Tek što su se tenzije u Crnoj Gori izazvane oktobarskim antirežimskim demonstracijama malčice stišale, na pomolu je njihovo obnavljanje, i to povodom jednog od pitanja koje je i u oktobru spadalo među osnovne motive za narodni bunt – mogućnosti da Crna Gora postane član NATO bez da se narod o tome prethodno izjasni na referendumu. Na anti-NATO skupu održanom u Podgorici pre nekoliko dana kao reakcija na ovu mogućnost, koja je nagoveštena prilokom zvaničnog poziva Crnoj Gori da se pridruži NATO, čak su se mogli čuti i pozivi na oružani ustanak ukoliko odluka o članstvu bude doneta bez referenduma. Pa ipak, postoji realna opasnost da demonstranti svojim ultimativnim zahtevom za referendumom sami sebi „uskoče u usta“ i na posredan način doprinesu članstvu Crne Gore u NATO i opstanku Đukanovićevog režima. O čemu se radi?
Problem je u tome što demonstranti svoju strategiju zasnivaju na nekritičnom očekivanju da referendum sigurno ne bi uspeo, odnosno da bi se na njemu većina građana Crne Gore izjasnila protiv članstva u NATO. Takav ishod je, međutim, daleko od izvesnog. Setimo se mukotrpnih pregovora oko određivanja praga za odluku o crnogorskoj nezavisnosti, koji je naposletku utvrđen na 55 posto – taman toliko koliko pristalice nezavisnosti mogu za dlaku da preskoče (slučajno?) – nakon čega više niko nije mogao da govori o nezavisnosti Crne Gore kao nelegitimnoj. Imajući u vidu da je i nekoliko izbora u toku Đukanovićeve vladavine bilo obeleženo sumnjama u malverzacije, postavlja se pitanje kako biti siguran u to da bi i referendum o članstvu u NATO bio pošten do mere da se na njemu utvrdi autentična volja građana? Ali hajde da odmah postavimo i sledeće pitanje: šta ako referendum bude krajnje slobodan i pošten, a na njemu se većina građana ipak izjasni za članstvo? Zašto neko smatra da je to nemoguće? Činjenica je da je ogromna većina Srba u Crnoj Gori protiv članstva u NATO, ali njihov udeo u ukupnom stanovništvu zemlje se kreće negde oko 30 posto. Zašto bi bilo nemoguće da Đukanovićev režim agresivnom pro-natovskom propagandom – onakvom kakvu je vodio i u korist nezavisnosti – među onih ostalih 70 posto građana, koje čine Crnogorci, Albanci, Bošnjaci i drugi, ostvari dovoljan stepen podrške članstvu? Naposletku, zar nije veći deo do tada ujedinjenog Demokratskog fronta upravo bojkotovao anti-NATO demonstracije, ostavljajući Novoj srpskoj demokratiji da ih izvede uz pomoć nekoliko ipak minornih političkih stranaka i grupacija?
Mišljenja sam da postoji realna opasnost da Đukanovićev režim u nekom trenutku pozitivno odgovori na zahteve demonstranata i po principu „evo vam ga, na“ raspiše referendum na kome bi se većina građana Crne Gore izjasnila za članstvo u NATO. Time bi Novoj srpskoj demokratiji i Srbima u Crnoj Gori u celini bila zapušena usta – tražili ste, dobili ste, a sad poštujte odluku većinske Crne Gore. Borba protiv Đukanovićevog režima bi se verovatno nastavila, ali sa Crnom Gorom u NATO ona za Srbe ne bi imala isti značaj kako kad bi zemlja ostala izvan zapadne alijanse. Jer, osnovni motiv Đukanovićevog režima (ali i dela opozicije) da uvede Crnu Goru u NATO i jeste izvorno antisrpski. Članstvom u NATO bio bi zapečaćen proces formiranja posebnog crnogorskog nacionalnog identiteta, koji bi od svojih zapadnih patrona dobio i institucionalizovanu vojnu podršku. Srpski narod u Crnoj Gori bio bi marginalizovan, nasilno odvojen od svoje matice – vojno neutralne i Rusiji bliske Srbije, te osuđen na postepenu asimilaciju, odnosno utapanje u jedinstvenu crnogorsku naciju. Političke vođe crnogorskih Srba treba da se bore i izbore protiv toga, ali na koji način?
