U svom prethodnom članku na ovom blogu bavio sam se lokalnim i globalnim kontekstom moguće intervencije u Siriji. Izrazio sam sumnju u mogućnost i uopšte smisao nekog kratkog i preciznog napada, čiji bi cilj bio da se „kazni“ navodna upotreba hemijskog oružja od strane Asadovog režima. Tvrdio sam da bi jedina dva logična scenarija bila: duža i žešća intervencija (odnosno eskalacija neke ograničenije) sa ciljem da se svrgne Asad i pomogne pobunjenicima da zauzmu vlast; potpuni izostanak intervencije, što bi značilo da se najverovatnije radilo o blefu Obame. Naknadni razvoj događaja (za sada) pre govori u prilog drugog scenarija. Dobro je poznato kakvu je ulogu Rusija odigrala u tome da šansu ipak dobije diplomatija, te se na tome ne bih zadržavao. Pažnju mi je privuklo nešto što se odigralo paralelno sa procesom rusko-američkog sporazumevanja o mogućem izbegavanju intervencije u Siriji. Na 12-godišnjicu napada na Svetski trgovinski centar, predsednik Rusije Vladimir Putin objavio je kolumnu u Njujork Tajmsu, u kojoj se direktno obratio američkom narodu i prokomentarisao događaje u vezi sa Sirijom. Kolumna je snažno odjeknula u svetskoj, ali pre svega u američkoj javnosti, gde je naišla na mnoštvo komentara – od krajnje pozitivnih, često od strane običnih građana SAD koji se protive intervenciji i koji su bili vrlo prijatno iznenađeni pre svega elokventnošću i odmerenim diplomatskim stavom ruskog predsednika, pa do krajnje negativnih, poput onog jednog senatora Demokratske partije (inače predsedavajućeg Odbora za spoljne poslove) koji je izašao na CNN i rekao da mu je došlo da povraća kad je čuo za Putinovu kolumnu. Jedan drugi senator iz Republikanske partije, koji inače spada u najveće jastrebove kad je odnos prema Siriji u pitanju, Džon Mekejn, smatrao je oportunim da proba da se Putinu „revanšira“ za kolumnu tako što će osam dana kasnije objaviti sopstvenu na ruskom portalu Pravda.ru (koji nema veze sa komunističkim glasilom Pravda, što nije smetalo nekim srpskim medijima da ga pobrkaju sa istim). „Okršaj“ Putina i Mekejna jeste tema mog novog članka.
Čitajući Putinovu kolumnu, veoma brzo sam zaključio da se radi o svojevrsnom manifestu politike Rusije prema Siriji, ali i odnosima sa SAD i međunarodnim odnosima uopšte. S obzirom na to da već godinama pratim rusku spoljnu politiku, za mene tu nije bilo ničeg novog, niti iznenađujućeg. Sam Putinov potez, pak, ocenio sam kao pozitivan, jer je ovaj manifest predočio onima koji za razliku od mene nisu bili upoznati s njim, a to je američka javnost. Šta bih, ukratko, istakao kao najvažnije u ovoj kolumni? Najpre objašnjenje, sistematično kao u školskom udžbeniku, značaja koji za stabilne međunarodne odnose i svetski mir ima opstanak Ujedinjenih nacija i načina odlučivanja u njima putem konsenzusa velikih sila, stalnih članova Saveta bezbednosti. Upozorenje šta se može desiti ako se ovaj konsenzus, same Ujedinjene nacije i međunarodno pravo u celini bace pod noge jednostranim delovanjem jedne od velikih sila, Sjedinjenih Država. Zatim, u jednoj rečenici izneta suština sirijskog sukoba (o kojoj sam na sličan način pisao u svom prethodnom članku): „U Siriji se ne dešava bitka za demokratiju, već oružani sukob vlade i opozicije u multireligijskoj zemlji“. Sasvim dovoljno da poljulja predstavljanje ovog sukoba u standardnom holivudskom stilu, na koje su američki građani (i ne samo oni) navikli. Tu je i apel da se uzmu u obzir mogući pokazatelji da