U Politici od 6. januara ove godine naišao sam na zanimljiv detalj. U pitanju je rubrika „Listajući Politiku“, gde se svakodnevno objavljuju odlomci iz brojeva časopisa izašlih istog datuma, ali pre 100, 75 i 50 godina. Pažnju mi je privukao odlomak od 6. januara 1940, te ću ga ovde navesti u celini:
Jugoslavija radi na svome i opštem miru: današnji ratni sukob zatekao je Jugoslaviju sa sređenim odnosima prema svim susednim državama. Nemajući nikakvih pretenzija prema inostranstvu i nikakvih životnih interesa u pitanjima koja su povod današnjem teškom sukobu među velikim silama, Jugoslavija ne može imati druge želje nego da ostane neutralna u ovom ratu. Jugoslavija gaji otvorene i lojalne namere prema svim susedima i radi iskreno i sve što može u korist međunarodnog smirenja. U ovom smislu jednim čitavim nizom posredničkih inicijativa, naša zemlja razmatra, sugeriše i podstiče akcije u cilju popuštanja zategnutih odnosa, otklanjajući sve uzroke sukoba među narodima Podunavlja i na Balkanu.
Ako bismo „Jugoslavija“ zamenili sa „Srbija“ i izbegli preciziranje pojedinih geografskih odrednica, dobili bismo tekst koji bi se bez problema mogao ubaciti u dnevnu štampu na početku 2015. I zaista, izjave koje naši političari u poslednje vreme daju o ukrajinskoj krizi i opštem stanju međunarodnih odnosa gotovo da su identične sadržini citiranog pasusa. Predsednik Nikolić u svojim TV nastupima redovno ističe kako je Srbija posvećena miru u svetu, te kako je neutralna prema svim današnjim sukobima (uključujući i ukrajinski), pri čemu ne propušta da naglasi da je ponosan zbog činjenice da je naša zemlja u prijateljskim odnosima sa svim državama koje su međusobno neprijatelji. Ministar spoljnih poslova Dačić, na početku godine u kojoj Srbija predsedava OEBS, najavljuje da Beograd sa te pozicije može da uradi dosta na smirivanju ukrajinske krize, te da je spreman na posredničku ulogu u tom smislu. Sudbina koja je zadesila Jugoslaviju tek nešto više od godinu dana nakon što je izrazila citiranu neutralnost u tada tekućem ratu i naglasila napore koje je kao posrednik preduzimala na planu uspostavljanja mira, dobro nam je poznata. To nas obavezuje da i danas trezveno razmotrimo položaj i stav Srbije prema trenutnom sukobu Rusije i Zapada oko Ukrajine, sa naglaskom na pitanje: šta Srbija kao predsedavajući OEBS zaista može da uradi na planu smirivanja krize? Odgovor koji nudim u ovom članku glasi: kako stvari stoje u ovom trenutku, ne može ništa; pod određenim uslovima, o kojima ću govoriti u nastavku, možda bi i mogla nešto.
