Pre neki dan na televiziji RT prikazana je kontakt emisija CrossTalk sa vrlo zanimljivim gostima – Stivenom Koenom i Džonom Miršajmerom. O njima ne treba trošiti reči. Obojica su vrsni intelektualci, poznavaoci međunarodnih odnosa i dobronamerni kritičari spoljne politike svoje zemlje – Sjedinjenih Država. Koenovo dostignuće je u tome što je na vreme procenio da je rusko-američko „resetovanje“ doživelo propast i okrivio Obaminu administraciju za propuštanje istorijske prilike da se dve zemlje približe. Miršajmer je tvorac ofanzivnog realizma u nauci o međunarodnim odnosima (teorijskog pristupa vrlo korisnog za analizu posthladnoratovske spoljne politike SAD) i oštar protivnik svih američkih vojnih avantura u svetu u poslednje dve i po decenije. Kao povod za pisanje ovog članka poslužilo mi je to što su dva gosta u analizi trenutnog zaoštravanja odnosa Rusije i SAD došla na korak od suštine, a upravo taj korak im nedostaje da se do kraja potvrde u svojoj ulozi prosvetitelja sopstvenog društva o ćorsokacima spoljne politike Vašingtona, ulozi koja bi odgovarala onome kako je Koen nazvao i sebe i Miršajmera – „izgnanim jereticima“.
Tema emisije bila je „Obuzdavanje 2“, od čega i potiče ovakav naslov članka. Radi se o politici obuzdavanja (containment) koju su Sjedinjene Države u toku Hladnog rata vodile protiv Sovjetskog Saveza. Pitanje koje se sada postavlja jeste da li se SAD sa ukrajinskom krizom vraćaju na tu vrstu politike i može li ona da bude uspešna protiv današnje Rusije? Oba gosta su dobro primetila da je Vašington odgovoran za najnovije zaoštravanje odnosa sa Rusijom, primarno zbog proširenja NATO na istok, u kome Rusija prirodno vidi pretnju. Miršajmer je ustanovio da su SAD mogle da vode takvu politiku devedesetih, dok je Rusija bila slaba, ali da danas kad je Rusija ojačala proširenje NATO mora da naiđe na otpor. Koen je otišao i dalje rekavši da u ovom trenutku postoji realna opasnost od rata Rusije i SAD, jer je NATO zašao duboko u rusko dvorište – za razliku od Hladnog rata, kada je poprište kriza bio Berlin, udaljen od obe supersile, sada je to Ukrajina, na samoj ruskoj granici (uporedite ovo sa najopasnijom krizom u toku Hadnog rata – na Kubi, ostrvu koje se nalazi uz samu američku obalu, i sve će vam biti jasno). Međutim, kada je u pitanju samo obuzdavanje, gosti su izrekli samo pola suštine. Pritom su se našli u protivrečnosti. Najpre su dali (pogrešnu) ocenu da je smisao proširenja NATO na istok od početka bio ni u čemu drugom nego u obuzdavanju Rusije, da bi Miršajmer na kraju rekao kako obuzdavanje Rusije nema smisla. Upitan od voditelja Pitera Lavela da napravi paralelu između 2014. i 1914, Miršajmer je odgovorio da paralele nema, jer onda je kao izazivač nevolja postojala moćna Nemačka usmerena na agresiju, a danas je tu Rusija koja niti je u toj meri moćna, niti agresivna, te je nema smisla obuzdavati. U čemu je problem? I Koen i Miršajmer ispravno zapažaju prirodu današnje Rusije i odsustvo smisla njenog obuzdavanja, ali propuštaju da nam saopšte nešto što bi bilo sasvim u skladu sa njihovim radom, a pritom bi bilo i istina – da SAD prema današnjoj Rusiji uopšte i ne sprovode politiku obuzdavanja, već agresije.
Šta je obuzdavanje? U pitanju je politika koju je Vašington primenjivao prema Sovjetskom Savezu u toku Hladnog rata, a čiji je arhitekta Džordž Kenan. Ova politika podrazumevala je odupiranje ekspanziji ne samo Sovjetskog Saveza kao države, već i komunističke ideologije i pokreta svuda u svetu. U tom smislu, obuzdavanje je bilo isključivo defanzivna strategija. Odmah se postavlja pitanje je li takva politika u ono vreme imala smisla, odnosno da li je opasnost od ekspanzije Sovjetskog Saveza/komunizma bila realna? Sovjetski Savez je nesumnjivo bio slabiji igrač od SAD, pogotovo ako američkoj moći pridodamo i moć ekonomski naprednih saveznika. Međutim, Moskva je imala prednost geografskog položaja, nalazeći se u „predelu srca“ Evroazije (izraz geopolitičara Makindera), koji sadrži veliku resursnu osnovu i omogućava širenje u svim pravcima. SAD su se nalazile na po veličini kopna, broju stanovnika, resursnoj i ekonomskoj osnovi manjoj zapadnoj hemisferi. U suočavanju sa nadmoćnijim sovjetskim konvencionalnim snagama, koje su se neposredno posle Drugog svetskog rata našle u srcu Evrope, Amerikancima je pri projekciji moći smetala „stopirajuća moć vode“ (Miršajmerov izraz). Uz to, komunistička ideologija bila je u ono vreme privlačna širokim narodnim masama – najpre u ratom uništenoj i osiromašenoj Zapadnoj Evropi, a zatim i u Trećem svetu, nastalom u velikom talasu dekolonizacije. U tim uslovima, defanzivna politika SAD usmerena na zaustavljanje dalje ekspanzije Sovjetskog Saveza i komunizma imala je realnog smisla, u prvih dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata siguno, a u velikoj meri i do samog kraja Hladnog rata. Za više od toga, SAD i Zapad u celini nisu bili ni sposobni – čak i povoljne prilike za „roll back“, odnosno ofanzivnu akciju koja bi naterala Sovjetski Savez da napusti deo svoje sfere uticaja, nisu se usuđivali da koriste (dobar primer je Mađarska revolucija 1956).