su zapravo pobunjenici upotrebili hemijsko oružje, a ne da se nekritički veruje u nikad predočene dokaze da Asad stoji iza napada. Putin iznosi sumnju u to – i to je po meni možda i najbolji deo kolumne – da su oružane intervencije u unutrašnje poslove drugih zemalja (koje su u međuvremenu postale „opšte mesto“ za SAD) zaista u dugoročnom interesu Amerike. Veliki američki umovi koji su tumačili istinski nacionalni interes svoje zemlje, od Federalista, preko Morgentaua i Volca do Miršajmera, ne bi se mogli manje složiti. Putin skoro pa crta Amerikancima kako sila ništa ne rešava, te šta je ona donela u Avganistanu, Iraku, Libiji… Objašnjava i ono što su američki naučnici iz oblasti međunarodnih odnosa (neke sam pomenuo) takođe odavno elaborirali, a to je da je širenje oružja za masovno uništenje direktna posledica američkog intervencionizma, jer je logično da će svaka sledeća meta nastojati da se dokopa ovog oružja kao jedinog efikasnog sredstva da odvrati Amerikance od napada. Putin pozdravlja spremnost koju je Obama izrazio da u saradnji sa Rusijom na diplomatski način reši problem sirijskog hemijskog oružja, ali i kritikuje Obamu za prenaglašavanje američke „izuzetnosti“, kojom je ovaj završio svoje skorašnje obraćanje naciji o Siriji. Upravo ova opaska naišla je na najnegativnije komentare Putinovih kritičara u Americi, ali šta je Putin zapravo loše rekao? Samo to da svi mi jesmo različiti, ali da to što neko misli da ga njegova različitost čini izuzetnim u odnosu na druge, ne daje mu pravo da određuje drugima kako treba da žive.
Obama je naravno mogao da objavi članak u nekim ruskim novinama i odgovori na ovu Putinovu kritiku, ali je očigledno smatrao da dalje prepucavanje ne vodi ničemu, te da bi bilo mnogo diplomatskije sa reči preći na dela i sarađivati sa Putinom da se nađe mirno rešenje za krizu, kad se za to već ukazala prilika. Obamin do nogu potučeni protivkandidat na izborima 2008, pak, nije mogao da se suzdrži. Svoju frustriranost činjenicom da do intervencije na kraju možda neće ni doći (da podsetimo, kad se u Senatu raspravljalo o tome, dotični je igrao poker na mobilnom telefonu), Džon Mekejn je izrazio člankom pod naslovom „Rusi zaslužuju bolje od Putina“. U njemu on kaže da nikada nije bio anti-ruski, već da je upravo pro-ruski orijentisan, jer želi da vidi ruski narod slobodnim od diktature Putinovog režima. Zatim govori o tome šta sve smatra pod Putinovom diktaturom. Po njemu, običan ruski građanin ne bi mogao da objavi članak poput njegovog, jer u Rusiji nema slobode medija, ali ni drugih sloboda. Novinari se ubijaju, opozicioni aktivisti progone, donose se zakoni koji diskriminišu homoseksualce, hapsi se pank rok bend koji protestuje protiv Putinove vladavine… Mekejn govori i o izraženoj korumpiranosti režima, te stradanju Magnickog zbog razotkrivanja korupcije. Govori o nekonkurentnoj ruskoj ekonomiji, koja se zasniva na ćudljivim cenama energenata i donosi bogatstvo samo šačici, a nizak životni standard većini. Po Mekejnu, Putin uništava globalnu reputaciju Rusije, umesto da je popravlja, tako što podržava „neke od najagresivnijih svetskih tirana“, u koje naravno ubraja i Asada, koji „ubija desetine hiljada pripadnika svog naroda“. Članak se završava Mekejnovom ocenom da Putin ne veruje u vrednosti ljudske slobode, jer ne veruje u sopstveni narod, dok sam Mekejn veruje u građane Rusije, tj. njihovu sposobnost da se izbore za drugačiju vladu, onakvu kakvu zaslužuju.
