Puč u Turskoj propao je onako kako je i započet. Vesti o Erdoganovom obraćanju sa aerodroma Ataturk i uspešnoj kontraofanzivi njegovih lojalista naišle su isto tako iznenadno kao i one koje su im prethodile – o pojavi pučista u Istanbulu i Ankari, njihovom zauzimanju državne televizije i objavi da je zemlja pod njihovom kontrolom. Sve se odigralo za samo jednu noć, ali će se zato o posledicama govoriti jako dugo. Ovaj tekst se time ne bavi. Nema potrebe ponavljati da SAD, neposredno ili preko Gulenovog pokreta, rade na slabljenju i eventualnom zbacivanju Erdogana sa vlasti jer ovaj nastoji da vodi politiku koja će biti samostalnija od njih, a u to svakako spada i najnovije pomirenje sa Rusijom. Više je nego očigledno da je podrška Kerija i Obame „demokratski izabranoj vladi“ došla tek nakon što su videli da Erdogan pobeđuje, inače možete da pogodite koga bi podržali. Da je puč uspeo, postavili bi se isto kao prema vrlo sličnom, ali uspešnom obaranju takođe demokratski izabranog Morsija u Egiptu. Erdogan to zna i nije slučajno pozvao na „oslobođenje od okupatora“ – jasno je na koga misli. Ovaj tekst bavi se samim pučem i pitanjem – zašto ovaj nije uspeo, tj. zašto je Erdogan pobedio?
 
Imajući u vidu moćne sile koje rade protiv Erdogana i greške koje je ovaj pravio poslednjih godina i u spoljnoj i unutrašnjoj politici, svako bi u trenucima kada su stizale prve vesti o tome kako vojska preuzima kontrolu prirodno pomislio da je Erdogan gotov, bilo već u toku noći, bilo nešto kasnije – u građanskom ratu koji bi izbio ukoliko ovaj uspe da uzvrati udarac. No, nije se dogodilo ni jedno, ni drugo – Erdoganov udarac je bio tako jak, da je do jutra počistio pučiste. Ovo nije slučajno. Pučisti su u pripremi i izvođenju puča napravili nekoliko početničkih grešaka, dok je Erdogan tako dobro odigrao, da je postalo jasno da je već imao razrađenu strategiju za ovakav slučaj. Dotle da se javlja i sumnja da je znao šta se sprema i sam namamio pučiste u zamku. Pa da vidimo u čemu su pučisti pogrešili.
 
Prva greška je u redosledu poteza. Zauzeli su neke ulice, mostove, televiziju, generalštab – ali šta s tim? Puč ne može da uspe ako se ne udari direktno u glavu, odnosno ukoliko se politički lider koji se obara ne ubije ili makar uhapsi. Pučisti su propustili to da urade, i onog trenutka kada se Erdogan pojavio živ i zdrav na aerodromu i pozvao svoje pristalice da se odupru puču, isti je već napola bio savladan. Operacija Valkira je propala na sličan način. Štaufenberg je razradio pravi redosled poteza, ali mu nije uspelo da ubije Hitlera. Pošto onda nije bilo društvenih mreža, mogao je neko vreme da krije od javnosti da je Hitler živ, ali samo dotle dok ovaj nije uspostavio telefonsku vezu s kime treba i oglasio se javnosti preko radija. Majski prevrat je u potpunosti uspeo tek kada su zaverenici pronašli kralja i kraljicu, ubili ih i pokazali njihova unakažena tela javnosti. Da su Aleksandar i Draga uspeli da pobegnu na sigurno i okupe svoje pristalice u vojsci, to bi bila druga priča. Turski pučisti polakomili su se što je Erdogan na odmoru, a on je očigledno bio spreman da poleti kad treba, sleti gde treba i obrati se kome treba.
 
Druga greška je u nepostojanju dovoljno jake baze unutar vojske. Uspešne pučeve po pravilu izvode niži oficiri, koji imaju neposredan kontakt sa običnim vojnicima i mogu da okupe kritičnu masu istih oko sebe. Posebno je važno i da budu dobro raspoređeni u unutrašnjosti državne teritorije, dakle ne samo u prestonici, za slučaj da dođe do građanskog rata. Francisko Franko je npr. započeo pobunu koja je prerasla u Španski građanski rat tako što je razvio uporište u Maroku. Odziv običnih vojnika puču protiv Erdogana očigledno je bio preslab, toliko da ni policiju nisu mogli da savladaju, a kamoli lojaliste u vojsci. Slučaj gde lojalistički avion ruši helikopter sa pučistima posebno je ilustrativan – pučisti su morali da urade više da izoluju najmobilniju vojnu tehniku kao što je avijacija od domašaja lojalista. Ispostavilo se da su Erdoganove čistke u vojsci poslednjih godina bile više nego delotvorne.
 
