Ono što sam priželjkivao i prognozirao u prethodnom tekstu, objašnjavajući zašto do toga mora da dođe, pa ipak do samog kraja strepeo da bi nešto moglo da krene naopako – ostvarilo se. Rusija je u Savetu bezbednosti stavila veto na britansku rezoluciju o Srebrenici. Time je sprečeno da najznačajniji organ najznačajnije međunarodne organizacije usvoji dokument koji bi kasnije poslužio kao osnova za ukidanje Republike Srpske i dalje ponižavanje Srbije. Rusija je stala u odbarnu Srpske, iako u tom pitanju nije imala neposredni interes. Glasala je isključivo iz principa – suprotstaviti se samovolji Vašingtona da jednostrano nameće nepravedna rešenja svuda gde mu se može. U Savetu bezbednosti, međutim, ne može mu se, iako bi Samanta Pauer, njena prethodnica Suzan Rajs i njihovi nadređeni kad bi mogli vrlo rado ukinuli Rusiji pravo veta ili je čak izbacili iz UN – kako ne bi morali javno da se „zgražavaju“ i podnose „mrlje na Savetu bezbednosti“ onda kada se Rusija usudi da iskoristi pravo na koje je ovlašćuje Povelja UN i glasa drugačije nego što bi Amerikanci hteli. Ruku u odbranu Srpske podigao je Vitalij Čurkin – zanimljivo onaj isti Čurkin koga su Srbi 1994. proglasili za izdajnika i Srbije i Rusije kad je došao da ih ubeđuje da prekinu opsadu Goražda. Kao diplomata od karijere, on je i tada i sada profesionalno sledio spoljnu politiku svoje zemlje – to što je ona po Srbe sada povoljnija nego što je onda bila, razlog je više da rusku spoljnu politiku pažljivo analiziramo, kako bismo znali kad šta tačno možemo da očekujemo od trenutno jedine nama naklonjene velike sile. Zato ću razmatranje posledica obaranja britanske rezolucije početi od Rusije.
Prva i ključna stvar koju je jučerašnji događaj u Njujorku pokazao i dokazao ono o čemu govorim već nekoliko godina unazad, jeste da Srbija može da se osloni na Rusiju ne samo kada je u pitanju Kosovo, već i njen drugi najvažniji nacionalni interes – odbrana Republike Srpske kao druge srpske države i (uz Vojvodinu) jedine preostale tekovine krvave dvadesetovekovne borbe srpskog naroda da se posle proterivanja Osmanlijskog carstva oslobodi i ujedini i na prostoru druge imperije, one Habzburške. I to da je Moskva na našoj strani predstavljaće jedan od glavnih aduta u žestokoj borbi za očuvanje Srpske, koja tek predstoji. Skorašnje zaoštravanje odnosa Rusije i Zapada ide nam na ruku da ovaj adut sačuvamo u svojim rukama, svodeći na minimum šanse da se Čurkin ili neko drugi ponovo nađe u ulozi iz Goražda, ili doživimo kao 1992. da se i Rusija pridruži nepravednim zapadnim sankcijama protiv nas. Zato se ne slažem s onima koji ovih dana govore da je opasno za nas što smo, između ostalog i zahtevom Rusiji da spreči usvajanje britanske rezolucije, dozvolili da budemo uvučeni u trenutni rusko-američki sukob. Naprotiv. Da se o ovoj rezoluciji glasalo na primer 2010, na petnaestogodišnjicu Srebrenice, lako se moglo desiti da Rusija ne stavi veto, te da se (kao što će to uraditi povodom uvođenja „zone zabranjenog leta“ nad Libijom u martu 2011) uzdrži od glasanja, naivno verujući da SAD i njihovi evropski saveznici iskreno žele da „resetuju“ odnose s njom. Sadašnje rusko rukovodstvo očigledno više nije naivno, a ruku na srce ni Zapad se ne trudi previše da je odobrovolji. To smo videli i na ovom slučaju, gde su Britanci i Amerikanci sebi dali za pravo da negoduju što se Rusija usudila da podnese svoj predlog rezolucije i ignorišu isti – i kako posle očekivati da ova neće staviti veto. Dok su, sakle, Zapad i Rusija u sukobu, mi možemo da očekujemo da će se Moskva svrstavati na našu stranu čak i onda kada nema nikakav neposredni interes u tome, čisto da bi demonstrirala Vašingtonu da se i ona oko nečega pita i da ovom neće proći baš sve što naumi. Naravno, pod uslovom da i sama Rusija uspe da se odbrani od zapadnog imperijalističkog pohoda, što bi moglo da bude uvod u uspostavljanje pravednijeg i ravnopravnijeg sveta.