Mekejn verovatno smatra da je ovim člankom rekao sve, a zapravo nije rekao ništa. Što je najgore, nije ni u čemu odgovorio Putinu na njegovu kolumnu. Siriju je pomenuo jedino u kontekstu pomenutog holivudskog predstavljanja sukoba, u potpunosti ignorišući Putinove argumente da stvari možda i nisu sasvim crno-bele. Mekejnov članak se ne bavi ni suštinom sirijskog sukoba, ni mogućnošću da se on diplomatski reši, ni značajem međunarodnog prava i Ujedinjenih nacija, ni američkim intervencionizmom i verom u „izuzetnost“ – ničim o čemu Putin piše u svojoj kolumni. „Odgovor“ je posvećen isključivo samom Putinu i načinu na koji on upravlja Rusijom. Kad neko nema argumente, kao i uvek je najlakše zameniti teze i udariti ad hominem. Šta su građani Rusije mogli da čuju od Mekejna što već sami ne znaju, kako oni koji su za Putina, tako i oni koji su protiv njega? Ništa, ili što je neko rekao u duhovitom komentaru Mekejnovog članka na portalu, „Mekejn ovim nije otkrio Ameriku“. Mekejn je, pre nego da efektno žigoše neslobodu medija u Rusiji, čak uvredio inteligenciju prosečnog ruskog građanina time što je izrekao kako on ne bi mogao da objavi ovakav članak. Svi mi znamo da je Putinov režim autoritaran. Da političke slobode u Rusiji nisu na visokom nivou. Da su ekonomske nejednakosti velike i da privreda zemlje zavisi od energenata. Ali šta s tim? Kakve to veze ima sa tim treba li ili ne treba intervenisati u Siriji, sa dokazima ko je upotrebio hemijsko oružje, sa opravdanošću oružanih intervencija, pitanjem (ne)poštovanja međunarodnog prava…? Razumeo bih Mekejna da je Putin u svojoj kolumni pisao o američkom kršenju ljudskih prava, od Gvantanama, preko SOPA i PIPA do Snoudena, da je rekao nešto o razmeri imovine između jedan posto nabogatijih i ostatka stanovništa SAD, da se osvrnuo na špekulantsku ekonomiju koja je izazvala svetsku krizu… Čak nije ništa rekao ni o američkoj podršci režimima u Saudijskoj Arabiji i zalivskim zemljama, o svojevremeno blagonaklonom odnosu prema upotrebi hemijskog oružja od strane Sadama Huseina protiv Irana, o zelenom svetlu Tuđmanu da etnički očisti R. Srpsku Krajinu i Sakašviliju da pokuša isto u Južnoj Osetiji (pa zar nije i Asad za Amerikance do pre koju godinu slovio za reformatora?)… Ničega od toga nije bilo kod Putina, tako da se ovaj Mekejnov potez ne može smatrati odgovorom.
Mekejn tvrdi da Putin „ne veruje da ljudska priroda u slobodi može da se izdigne iznad svojih slabosti i izgradi pravedno, miroljubivo i prosperitetno društvo“. Pa, ne verujem ni ja. Svestan sam da se „sloboda“ lako izvrne u svoju suprotnost, jer ljudske slabosti upravo u njoj najlakše dolaze do izražaja, ukoliko nema odgovarajućeg društvenog poretka da ih obuzda. Siguran sam da je i Mekejn svestan toga, inače se ne bi zalagao za intervencionizam svoje zemlje u unutrašnja pitanja drugih zemalja sa ciljem ostvarivanja Amerikom predvođenog novog svetskog poretka, već bi pustio ljude da budu „slobodni“ da se opredele kako žele da žive. I ja se slažem da svetu treba bolje upravljanje da bi se zauzdale ljudske slabosti, ali nekako verujem da je vođenje sveta od strane nekoliko ravnopravnih velikih sila ipak manje loša opcija od samovolje samo jedne