Ono što Srbija može na čelu OEBS uslovljeno je objektivnim i subjektivnim činiocima. Objektivni su oni na koje Srbija ne može da utiče, a tiču se ukupnog stanja međunarodnih odnosa i položaja i uloge OEBS u njima. Trenutna situacija u tom pogledu nimalo ne govori u prilog mogućnosti da predsedavajući OEBS u 2015. godini značajnije doprinese razrešenju najoštrijeg sukoba na tlu Evrope. Uloga OEBS kao organizacije, usled teškog pogoršanja odnosa dveju njenih najznačajnijih članica – Rusije i SAD – u poslednjih nekoliko godina, gotovo je u potpunosti marginalizovana. Naime, iako je ova organizacija u početku (kada je pre 20 godina prerasla iz međunarodne konferencije u kontinuitetu u stalnu organizaciju) bila veoma ambiciozno zamišljena – kao krovna institucija evropske bezbednosti – ona to u praksi nikada nije postala, upravo zbog neslaganja Rusije i SAD o načinu na koji to treba ostvariti. Rusija je sa svoje strane sve vreme insistirala na tome da OEBS postane tipična međunarodna organizacija tako što će biti postavljena na pravnu osnovu – usvajanjem njenog osnivačkog pravnog akta, nakon čega bi i odluke koje donosi ova organizacija postale pravno obavezujuće (za sada imaju samo političku snagu). OEBS bi time stekla prvenstvo nad partikularnim vojno-političkim organizacijama kao što je NATO, a to bi Rusiji garantovalo ravnopravno učešće u odlučivanju o evropskoj bezbednosti, putem konsenzusa. Sa druge strane, SAD nisu želele da se odreknu prevenstva NATO u evropskoj bezbednosti, niti da prihvate da Rusija s njima može ravnopravno da odlučuje o njoj, usled čega se do danas opiru postavljanju OEBS na pravnu osnovu. Za njih bi uloga OEBS kao krovne organizacije evropske bezbednosti bila moguća tek onda kada bi se Rusija podredila bezbednosnoj viziji Vašingtona.
U međuvremenu, SAD su videle OEBS kao koristan instrument za upravljanje krizama na područjima izvan teritorije NATO članica, naravno prema američkoj zamisli. Ovako nešto i jeste bilo moguće u praksi, upravo zahvaljujući neformalnom momentu u delovanju OEBS. Naime, na nivou stalnih organa konsenzusom bi bile usvojene opšte političke smernice, ali bi onda delovanje OEBS na terenu bilo vrlo fleksibilno i često radikalno odstupalo od tih smernica – između ostalog i kroz inicijative država koje bi predsedavale organizacijom. Rusija je vremenom shvatila da je ovakvo delovanje OEBS na terenu najčešće u suprotnosti s njenim interesima, a u interesu SAD i njihovih evropskih saveznika, te je negde od sredine prošle decenije rešila da ga saseče u korenu. Najbolji primeri za to su obustavljanje misija OEBS u Čečeniji (2004) i Gruziji (2009) zahvaljujući otkazivanju ruske podrške njihovom obnavljanju. Kako se s jedne strane SAD opiru postavljanju OEBS na pravnu osnovu i njenom prerastanju u stvarnu krovnu instituciju evropske bezbednosti, dok sa druge strane Rusija čini sve što može da spreči po nju štetno fleksibilno delovanje organizacije na terenu, uloga OEBS je do daljnjeg skrajnuta.
U tom smislu je nejasno kako bi OEBS iole mogla da doprinese razrešenju ukrajinske krize, ako se njeni glavni protagonisti, ujedno i najvažnije članice OEBS – Rusija i SAD – u osnovi ne slažu o njenom rešavanju, što onemogućava dolaženje do konsenzusa na nivou stalnih organa. Mogućnost da se kriza reši na osnovu inicijative koju bi država predsedavajući OEBS pokrenula mimo odluka stalnih organa takođe ne postoji, ako se zna da su u prošlosti takve inicijative uspevale jedino kada bi bile u američkom interesu, a protivljenje Rusije izostalo – što po pitanju Ukrajine teško da može da se desi. U ovim okvirima treba razmotriti i položaj Srbije kao predsedavajućeg OEBS. Ukoliko bi ona sa te pozicije pokrenula inicijativu za razrešenje krize, ne bi mogla da računa na konsenzus SAD i Rusije u stalnim organima o njoj – da one mogu da postignu takav konsenzus, Srbija im ne bi bila potrebna. Inicijativa koja bi, pak, usledila mimo odluke stalnih organa imala bi smisla jedino ako bi bila u interesu SAD, čiju volju sledi ogromna većina organizacije. No, u tom slučaju bi Rusija našla načina da takvu inicijativu blokira, budući da je unapred spremna na pokušaj da Vašington u ukrajinskoj krizi zloupotrebi OEBS za svoje interese.
