnost, iako im etika poziva diktira da govore istinu). Rusija već sada dosta pomaže Srbiji, i po pitanju Kosova i drugih važnih državnih pitanja, ali i ekonomski. Mogla bi da joj pomaže još više, ukoliko bi kreatori srpske spoljne politike sledili savet koji sam dao. Tim pre što je u poslednje vreme primetan blagi porast interesovanja Rusije za Balkan, pre svega u oblasti energetike (što je dobilo izraz i u novom Spoljnopolitičkom konceptu Rusije). Srbija ima unikatan geografski položaj i istorijsku tradiciju koji joj omogućavaju da izvlači podjednake koristi od saradnje i sa zemljama Zapada, i sa Rusijom i ostalim globalnim i regionalnim akterima. Ali, to nikako neće ići ukoliko se ekstremnim opcijama političkog mišljenja dozvoli da dominiraju.
Vladimir Trapara
Kako sam znao da govor ne može biti autentičan? Pa tako što bi bio protivrečan kako ranijim stavovima koje je Putin iznosio i njegovom ponašanju, tako i tradicionalnoj politici Rusije prema etničkim manjinama. Rusija nije, i nikada nije ni bila nacionalna država u pravom smislu (bilo kao građanska nacionalna država, gde su svi građani pripadnici nacije, ili kao etnonacionalna), a ponajmanje nacionalistička. Nastavši kao „ostatak“ velikog Ruskog carstva i kasnije anacionalno zamišljenog Sovjetskog Saveza, današnja Ruska federacija, i sama konglomerat različitih etničkih grupa, može da zaustavi dalji raspad i opstane kao velika država i svetska sila jedino ako sačuva unutrašnje jedinstvo. A za to joj je neophodno da očuva i svoju unutrašnju multietničku i multikulturnu strukturu, koja je izražena i kroz njene brojne federalne jedinice. Ako bi bilo koji visoki zvaničnik Rusije, da ne govorimo o predsedniku, održao jedan ovakav govor, podstakao bi procese koje više ne bi bilo moguće kontrolisati, i koji bi odjeknuli širom sveta, tj. ne bi se zadržali samo na sumnjivim internet forumima i portalima.
Kad sam već krenuo o ovoj temi, hajde da je izvedem do kraja. Unutrašnja kulturna i etnička raznolikost Rusije, na kojoj ova insistira kao na svom specifičnom obeležju po kome želi da bude prepoznata u svetu, odražava se i na njenu spoljnu politiku tako što se Rusija i u međunarodnim odnosima zalaže za pluralizam vrednosti, videći konkurenciju istih kao normalno stanje svetske politike. Stoga je Rusija protiv bilo kakvog nasilnog nametanja „univerzalnih vrednosti“ iz jednog centra, koje bi podrazumevalo i mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja. Čak i u vreme vladavine komunističke ideologije, ruski vlastodršci su vrlo brzo odustali od ideje „svetske revolucije“ i opredelili se za „socijalizam u jednoj zemlji“, šireći kasnije svoj društveno-ekonomski model jedino sporadično, u funkciji bezbednosti države i globalnog takmičenja sa Sjedinjenim Državama. U današnjoj Rusiji, oslobođenoj vladajuće ideologije, pomenuta spoljnopolitička orijentacija je još naglašenija. U vezi sa navedenim shvatanjem vrednosti, kao i sa ruskom vizijom sopstvene države kao nezavisne velike sile (što je neophodno za njen unutrašnji razvoj i hvatanje koraka za bogatijim delom sveta) koja svoj položaj i ulogu u međunarodnim odnosima između ostalog zasniva na unikatnom evroazijskom geografskom položaju, Rusija se zalaže za multicentrični međunarodni poredak, u kome bi ključnu reč o pitanjima svetske politike ravnopravno vodilo nekoliko velikih sila okupljenih u „koncertu“. Suprotno ovome, Sjedinjene Države favorizuju unipolarni svetski poredak pod njihovim vođstvom, gde bi nezavisan uticaj svih ostalih velikih sila bio eliminisan, i u kome bi se upravljalo u ime „univerzalnih vrednosti“ – koje se pak mogu i nasilno nametati drugima, ukoliko hegemon smatra da tako treba. Kao i u slučaju Rusije, i kod SAD spoljnopolitička orijentacija odgovara karakteru njihovog društva – društva koje ne priznaje partikularne kolektivne (na primer etničke) identitete, već ih razbija na pojedince ujedinjene homogenizujućom ideologijom kao pripadnike jedne veštačke nacije. Iz ove inkompatibilnosti ruskog i američkog društva i njihovih spoljnih politika proizilaze i sva neslaganja dveju sila o svetskoj politici.