od njih, ma koliko ona za sebe verovala da je „izuzetna“. Za takvo, multicentrično upravljanje, zalažu se Rusija i Putin, što se vidi i iz njegove kolumne. To i jeste osnovna razlika u pristupu Putina i Mekejna, koja se može pročitati između redova. Na stranu to što Mekejn pokazuje i nepoznavanje i nerazumevanje specifičnosti ruskog društva i ruske istorije, koja možda uslovljava suženu mogućnost izbora oblika režima koju imaju građani Rusije. Putin je fino rekao: „Postoje velike i male države, bogate i siromašne, one sa dugim demokratskim tradicijama i one koje tek nalaze put ka demokratiji“. Lako se da zaključiti da Putin među ove poslednje ubraja Rusiju, čime implicitno priznaje da njegov režim nije sasvim demokratski, ali i to da je svestan da tradicija i aktuelni uslovi u kojima Rusija opstaje i razvija se ne pružaju prostora za nešto drugo. I u SAD su demokratija i slobode u poslednje vreme sve ugroženiji, jer se sprovođenje strategije svetske dominacije i stalno vođenje ratova kose sa stabilnošću demokratskih procedura i liberalnih vrednosti. Da ne ulazim sada u misaoni eksperiment da li bi SAD bile ovako demokratske i slobodne da su u velikom delu svoje istorije napadane sa svih strana, okupirane i rasparčavane, te da se danas na primer ruski vojni blok nalazi na njihovim granicama, sa Meksikom u svom članstvu i pritiskom na Kanadu da postane član, te planovima da na Kubi i Bahamima postavi antibalistički štit radi navodne zaštite od nuklearnih projektila iz Južne Afrike. Naposletku, ja evo živim u Srbiji – koja je za razliku od Rusije demokratska zemlja, sa čim bi se i Mekejn svakako složio. Pa ipak, šta mi tačno imamo od toga? Da li su životni standard građana Srbije i diverzifikovanost ekonomije veći nego u Rusiji, a imovinske nejednakosti manje? Da li su ovdašnji političari i društvo u celini manje korumpirani? Da li su naš uticaj i ugled u svetu, pa i u sopstvenom okruženju, veći? Nisu, jer se očigledno ne radi samo o demokratiji. Ako uzmemo u obzir jaz između onoga što Mekejn i njemu slični pričaju i kako se Sjedinjene Države ponašaju prema demokratiji u svetu, videćemo da se uopšte ne radi o demokratiji.
Na kraju ću reći da ipak imam određeno razumevanje za Mekejnov potez, kao i za njegovu ukupnu pojavu na političkoj sceni Sjedinjenih Država i spoljnopolitičke stavove koje iznosi. Njegovo petogodišnje ratno zarobljeništvo nakon što mu je avion oboren iznad Severnog Vijetnama, a čije su ga posledice trajno učinile delimičnim invalidom, zaista jeste jedno traumatično iskustvo. Imao je i Putin svojih trauma pre nego što se uspeo na političkoj lestvici – valja pomenuti samo neprijatno suočavanje sa revoltiranom masom u Drezdenu 1989. i još neprijatnije sa odgovornošću za nestašicu hrane u Sankt Petersburgu početkom devedesetih. Ipak, ako uzmemo samo ova dva članka u obzir, Putin je pokazao mnogo manje ostrašćenosti, a više ukazivanja na suštinu trenutno aktuelnog problema od Mekejna. Zato je po mom mišljenju Putinova diplomatska pobeda oko Sirije, o kojoj se toliko govori poslednjih dana, samo potvrđena. Nakon nadmudrivanja Obame, ruski predsednik je postigao još jedan gol u utakmici sa američkim spoljnopolitičkim establišmentom.
