Poslednjih dana dobijamo sve jasniju potvrdu jačanja vojnog prisustva Rusije u Siriji. Nakon što predsednik Putin na skorašnjoj konferenciji za novinare nije potvrdio, ali ni negirao mogućnost da ruska vojska u dogledno vreme direktno interveniše u Siriji protiv ISIL-a, sve je više pokazatelja sa terena koji govore o tome da vojna saradnja Moskve sa Damaskom polako počinje da prevazilazi do sada standardne oblike, poput isporuke oružja i odašiljanja vojnih savetnika. Ako se potvrdi da je medijska priča o uspostavljanju ruske vazdušne vojne baze u Latakiji, koja bi se tako pridružila već odavno postojećoj pomorskoj bazi u Tartusu, to će biti definitivan signal da je Putin spreman da pruži Asadu i malo konkretniju pomoć u građanskom ratu koji traje već petu godinu. Ako znamo da se Rusija do sada u pravcu podrške istočnim Ukrajincima (sa izuzetkom Krima) vojno angažovala daleko ispod svojih mogućnosti, iako je u pitanju sukob na za nju vitalnom području, nameće se pitanje koliko jačanje vojnog prisustva u dalekoj Siriji realno možemo da očekujemo i šta bi bili motivi i konkretni ciljevi istog? Za odgovor na to pitanje bitno je da se podsetimo šta bi bili suštinski interesi Rusije u Siriji, što podrazumeva procenu trenutne globalne situacije, ali i razvoja lokalnog sirijskog konteksta.
Najpre, komentari u pojedinim američkim medijima kako Rusija posle Ukrajine „otvara front“ i u Siriji, te tako „ponovo postaje bliskoistočni igrač“ ne piju vodu, iz prostog razloga što je taj front konstantno otvoren već petu godinu, dok Rusija upravo zahvaljujući prisustvu u Siriji nikada nije ni prestala da bude bliskoistočni igrač. Floskule o tome da Rusija nešto „otvara“ i radi „ponovo“ su deo već standardizovane američke matrice koja želi da Rusiju prikaže kao revizionističkog aktera, tj. imperijalnu, ekspanzionističku silu, koja se nakon Ukrajine tobože okomila na Siriju, dok je stvarnost zapravo obrnuta. Stvarni revizionisti i imperijalisti u Siriji su Sjedinjene Države, koje već četiri i po godine čine napore da obore režim u Damasku, ne bi li još jednu bliskoistočnu „otpadničku“ državu (što će reći državu neposlušnu prema diktatu Vašingtona) pretvorili u svoj protektorat i tako došli na korak od uspostavljanja pune bliskoistočne hegemonije. Na drugoj strani, Rusija je status quo akter, sila koja brani svoje još od Sovjetskog Saveza nasleđene pozicije u Siriji od američkog nasrtaja. U tom smislu i njeno jačanje vojne podrške Asadu, pa i eventualna direktna vojna intervencija na njegovoj strani, ne bi značili kvalitativnu, već isključivo kvantitativnu promenu – angažovanje pojačanja na frontu, pod utiskom da je agresor pojačao sopstvenu ofanzivu. Što i jeste realno stanje na terenu, ali na to ću se vratiti kasnije.