Opisane karakteristike politike Rusije ukazuju na ne samo trenutnu, već i tradicionalnu dominaciju u njoj „državničkog“ načina mišljenja. Vladimir Putin je tipičan predstavnik ovog načina mišljenja, čak blizak i idealnom tipu istog. Pored ove, među ruskim političkim misliocima i delatnicima prisutne su još dve velike, često vrlo uticajne, ali nikada na duži rok vladajuće škole mišljenja – zapadnjačka i civilizacionistička (podelu sam preuzeo od Andreja Cigankova). Za zapadnjake je karakteristično to što zagovaraju odricanje od kulturne samobitnosti Rusije radi njenog bezuslovnog utapanja u zapadnu civilizaciju, pa makar za to bila plaćena cena u vidu gubitka statusa velike sile i nezavisnosti u spoljnoj politici, čak i raspada same zemlje, te njenog svođenja na usko nacionalno jezgro iz njenog evropskog dela, čime bi ova postala samo još jedna od mnogih evropskih nacionalnih državica, satelita SAD. Civilizacioniste pak odlikuje izrazito antizapadni stav, koji pretpostavlja fundamentalnu različitost Rusije od Zapada, neophodnost kidanja svih veza i stalne konfrontacije sa njim, kao i okupljanja oko Rusije koalicije civilizacijski bliskih (pre svega pravoslavnih) zemalja, pa makar to odvelo Rusiju u izolaciju koja bi takođe ugrozila njen opstanak, a u najmanju ruku ekonomski status i građanske slobode stanovništva.
Problem sa srpskim rusofobima i lažnim rusofilima je u tome što o karakteristikama i dominaciji državničke škole mišljenja u Rusiji nemaju pojma, već i jedni i drugi potpuno nekritički, na slepo, u Putinu vide civilizacionistu. S tim što se, logično, ovi prvi suprotstavljaju navodnom ruskom civilizacionizmu u ime zapadnjačke orijentacije Srbije, a ovi drugi identifikuju s njim. O kome govorim – pa, lako je identifikovati ove grupe po stavovima koje vrlo glasno iznose, mnogo glasnije nego pripadnici umerenih struja koje se trude da pravilnije razumeju Rusiju, međunarodne odnose u celini i položaj Srbije u njima. Rusofobi su pre svega okupljeni u pojedinim ekstremno prozapadnim opozicionim političkim partijama i nevladinim organizacijama, ali i u dobrom delu medijskog i akademskog sektora. Lažni rusofili preovlađuju u ekstremno desnim (pre svega vanparlamentarnim) političkim strankama, „narodnim“ pokretima slične ideologije (od kojih su neki i zabranjeni), a takođe su jaki i u akademskom sektoru, kao i u verskim krugovima; medijski su manje zastupljeni, ali im je loše informisano javno mnjenje naklonjenije nego rusofobima. Rusofobe ćete prepoznati po zalaganju za bezalternativnu orijentaciju Srbije ka Zapadu i bezuslovno uključenje zemlje u evroatlantske integracije (pre svega NATO), pa makar za to bili ispunjeni uslovi odricanja od svakog elementarnog nacionalnog interesa – pristajanje na dalje teritorijalno rasparčavanje Srbije, odricanje od zaštite sopstvenog naroda u regionu, nekritičko prihvatanje neoliberalnog ekonomskog modela koji bi dodatno upropastio ekonomiju zemlje i životni standard većine stanovništva, te ponižavajuće priznanje isključive krivice za ratove devedesetih i zločine u njima, odnosno zaboravljanje sopstvene junačke istorije u kojoj se srpski narod u dva svetska rata borio na pravoj strani. Naravno, uz bezuslovnu prozapadnu orijentaciju ide i obavezna antiruska propaganda, po kojoj Srbija treba što više da se udalji od Rusije, jedne