Vladimir Trapara
Čitajući Putinovu kolumnu, veoma brzo sam zaključio da se radi o svojevrsnom manifestu politike Rusije prema Siriji, ali i odnosima sa SAD i međunarodnim odnosima uopšte. S obzirom na to da već godinama pratim rusku spoljnu politiku, za mene tu nije bilo ničeg novog, niti iznenađujućeg. Sam Putinov potez, pak, ocenio sam kao pozitivan, jer je ovaj manifest predočio onima koji za razliku od mene nisu bili upoznati s njim, a to je američka javnost. Šta bih, ukratko, istakao kao najvažnije u ovoj kolumni? Najpre objašnjenje, sistematično kao u školskom udžbeniku, značaja koji za stabilne međunarodne odnose i svetski mir ima opstanak Ujedinjenih nacija i načina odlučivanja u njima putem konsenzusa velikih sila, stalnih članova Saveta bezbednosti. Upozorenje šta se može desiti ako se ovaj konsenzus, same Ujedinjene nacije i međunarodno pravo u celini bace pod noge jednostranim delovanjem jedne od velikih sila, Sjedinjenih Država. Zatim, u jednoj rečenici izneta suština sirijskog sukoba (o kojoj sam na sličan način pisao u svom prethodnom članku): „U Siriji se ne dešava bitka za demokratiju, već oružani sukob vlade i opozicije u multireligijskoj zemlji“. Sasvim dovoljno da poljulja predstavljanje ovog sukoba u standardnom holivudskom stilu, na koje su američki građani (i ne samo oni) navikli. Tu je i apel da se uzmu u obzir mogući pokazatelji da su zapravo pobunjenici upotrebili hemijsko oružje, a ne da se nekritički veruje u nikad predočene dokaze da Asad stoji iza napada. Putin iznosi sumnju u to – i to je po meni možda i najbolji deo kolumne – da su oružane intervencije u unutrašnje poslove drugih zemalja (koje su u međuvremenu postale „opšte mesto“ za SAD) zaista u dugoročnom interesu Amerike. Veliki američki umovi koji su tumačili istinski nacionalni interes svoje zemlje, od Federalista, preko Morgentaua i Volca do Miršajmera, ne bi se mogli manje složiti. Putin skoro pa crta Amerikancima kako sila ništa ne rešava, te šta je ona donela u Avganistanu, Iraku, Libiji… Objašnjava i ono što su američki naučnici iz oblasti međunarodnih odnosa (neke sam pomenuo) takođe odavno elaborirali, a to je da je širenje oružja za masovno uništenje direktna posledica američkog intervencionizma, jer je logično da će svaka sledeća meta nastojati da se dokopa ovog oružja kao jedinog efikasnog sredstva da odvrati Amerikance od napada. Putin pozdravlja spremnost koju je Obama izrazio da u saradnji sa Rusijom na diplomatski način reši problem sirijskog hemijskog oružja, ali i kritikuje Obamu za prenaglašavanje američke „izuzetnosti“, kojom je ovaj završio svoje skorašnje obraćanje naciji o Siriji. Upravo ova opaska naišla je na najnegativnije komentare Putinovih kritičara u Americi, ali šta je Putin zapravo loše rekao? Samo to da svi mi jesmo različiti, ali da to što neko misli da ga njegova različitost čini izuzetnim u odnosu na druge, ne daje mu pravo da određuje drugima kako treba da žive.
Obama je naravno mogao da objavi članak u nekim ruskim novinama i odgovori na ovu Putinovu kritiku, ali je očigledno smatrao da dalje prepucavanje ne vodi ničemu, te da bi bilo mnogo diplomatskije sa reči preći na dela i sarađivati sa Putinom da se nađe mirno rešenje za krizu, kad se za to već ukazala prilika. Obamin do nogu potučeni protivkandidat na izborima 2008, pak, nije mogao da se suzdrži. Svoju frustriranost činjenicom da do intervencije na kraju možda neće ni doći (da podsetimo, kad se u Senatu raspravljalo o tome, dotični je igrao poker na mobilnom telefonu), Džon Mekejn je izrazio člankom pod naslovom „Rusi zaslužuju bolje od Putina“. U njemu on kaže da nikada nije bio anti-ruski, već da je upravo pro-ruski orijentisan, jer želi da vidi ruski narod slobodnim od diktature Putinovog režima. Zatim govori o tome šta sve smatra pod Putinovom diktaturom. Po njemu, običan ruski građanin ne bi mogao da objavi članak poput njegovog, jer u Rusiji nema slobode medija, ali ni drugih sloboda. Novinari se ubijaju, opozicioni aktivisti progone, donose se zakoni koji diskriminišu homoseksualce, hapsi se pank rok bend koji protestuje protiv Putinove vladavine… Mekejn govori i o izraženoj korumpiranosti režima, te stradanju Magnickog zbog razotkrivanja korupcije. Govori o nekonkurentnoj ruskoj ekonomiji, koja se zasniva na ćudljivim cenama energenata i donosi bogatstvo samo šačici, a nizak životni standard većini. Po Mekejnu, Putin uništava globalnu reputaciju Rusije, umesto da je popravlja, tako što podržava „neke od najagresivnijih svetskih tirana“, u koje naravno ubraja i Asada, koji „ubija desetine hiljada pripadnika svog naroda“. Članak se završava Mekejnovom ocenom da Putin ne veruje u vrednosti ljudske slobode, jer ne veruje u sopstveni narod, dok sam Mekejn veruje u građane Rusije, tj. njihovu sposobnost da se izbore za drugačiju vladu, onakvu kakvu zaslužuju.