Ipak, daleko od toga da položaj predsedavajućeg za Srbiju ne znači ništa – on omogućava da se njen glas čuje u širim međunarodnim odnosima, što joj daje priliku da i van okvira OEBS – gde bi je blokiralo neslaganje Rusije i SAD – ponudi svoje viđenje ukrajinske krize i njenog razrešenja. Ovim bi se, ako ništa drugo, potvrdila kao aktivni subjekt međunarodnih odnosa koji ukazuje svetskom javnom mnjenju na mogućnost postizanja kompromisnog rešenja u krizi. Međutim – i to je taj subjektivni činilac o kome govorim – stvari trenutno stoje tako da i u ovom pogledu Srbija nimalo ne može da doprinese razrešenju krize. Ovo iz prostog razloga što ja do danas od naših političara nisam čuo nijedan konkretan predlog rešenja, a neko ko bi hteo da igra ulogu posrednika morao bi da ga ponudi. Umesto toga, čuo sam samo neodređene floskule o privrženosti miru i prijateljstvu sa svima, slične onima u navedenom pasusu iz Politike. Štaviše, čuo sam i ponešto što ne samo da ne doprinosi, već i direktno odmaže rešenju krize. Na primer, više puta ponovljeni stav pojedinih naših zvaničnika da priznaju Krim kao deo Ukrajine u startu onemogućava našu posredničku ulogu, jer implicira da rešenje koje nudimo podrazumeva da Rusija vrati Krim Ukrajini, što nema teorije da će ova učiniti. Ako želimo da u godini kada predsedavamo OEBS zaista damo nekakav doprinos uspostavljanju mira, moramo nešto da promenimo u pogledu subjektivnih činilaca koji utiču na naše mogućnosti. To znači da najpre moramo da zauzmemo istinski neutralan stav prema ukrajinskom sukobu, a zatim ponudimo i konkretno rešenje istog, koje bi pre svega uvažilo realnost na terenu. U tom smislu imamo šta da naučimo od države koja je do sada kao posrednik dala najveći doprinos rešavanju ukrajinske krize – Belorusije.
Čim sam otkrio ime dotične države, možemo da primetimo da odmah pada u vodu sve naše busanje u grudi prijateljstvom sa svim državama koje su međusobno sukobljene. Septembarsko primirje između zvaničnog Kijeva i istočnoukrajinskih pobunjenika nije potpisano u Beogradu, prestonici zemlje koja je sa svima u ljubavi, već u Minsku, glavnom gradu države koja je pod sankcijama većine zapadnih zemalja (a zanimljivo i Srbije). To što je Lukašenko u Evropskoj uniji omražen kao „poslednji evropski diktator“ nije sprečilo predstavnicu Unije da dođe u Minsk na pregovore i zajedno sa predstavnicima sukobljenih strana u Ukrajini, kao i Rusije i još nekih zemalja, stane iza postignutog primirja. Čime je Belorusija zaslužila da dobije ovako značajnu, a ispostavilo se i delotvornu ulogu? Najpre time što je zauzela istinski neutralan stav u odnosu na krizu. Lukašenko nije eksplicitno priznao da je Krim deo Rusije, ali je rekao i da je to realnost, a u UN je predstavnik Belorusije glasao protiv rezolucije kojom se ruska aneksija Krima proglašava protivpravnom. Sa druge strane, beloruski predsednik je više puta naglasio da je neprihvatljivo dalje cepanje Ukrajine, ne libeći se da, iako saveznik Rusije, povremeno žestoko kritikuje njene poteze. U isto vreme, Belorusija je kontaktima sa obe sukobljene strane u Ukrajini sve vreme predlagala opcije za razrešavanje protivrečnosti i obnavljanje jedinstva zemlje na osnovu kompromisa. Stoga nije ni čudo što i Zapad (barem onaj njegov deo koji je spreman da prihvati kakav-takav kompromis) i Rusija prihvataju Belorusiju za posrednika.