Na ovom mestu važno je biti pošten i reći da jačanje vojnog prisustva Rusije u Siriji sigurno nije, ili barem nije primarno motivisano borbom protiv ISIL-a, već podrškom postojećem režimu u Damasku da se održi, samim tim i omogući Moskvi da zadrži Siriju (ili barem njen značajan deo) u svojoj sferi uticaja. ISIL je samo dobar izgovor za pojačano angažovanje Rusije, pri čemu je očigledno od koga je ova mogla da dobije ideju. Odavno je, naime, jasno da su navodni vojni napori SAD protiv ove ekstremističke tvorevine samo paravan za podršku ostalim anti-asadovskim snagama (uključujući i neke jednako ekstremne kao i ISIL) da ojačaju svoju do skora prilično očajnu poziciju. Da se Vašington do sada iole potrudio da slomi ISIL, valjda bi za ovih godinu dana njegova moćna vazdušna armada valjda postigla nekakav rezultat, a nije postigla nikakav. Čak tvrdim da Amerikancima ne bi smetalo ni da ISIL još malo ojača i eventualno prvi uđe u Damask i svrgne Asada (po mogućstvu ga ubije kao Gadafija, što bi favoritkinji na predstojećim predsedničkim izborima u SAD izmamilo još malo osmeha), pod uslovom da posle mogu lako da ih isteraju odatle i zamene svojim marionetama. Mislim da taj uslov ne bi bilo teško ispuniti, jer se pokazalo da ISIL definitivno nije onolika pretnja kao što se u medijima prikazuje (mada smatram da bi islamski ekstremizam u širem smislu mogao to da postane jednog dana), već je više jedna babaroga poput svojevremeno Al Kaide, kojom treba plašiti svetsku javnost radi pridobijanja podrške od iste za neku novu američku intervenciju. Šta onda sprečava Rusiju da i ona postupi na isti način? Tako što bi povećala vojnu pomoć Asadu, eventualno i sama intervenisala, navodno protiv ISIL-a, a zapravo protiv svih koji bi da svrgnu režim u Damasku, pri čemu bi još i najvažnije bilo odvraćanje Asadovih spoljnih neprijatelja, poput Turske, Saudijske Arabije, kao i samih SAD, tj. obeshrabrivanje istih i da pomisle na bilo kakvu intervenciju.
Drugo je pitanje dokle je Rusija spremna da ide u ovome. Tu treba biti obazriv u prognozi, a recimo da bi bilo najbolje poći od toga da će i sami Rusi biti krajnje obazrivi. Mislim da neka veća kopnena ofanziva ne bi došla u obzir, jer je Moskva svesna da nema kapacitete za tako nešto. Nije isključeno da Vašington i priželjkuje da se Putin usudi na takav potez, jer bi se gotovo sigurno zaglavio usred dugotrajnog sektaškog sukoba, kao svojevremeno Sovjetski Savez u Avganistanu, a zatim i SAD u Avganistanu i Iraku. Ako su SAD naučile lekciju, te nisu dozvolile sebi da im se slična greška ponovi u Libiji (setimo se izjave Roberta Gejtsa o tome da bi predsednik koji se odluči na neku novu veću kopnenu ofanzivu na Bliskom istoku trebalo da ide na ispitivanje glave), tvrdim da su je iskusni šahisti Rusi naučili još bolje. Ruku na srce, trenutni odnos snaga na terenu u sirijskom građanskom ratu je takav da kopnena ofanziva ne bi bila ni neophodna. Stoga maksimum vojnog angažovanja Rusije u Siriji po meni može da bude ograničena vazdušna kampanja, sa naglaskom na hirurški precizne udare protiv strateški ključnih položaja pobunjenika. Čak ni to ne bi moralo da dođe u razmatranje, ukoliko bi se ispostavilo da je savetovanje sirijske vojske i povećanje isporuka oružja istoj dovoljno da Asad održi i učvrsti svoje pozicije. U tom smislu treba očekivati da se Rusija u Siriji ponaša pre svega kao reaktivni akter, što i jeste tipično za status quo silu – da svoje napore prilagođava naporima protivnika (otuda i nema šire vojne intervencije Rusije u Ukrajini). Rekoh već da je agresor u poslednje vreme pojačao ofanzivu – dok nije obelodanjeno postojanje babaroge u vidu ISIL, Asad je bio na korak od dobijanja rata, da bi se sa otpočinjanjem američke intervencije, navodno protiv ISIL-a, ponovo našao u defanzivi. To je primarni razlog zašto Rusi reaguju povećanjem vojne pomoći Damasku.