azijatske, necivilizovane despotije koja tlači sopstveni narod, ekonomski eksploatiše i katkad vojno ugrožava susede, na globalnom planu podržava razne diktatore i zlikovce, a Srbiju bi htela da unazadi i skrene je sa „evropskog puta“. Prema rusofobima, ovoj „imperiji u raspadanju“ Zapad bi trebalo da ubrza raspad i transformiše je po za sebe prihvatljivom modelu („deputinizuje“ je – pandan „denacifikaciji“), kako bi ona ostavila jadnu Srbiju na miru da ide putem kojim bi htela. Pritom se često potura kao argument istorijski falsifikat kako Rusija nikada iskreno nije pomogla Srbiji, već bi je redovno izdala kad bi joj bilo najteže (kao da su srpski zapadnjaci ne znam kolike patriote, pa plaču zbog ruske izdaje). Lažne rusofile sam pak tako krstio zato što se kunu u nešto što Rusija nije – u Putinu i Rusiji pogrešno vide saveznika koji će lečiti njihove nacionalističke komplekse, pravoslavnog brata koji će oterati truli Zapad sa Balkana i vratiti Srbiji njenu svetu zemlju – Kosovo i Metohiju. Ovi ekstremni desničari imaju viziju Velike Srbije (u različitim verzijama njenih granica), poželjno etnički što čistije, naravno pravoslavne (taman posla da Srbin bude ateista, ili nešto još gore), u kojoj će oni određivati šta su tradicionalne vrednosti (dakle nikakve gej parade i druge zapadne izmišljotine ne dolaze u obzir). Ovakva Srbija bi se naravno udaljila od Evropske unije i drugih „globalističkih“ projekata i okrenula „istočnoj alternativi“. Jedino niko nije pitao Putina i druge ruske zvaničnike da li bi podržali Srbiju u takvoj alternativi, da li bi na primer primili Srbiju u ODKB i Evroazijsku uniju, instalirali vojne baze u Srbiji i prodali istoj S-300 protivavionske sisteme. Ili su ga pitali, ali ne žele da saopšte javnosti odgovor koji su dobili.
Nažalost, pripadnici obeju grupa su dobro infiltrirani i u državne organe, u redove vladajućih partija i među uticajne savetnike vladajućih političara. Takođe, kao što rekoh, snažno utiču i na neinformisano javno mnjenje, pa onda ovo ne može na pravi način da proceni poteze vlasti. Poteškoće sa kojima se Dačić i Vučić, kao dva trenutno vodeća državnika u Srbiji, koji pokušavaju da na pragmatizmu izgrade spoljnu politiku zemlje, uključujući i njen ruski vektor, logična su posledica ovoga. Navešću samo jedan primer. Kada je Dačić skoro bio u Moskvi, gde se susreo sa Medvedevim i Putinom, izjavio je posle tih susreta da je Rusija bila ljuta na Srbiju jer je ova nije na vreme konsultovala o nekim spoljnopolitičkim potezima (koji su povlačeni pod pritiskom EU i SAD). Kao neko ko se solidno razume u rusku spoljnu politiku, moram da izrazim sumnju u to da je Dačić zaista čuo ovako nešto od ruskih zvaničnika. To bi značilo da Srbija ima izuzetni bezbednosni značaj za Rusiju, da je Kosovo deo tog značaja, te da je Rusiji jako stalo kakve će spoljnopolitičke odluke Srbija donositi. Sve meni poznate činjenice ukazuju da nije baš tako. Moja je pretpostavka (možda i grešim) da je Dačiću ipak rečeno nešto drugo, ali je on to na ovakav način interpretirao radi podilaženja delu domaćeg javnog mnjenja zadojenog lažnim rusofilstvom. A sve zarad političkih poena – trebalo je ubediti javnost kako su prozapadni i antiruski potezi prethodne vlasti krivi što nam Rusija ne pomaže previše, umesto da se prizna da razlog leži u nerazumevanju ruske spoljne politike.