Ukoliko zvaničnici Srbije misle da je ona bolje pozicionirana od Belorusije za posredničku ulogu, budući da se njen režim ni od koga ne dovodi u pitanje, treba to u praksi i da dokažu. Uslov za to je da Srbija promeni neke stvari u pristupu ukrajinskoj krizi. Najpre – treba da zauzme istinski neutralan stav prema sukobu, počev od ocene njegovih uzroka, a onda u skladu s tim ponudi i rešenje. Srbija bi trebalo zvanično da iznese stav o uzrocima sukoba, a to su unutrašnja identitetska podela u Ukrajini i politika širenja NATO na istok. Čuo sam predsednika Nikolića da o tome govori, ali to nije dovoljno – o tome bi trebalo da govore svi, te da takav stav pretoče u zvaničnu platformu sa kojom bi naša zemlja nastupala kao eventualni posrednik. U skladu sa pomenutom ocenom uzroka sukoba trebalo bi ponuditi i njegovo rešenje, koje bi bilo zasnovano na dve tačke: uspostavljanje takvog unutrašnjeg uređenja Ukrajine koje bi minimalno zadovoljilo obe strane u identitetskoj podeli, u smislu da više ne bi postojala mogućnost da jedna preglasava drugu i nameće joj svoju volju; neprihvatljivost članstva Ukrajine u NATO, jer je najmanje polovina njenog stanovništva protiv njega, a i škodilo bi evropskoj bezbednosti jer se Rusija oseća ugroženo usled daljeg proširenja NATO na istok. Konačan status Krima ne bismo smeli da prejudiciramo – ni kao deo Ukrajine, ni kao deo Rusije; to pitanje trebalo bi da radzvojimo od rešavanja teritorijalnih i drugih problema oko kojih se trenutno vodi ukrajinski sukob.
Ponoviću još jednom, za svaki slučaj – inicijativu koja bi sadržala pomenuto rešenje, Srbija bi imala najviše izgleda da pretoči u stvarnost vaninstitucionalnim putem, mimo okvira OEBS, ali uz oslanjanje na činjenicu da će se njen glas sa pozicije predsedavajućeg ovom organizacijom dalje čuti. Zvanična inicijativa u okviru OEBS već bi imala minimalne izglede da prođe, jer je minimalna i verovatnoća da bi se Rusija i SAD u toj organizaciji mogle složiti oko bilo čega što ima veze sa Ukrajinom. Ne treba gajiti iluzije ni da bi vaninstitucionalna inicijativa Srbije automatski dovela do razrešenja krize, jer je ta kriza izuzetno teška. Ipak, i mali doprinos smirivanju situacije – poput onog koji je do sada pružila Belorusija – imao bi značaja za međunarodni ugled naše zemlje. No, sve i da me naši zvaničnici ne poslušaju i ostanu pri pristupu koji ne obećava bilo kakav uspeh – možemo da budemo mirni, jer daleko od toga da nam preti išta slično onome što nas je zadesilo godinu dana nakon citiranog teksta iz Politike. Rat se tada približavao Balkanu, koji je, a i Jugoslavija s njim, imao kakav-takav značaj u nemačko-britanskom sukobu. U rusko-američkom sukobu oko Ukrajine Balkan i Srbija ipak imaju skrajnutu ulogu, što nam s jedne strane omogućava da zadržimo neutralnost u odnosu na njega (pod uslovom da naša elita to želi), a sa druge nas štiti od prevelike štete koju bi nam nanelo eventualno smušeno postupanje naših lidera (za razliku od posledica koje je takvo postupanje imalo 1941). Iskustvo ondašnje Jugoslavije, ali i današnje Ukrajine, koja je još koliko pretprošle godine bila predsedavajući OEBS, a sada se nalazi usred građanskog rata i raspada, na Srbiju se – uprkos sličnosti retorike njenih političara sa navedenim pasusom – ipak ne može do kraja primeniti.