Tu dolazimo do drugog značajnog zaključka koji nam pruža glasanje u Njujoruku – za Srbiju je ravnopravniji, policentrični svet, gde više velikih sila ima pravo glasa, definitivno bolji od sveta kojim bi se vladalo iz jednog centra, tj. sveta u kome bi postojala samo jedna velika sila ili bi druge postojale samo na papiru, a u praksi bi povlađivale vrhovnoj. Da nema stalnih članica Saveta bezbednosti sa pravom veta, ili pak da se druge stalne članice, uključujući i Rusiju, nalaze u vazalnom položaju u odnosu na SAD, britanska antisrpska rezolucija bila bi usvojena. Bili bismo sami na svetu, kao što je početkom devedesetih izgledalo da jesmo. Monocentrični američki novi svetski poredak ne bi bio dobro mesto za Srbe. Srbija je nažalost mala zemlja i ne može mnogo, zapravo ne može ništa da doprinese u borbi za ravnopravniji svet. Ona ne može sebi ni da priušti da se, recimo otvorenim stavljanjem na stranu Rusije u ukrajinskoj krizi, uključi u tu borbu, jer bi se suočila sa strašnom odmazdom zapadnih zemalja koje je okružuju. Ali, ona može najpre da neutralnošću sačuva obraz, kako udžbenici istorije sutra ne bi pisali da smo i mi bili na strani američkih imperijalista. Neutralnošću ne bismo provocirali Zapad, a u isto vreme u sebi bismo znali na kojoj smo strani – naše misli barem (još uvek) niko ne može kontrolisati. A sad i malo o tome šta očekuje konkretno Srbiju i Srpsku posle odbijanja britanske rezolucije, i kako se prema tome postaviti.
Napadi na nas će se nastaviti. Pokušaji da se podrije i ukine Republika Srpska, da se međusobno što više udalje Beograd i Banja Luka, da se posvađaju Srbi sa Rusijom, sve u cilju dovršavanja američkog balkanskog dizajna – nastaviće se. Ako namirišu krv, lešinari – tu mislim na sve lokalne aktere koji bi da pofitiraju na srpskoj nesreći – će raširiti krila. Ako osete da smo slabi, tražiće još više. Zato Srbija i Srpska moraju da pokažu da su ujedinjene i jake, kako bi obeshrabrile svako razmišljanje o nasilnom menjanju Dejtonskog sporazuma i drugih temelja poretka na Balkanu. Ako devedesetih nisu smeli da se obračunaju s nama do kraja, jer smo pokazali zube, moramo im i sada staviti do znanja da bi takav poduhvat za njih bio preskup. U isto vreme, mi smo jedini koji u regionu iskreno pružaju ruku pomirenja i spremni su da rade na stabilizaciji Balkana, i to tako treba da ostane. Pomirenje i regionalna stabilnost ne mogu se graditi na lažima, kao što je ona o Srbima kao krivcima za ratove i počiniocima genocida, niti na pristrasnom tumačenju sukoba. Lažima treba suprostaviti istinu, a pristrasnosti uravnotežen pristup koji polazi od činjenica i ne favorizuje nijednu stranu. I zato premijer Vučić treba da ide u Srebrenicu, da kaže istinu koju Srbija ima da saopšti. Ako je Evropskoj uniji stalo do pomirenja, ona bi trebalo da prihvati tu istinu. Ako i dalje bude uporno insistirala na lažima, kao u rezoluciji Evropskog parlamenta, možda smo mi ti koji treba da preispitamo naš put ka Uniji. Na kraju, prokomentarisao bih i upozorenja da za Vučića ne bi bilo bezbedno da ide u Srebrenicu (ima i onih koji priželjkuju da se nešto desi) skretanjem pažnje na činjenicu da se Srebrenica nalazi na teritoriji Republike Srpske i da će do daljnjeg, između ostalog zahvaljujući i odbrani u Njujorku, tamo i ostati.
Vladimir Trapara
Prva i ključna stvar koju je jučerašnji događaj u Njujorku pokazao i dokazao ono o čemu govorim već nekoliko godina unazad, jeste da Srbija može da se osloni na Rusiju ne samo kada je u pitanju Kosovo, već i njen drugi najvažniji nacionalni interes – odbrana Republike Srpske kao druge srpske države i (uz Vojvodinu) jedine preostale tekovine krvave dvadesetovekovne borbe srpskog naroda da se posle proterivanja Osmanlijskog carstva oslobodi i ujedini i na prostoru druge imperije, one Habzburške. I to da je Moskva na našoj strani predstavljaće jedan od glavnih aduta u žestokoj borbi za očuvanje Srpske, koja tek predstoji. Skorašnje zaoštravanje odnosa Rusije i Zapada ide nam na ruku da ovaj adut sačuvamo u svojim rukama, svodeći na minimum šanse da se Čurkin ili neko drugi ponovo nađe u ulozi iz Goražda, ili doživimo kao 1992. da se i Rusija pridruži nepravednim zapadnim sankcijama protiv nas. Zato se ne slažem s onima koji ovih dana govore da je opasno za nas što smo, između ostalog i zahtevom Rusiji da spreči usvajanje britanske rezolucije, dozvolili da budemo uvučeni u trenutni rusko-američki sukob. Naprotiv. Da se o ovoj rezoluciji glasalo na primer 2010, na petnaestogodišnjicu Srebrenice, lako se moglo desiti da Rusija ne stavi veto, te da se (kao što će to uraditi povodom uvođenja „zone zabranjenog leta“ nad Libijom u martu 2011) uzdrži od glasanja, naivno verujući da SAD i njihovi evropski saveznici iskreno žele da „resetuju“ odnose s njom. Sadašnje rusko rukovodstvo očigledno više nije naivno, a ruku na srce ni Zapad se ne trudi previše da je odobrovolji. To smo videli i na ovom slučaju, gde su Britanci i Amerikanci sebi dali za pravo da negoduju što se Rusija usudila da podnese svoj predlog rezolucije i ignorišu isti – i kako posle očekivati da ova neće staviti veto. Dok su, sakle, Zapad i Rusija u sukobu, mi možemo da očekujemo da će se Moskva svrstavati na našu stranu čak i onda kada nema nikakav neposredni interes u tome, čisto da bi demonstrirala Vašingtonu da se i ona oko nečega pita i da ovom neće proći baš sve što naumi. Naravno, pod uslovom da i sama Rusija uspe da se odbrani od zapadnog imperijalističkog pohoda, što bi moglo da bude uvod u uspostavljanje pravednijeg i ravnopravnijeg sveta.