Treća greška je u nepovezanosti pučista sa političkim akterima. Nije nužno da u uspešnom puču učestvuju civili – sama vojska može da iznedri političkog lidera, kao u egipatskom slučaju. Ali u današnjoj turskoj vojsci nema ličnosti kakva je nekad bio Naser, a danas Sisi. U turskom puču nije bila vidljiva veza sa političkim akterima iz civilnog društva (prstom se upire na Gulena, ali je on u inostranstvu), opozicionih stranaka, ili možda same AKP (recimo da bi Davutoglu bio idealna ličnost, da su ga pučisti vrbovali na vreme). A takva veza je neophodna, ako se žele preciznije artikulisati i argumentovati politički ciljevi puča, suprotstavljeni vladajućoj politici. Nije dovoljno reći da se vlast preuzima „u ime demokratije i ljudskih prava“, valja i argumentovati zašto to Erdogan krši ljudska prava i nije demokrata (a pritom je skoro dobio demokratske izbore, što zadatak čini još težim), za šta je potreban političar, koji to ume. Erdogan je, talentovan za držanje vatrenih govora kao i uvek, imao više nego lak zadatak da objasni narodu i eventualno kolebljivim delovima elita da je on taj koji štiti demokratski poredak u Turskoj. Nakon toga i stranci koji mu inače nisu naklonjeni nisu imali drugog izbora, nego da ga podrže sa istom argumentacijom.
 
Napokon, četvrta greška je u odsustvu mobilizacije masa. Pristalice puča nigde se nisu mogle videti na ulicama, a nije da ih nisu mogli naći među brojnim nezadovoljnicima Erdoganovom vladavinom. Vojni udar ima mnogo više izgleda na uspeh ako se prikaže kao popularan. Simoviću i ekipi bilo je neophodno i da narod 27. marta izađe na ulice da bi se pokazalo da su ciljevi radi kojih su oborili vladu legitimni. Na ovom pitanju je Erdogan verovatno najmaestralnije odigrao, i to tako da je sebi obezbedio strategiju na koju će moći da računa i ubuduće. Da mi je neko tamo negde pre tri godine u vreme protesta protiv Erdogana na Taksimu pokazao snimke iz ovog puča, rekao bih – Erdogan je poludeo i poslao tenkove na narod. Ali ne, dogodilo se da su Erdoganove pristalice, a ne protivnici ti koje se bacaju pred tenkove da odbrane demokratiju u Turskoj! Zaista, neviđeni preokret! Od nekoga ko je zabranjivao Youtube i Twitter, Erdogan se sada pojavljuje u ulozi nekog ko koristi društvene mreže da mobiliše svoje pristalice, koje zatim deluju za ciljeve i na način koji bi se očekivao od njihovih najljućih protivnika! Kad bi mi neko sada pokazao snimke sličnih događaja koji će se odigrati recimo za tri godine, bio bih siguran da se Erdoganove pristalice opet suprotstavljaju vojsci, jer mi je postalo nezamislivo da njegovi protivnice posle ovoga uopšte mogu da se usude tako nešto da urade. On im je u ovom puču jednostavno „ukrao priču“.
 
Kao što rekoh, o puču i posledicama će se još mnogo pričati. Ono što nam, međutim, sama činjenica da je puč pokušan i da je u njemu dosta ljudi stradalo pokazuje, jeste da su i u 21. veku vojni udari mogući, čak i u zapadnim zemljama (a to Turska svojim pripadništvom NATO i zapadnim modelom liberalne demokratije de facto jeste). Ova četiri pitanja na kojima su pučisti pali, a Erdogan pobedio, trebalo bi da imaju na umu i oni koji izvode puč i oni koji bi da ga spreče, u svim budućim slučajevima.
 