Ne bih da amnestiram ni Ruse zbog ovakvog stanja – i oni s vremena na vreme šalju pogrešne signale Srbiji i dodatno potpaljuju i lažne rusofile i rusofobe. Recimo, kad Putin dođe u Beograd i prednost da druženju sa vođom bajkerske grupe (čiji su pripadnici inače poznati po desničarskim stavovima i bliskosti civilizacionističkoj struji u Rusiji), u odnosu na susrete sa zvaničnicima zemlje. Ili kad Konuzin na Beogradskom bezbednosnom forumu održi zapaljivi govor zbog koga mu aplaudira čitavo desničarsko javno mnjenje, a sala Doma vojske, puna rusofoba iz zemlje i inostranstva, posle toga ispira usta sa njim nazivajući ga „pijanim Rusom“. Ili kad nam pošalju nacionalistu Rogozina da nas „loži“ stavovima drugačijim od zvanične politike Rusije. Doduše, jedan deo odgovora zašto se Rusi tako ponašaju jeste u tome da je u pitanju reakcija na pomenute srpske mane, ili se prosto radi o manjem geopolitičkom značaju Srbije za Rusiju (koji i rusofobi i lažni rusofili preuveličavaju), pa im se može da sebi dopuste ovakve ispade. Uz to, kad god treba, Rusi umeju da vrate klatno u ravnotežu. Ograđivanje Medvedeva prilikom Dačićeve posete od toga da Rusija povodom Kosova treba da se angažuje umesto Srbije, jedan je primer toga. Drugi primer mogu da navedem iz ličnog iskustva. Na jednom skorašnjem skupu sam imao kratku verbalnu polemiku s jednim ruskim diplomatom. On je oštro reagovao na moju izjavu da su odnosi Rusije i SAD trenutno mnogo lošiji nego što su bili do pre dve godine, te da se dve zemlje opet nalaze u „konfrontaciji“ poput one iz 2007/2008. Rekao je da nije istina da konfrontacija postoji, te da postoji mnogo više oblasti u kojima Rusija i SAD imaju dobru saradnju, nego što ima onih u kojima se ne slažu. Očigledno ga je moj prejaki izraz „konfrontacija“ naveo na pomisao da sam lažni rusofil koji se raduje što Amerika i Rusija nisu u dobrim odnosima i nada se da će Srbija izvući neku korist iz toga, pa je hteo malo da me spusti na zemlju.
Rešenje za stvarnu pragmatičnu spoljnu politiku Srbije i njen kvalitetan ruski vektor jeste u smanjenju uticaja kako rusofoba, tako i lažnih rusofila na nju. Trenutni vlastodršci u Srbiji to mogu da izvedu, tako što će dati više prostora stvarnim poznavaocima ruske spoljne politike, neutralne do blago rusofilne orijentacije, kojima je stalo do države, a ne samo do ličnih interesa (radi kojih su neki skloni da obmanjuju javnost, iako im etika poziva diktira da govore istinu). Rusija već sada dosta pomaže Srbiji, i po pitanju Kosova i drugih važnih državnih pitanja, ali i ekonomski. Mogla bi da joj pomaže još više, ukoliko bi kreatori srpske spoljne politike sledili savet koji sam dao. Tim pre što je u poslednje vreme primetan blagi porast interesovanja Rusije za Balkan, pre svega u oblasti energetike (što je dobilo izraz i u novom Spoljnopolitičkom konceptu Rusije). Srbija ima unikatan geografski položaj i istorijsku tradiciju koji joj omogućavaju da izvlači podjednake koristi od saradnje i sa zemljama Zapada, i sa Rusijom i ostalim globalnim i regionalnim akterima. Ali, to nikako neće ići ukoliko se ekstremnim opcijama političkog mišljenja dozvoli da dominiraju.
Vladimir Trapara
RSS Feed