Mekejn verovatno smatra da je ovim člankom rekao sve, a zapravo nije rekao ništa. Što je najgore, nije ni u čemu odgovorio Putinu na njegovu kolumnu. Siriju je pomenuo jedino u kontekstu pomenutog holivudskog predstavljanja sukoba, u potpunosti ignorišući Putinove argumente da stvari možda i nisu sasvim crno-bele. Mekejnov članak se ne bavi ni suštinom sirijskog sukoba, ni mogućnošću da se on diplomatski reši, ni značajem međunarodnog prava i Ujedinjenih nacija, ni američkim intervencionizmom i verom u „izuzetnost“ – ničim o čemu Putin piše u svojoj kolumni. „Odgovor“ je posvećen isključivo samom Putinu i načinu na koji on upravlja Rusijom. Kad neko nema argumente, kao i uvek je najlakše zameniti teze i udariti ad hominem. Šta su građani Rusije mogli da čuju od Mekejna što već sami ne znaju, kako oni koji su za Putina, tako i oni koji su protiv njega? Ništa, ili što je neko rekao u duhovitom komentaru Mekejnovog članka na portalu, „Mekejn ovim nije otkrio Ameriku“. Mekejn je, pre nego da efektno žigoše neslobodu medija u Rusiji, čak uvredio inteligenciju prosečnog ruskog građanina time što je izrekao kako on ne bi mogao da objavi ovakav članak. Svi mi znamo da je Putinov režim autoritaran. Da političke slobode u Rusiji nisu na visokom nivou. Da su ekonomske nejednakosti velike i da privreda zemlje zavisi od energenata. Ali šta s tim? Kakve to veze ima sa tim treba li ili ne treba intervenisati u Siriji, sa dokazima ko je upotrebio hemijsko oružje, sa opravdanošću oružanih intervencija, pitanjem (ne)poštovanja međunarodnog prava…? Razumeo bih Mekejna da je Putin u svojoj kolumni pisao o američkom kršenju ljudskih prava, od Gvantanama, preko SOPA i PIPA do Snoudena, da je rekao nešto o razmeri imovine između jedan posto nabogatijih i ostatka stanovništa SAD, da se osvrnuo na špekulantsku ekonomiju koja je izazvala svetsku krizu… Čak nije ništa rekao ni o američkoj podršci režimima u Saudijskoj Arabiji i zalivskim zemljama, o svojevremeno blagonaklonom odnosu prema upotrebi hemijskog oružja od strane Sadama Huseina protiv Irana, o zelenom svetlu Tuđmanu da etnički očisti R. Srpsku Krajinu i Sakašviliju da pokuša isto u Južnoj Osetiji (pa zar nije i Asad za Amerikance do pre koju godinu slovio za reformatora?)… Ničega od toga nije bilo kod Putina, tako da se ovaj Mekejnov potez ne može smatrati odgovorom.