Vladimir Trapara
​

Francuska je postala žrtva još jednog terorističkog napada počinjenog od strane osobe islamske veroispovesti. Događaj u Nici pokazao je da za tu svrhu nije neophodno upotrebiti eksploziv – kamion se potvrdio kao sasvim dovoljno ubojito sredstvo. Danas kamion, sutra nešto što je možda još jednostavnije nabaviti i upotrebiti, a teže kontrolisati i sprečiti. Samim tim što se zna da svaki sledeći napad može da bude izveden na jeftiniji i jednostavniji način, strah, panika i osećaj nebezbednosti kod stanovništva postaju još jači. A to je upravo i namera terorista – da izazovu strah kod ljudi, ne bi li u takvoj atmosferi ostvarili svoje političke ciljeve, odnosno naveli političke elite država-meta da povuku poteze koji će ići u prilog tih ciljeva. Kako zaustaviti ovaj talas terorizma? Tako što ćemo najpre ustanoviti ko se i za koje ciljeve odlučuje za terorizam, a onda raditi na eliminaciji takvih pojedinaca i grupa i stvaranju društvenih uslova u kojima njihovi politički ciljevi neće naći dovoljno sledbenika. I već tu se pravi osnovna greška.
 
Čuh malopre analitičara iz jednog novopečenog privatnog instituta da postoje „neoborivi dokazi“ kako iza ovog napada, kao i iza nekoliko prošlih, stoji Islamska država. Ako takvi dokazi i postoje, tvrdim da ih ovaj analitičar sigurno ne poseduje, a ujedno sumnjam da ih poseduje bilo ko. No, čini se da u poslednje vreme dokazi nisu ni potrebni – gotovo svaki teroristički napad koji izvedu muslimani bilo gde na planeti automatski se povezuje sa Islamskom državom, organizacijom za koju pre samo dve godine ti što sada tvrde da imaju „neoborive dokaze“ o njenom terorističkom delovanju nisu bili ni čuli. Jednako kao što je pre 11. septembra 2001. malo ko znao za Al Kaidu (Bin Laden je doduše bio poznat kao pojedinac), ali to nije sprečilo mnoge da u toku čitave decenije koja je sledila po automatizmu okrivljuju upravo nju za bilo koji teroristički napad koji se desi. Ispada da je zahvaljujući rušenju Bliznakinja do tada relativno nepoznat nedržavni akter kakav je Al Kaida najednom postao organizacija moćnija i opasnija i od mnogih država, da bi pretprošle godine, isto tako preko noći, mesto zvanične svetske babaroge ustupio Islamskoj državi. Shodno ovoj verziji, neko je iz Rake ili Mosula okrenuo telefonom kamiondžiju u Nici i rekao mu „na dan pada Bastilje upali mašinu i izgazi ljude“. Da vidimo odmah šta tu škripi, i to da se za početak manemo teorije – čisto zdravorazumski.
 
Ko je, od obelodanjivanja postojanja Islamske države u Siriji i Iraku uradio najviše protiv nje? To je definitivno Rusija. Nije se doduše u borbi protiv islamista preterano oznojila koliko je mogla, ali je u poređenju sa drugim spoljnim akterima realno uradila najviše. Drevna Palmira, na primer, koju sada drži sirijska vojska, kao i razne severne oblasti koje sada drže Kurdi, i dalje bi bili pod kontrolom Islamske države da nije bilo ruske oružane intervencije. Zar ne bi onda bilo logično da Islamska država svoj gnev iskali upravo na Rusiji, zemlji koja već ima bogatu istoriju preživljenih terorističkih napada? Od otpočinjanja ruske intervencije prošlo je već skoro godinu dana, pa Rusija u tom periodu još nijednom nije bila meta terorističkog napada (avion oboren nad Sinajem ne računam, već samo terorizam na teritoriji države u pitanju). Zato su meta bili Belgija i nekoliko puta Francuska, države koje nisu prstom mrdnule u borbi protiv Islamske države. Meta je par puta bila i Turska, koja ne samo da se ne bori protiv Islamske države, već joj posredno ili neposredno pomaže, pre svega švercom njene nafte preko tursko-sirijske granice. Ako je Islamska država zaista odgovorna za sve terorističke napade koji joj se pripisuju, zar joj nije malo nelogičan izbor prioritetnih meta?
 