Svakako ne tako što će tražiti referendum svih građana Crne Gore o članstvu u NATO, jer bi se takav referendum na opisan način mogao pretvoriti u „mačku u džaku“. Neophodno je umesto toga otići korak dalje i tražiti poseban referendum srpskog naroda, kako bi se izbegla mogućnost da ovaj bude preglasan po jednom za njega ovako sudbonosnom pitanju. Presedan za to već postoji, u vidu srpskog bojkota referenduma o nezavisnosti BiH 1992, jer su Srbi pre toga održali sopstveni plebiscit na kome su se izjasnili da ne žele nezavisnost. Postupili su krajnje logično, jer im nije padalo na pamet da dozvole sebi da bude preglasani od strane Bošnjaka i Hrvata. Na to su imali potpuno pravo kao jedan od konstitutivnih naroda prema tada važećem ustavu BiH, da bi se kada im je to pravo uskraćeno i oružjem borili i na kraju izborili za svoju Republiku Srpsku. To doduše znači da bi i crnogorski Srbi, kako bi imali pravo da održe separatni referendum na kome bi stavili veto na članstvo Crne Gore u NATO, prethodno morali da zahtevaju i ustavno preuređenje zemlje, kojim bi bili priznati za konstitutivan narod. Potpuno je opravdano da Srbi zahtevaju takav status, jer je nelogično da sa svojih 30 posto budu smatrani manjinom u državi u kojoj ni matični narod nije većina (Crnogoraca ima nešto preko 40 posto, verovatno manje nego Bošnjaka u BiH). Iz statusa konstitutivnog naroda proizilazilo bi i da nijedna značajnija odluka centralnih vlasti u Crnoj Gori ne bi mogla da bude doneta bez saglasnosti Srba i njihovih predstavnika, pa makar kvalifikovana većina svih građana zemlje bila za nju. Umesto većinske, bio bi uspostavljen model konsocijacione demokratije – kakav postoji u dejtonskoj BiH, a pre toga je uspostavljen u Belgiji i Švajcarskoj – u kome se odluke ne donose preglasavanjem, već konsenzusom konstitutivnih naroda i njihovih predstavnika.
Ovo je, po mišljenju autora, jedino rešenje koje bi garantovalo da Crna Gora neće ući u NATO, te koje u potpunosti štiti interese Srba u Crnoj Gori. Nakon što bi istakla zahtev za ovakvim rešenjem, Nova srpska demokratija bi imala puno pravo i da svoje opozicione kolege uceni istupanjem iz zajedničkog Demokratskog fronta ukoliko ne podrže taj zahtev. Time bi možda već i od Đukanovićevog režima mogla da izvuče neke ustupke u pravcu ispunjenja svog zahteva, koje bi joj ovaj eventualno dao u nadi da će tako trajno razjediniti opoziciju. Naravno, da bi ova strategija uspela, neophodno je da i Srbija pruži suptilnu podršku političkim prvacima crnogorskih Srba, jer njihova zaštita spada među njene vitalne nacionalne interese. Još ako bi se kakva-takva podrška dobila i od Rusije – koja bi time i delima stala iza oštrih reči koje u poslednje vreme upućuje na račun crnogorskog režima povodom njegovog približavanja NATO – sva je prilika da bi opisana strategija mogla da se pokaže daleko delotvornijom od jednostavnog zahteva za građanskim referendumom neizvesnog ishoda.
Vladimir Trapara
Problem je u tome što demonstranti svoju strategiju zasnivaju na nekritičnom očekivanju da referendum sigurno ne bi uspeo, odnosno da bi se na njemu većina građana Crne Gore izjasnila protiv članstva u NATO. Takav ishod je, međutim, daleko od izvesnog. Setimo se mukotrpnih pregovora oko određivanja praga za odluku o crnogorskoj nezavisnosti, koji je naposletku utvrđen na 55 posto – taman toliko koliko pristalice nezavisnosti mogu za dlaku da preskoče (slučajno?) – nakon čega više niko nije mogao da govori o nezavisnosti Crne Gore kao nelegitimnoj. Imajući u vidu da je i nekoliko izbora u toku Đukanovićeve vladavine bilo obeleženo sumnjama u malverzacije, postavlja se pitanje kako biti siguran u to da bi i referendum o članstvu u NATO bio pošten do mere da se na njemu utvrdi autentična volja građana? Ali hajde da odmah postavimo i sledeće pitanje: šta ako referendum bude krajnje slobodan i pošten, a na njemu se većina građana ipak izjasni za članstvo? Zašto neko smatra da je to nemoguće? Činjenica je da je ogromna većina Srba u Crnoj Gori protiv članstva u NATO, ali njihov udeo u ukupnom stanovništvu zemlje se kreće negde oko 30 posto. Zašto bi bilo nemoguće da Đukanovićev režim agresivnom pro-natovskom propagandom – onakvom kakvu je vodio i u korist nezavisnosti – među onih ostalih 70 posto građana, koje čine Crnogorci, Albanci, Bošnjaci i drugi, ostvari dovoljan stepen podrške članstvu? Naposletku, zar nije veći deo do tada ujedinjenog Demokratskog fronta upravo bojkotovao anti-NATO demonstracije, ostavljajući Novoj srpskoj demokratiji da ih izvede uz pomoć nekoliko ipak minornih političkih stranaka i grupacija?