Ostali ruski motivi imaju veze sa širim regionalnim i globalnim, a delom i sa nekim drugim aspektima lokalnog konteksta. Podsetimo se da je Vašington pre dve godine podstakao ukrajinsku krizu nakon što je bio prinuđen da se privremeno povuče iz sirijske krize, pošto je Putin u toku krize oko sirijskog hemijskog oružja nagovestio da će Damask dobiti pomoć od Rusije ukoliko se bude suočio s američkom intervencijom. Sada se izgleda dešava nešto slično. Mnogi analitičari još otkako je u februaru potpisan Minsk 2 tvrde da ozbiljnije krešenje primirja i novo rasplamsavanje sukoba u Ukrajini samo što nije, a ono ipak nikako da se desi. Ako imamo u vidu unutrašnju dinamiku u okviru one trenutno većinske, prozapadne Ukrajine, razlog zašto SAD ne daju Kijevu da krene u novu ofanzivu jeste taj što pokušavaju da konsoliduju svoju kontrolu nad onim što su do sada zauzeli u toj zemlji. Nije isključeno da je u Vašingtonu i definitivno utvrđena strategija po kojoj je čuvanje trenutne teritorije pod kontrolom Kijeva, dakle bez Donjecka, Luganska i Krima, sasvim dovoljno za dalju geopolitičku ofanzivu protiv Rusije, te da bi insistiranje na vojnom ovladavanju i ovim oblastima moglo da dovede do pobunjeničko-ruske kontraofanzive i proširenja teritorije pod njihovom kontrolom. Sjedinjenim Državama je, dakle, važno da konsoliduju plen ostvaren prošlogodišnjom revolucijom, jer su svesne da ne smeju da ga uzimaju zdravo za gotovo, u situaciji kada se umereni i ekstremni kijevski revolucionari sve žešće međusobno sukobljavaju, kada su težina ekonomske situacije u zemlji i nezadovoljstvo Ukrajinaca sve veći, kada se stanovništvo ruskojezičnih oblasti ponižava postavljanjem Sakašvilija za guvernera Odese, kada se u pomenutim oblastima ponovo konsoliduju političke partije koje su za povratak neutralnog kursa zemlje i pomirenje sa Rusijom…
No, kao tipična revizionistička sila, SAD konstantno moraju negde da budu u ofanzivi, te su Rusi prozreli da one ponovo stavljaju naglasak na Siriju, zbog čega je važno da budu spremni da ih na vreme zaustave. Ovo tim pre što je Vašington sklon da tumači nuklearni sporazum sa Iranom kao svoju diplomatsku pobedu, te se može očekivati da sada kada je siguran da Teheran i da to želi neće moći da razvije nuklearno oružje, pojačaju svoje anti-iranske regionalne aktivnosti (što već uveliko rade u Jemenu podrškom intervenciji Saudijske Arabije i još nekih zemalja, a nije isključeno da se uskoro otvori i novi front u Libanu). Konačno, tu je i deo lokalnog konteksta koji se tiče realnih mogućnosti Asada kao političke ličnosti da opstane na vlasti, sa ili bez ruske podrške. Moskva je svesna da se jedinstvo Sirije neće moći povratiti u varijanti kakva je bila do 2011, sa vladavinom alavitske manjine nad sunitskom većinom, već je potreban uravnoteženiji odnos. Takođe, klan Asad je već predugo na vlasti u Damasku, a to sa sobom neizbežno nosi korupciju koja stvara sve više protivnika i u stanovništvu i u redovima samog režima. Zato nije isključeno da Rusi povećanjem vojne podrške režimu pokušavaju da „kupe“ Asadovo mirno povlačenje sa vlasti u odgovarajućem trenutku, u korist nekoga ko bi bio više po volji sunitskoj većini, ali u isto vreme jednako kao Asad lojalan Moskvi i antiamerički raspoložen (uostalom, i tu bi mogli da se vode brojnim primerima amečkog puštanja niz vodu sopstvenih saveznika, samo da bi ih zamenile Vašingtonu još lojalnije snage). Ako bi se to pokazalo neizvodljivim, alternativa je raspad Sirije i stvaranje alavitske države, a i to je opcija kojoj jačanje ruskog vojnog prisustva može da pripomogne – uz vojne baze u Tartusu i Latakiji, teško da bi se neko usudio da napadne Alavite ukoliko bi se oni odlučili za sopstvenu državu kao rešenje.
