U poslednjih nedelju dana vodila se vrlo živa diplomatija povodom ukrajinske krize, zapravo nikad življa još od njenog izbijanja. Njen vrhunac trebalo je da bude jučerašnji/današnji sastanak u Minsku, oko koga se odvijala neviđena dramatizacija. Govorilo se o tome da je ovaj sastanak „poslednja šansa za mir“, te da alternativa postizanju trajnog političkog rešenja može biti jedino rat, i to ne samo u Ukrajini, već i šire u Evropi. Očekivanja mogućeg političkog rešenja toliko su prenapumpavana, da je u najavi bio „novi Dejton“. Pa ipak, naporni noćni pregovori u Minsku nisu izrodili ni rasplamsavanje rata, ni političko rešenje, već treću opciju – onu koja je sve vreme, bez obzira na svu dramatizaciju, bila najizglednija – „zamrznuti“ sukob. U pitanju je zapravo opcija koja je već bila postignuta u septembru prošle godine, s tom razlikom što su sada dodate i neke nove mere koje omogućavaju „dublje zamrzavanje“, ne bi li se sprečilo da se ratna dejstva lako obnove onako kako se to dogodilo u januaru mesecu. Pokušaću ukratko da objasnim zašto smatram da je „zamrznuti“ sukob sve vreme bio najizglednija opcija, te zašto ne verujem u sveobuhvatno političko rešenje u narednom periodu – iako sam optimista u pogledu toga da će ovo primirje biti znatno stabilnije od prethodnog.
Da vidimo najpre šta jeste dogovoreno. „Kompleks mera“ danas potpisan u Minsku duži je od „Protokola“ iz septembra meseca – ima jednu tačku više (13 umesto 12), a svaka od tačaka je detaljnije razrađena. Ovoga puta je precizno definisano koliko će široka biti i kako će biti postavljena bezbednosna zona razgraničenja u kojoj ne sme biti teškog naoružanja, i to posebno za različite tipove ovog naoružanja. Pritom je uzeta u obzir činjenica da su pobunjenici u odnosu na septembar uspeli da prošire teritoriju koju kontrolišu. Dogovor da oni svoje naoružanje povuku sa septembarske, a ukrajinska vojska sa trenutne linije razgraničenja, predstavlja kompromis koji ne mora da znači prednost ni za jednu od strana – njime je Kijev pobunjenicima faktički priznao novoosvojenu teritoriju, ali su oni zauzvrat pristali da se nađu u slabijoj poziciji da je odbrane u slučaju obnavljanja oružanog sukoba. Ponovljene su, učvršćene i detaljnije razrađene odredbe koje se tiču posmatrača OEBS koji bi trebalo da nadgledaju primirje. Ponovljena je, ali i jače formulisana odredba o nezakonitim vojnim formacijama i tehnici, te plaćenicima – sve strane vojne formacije i njihova tehnika moraju da napuste teritoriju Ukrajine, a nezakonite grupacije da se razoružaju. U vojnom smislu, ovaj dogovor jeste korak napred u odnosu na Minsk iz septembra, te je – u slučaju da se sprovede kako je zamišljeno – dobar garant da u narednom periodu nećemo videti kršenje primirja i ponovno rasplamsavanje rata.
U političkom smislu, pak, novi sporazum iz Minska nije ništa bliži nekakvom „Dejtonu za Ukrajinu“, odnosno postizanju trajnog političkog rešenja, nego što je to bio prošli. Političke odredbe novog sporazuma takođe su detaljnije od onih u starom. U njima se postavljaju konkretni rokovi: za ustavnu reformu koja treba da obuhvati decentralizaciju zemlje, za sprovođenje izbora u pobunjenim oblastima, za definisanje teritorije koja bi trebalo da dobije poseban status, te za uspostavljanje kontrole ukrajinskih vlasti nad državnom granicom. Ovo poslednje je, međutim, jedino iz čega se može saznati nešto konkretno o konačnom političkom rešenju – da ono podrazumeva da Donjecka i Luganska oblast ostaju u Ukrajini (šta je sa Krimom?). Ostalo – „decentralizacija“, „lokalni izbori“, „definisanje teritorije“, isuviše su uopšteni, samim tim i nedovoljno informativni pojmovi, kao što su to i „napomene“ na kraju sporazuma, gde se pominju neki od detalja posebnog statusa pobunjenih oblasti (pravo na jezičko samoopredeljenje, narodna milicija, prekogranična saradnja sa ruskim regionima, itd). Sporazum iz Minska ne daje odgovor na dva ključna pitanja, bez čijeg razrešavanja ne može biti trajnog političkog rešenja za Ukrajinu: hoće li Donjeck i Lugansk (a potencijalno i drugi istočni, proruski regioni, imati pravo veta na ključne političke odluke Kijeva?; u skladu s tim, hoće li Ukrajina biti vojno i politički neutralna zemlja?