Vladimir Trapara
Jugoslavija radi na svome i opštem miru: današnji ratni sukob zatekao je Jugoslaviju sa sređenim odnosima prema svim susednim državama. Nemajući nikakvih pretenzija prema inostranstvu i nikakvih životnih interesa u pitanjima koja su povod današnjem teškom sukobu među velikim silama, Jugoslavija ne može imati druge želje nego da ostane neutralna u ovom ratu. Jugoslavija gaji otvorene i lojalne namere prema svim susedima i radi iskreno i sve što može u korist međunarodnog smirenja. U ovom smislu jednim čitavim nizom posredničkih inicijativa, naša zemlja razmatra, sugeriše i podstiče akcije u cilju popuštanja zategnutih odnosa, otklanjajući sve uzroke sukoba među narodima Podunavlja i na Balkanu.
Ako bismo „Jugoslavija“ zamenili sa „Srbija“ i izbegli preciziranje pojedinih geografskih odrednica, dobili bismo tekst koji bi se bez problema mogao ubaciti u dnevnu štampu na početku 2015. I zaista, izjave koje naši političari u poslednje vreme daju o ukrajinskoj krizi i opštem stanju međunarodnih odnosa gotovo da su identične sadržini citiranog pasusa. Predsednik Nikolić u svojim TV nastupima redovno ističe kako je Srbija posvećena miru u svetu, te kako je neutralna prema svim današnjim sukobima (uključujući i ukrajinski), pri čemu ne propušta da naglasi da je ponosan zbog činjenice da je naša zemlja u prijateljskim odnosima sa svim državama koje su međusobno neprijatelji. Ministar spoljnih poslova Dačić, na početku godine u kojoj Srbija predsedava OEBS, najavljuje da Beograd sa te pozicije može da uradi dosta na smirivanju ukrajinske krize, te da je spreman na posredničku ulogu u tom smislu. Sudbina koja je zadesila Jugoslaviju tek nešto više od godinu dana nakon što je izrazila citiranu neutralnost u tada tekućem ratu i naglasila napore koje je kao posrednik preduzimala na planu uspostavljanja mira, dobro nam je poznata. To nas obavezuje da i danas trezveno razmotrimo položaj i stav Srbije prema trenutnom sukobu Rusije i Zapada oko Ukrajine, sa naglaskom na pitanje: šta Srbija kao predsedavajući OEBS zaista može da uradi na planu smirivanja krize? Odgovor koji nudim u ovom članku glasi: kako stvari stoje u ovom trenutku, ne može ništa; pod određenim uslovima, o kojima ću govoriti u nastavku, možda bi i mogla nešto.
Ono što Srbija može na čelu OEBS uslovljeno je objektivnim i subjektivnim činiocima. Objektivni su oni na koje Srbija ne može da utiče, a tiču se ukupnog stanja međunarodnih odnosa i položaja i uloge OEBS u njima. Trenutna situacija u tom pogledu nimalo ne govori u prilog mogućnosti da predsedavajući OEBS u 2015. godini značajnije doprinese razrešenju najoštrijeg sukoba na tlu Evrope. Uloga OEBS kao organizacije, usled teškog pogoršanja odnosa dveju njenih najznačajnijih članica – Rusije i SAD – u poslednjih nekoliko godina, gotovo je u potpunosti marginalizovana. Naime, iako je ova organizacija u početku (kada je pre 20 godina prerasla iz međunarodne konferencije u kontinuitetu u stalnu organizaciju) bila veoma ambiciozno zamišljena – kao krovna institucija evropske bezbednosti – ona to u praksi nikada nije postala, upravo zbog neslaganja Rusije i SAD o načinu na koji to treba ostvariti. Rusija je sa svoje strane sve vreme insistirala na tome da OEBS postane tipična međunarodna organizacija tako što će biti postavljena na pravnu osnovu – usvajanjem njenog osnivačkog pravnog akta, nakon čega bi i odluke koje donosi ova organizacija postale pravno obavezujuće (za sada imaju samo političku snagu). OEBS bi time stekla prvenstvo nad partikularnim vojno-političkim organizacijama kao što je NATO, a to bi Rusiji garantovalo ravnopravno učešće u odlučivanju o evropskoj bezbednosti, putem konsenzusa. Sa druge strane, SAD nisu želele da se odreknu prevenstva NATO u evropskoj bezbednosti, niti da prihvate da Rusija s njima može ravnopravno da odlučuje o njoj, usled čega se do danas opiru postavljanju OEBS na pravnu osnovu. Za njih bi uloga OEBS kao krovne organizacije evropske bezbednosti bila moguća tek onda kada bi se Rusija podredila bezbednosnoj viziji Vašingtona.