Uglavnom, Putin je svestan da odbrana statusa Rusije kao velike sile podrazumeva njenu aktivnu spoljnu politiku i ne dozvoljava uzmicanje sa područja gde Moskva ima uticaj. Njegov politički rejting, naposletku, zavisi od spoljnopolitičkih uspeha, jer se u protivnom ne bi mogle opravdati ekonomske poteškoće s kojima se zemlja trenutno suočava. U očima ruske, ali i svetske javnosti (barem onog njenog dela naklonjenog Rusiji), ekonomske žrtve koje je stanovništvo Rusije prinuđeno da podnosi usled zapadnih sankcija, mahinacija sa cenama energenata i sabotiranja gasovoda bile bi prihvatljive jedino u slučaju da je vidljivo da nisu uzaludne, tj. ukoliko se pokaže da Rusija zaista uspeva da zaustavi američki ekspanzionizam. Zato u praksi nije bitno da li se otpor pruža u bliskoj Ukrajini, ili dalekoj Siriji – svuda tamo gde su Rusi na ovaj ili onaj način prisutni mora da važi isto geslo – ни шагу назад!
Vladimir Trapara
Najpre, komentari u pojedinim američkim medijima kako Rusija posle Ukrajine „otvara front“ i u Siriji, te tako „ponovo postaje bliskoistočni igrač“ ne piju vodu, iz prostog razloga što je taj front konstantno otvoren već petu godinu, dok Rusija upravo zahvaljujući prisustvu u Siriji nikada nije ni prestala da bude bliskoistočni igrač. Floskule o tome da Rusija nešto „otvara“ i radi „ponovo“ su deo već standardizovane američke matrice koja želi da Rusiju prikaže kao revizionističkog aktera, tj. imperijalnu, ekspanzionističku silu, koja se nakon Ukrajine tobože okomila na Siriju, dok je stvarnost zapravo obrnuta. Stvarni revizionisti i imperijalisti u Siriji su Sjedinjene Države, koje već četiri i po godine čine napore da obore režim u Damasku, ne bi li još jednu bliskoistočnu „otpadničku“ državu (što će reći državu neposlušnu prema diktatu Vašingtona) pretvorili u svoj protektorat i tako došli na korak od uspostavljanja pune bliskoistočne hegemonije. Na drugoj strani, Rusija je status quo akter, sila koja brani svoje još od Sovjetskog Saveza nasleđene pozicije u Siriji od američkog nasrtaja. U tom smislu i njeno jačanje vojne podrške Asadu, pa i eventualna direktna vojna intervencija na njegovoj strani, ne bi značili kvalitativnu, već isključivo kvantitativnu promenu – angažovanje pojačanja na frontu, pod utiskom da je agresor pojačao sopstvenu ofanzivu. Što i jeste realno stanje na terenu, ali na to ću se vratiti kasnije.
Na ovom mestu važno je biti pošten i reći da jačanje vojnog prisustva Rusije u Siriji sigurno nije, ili barem nije primarno motivisano borbom protiv ISIL-a, već podrškom postojećem režimu u Damasku da se održi, samim tim i omogući Moskvi da zadrži Siriju (ili barem njen značajan deo) u svojoj sferi uticaja. ISIL je samo dobar izgovor za pojačano angažovanje Rusije, pri čemu je očigledno od koga je ova mogla da dobije ideju. Odavno je, naime, jasno da su navodni vojni napori SAD protiv ove ekstremističke tvorevine samo paravan za podršku ostalim anti-asadovskim snagama (uključujući i neke jednako ekstremne kao i ISIL) da ojačaju svoju do skora prilično očajnu poziciju. Da se Vašington do sada iole potrudio da slomi ISIL, valjda bi za ovih godinu dana njegova moćna vazdušna armada valjda postigla nekakav rezultat, a nije postigla nikakav. Čak tvrdim da Amerikancima ne bi smetalo ni da ISIL još malo ojača i eventualno prvi uđe u Damask i svrgne Asada (po mogućstvu ga ubije kao Gadafija, što bi favoritkinji na predstojećim predsedničkim izborima u SAD izmamilo još malo osmeha), pod uslovom da posle mogu lako da ih isteraju odatle i zamene svojim marionetama. Mislim da taj uslov ne bi bilo teško ispuniti, jer se pokazalo da ISIL definitivno nije onolika pretnja kao što se u medijima prikazuje (mada smatram da bi islamski ekstremizam u širem smislu mogao to da postane jednog dana), već je više jedna babaroga poput svojevremeno Al Kaide, kojom treba plašiti svetsku javnost radi pridobijanja podrške od iste za neku novu američku intervenciju. Šta onda sprečava Rusiju da i ona postupi na isti način? Tako što bi povećala vojnu pomoć Asadu, eventualno i sama intervenisala, navodno protiv ISIL-a, a zapravo protiv svih koji bi da svrgnu režim u Damasku, pri čemu bi još i najvažnije bilo odvraćanje Asadovih spoljnih neprijatelja, poput Turske, Saudijske Arabije, kao i samih SAD, tj. obeshrabrivanje istih i da pomisle na bilo kakvu intervenciju.