Nelogičnost je lako razrešiti – iza pomenutih terorističkih napada u Evropi i Turskoj jednostavno ne stoji Islamska država, barem ne ova koju svi znamo, koja kontroliše delove teritorije Sirije i Iraka. Ali da, iza svih ovih napada stoje ekstremni muslimani, bilo kao pojedinci, bilo kao pripadnici određenih grupa koje su formirane i deluju u državama na čijim teritorijama su napadi izvedeni. Činjenica da su se napadi dogodili u Francuskoj, Belgiji i Turskoj posledica je toga što je takvih pojedinaca i grupa očigledno najviše upravo u tim zemljama, te što u njima postoje društveni uslovi koji favorizuju islamski ekstremizam. Takvih ima i u drugim evropskim zemljama, pogotovo ih ima u Rusiji (ekstremni muslimani sa Kavkaza), tako da nije isključeno da se u narednom periodu i tamo dogodi napad za koji će po automatizmu biti okrivljena Islamska država. Ali, poenta je u sledećem – da se ovim talasom terorizma zaista koordinira iz Rake i Mosula, verovatno je da bi najpre i najčešće meta bila Rusija, pa tek onda zapadnoevropske države, dok Turska verovatno ne bi ni bila meta.
 
Sada dolazimo do najzanimljivijeg dela – Islamska država, dakle, ne stoji kao centrala iza navedenih terorističkih napada, ali se pojedinci i grupe islamskih ekstremista širom sveta sami identifikuju kao njene „ispostave“, dok ona sama s vremena na vreme „preuzme odgovornost“ za neki napad. Ovde se suočavamo sa nečim što se zove „brendiranjem“ jedne ekstremističke organizacije, a prethodno je izvedeno sa Al Kaidom: islamistička organizacija u pitanju zbog jednog uspešnog terorističkog akta ili zaposedanja određene teritorije postaje poznata, pa se onda svi islamisti, koliko god bili nepovezani s njom, počnu identifikovati sa tom organizacijom (jer tako predstavljaju sebe značajnijim i opasnijim), dok ona „preuzima odgovornost“ za njihove akte (jer time sama sebi daje na značaju). Ključno pitanje ovde je: ko je omogućio/pomogao da se stvori brend Islamske države? Pa upravo isti onaj koji je prethodno kreirao brend Al Kaide, iskoristivši 11. septembar kao povod za intervenisanje po Bliskom istoku svuda gde postoji mogućnost da ubedi svoju i svetsku javnost u povezanost određenog „otpadničkog“ režima sa ovom babarogom. Sjedinjene Države su 2011. zauzele beskompromisni stav da je Bašar el Asad „otpadnik“ koji mora da ode, da bi zatim podržale sve lokalne aktere koji se bore protiv njega, uključujući i najradikalnije ekstemiste. Kad su pak videle da ga ne mogu tako lako oboriti, isforsirale su medijsku priču o Islamskoj državi, ne bi li opravdali intervenciju na strani pobunjenika protiv Asada. Žrtve terorizma – Francuska, Turska i Belgija – sve vreme su bili verni saveznici, time i saučesnici SAD u ovoj raboti. Rusija je posle samo uskočila na taj „šlep“, tvrdeći kako i ona interveniše u Siriji usled opasnosti od Islamske države, a zapravo da bi sprečila Amerikance da ostvare svoj naum.
 
Kako onda rešiti problem i zaustaviti talas terorizma? Najpre tako što će postojati želja da se to uradi. Sumnjam da oni koji su „brendirali“ Al Kaidu i Islamsku državu iskreno žele da zaustave terorizam. Naprotiv, on im na više načina donosi korist. Pogodan je i za spoljnopolitičke i za unutrašnjepolitičke ciljeve. Kada se desi teroristički napad, dobijate dobar izgovor i da bombardujete neke napolju i da kontrolišete one unutra. Teorije zavere koje svaki teroristički napad proglašaaju operacijom „lažne zastave“ time postaju ništa manje legitimne od tvrdnji o „neoborivim dokazima“ da iza svega stoji Islamska država. Onaj ko zaista želi da iskoreni islamski terorizam ima na raspolaganju dve opcije, te će iskrenost njegove želje da to učini moći da se vidi po tome što je makar pokušao da sprovede neku od njih. Nazovimo prvu „levičarskom“, a drugu „desničarskom“. „Levičarska“ je malo teža, jer za njeno sprovođenje treba više vremena. Ona bi zahtevala dugoročno kreiranje takvih društvenih uslova u državama koje su na meti islamista, u kakvim muslimani, pre svega mladi muslimani, neće imati motiv da budu ekstremisti. To podrazumeva promenu socioekonomskih i kulturnih uslova, ali i promenu spoljne politike država u pitanju, u pravcu prestanka njihovog štetnog delovanja na Bliskom istoku. „Desničarski“ način je brži i jednostavniji, te je stoga verovatnije da će u periodu pred nama nailaziti na sve više i više pristalica. On podrazumeva da se lepo zabrani dalja imigracija muslimana u hrišćanske zemlje, da se muslimani koji su trenutno tu i nalaze se na listama potencijalnih terorista koje prave obaveštajne službe jednostavno proteraju, te da se na Bliskom istoku brutalno deluje protiv svih onih koji raspiruju ekstremni islam (znači i protiv nekih „pravih“ država – ne samo Islamske). Za sada vidim da se i o jednom i o drugom načinu samo govori, a osim možda Orbanove ograde ne i da neko zaista primenjuje neki od njih.
 