Upravo fundamentalno razmimoilaženje dveju strana – jedne koju čine pobunjenici i Rusija, i druge koju čine zvanični Kijev i njegovi zapadni pomagači – onemogućava trajno političko rešenje krize i, logično, do daljnjeg ostavlja sukob u „zamrznutom“ vidu. Šta su stavovi i ciljevi svake od strana – znalo se sve vreme krize, znalo se i nakon prvog primirja u septembru, kao što se i sada zna, tako da zaista ne vidim kako je to Minsk danas mogao da bude novi Dejton, niti kako u narednim mesecima može to da postane. Pritom je upadljivo da na sporazum svoj potpis nije stavio ključni, najuticajniji akter u ukrajinskoj krizi – Sjedinjene Države – ali je itekako bio prisutan u njegovom kreiranju. To smo videli prethodnih dana, kada je Keri putovao u Kijev da izdiktira Porošenku instrukcije šta sme, a šta ne sme da prihvati, kao i kada je Obama pozvao Merkelovu na raport – da mu objasni zašto je bez njegovog znanja išla u Moskvu i da mu reč da u Minsku ništa neće raditi na svoju ruku. Upravo su Sjedinjene Države glavna prepreka za političko rešenje ukrajinske krize. One i njihove marionete u Kijevu na oba pomenuta pitanja odgovaraju – ne. Jer, njihov cilj od samog početka i jeste da protiv volje proruskog stanovništva istočnih regiona ukinu neutralnost Ukrajine, uvedu je u NATO i tako je pripoje zapadnoj sferi uticaja, u kojoj bi ona onda igrala ulogu odskočne daske za dalju geopolitičku ofanzivu protiv Rusije. Sa druge strane, Rusija i pobunjenici upravo to „ne“ nemaju nameru da prihvate i insistiraće na oba pomenuta elementa (jedan od lidera pobunjenika, Denis Pušilin, bio je jasan u tom smislu odmah nakon potpisivanja sporazuma). Odnos snaga na terenu onemogućava vojnu pobedu bilo koje od strana, samim tim i njenu mogućnost da nametne svoje rešenje. Ovo smo jako dobro videli u dosadašnjem razvoju sukoba – ukrajinska vojska bez pomoći NATO jednostavno nije dovoljno moćna da porazi pobunjenike, jer kad god bi ih malo jače pritisla, ovi bi dobili konkretniju podršku od Rusije i napravili kontraofanzivu. A direktna intervencija NATO na strani Kijeva je isključena, jer bi neminovno dovela do rata sa nuklearnom Rusijom, za koju bi sveobuhvatnija intervencija takođe bila krupan zalogaj.
Da li je u toj situaciji moguć kompromis između ova dva suprotstavljena cilja? Ja ga ne vidim; a i da ga vidim, ne znam zašto bi SAD, čiji je predsednik sveže doneo novu strategiju nacionalne bezbednosti punu busanja u grudi o samouverenosti u snagu i misiju svoje zemlje, a usput govorio o uvrtanju ruku onima kojima se s njenom pozicijom ne slažu, pristale na njega (tim pre što je za mnoge pripadnike njihove elite odustajanje od isporuke oružja Kijevu već sasvim dovoljno mrski ustupak). Ne vidim, ruku na srce, zašto bi i Rusija pristala, jer su u njenim očima – i ne samo u njenim, već to objektivno jesu – efektivna decentralizacija i neutralnost Ukrajine već sami po sebi kompromis. Dakle, u situaciji kad ne može jedno, ne može drugo – mora treće, a to je ono što u Ukrajini imamo još od septembra – „zamrznuti“ sukob do daljnjeg, uz povremena „odmrzavanja“, ali u narednom periodu verovatno uz minimalne izglede za neko krupnije, tipa ovog u januaru. Ono što je najzanimljivije je da u datim okolnostima, kada ni jedni ni drugi ne mogu da izvuku povoljno političko rešenje za sebe, niti postignu kompromis, „zamrznuti“ sukob u načelu odgovara i Rusima i Amerikancima. Ovi prvi bi mogli da se oslone na njega kao na branu od ulaska Ukrajine u NATO, jer je teško očekivati da će NATO primiti državu koja ima neregulisan teritorijalni problem. Ovi drugi, pak, mogli bi neformalno (dakle, bez ulaska u NATO) da uključe veći deo Ukrajine u svoju sferu uticaja – jer Kijev taj veći deo teritorije upravo i kontroliše. I tako do nekih novih lomova u svetu koji bi uzdrmali odnos snaga SAD i Rusije, samim tim i geopolitički šanac koji ih deli. Do tada ne treba očekivati ništa posebno, kao što nije trebalo ni danas – tresla se gora, rodio se Minsk.