Drugo je pitanje dokle je Rusija spremna da ide u ovome. Tu treba biti obazriv u prognozi, a recimo da bi bilo najbolje poći od toga da će i sami Rusi biti krajnje obazrivi. Mislim da neka veća kopnena ofanziva ne bi došla u obzir, jer je Moskva svesna da nema kapacitete za tako nešto. Nije isključeno da Vašington i priželjkuje da se Putin usudi na takav potez, jer bi se gotovo sigurno zaglavio usred dugotrajnog sektaškog sukoba, kao svojevremeno Sovjetski Savez u Avganistanu, a zatim i SAD u Avganistanu i Iraku. Ako su SAD naučile lekciju, te nisu dozvolile sebi da im se slična greška ponovi u Libiji (setimo se izjave Roberta Gejtsa o tome da bi predsednik koji se odluči na neku novu veću kopnenu ofanzivu na Bliskom istoku trebalo da ide na ispitivanje glave), tvrdim da su je iskusni šahisti Rusi naučili još bolje. Ruku na srce, trenutni odnos snaga na terenu u sirijskom građanskom ratu je takav da kopnena ofanziva ne bi bila ni neophodna. Stoga maksimum vojnog angažovanja Rusije u Siriji po meni može da bude ograničena vazdušna kampanja, sa naglaskom na hirurški precizne udare protiv strateški ključnih položaja pobunjenika. Čak ni to ne bi moralo da dođe u razmatranje, ukoliko bi se ispostavilo da je savetovanje sirijske vojske i povećanje isporuka oružja istoj dovoljno da Asad održi i učvrsti svoje pozicije. U tom smislu treba očekivati da se Rusija u Siriji ponaša pre svega kao reaktivni akter, što i jeste tipično za status quo silu – da svoje napore prilagođava naporima protivnika (otuda i nema šire vojne intervencije Rusije u Ukrajini). Rekoh već da je agresor u poslednje vreme pojačao ofanzivu – dok nije obelodanjeno postojanje babaroge u vidu ISIL, Asad je bio na korak od dobijanja rata, da bi se sa otpočinjanjem američke intervencije, navodno protiv ISIL-a, ponovo našao u defanzivi. To je primarni razlog zašto Rusi reaguju povećanjem vojne pomoći Damasku.
Ostali ruski motivi imaju veze sa širim regionalnim i globalnim, a delom i sa nekim drugim aspektima lokalnog konteksta. Podsetimo se da je Vašington pre dve godine podstakao ukrajinsku krizu nakon što je bio prinuđen da se privremeno povuče iz sirijske krize, pošto je Putin u toku krize oko sirijskog hemijskog oružja nagovestio da će Damask dobiti pomoć od Rusije ukoliko se bude suočio s američkom intervencijom. Sada se izgleda dešava nešto slično. Mnogi analitičari još otkako je u februaru potpisan Minsk 2 tvrde da ozbiljnije krešenje primirja i novo rasplamsavanje sukoba u Ukrajini samo što nije, a ono ipak nikako da se desi. Ako imamo u vidu unutrašnju dinamiku u okviru one trenutno većinske, prozapadne Ukrajine, razlog zašto SAD ne daju Kijevu da krene u novu ofanzivu jeste taj što pokušavaju da konsoliduju svoju kontrolu nad onim što su do sada zauzeli u toj zemlji. Nije isključeno da je u Vašingtonu i definitivno utvrđena strategija po kojoj je čuvanje trenutne teritorije pod kontrolom Kijeva, dakle bez Donjecka, Luganska i Krima, sasvim dovoljno za dalju geopolitičku ofanzivu protiv Rusije, te da bi insistiranje na vojnom ovladavanju i ovim oblastima moglo da dovede do pobunjeničko-ruske kontraofanzive i proširenja teritorije pod njihovom kontrolom. Sjedinjenim Državama je, dakle, važno da konsoliduju plen ostvaren prošlogodišnjom revolucijom, jer su svesne da ne smeju da ga uzimaju zdravo za gotovo, u situaciji kada se umereni i ekstremni kijevski revolucionari sve žešće međusobno sukobljavaju, kada su težina ekonomske situacije u zemlji i nezadovoljstvo Ukrajinaca sve veći, kada se stanovništvo ruskojezičnih oblasti ponižava postavljanjem Sakašvilija za guvernera Odese, kada se u pomenutim oblastima ponovo konsoliduju političke partije koje su za povratak neutralnog kursa zemlje i pomirenje sa Rusijom…