Tu dolazimo do drugog značajnog zaključka koji nam pruža glasanje u Njujoruku – za Srbiju je ravnopravniji, policentrični svet, gde više velikih sila ima pravo glasa, definitivno bolji od sveta kojim bi se vladalo iz jednog centra, tj. sveta u kome bi postojala samo jedna velika sila ili bi druge postojale samo na papiru, a u praksi bi povlađivale vrhovnoj. Da nema stalnih članica Saveta bezbednosti sa pravom veta, ili pak da se druge stalne članice, uključujući i Rusiju, nalaze u vazalnom položaju u odnosu na SAD, britanska antisrpska rezolucija bila bi usvojena. Bili bismo sami na svetu, kao što je početkom devedesetih izgledalo da jesmo. Monocentrični američki novi svetski poredak ne bi bio dobro mesto za Srbe. Srbija je nažalost mala zemlja i ne može mnogo, zapravo ne može ništa da doprinese u borbi za ravnopravniji svet. Ona ne može sebi ni da priušti da se, recimo otvorenim stavljanjem na stranu Rusije u ukrajinskoj krizi, uključi u tu borbu, jer bi se suočila sa strašnom odmazdom zapadnih zemalja koje je okružuju. Ali, ona može najpre da neutralnošću sačuva obraz, kako udžbenici istorije sutra ne bi pisali da smo i mi bili na strani američkih imperijalista. Neutralnošću ne bismo provocirali Zapad, a u isto vreme u sebi bismo znali na kojoj smo strani – naše misli barem (još uvek) niko ne može kontrolisati. A sad i malo o tome šta očekuje konkretno Srbiju i Srpsku posle odbijanja britanske rezolucije, i kako se prema tome postaviti.
Napadi na nas će se nastaviti. Pokušaji da se podrije i ukine Republika Srpska, da se međusobno što više udalje Beograd i Banja Luka, da se posvađaju Srbi sa Rusijom, sve u cilju dovršavanja američkog balkanskog dizajna – nastaviće se. Ako namirišu krv, lešinari – tu mislim na sve lokalne aktere koji bi da pofitiraju na srpskoj nesreći – će raširiti krila. Ako osete da smo slabi, tražiće još više. Zato Srbija i Srpska moraju da pokažu da su ujedinjene i jake, kako bi obeshrabrile svako razmišljanje o nasilnom menjanju Dejtonskog sporazuma i drugih temelja poretka na Balkanu. Ako devedesetih nisu smeli da se obračunaju s nama do kraja, jer smo pokazali zube, moramo im i sada staviti do znanja da bi takav poduhvat za njih bio preskup. U isto vreme, mi smo jedini koji u regionu iskreno pružaju ruku pomirenja i spremni su da rade na stabilizaciji Balkana, i to tako treba da ostane. Pomirenje i regionalna stabilnost ne mogu se graditi na lažima, kao što je ona o Srbima kao krivcima za ratove i počiniocima genocida, niti na pristrasnom tumačenju sukoba. Lažima treba suprostaviti istinu, a pristrasnosti uravnotežen pristup koji polazi od činjenica i ne favorizuje nijednu stranu. I zato premijer Vučić treba da ide u Srebrenicu, da kaže istinu koju Srbija ima da saopšti. Ako je Evropskoj uniji stalo do pomirenja, ona bi trebalo da prihvati tu istinu. Ako i dalje bude uporno insistirala na lažima, kao u rezoluciji Evropskog parlamenta, možda smo mi ti koji treba da preispitamo naš put ka Uniji. Na kraju, prokomentarisao bih i upozorenja da za Vučića ne bi bilo bezbedno da ide u Srebrenicu (ima i onih koji priželjkuju da se nešto desi) skretanjem pažnje na činjenicu da se Srebrenica nalazi na teritoriji Republike Srpske i da će do daljnjeg, između ostalog zahvaljujući i odbrani u Njujorku, tamo i ostati.
Vladimir Trapara
RSS Feed