Vladimir Trapara
Da vidimo najpre šta jeste dogovoreno. „Kompleks mera“ danas potpisan u Minsku duži je od „Protokola“ iz septembra meseca – ima jednu tačku više (13 umesto 12), a svaka od tačaka je detaljnije razrađena. Ovoga puta je precizno definisano koliko će široka biti i kako će biti postavljena bezbednosna zona razgraničenja u kojoj ne sme biti teškog naoružanja, i to posebno za različite tipove ovog naoružanja. Pritom je uzeta u obzir činjenica da su pobunjenici u odnosu na septembar uspeli da prošire teritoriju koju kontrolišu. Dogovor da oni svoje naoružanje povuku sa septembarske, a ukrajinska vojska sa trenutne linije razgraničenja, predstavlja kompromis koji ne mora da znači prednost ni za jednu od strana – njime je Kijev pobunjenicima faktički priznao novoosvojenu teritoriju, ali su oni zauzvrat pristali da se nađu u slabijoj poziciji da je odbrane u slučaju obnavljanja oružanog sukoba. Ponovljene su, učvršćene i detaljnije razrađene odredbe koje se tiču posmatrača OEBS koji bi trebalo da nadgledaju primirje. Ponovljena je, ali i jače formulisana odredba o nezakonitim vojnim formacijama i tehnici, te plaćenicima – sve strane vojne formacije i njihova tehnika moraju da napuste teritoriju Ukrajine, a nezakonite grupacije da se razoružaju. U vojnom smislu, ovaj dogovor jeste korak napred u odnosu na Minsk iz septembra, te je – u slučaju da se sprovede kako je zamišljeno – dobar garant da u narednom periodu nećemo videti kršenje primirja i ponovno rasplamsavanje rata.
U političkom smislu, pak, novi sporazum iz Minska nije ništa bliži nekakvom „Dejtonu za Ukrajinu“, odnosno postizanju trajnog političkog rešenja, nego što je to bio prošli. Političke odredbe novog sporazuma takođe su detaljnije od onih u starom. U njima se postavljaju konkretni rokovi: za ustavnu reformu koja treba da obuhvati decentralizaciju zemlje, za sprovođenje izbora u pobunjenim oblastima, za definisanje teritorije koja bi trebalo da dobije poseban status, te za uspostavljanje kontrole ukrajinskih vlasti nad državnom granicom. Ovo poslednje je, međutim, jedino iz čega se može saznati nešto konkretno o konačnom političkom rešenju – da ono podrazumeva da Donjecka i Luganska oblast ostaju u Ukrajini (šta je sa Krimom?). Ostalo – „decentralizacija“, „lokalni izbori“, „definisanje teritorije“, isuviše su uopšteni, samim tim i nedovoljno informativni pojmovi, kao što su to i „napomene“ na kraju sporazuma, gde se pominju neki od detalja posebnog statusa pobunjenih oblasti (pravo na jezičko samoopredeljenje, narodna milicija, prekogranična saradnja sa ruskim regionima, itd). Sporazum iz Minska ne daje odgovor na dva ključna pitanja, bez čijeg razrešavanja ne može biti trajnog političkog rešenja za Ukrajinu: hoće li Donjeck i Lugansk (a potencijalno i drugi istočni, proruski regioni, imati pravo veta na ključne političke odluke Kijeva?; u skladu s tim, hoće li Ukrajina biti vojno i politički neutralna zemlja?