U međuvremenu, SAD su videle OEBS kao koristan instrument za upravljanje krizama na područjima izvan teritorije NATO članica, naravno prema američkoj zamisli. Ovako nešto i jeste bilo moguće u praksi, upravo zahvaljujući neformalnom momentu u delovanju OEBS. Naime, na nivou stalnih organa konsenzusom bi bile usvojene opšte političke smernice, ali bi onda delovanje OEBS na terenu bilo vrlo fleksibilno i često radikalno odstupalo od tih smernica – između ostalog i kroz inicijative država koje bi predsedavale organizacijom. Rusija je vremenom shvatila da je ovakvo delovanje OEBS na terenu najčešće u suprotnosti s njenim interesima, a u interesu SAD i njihovih evropskih saveznika, te je negde od sredine prošle decenije rešila da ga saseče u korenu. Najbolji primeri za to su obustavljanje misija OEBS u Čečeniji (2004) i Gruziji (2009) zahvaljujući otkazivanju ruske podrške njihovom obnavljanju. Kako se s jedne strane SAD opiru postavljanju OEBS na pravnu osnovu i njenom prerastanju u stvarnu krovnu instituciju evropske bezbednosti, dok sa druge strane Rusija čini sve što može da spreči po nju štetno fleksibilno delovanje organizacije na terenu, uloga OEBS je do daljnjeg skrajnuta.
U tom smislu je nejasno kako bi OEBS iole mogla da doprinese razrešenju ukrajinske krize, ako se njeni glavni protagonisti, ujedno i najvažnije članice OEBS – Rusija i SAD – u osnovi ne slažu o njenom rešavanju, što onemogućava dolaženje do konsenzusa na nivou stalnih organa. Mogućnost da se kriza reši na osnovu inicijative koju bi država predsedavajući OEBS pokrenula mimo odluka stalnih organa takođe ne postoji, ako se zna da su u prošlosti takve inicijative uspevale jedino kada bi bile u američkom interesu, a protivljenje Rusije izostalo – što po pitanju Ukrajine teško da može da se desi. U ovim okvirima treba razmotriti i položaj Srbije kao predsedavajućeg OEBS. Ukoliko bi ona sa te pozicije pokrenula inicijativu za razrešenje krize, ne bi mogla da računa na konsenzus SAD i Rusije u stalnim organima o njoj – da one mogu da postignu takav konsenzus, Srbija im ne bi bila potrebna. Inicijativa koja bi, pak, usledila mimo odluke stalnih organa imala bi smisla jedino ako bi bila u interesu SAD, čiju volju sledi ogromna većina organizacije. No, u tom slučaju bi Rusija našla načina da takvu inicijativu blokira, budući da je unapred spremna na pokušaj da Vašington u ukrajinskoj krizi zloupotrebi OEBS za svoje interese.