Mišljenja sam da postoji realna opasnost da Đukanovićev režim u nekom trenutku pozitivno odgovori na zahteve demonstranata i po principu „evo vam ga, na“ raspiše referendum na kome bi se većina građana Crne Gore izjasnila za članstvo u NATO. Time bi Novoj srpskoj demokratiji i Srbima u Crnoj Gori u celini bila zapušena usta – tražili ste, dobili ste, a sad poštujte odluku većinske Crne Gore. Borba protiv Đukanovićevog režima bi se verovatno nastavila, ali sa Crnom Gorom u NATO ona za Srbe ne bi imala isti značaj kako kad bi zemlja ostala izvan zapadne alijanse. Jer, osnovni motiv Đukanovićevog režima (ali i dela opozicije) da uvede Crnu Goru u NATO i jeste izvorno antisrpski. Članstvom u NATO bio bi zapečaćen proces formiranja posebnog crnogorskog nacionalnog identiteta, koji bi od svojih zapadnih patrona dobio i institucionalizovanu vojnu podršku. Srpski narod u Crnoj Gori bio bi marginalizovan, nasilno odvojen od svoje matice – vojno neutralne i Rusiji bliske Srbije, te osuđen na postepenu asimilaciju, odnosno utapanje u jedinstvenu crnogorsku naciju. Političke vođe crnogorskih Srba treba da se bore i izbore protiv toga, ali na koji način?
Svakako ne tako što će tražiti referendum svih građana Crne Gore o članstvu u NATO, jer bi se takav referendum na opisan način mogao pretvoriti u „mačku u džaku“. Neophodno je umesto toga otići korak dalje i tražiti poseban referendum srpskog naroda, kako bi se izbegla mogućnost da ovaj bude preglasan po jednom za njega ovako sudbonosnom pitanju. Presedan za to već postoji, u vidu srpskog bojkota referenduma o nezavisnosti BiH 1992, jer su Srbi pre toga održali sopstveni plebiscit na kome su se izjasnili da ne žele nezavisnost. Postupili su krajnje logično, jer im nije padalo na pamet da dozvole sebi da bude preglasani od strane Bošnjaka i Hrvata. Na to su imali potpuno pravo kao jedan od konstitutivnih naroda prema tada važećem ustavu BiH, da bi se kada im je to pravo uskraćeno i oružjem borili i na kraju izborili za svoju Republiku Srpsku. To doduše znači da bi i crnogorski Srbi, kako bi imali pravo da održe separatni referendum na kome bi stavili veto na članstvo Crne Gore u NATO, prethodno morali da zahtevaju i ustavno preuređenje zemlje, kojim bi bili priznati za konstitutivan narod. Potpuno je opravdano da Srbi zahtevaju takav status, jer je nelogično da sa svojih 30 posto budu smatrani manjinom u državi u kojoj ni matični narod nije većina (Crnogoraca ima nešto preko 40 posto, verovatno manje nego Bošnjaka u BiH). Iz statusa konstitutivnog naroda proizilazilo bi i da nijedna značajnija odluka centralnih vlasti u Crnoj Gori ne bi mogla da bude doneta bez saglasnosti Srba i njihovih predstavnika, pa makar kvalifikovana većina svih građana zemlje bila za nju. Umesto većinske, bio bi uspostavljen model konsocijacione demokratije – kakav postoji u dejtonskoj BiH, a pre toga je uspostavljen u Belgiji i Švajcarskoj – u kome se odluke ne donose preglasavanjem, već konsenzusom konstitutivnih naroda i njihovih predstavnika.
Ovo je, po mišljenju autora, jedino rešenje koje bi garantovalo da Crna Gora neće ući u NATO, te koje u potpunosti štiti interese Srba u Crnoj Gori. Nakon što bi istakla zahtev za ovakvim rešenjem, Nova srpska demokratija bi imala puno pravo i da svoje opozicione kolege uceni istupanjem iz zajedničkog Demokratskog fronta ukoliko ne podrže taj zahtev. Time bi možda već i od Đukanovićevog režima mogla da izvuče neke ustupke u pravcu ispunjenja svog zahteva, koje bi joj ovaj eventualno dao u nadi da će tako trajno razjediniti opoziciju. Naravno, da bi ova strategija uspela, neophodno je da i Srbija pruži suptilnu podršku političkim prvacima crnogorskih Srba, jer njihova zaštita spada među njene vitalne nacionalne interese. Još ako bi se kakva-takva podrška dobila i od Rusije – koja bi time i delima stala iza oštrih reči koje u poslednje vreme upućuje na račun crnogorskog režima povodom njegovog približavanja NATO – sva je prilika da bi opisana strategija mogla da se pokaže daleko delotvornijom od jednostavnog zahteva za građanskim referendumom neizvesnog ishoda.
Vladimir Trapara
RSS Feed