Upravo fundamentalno razmimoilaženje dveju strana – jedne koju čine pobunjenici i Rusija, i druge koju čine zvanični Kijev i njegovi zapadni pomagači – onemogućava trajno političko rešenje krize i, logično, do daljnjeg ostavlja sukob u „zamrznutom“ vidu. Šta su stavovi i ciljevi svake od strana – znalo se sve vreme krize, znalo se i nakon prvog primirja u septembru, kao što se i sada zna, tako da zaista ne vidim kako je to Minsk danas mogao da bude novi Dejton, niti kako u narednim mesecima može to da postane. Pritom je upadljivo da na sporazum svoj potpis nije stavio ključni, najuticajniji akter u ukrajinskoj krizi – Sjedinjene Države – ali je itekako bio prisutan u njegovom kreiranju. To smo videli prethodnih dana, kada je Keri putovao u Kijev da izdiktira Porošenku instrukcije šta sme, a šta ne sme da prihvati, kao i kada je Obama pozvao Merkelovu na raport – da mu objasni zašto je bez njegovog znanja išla u Moskvu i da mu reč da u Minsku ništa neće raditi na svoju ruku. Upravo su Sjedinjene Države glavna prepreka za političko rešenje ukrajinske krize. One i njihove marionete u Kijevu na oba pomenuta pitanja odgovaraju – ne. Jer, njihov cilj od samog početka i jeste da protiv volje proruskog stanovništva istočnih regiona ukinu neutralnost Ukrajine, uvedu je u NATO i tako je pripoje zapadnoj sferi uticaja, u kojoj bi ona onda igrala ulogu odskočne daske za dalju geopolitičku ofanzivu protiv Rusije. Sa druge strane, Rusija i pobunjenici upravo to „ne“ nemaju nameru da prihvate i insistiraće na oba pomenuta elementa (jedan od lidera pobunjenika, Denis Pušilin, bio je jasan u tom smislu odmah nakon potpisivanja sporazuma). Odnos snaga na terenu onemogućava vojnu pobedu bilo koje od strana, samim tim i njenu mogućnost da nametne svoje rešenje. Ovo smo jako dobro videli u dosadašnjem razvoju sukoba – ukrajinska vojska bez pomoći NATO jednostavno nije dovoljno moćna da porazi pobunjenike, jer kad god bi ih malo jače pritisla, ovi bi dobili konkretniju podršku od Rusije i napravili kontraofanzivu. A direktna intervencija NATO na strani Kijeva je isključena, jer bi neminovno dovela do rata sa nuklearnom Rusijom, za koju bi sveobuhvatnija intervencija takođe bila krupan zalogaj.
Da li je u toj situaciji moguć kompromis između ova dva suprotstavljena cilja? Ja ga ne vidim; a i da ga vidim, ne znam zašto bi SAD, čiji je predsednik sveže doneo novu strategiju nacionalne bezbednosti punu busanja u grudi o samouverenosti u snagu i misiju svoje zemlje, a usput govorio o uvrtanju ruku onima kojima se s njenom pozicijom ne slažu, pristale na njega (tim pre što je za mnoge pripadnike njihove elite odustajanje od isporuke oružja Kijevu već sasvim dovoljno mrski ustupak). Ne vidim, ruku na srce, zašto bi i Rusija pristala, jer su u njenim očima – i ne samo u njenim, već to objektivno jesu – efektivna decentralizacija i neutralnost Ukrajine već sami po sebi kompromis. Dakle, u situaciji kad ne može jedno, ne može drugo – mora treće, a to je ono što u Ukrajini imamo još od septembra – „zamrznuti“ sukob do daljnjeg, uz povremena „odmrzavanja“, ali u narednom periodu verovatno uz minimalne izglede za neko krupnije, tipa ovog u januaru. Ono što je najzanimljivije je da u datim okolnostima, kada ni jedni ni drugi ne mogu da izvuku povoljno političko rešenje za sebe, niti postignu kompromis, „zamrznuti“ sukob u načelu odgovara i Rusima i Amerikancima. Ovi prvi bi mogli da se oslone na njega kao na branu od ulaska Ukrajine u NATO, jer je teško očekivati da će NATO primiti državu koja ima neregulisan teritorijalni problem. Ovi drugi, pak, mogli bi neformalno (dakle, bez ulaska u NATO) da uključe veći deo Ukrajine u svoju sferu uticaja – jer Kijev taj veći deo teritorije upravo i kontroliše. I tako do nekih novih lomova u svetu koji bi uzdrmali odnos snaga SAD i Rusije, samim tim i geopolitički šanac koji ih deli. Do tada ne treba očekivati ništa posebno, kao što nije trebalo ni danas – tresla se gora, rodio se Minsk.
Vladimir Trapara
RSS Feed