Živimo u doba sve većeg haosa. Stvari koje se dešavaju u svetu postaje sve teže objasniti. „Objašnjenje“ onda može da postane bilo šta, a neodgovorni pojedinci i mediji jedva čekaju da upravo takva plasiraju. Svako od nas može da postane žrtva terorističkog napada. Ali ima nešto još gore od toga, a to je da vaši bližnji poveruju da iza vašeg stradanja stoji neko ko zapravo ne stoji, umesto da sagledaju stvarne uzroke i rešenja, odnosno zašto se do rešenja ne dolazi. I to samo zato što se neki anonimus pojavio na TV i rekao kako ima „neoborive dokaze“ za nešto. Vreme je da prerastemo verovanje u babaroge.
 
Vladimir Trapara
​

Prethodne dve nedelje obeležila su dva velika međunarodna događaja, na dva suprotna kraja Evrope. Prvi je odluka većine građana Velike Britanije da napusti Evropsku uniju. To bi značilo jednu izrazito proameričku državu manje u ovoj nadnacionalnoj evropskoj tvorevini. Drugi je najpre dugo čekano izvinjenje/žaljenje turskog premijera Erdogana Rusiji za novembarski incident sa obaranjem aviona i ubistvom pilota, zatim njegov telefonski razgovor sa ruskim predsednikom Putinom, nakon čega su usledili obostrani potezi otopljavanja međusobnih odnosa – zaključno sa ponudom turskog premijera da Rusi koriste bazu Indžirlik za akcije na tlu Sirije. Nema sumnje da je u toku pomirenje Rusije i Turske. Važan regionalni saveznik SAD ponovo se latio partnerstva sa Rusijom. Uz Bregzit, to je drugi mali, ali značajan korak ka otupljivanju oštrice američkog geopolitičkog prodora na istok.
 
U objašnjenju zašto dolazi do rusko-turskog pomirenja valja se prvo vratiti na pitanje zašto je prethodno došlo do sukoba. Propagandisti koji navijaju za jednu ili za drugu stranu će poći od onoga što veruju da su činjenice – jedni će smatrati da je ruski avion zlonamerno povredio turski vazdušni prostor, te su Turci imali pravo da dejstvuju, drugi će to negirati i posmatraće obaranje aviona kao akt turske agresije. Prava analiza poći će od toga da nismo sigurni šta su činjenice, ali da nam one u ovom slučaju nisu ni potrebne. Rusi kažu da nisu povredili turski vazdušni prostor – ali, sve i da nisu, leteli su u neposrednoj blizine granice, po ko zna koji put i nakon nekoliko prethodnih incidenata, znajući da može da dođe do obaranja. Znači da su namerno provocirali Turke. Turci kažu da su imali pravo da brane svoj vazdušni prostor, ali sve i da su u pravu, povreda tog prostora je bila toliko kratka i beznačajna, da je jasno da su jedva čekali da obore ruski avion, bili spremni na to i čekali u zasedi. I Rusija i Turska morale su da urade ono što su uradile, jer su na taj način demonstrirale moć, a povremena demonstracija moći je neophodna ako želite da budete značajna sila. Rusija je demonstrirala moć velike sile koja poseduje sferu uticaja i malo dalje od svojih granica i u stanju je da presudno utiče na stanje na terenu u toj sferi. Turska je demonstrirala moć regionalne sile koja ne sme da dozvoli da se makar neposredno uz svoju granicu baš ni o čemu ne pita. I jedna i druga pokazale su šta su htele, ali je nekoliko meseci kasnije došlo vreme da se vrate onome što je bilo nesporno i mnogo pre incidenta, a to su kompatibilni strateški interesi, koji obnavljanje saradnje čine neminovnim.
 