Ipak, daleko od toga da položaj predsedavajućeg za Srbiju ne znači ništa – on omogućava da se njen glas čuje u širim međunarodnim odnosima, što joj daje priliku da i van okvira OEBS – gde bi je blokiralo neslaganje Rusije i SAD – ponudi svoje viđenje ukrajinske krize i njenog razrešenja. Ovim bi se, ako ništa drugo, potvrdila kao aktivni subjekt međunarodnih odnosa koji ukazuje svetskom javnom mnjenju na mogućnost postizanja kompromisnog rešenja u krizi. Međutim – i to je taj subjektivni činilac o kome govorim – stvari trenutno stoje tako da i u ovom pogledu Srbija nimalo ne može da doprinese razrešenju krize. Ovo iz prostog razloga što ja do danas od naših političara nisam čuo nijedan konkretan predlog rešenja, a neko ko bi hteo da igra ulogu posrednika morao bi da ga ponudi. Umesto toga, čuo sam samo neodređene floskule o privrženosti miru i prijateljstvu sa svima, slične onima u navedenom pasusu iz Politike. Štaviše, čuo sam i ponešto što ne samo da ne doprinosi, već i direktno odmaže rešenju krize. Na primer, više puta ponovljeni stav pojedinih naših zvaničnika da priznaju Krim kao deo Ukrajine u startu onemogućava našu posredničku ulogu, jer implicira da rešenje koje nudimo podrazumeva da Rusija vrati Krim Ukrajini, što nema teorije da će ova učiniti. Ako želimo da u godini kada predsedavamo OEBS zaista damo nekakav doprinos uspostavljanju mira, moramo nešto da promenimo u pogledu subjektivnih činilaca koji utiču na naše mogućnosti. To znači da najpre moramo da zauzmemo istinski neutralan stav prema ukrajinskom sukobu, a zatim ponudimo i konkretno rešenje istog, koje bi pre svega uvažilo realnost na terenu. U tom smislu imamo šta da naučimo od države koja je do sada kao posrednik dala najveći doprinos rešavanju ukrajinske krize – Belorusije.
Čim sam otkrio ime dotične države, možemo da primetimo da odmah pada u vodu sve naše busanje u grudi prijateljstvom sa svim državama koje su međusobno sukobljene. Septembarsko primirje između zvaničnog Kijeva i istočnoukrajinskih pobunjenika nije potpisano u Beogradu, prestonici zemlje koja je sa svima u ljubavi, već u Minsku, glavnom gradu države koja je pod sankcijama većine zapadnih zemalja (a zanimljivo i Srbije). To što je Lukašenko u Evropskoj uniji omražen kao „poslednji evropski diktator“ nije sprečilo predstavnicu Unije da dođe u Minsk na pregovore i zajedno sa predstavnicima sukobljenih strana u Ukrajini, kao i Rusije i još nekih zemalja, stane iza postignutog primirja. Čime je Belorusija zaslužila da dobije ovako značajnu, a ispostavilo se i delotvornu ulogu? Najpre time što je zauzela istinski neutralan stav u odnosu na krizu. Lukašenko nije eksplicitno priznao da je Krim deo Rusije, ali je rekao i da je to realnost, a u UN je predstavnik Belorusije glasao protiv rezolucije kojom se ruska aneksija Krima proglašava protivpravnom. Sa druge strane, beloruski predsednik je više puta naglasio da je neprihvatljivo dalje cepanje Ukrajine, ne libeći se da, iako saveznik Rusije, povremeno žestoko kritikuje njene poteze. U isto vreme, Belorusija je kontaktima sa obe sukobljene strane u Ukrajini sve vreme predlagala opcije za razrešavanje protivrečnosti i obnavljanje jedinstva zemlje na osnovu kompromisa. Stoga nije ni čudo što i Zapad (barem onaj njegov deo koji je spreman da prihvati kakav-takav kompromis) i Rusija prihvataju Belorusiju za posrednika.