Mekejn tvrdi da Putin „ne veruje da ljudska priroda u slobodi može da se izdigne iznad svojih slabosti i izgradi pravedno, miroljubivo i prosperitetno društvo“. Pa, ne verujem ni ja. Svestan sam da se „sloboda“ lako izvrne u svoju suprotnost, jer ljudske slabosti upravo u njoj najlakše dolaze do izražaja, ukoliko nema odgovarajućeg društvenog poretka da ih obuzda. Siguran sam da je i Mekejn svestan toga, inače se ne bi zalagao za intervencionizam svoje zemlje u unutrašnja pitanja drugih zemalja sa ciljem ostvarivanja Amerikom predvođenog novog svetskog poretka, već bi pustio ljude da budu „slobodni“ da se opredele kako žele da žive. I ja se slažem da svetu treba bolje upravljanje da bi se zauzdale ljudske slabosti, ali nekako verujem da je vođenje sveta od strane nekoliko ravnopravnih velikih sila ipak manje loša opcija od samovolje samo jedne od njih, ma koliko ona za sebe verovala da je „izuzetna“. Za takvo, multicentrično upravljanje, zalažu se Rusija i Putin, što se vidi i iz njegove kolumne. To i jeste osnovna razlika u pristupu Putina i Mekejna, koja se može pročitati između redova. Na stranu to što Mekejn pokazuje i nepoznavanje i nerazumevanje specifičnosti ruskog društva i ruske istorije, koja možda uslovljava suženu mogućnost izbora oblika režima koju imaju građani Rusije. Putin je fino rekao: „Postoje velike i male države, bogate i siromašne, one sa dugim demokratskim tradicijama i one koje tek nalaze put ka demokratiji“. Lako se da zaključiti da Putin među ove poslednje ubraja Rusiju, čime implicitno priznaje da njegov režim nije sasvim demokratski, ali i to da je svestan da tradicija i aktuelni uslovi u kojima Rusija opstaje i razvija se ne pružaju prostora za nešto drugo. I u SAD su demokratija i slobode u poslednje vreme sve ugroženiji, jer se sprovođenje strategije svetske dominacije i stalno vođenje ratova kose sa stabilnošću demokratskih procedura i liberalnih vrednosti. Da ne ulazim sada u misaoni eksperiment da li bi SAD bile ovako demokratske i slobodne da su u velikom delu svoje istorije napadane sa svih strana, okupirane i rasparčavane, te da se danas na primer ruski vojni blok nalazi na njihovim granicama, sa Meksikom u svom članstvu i pritiskom na Kanadu da postane član, te planovima da na Kubi i Bahamima postavi antibalistički štit radi navodne zaštite od nuklearnih projektila iz Južne Afrike. Naposletku, ja evo živim u Srbiji – koja je za razliku od Rusije demokratska zemlja, sa čim bi se i Mekejn svakako složio. Pa ipak, šta mi tačno imamo od toga? Da li su životni standard građana Srbije i diverzifikovanost ekonomije veći nego u Rusiji, a imovinske nejednakosti manje? Da li su ovdašnji političari i društvo u celini manje korumpirani? Da li su naš uticaj i ugled u svetu, pa i u sopstvenom okruženju, veći? Nisu, jer se očigledno ne radi samo o demokratiji. Ako uzmemo u obzir jaz između onoga što Mekejn i njemu slični pričaju i kako se Sjedinjene Države ponašaju prema demokratiji u svetu, videćemo da se uopšte ne radi o demokratiji.
Na kraju ću reći da ipak imam određeno razumevanje za Mekejnov potez, kao i za njegovu ukupnu pojavu na političkoj sceni Sjedinjenih Država i spoljnopolitičke stavove koje iznosi. Njegovo petogodišnje ratno zarobljeništvo nakon što mu je avion oboren iznad Severnog Vijetnama, a čije su ga posledice trajno učinile delimičnim invalidom, zaista jeste jedno traumatično iskustvo. Imao je i Putin svojih trauma pre nego što se uspeo na političkoj lestvici – valja pomenuti samo neprijatno suočavanje sa revoltiranom masom u Drezdenu 1989. i još neprijatnije sa odgovornošću za nestašicu hrane u Sankt Petersburgu početkom devedesetih. Ipak, ako uzmemo samo ova dva članka u obzir, Putin je pokazao mnogo manje ostrašćenosti, a više ukazivanja na suštinu trenutno aktuelnog problema od Mekejna. Zato je po mom mišljenju Putinova diplomatska pobeda oko Sirije, o kojoj se toliko govori poslednjih dana, samo potvrđena. Nakon nadmudrivanja Obame, ruski predsednik je postigao još jedan gol u utakmici sa američkim spoljnopolitičkim establišmentom.
Vladimir Trapara
RSS Feed