Mnogi kažu da je Erdogan bio primoran da napokon popusti i izađe u susret zahtevu Rusije za izvinjenjem jer je bio sateran uza zid, budući da je Turska poslednjih godina toliko suzila sebi spoljnopolitičke opcije da je skoro ostala bez pravog partnera na međunarodnoj sceni (već je postalo otrcano parafraziranje doktrine doskorašnjeg turskog premijera Davutoglua, „od nula problema do nula prijatelja“). To donekle jeste tačno. U sukobu velike i regionalne sile prirodno su veće šanse da ova prva odnese prevagu i da ova druga pre ili kasnije učini veći ustupak, ukoliko nema iza sebe jasnu podršku neke druge velike sile – a Turska u svemu nije imala nedvosmislenu podršku SAD. Erdogan se od početka prema sirijskom sukobu pogrešno postavio kao veći Amerikanac od Amerikanaca, a zauzvrat od njih nije dobio ništa, te je bilo krajnje vreme da preispita pristup. Sada kad je očigledno da Rusi presudno utiču na dalje odvijanje sukoba u Siriji, ispravna je Erdoganova procena da Turska ima mnogo veće šanse da se potvrdi kao regionalna sila kroz saradnju sa Rusijom, nego kroz sukobljavanje s njom. A to će morati da znači i dodatni stepen osamostaljivanja od SAD, uz sve rizike koje to sa sobom nosi, a do sada smo se mnogo puta uverili da riskantna igra Erdoganu nije strana.
 
No, tumačiti poslednje događaje isključivo kao poraz Turske od Rusije i odlazak Erdogana Putinu „u Kanosu“ ne bi bilo dobro, jer valja imati u vidu da je i za Ruse zatezanje odnosa sa Turskom zbog obaranja aviona bilo riskantan potez, te da je Rusija njime i sama dosta izgubila i tek bi izgubila kad bi se neprijateljstvo nastavilo. Rusija je velika sila koja u uslovima nesavršenog funkcionisanja multilateralnih međunarodnih tela (iz dobro poznatih razloga) favorizuje bilateralne odnose. Naročito od dolaska Putina na vlast, za koga upućeni kažu da je i kao čovek mnogo veštiji u radu sa ljudima „jedan na jedan“, nego u izlaženju na kraj sa grupama, posebno masama. Na svetskom nivou kao ključnog partnera Rusija percipira Sjedinjene Države, i tako će i ostati. No, pošto je za ljubav potrebno dvoje, a Vašington je svoju beskompromisnost u odbijanju ravnopravnog odnosa i nastojanju da Rusiju baci na kolena već nebrojeno puta dokazao, za Moskvu na značaju dobijaju regionalna partnerstva, gde ona u svakom bitnom regionu tradicionalno ima svog favorita. U Evropi je to Nemačka, u Istočnoj Aziji Kina, a između, na Bliskom istoku – Turska. Parternstvo sa Iranom je izuzetno važno, sa Izraelom sve značajnije, ali za Moskvu su Turci među bliskoistočnim igračima nezamenljivi na prvom mestu. Iz mnogo razloga. Turska je za razliku od Izraela teritorijalno i po broju stanovnika velika država, uticajna u islamskom svetu. Za razliku od Irana ona je saveznik SAD i potencijalni „trojanski konj“ u zapadnom bloku. Ona je geografski postavljena tako da bi sukob sa njom i ovu malu rusku sferu uticaja na Bliskom istoku učinio izolovanim ostrvom, dugoročno nemogućim za odbranu. Turska je ekonomski i dalje rastuća sila sa izvozno orijentisanom privredom, izuzetno kompatibilnom sa ruskom, gde je posebno energetsko povezivanje prosto stvar nužnosti. Turska je identitetski po mnogo čemu slična Rusiji – i kao bivša imperija koja nastoji da očuva/obnovi uticaj u svojim nekadašnjim granicama, i kao velika nacija čije je stanovništvo ideološki podeljeno između „zapadnjaštva“ i sopstvenog puta, i kao država izuzetnog geopolitičkog položaja na evroazijskom razmeđu, i kao „suverena demokratija“, koja odstupa od američko-evrounijatskog koncepta mondijalističke liberalne demokratije. Dakle, ni Rusija bez Turske ne bi mogla na duži rok, tako da to objašnjava zašto je Erdoganova ruka pomirenja momentalno prihvaćena u Moskvi.
 