No, kao tipična revizionistička sila, SAD konstantno moraju negde da budu u ofanzivi, te su Rusi prozreli da one ponovo stavljaju naglasak na Siriju, zbog čega je važno da budu spremni da ih na vreme zaustave. Ovo tim pre što je Vašington sklon da tumači nuklearni sporazum sa Iranom kao svoju diplomatsku pobedu, te se može očekivati da sada kada je siguran da Teheran i da to želi neće moći da razvije nuklearno oružje, pojačaju svoje anti-iranske regionalne aktivnosti (što već uveliko rade u Jemenu podrškom intervenciji Saudijske Arabije i još nekih zemalja, a nije isključeno da se uskoro otvori i novi front u Libanu). Konačno, tu je i deo lokalnog konteksta koji se tiče realnih mogućnosti Asada kao političke ličnosti da opstane na vlasti, sa ili bez ruske podrške. Moskva je svesna da se jedinstvo Sirije neće moći povratiti u varijanti kakva je bila do 2011, sa vladavinom alavitske manjine nad sunitskom većinom, već je potreban uravnoteženiji odnos. Takođe, klan Asad je već predugo na vlasti u Damasku, a to sa sobom neizbežno nosi korupciju koja stvara sve više protivnika i u stanovništvu i u redovima samog režima. Zato nije isključeno da Rusi povećanjem vojne podrške režimu pokušavaju da „kupe“ Asadovo mirno povlačenje sa vlasti u odgovarajućem trenutku, u korist nekoga ko bi bio više po volji sunitskoj većini, ali u isto vreme jednako kao Asad lojalan Moskvi i antiamerički raspoložen (uostalom, i tu bi mogli da se vode brojnim primerima amečkog puštanja niz vodu sopstvenih saveznika, samo da bi ih zamenile Vašingtonu još lojalnije snage). Ako bi se to pokazalo neizvodljivim, alternativa je raspad Sirije i stvaranje alavitske države, a i to je opcija kojoj jačanje ruskog vojnog prisustva može da pripomogne – uz vojne baze u Tartusu i Latakiji, teško da bi se neko usudio da napadne Alavite ukoliko bi se oni odlučili za sopstvenu državu kao rešenje.
Uglavnom, Putin je svestan da odbrana statusa Rusije kao velike sile podrazumeva njenu aktivnu spoljnu politiku i ne dozvoljava uzmicanje sa područja gde Moskva ima uticaj. Njegov politički rejting, naposletku, zavisi od spoljnopolitičkih uspeha, jer se u protivnom ne bi mogle opravdati ekonomske poteškoće s kojima se zemlja trenutno suočava. U očima ruske, ali i svetske javnosti (barem onog njenog dela naklonjenog Rusiji), ekonomske žrtve koje je stanovništvo Rusije prinuđeno da podnosi usled zapadnih sankcija, mahinacija sa cenama energenata i sabotiranja gasovoda bile bi prihvatljive jedino u slučaju da je vidljivo da nisu uzaludne, tj. ukoliko se pokaže da Rusija zaista uspeva da zaustavi američki ekspanzionizam. Zato u praksi nije bitno da li se otpor pruža u bliskoj Ukrajini, ili dalekoj Siriji – svuda tamo gde su Rusi na ovaj ili onaj način prisutni mora da važi isto geslo – ни шагу назад!
Vladimir Trapara
RSS Feed