Ukoliko zvaničnici Srbije misle da je ona bolje pozicionirana od Belorusije za posredničku ulogu, budući da se njen režim ni od koga ne dovodi u pitanje, treba to u praksi i da dokažu. Uslov za to je da Srbija promeni neke stvari u pristupu ukrajinskoj krizi. Najpre – treba da zauzme istinski neutralan stav prema sukobu, počev od ocene njegovih uzroka, a onda u skladu s tim ponudi i rešenje. Srbija bi trebalo zvanično da iznese stav o uzrocima sukoba, a to su unutrašnja identitetska podela u Ukrajini i politika širenja NATO na istok. Čuo sam predsednika Nikolića da o tome govori, ali to nije dovoljno – o tome bi trebalo da govore svi, te da takav stav pretoče u zvaničnu platformu sa kojom bi naša zemlja nastupala kao eventualni posrednik. U skladu sa pomenutom ocenom uzroka sukoba trebalo bi ponuditi i njegovo rešenje, koje bi bilo zasnovano na dve tačke: uspostavljanje takvog unutrašnjeg uređenja Ukrajine koje bi minimalno zadovoljilo obe strane u identitetskoj podeli, u smislu da više ne bi postojala mogućnost da jedna preglasava drugu i nameće joj svoju volju; neprihvatljivost članstva Ukrajine u NATO, jer je najmanje polovina njenog stanovništva protiv njega, a i škodilo bi evropskoj bezbednosti jer se Rusija oseća ugroženo usled daljeg proširenja NATO na istok. Konačan status Krima ne bismo smeli da prejudiciramo – ni kao deo Ukrajine, ni kao deo Rusije; to pitanje trebalo bi da radzvojimo od rešavanja teritorijalnih i drugih problema oko kojih se trenutno vodi ukrajinski sukob.
Ponoviću još jednom, za svaki slučaj – inicijativu koja bi sadržala pomenuto rešenje, Srbija bi imala najviše izgleda da pretoči u stvarnost vaninstitucionalnim putem, mimo okvira OEBS, ali uz oslanjanje na činjenicu da će se njen glas sa pozicije predsedavajućeg ovom organizacijom dalje čuti. Zvanična inicijativa u okviru OEBS već bi imala minimalne izglede da prođe, jer je minimalna i verovatnoća da bi se Rusija i SAD u toj organizaciji mogle složiti oko bilo čega što ima veze sa Ukrajinom. Ne treba gajiti iluzije ni da bi vaninstitucionalna inicijativa Srbije automatski dovela do razrešenja krize, jer je ta kriza izuzetno teška. Ipak, i mali doprinos smirivanju situacije – poput onog koji je do sada pružila Belorusija – imao bi značaja za međunarodni ugled naše zemlje. No, sve i da me naši zvaničnici ne poslušaju i ostanu pri pristupu koji ne obećava bilo kakav uspeh – možemo da budemo mirni, jer daleko od toga da nam preti išta slično onome što nas je zadesilo godinu dana nakon citiranog teksta iz Politike. Rat se tada približavao Balkanu, koji je, a i Jugoslavija s njim, imao kakav-takav značaj u nemačko-britanskom sukobu. U rusko-američkom sukobu oko Ukrajine Balkan i Srbija ipak imaju skrajnutu ulogu, što nam s jedne strane omogućava da zadržimo neutralnost u odnosu na njega (pod uslovom da naša elita to želi), a sa druge nas štiti od prevelike štete koju bi nam nanelo eventualno smušeno postupanje naših lidera (za razliku od posledica koje je takvo postupanje imalo 1941). Iskustvo ondašnje Jugoslavije, ali i današnje Ukrajine, koja je još koliko pretprošle godine bila predsedavajući OEBS, a sada se nalazi usred građanskog rata i raspada, na Srbiju se – uprkos sličnosti retorike njenih političara sa navedenim pasusom – ipak ne može do kraja primeniti.
Vladimir Trapara
RSS Feed