Naravno, u pravu su i oni koji kažu da SAD neće blagonaklono gledati na novo zbližavanje Ankare i Moskve, te će iznova nastojati da ga podriju i vrate svojeglavu Tursku u tabor svojih bezuslovnih poslušnika. No, ne treba smetnuti s uma da je višemesečno zaoštravanje rusko-turskih odnosa za Vašington ionako bila „kolateralna dobit“ – nije to nešto na šta su oni presudno uticali i u to uložili značajnije resurse (iako postoje teorije zavere da su oni ohrabrili obaranje aviona, znajući šta će da usledi), pa da sad ni po koju cenu ne smeju da dozvole obrnut proces. Tako da sa njihove strane realno ne treba očekivati neko veće upinjanje da dovedu u red Erdogana ili ga sruše, od onog koje smo videli pre novembra 2015. Niti treba ići u nove teorije zavere i povezivati napad na aerodromu Ataturk sa američkim delovanjem, kao „kaznu“ za zbližavanje sa Rusijom – sama pomisao da je jedan takav napad, za čiju pripremu su potrebne nedelje ili čak meseci, mogao da bude „impulsivno“ naređen i izveden samo dan posle Erdoganovog izvinjenja, je suluda. Važnije je zapitati se šta Amerikanci zaista mogu da urade da bi osujetili rusko-tursko zbližavanje – a izgleda da je dosadašnja praksa pokazala da mogu sve manje. Čak i supersila ima ograničene mogućnosti za delovanje ako velika i regionalna sila odluče da nešto urade zajedno protiv njene volje.
 
Šta, naposletku, rusko-tursko pomirenje znači za Srbiju? Neki kažu da je ono dobro za nas, jer će novo partnerstvo omogućiti Rusima pravo veta na tursku politiku na Balkanu. A kad su se Rusija i Turska posvađale, ti isti su i tada govorili da je to dobro, jer će Rusi sada da proteraju Turke sa Balkana – dotle da su neki sanjali da će im uzeti Carigrad i ponovo pretvoriti Aja Sofiju u crkvu. Ni jedno, ni drugo nije tačno. Kao što Turska kao regionalna sila u Siriji nije mogla mnogo da uradi protiv velike sile Rusije, tako ni na Balkanu ne može mnogo mimo supersile SAD. Može Rusija pet puta da traži od Turske da se ponaša ili ne ponaša ovako ili onako prema nama, na kraju će biti onako kako SAD kažu, sa ili bez učešća Turske. I „Turski tok“ da bi došao do nas, mora posle Turske da prođe kroz još jednu ili dve države. Tako da za nas nije preterano relevantno da li se Rusi i Turci ljube, ili tuku, nažalost. Mi smo jednoostavno u američkoj sferi uticaja, to je naš osnovni problem, i sa tim problemom moramo pre svega sami da se nosimo. Mnogi greše kada posmatraju naše komšije – bilo da su to Hrvati, Albanci ili Turci – kao glavne protivnike Srbije, pa onda Ameriku mrze zato što ih podržava, a od Rusije očekuju da ih obuzda. Rusija teško da može nekoga da obuzda na Balkanu, jer ovo nije njena sfera uticaja. Sasvim dovoljno je da nastavi da nas pomaže svojim pravom veta u Savetu bezbednosti UN. Sa druge strane, američki greh prema Srbiji nije u tome što podržava naše lokalne protivnike, već obrnuto – njihov je greh što dozvoljavaju da ih Amerika instrumentalizuje za sopstvene interese na Balkanu, koji su izvorno na štetu Srba. Ne Albanci, Hrvati ili Turci, već Amerika je naš glavni protivnik, ona je ta koja jednostavno ne želi jaku Srbiju na Balkanu. Kao što je rečeno na početku – rusko-tursko pomirenje jeste korak ka otupljivanju oštrice američkog geopolitičkog prodora na istok, ali mi nažalost nismo na istoku.
 
Vladimir Trapara
​