Šta se promenilo sa krajem Hladnog rata? Sovjetski Savez je napustio svoju evropsku sferu uticaja i prestao da pomaže komunističke i slične pokrete u drugim delovima sveta. Zatim je i sam napustio komunističku ideologiju, krenuo putem ekonomske transformacije i raspao se. Na njegovom mestu preostala je Rusija – zemlja znatno manja po veličini i broju stanovnika, a naročito po ekonomskoj i vojnoj moći, bez univezalne ideologije kojom bi privukla one što bi da menjaju svet. Od dve supersile, preostala je samo jedna – SAD, koja je u svoju sferu uticaja uvukla veliki deo sveta koji se do tada držao manje-više nesvrstano, ili je pak bio u sovjetskoj sferi uticaja. Rusija je od početka 21. veka ojačala, ali je i dalje značajno slabija od SAD, čiji se vojni savez NATO u međuvremenu proširio do njenih granica. Jasno je da u ovakvim uslovima politika obuzdavanja Rusije nema smisla – ni devedesetih ga nije imala, nema ga ni danas – jer današnja Rusija niti je sposobna, niti je spremna na ofanzivu, pa se protiv nje ne može delovati defanzivno. Koen i Miršajmer su bili na dobrom putu kada su to pri kraju emisije konstatovali, ali im je falilo još nešto – eksplicitno priznanje da su SAD te koje vode ofanzivnu, agresivnu politiku prema Rusiji, te da je suštinsko pitanje – kako njih obuzdati? Proširenje NATO na istok, dakle, nikada i nikako nije moglo da bude u službi obuzdavanja Rusije, već je ono upravo ključni deo strategije agresije na nju – pokušaja da se ona stavi u bezbednosno inferioran položaj, sa konačnim ciljem oduzimanja joj statusa nezavisne velike sile i njenog pretvaranja u još jednog američkog vazala. Ako već pravimo paralelu sa 1914. (ili još bolje 1941, kada je Hitlerova Nemačka napala Sovjetski Savez), nije Rusija ta koja treba da se poredi sa Nemačkom – Miršajmer pravilno kaže da ona nema veze sa tadašnjom Nemačkom, ali propušta da doda da zato SAD imaju, jer su supersila (moćnija nego što je Nemačka ikad bila) usmerena na agresiju sa ciljem osvajanja sveta.
Čudi me da Miršajmer nije izvukao zaključak iz sopstvenog ofanzivnog realizma. Po njemu, savremeni međunarodni sistem sadrži tri velike sile – SAD, Rusiju i Kinu, od kojih su samo SAD supersila, značajno moćnija od ostalih. Na taj način, ovaj sistem se uklapa u Miršajmerovu definiciju neuravnoteženog multipolarnog sistema, gde je jedna sila potencijalni hegemon, te je takav sistem izrazito nestabilan i podložan izbijanju rata. Dodaću da i lično smatram ovu asimetriju u moći SAD i Rusije mnogo opasnijom od hladnoratovske bipolarnosti, upravo zato što Amerikance sopstvena nadmoć mami da se ponašaju agresivno (za razliku od Hladnog rata, gde ih je ravnoteža moći pdosticala na defanzivnu politiku obuzdavanja), a tu je i geopolitički momenat koji pominje Koen – izbijanje kriza u neposrednom susedstvu Rusije. Ukrajinska kriza u tom smislu nije početak nikakvog novog obuzdavanja Rusije, već pokušaj iste da obuzda ekspanziju Sjedinjenih Država (kako je to prethodno učinila na Bliskom istoku, u sirijskoj krizi, odnosno na Zakavkazju, ratom protiv Gruzije). Neko će reći – pa Rusija je anektirala Krim, sad preti da okupira istočne delove Ukrajine (šteta što Lavel nije dao Miršajmeru da završi komentar o tome), šta je to ako nije ekspanzija? Teritorijalna ekspanzija jeste, ali mi ovde ne govorimo o državnoj teritoriji, već o sferama uticaja (SAD preko sto godina nisu anektirale nijednu teritoriju, pa ipak konstantno šire svoju sferu uticaja). Šta predstavlja teritorijalno proširenje Rusije u Ukrajini, nego jednu suštinski defanzivnu akciju sa ciljem očuvanja postojećeg uticaja u njoj, odnosno sprečavanja da cela Ukrajina pripadne Zapadu? Ako bi se kao rezultat ove krize Ukrajina podelila na proruski i prozapadni deo, to suštinski ne bi mnogo promenilo – jedino što bismo umesto celovite tampon države između Istoka i Zapada imali dva njena dela, jedan na Istoku, drugi na Zapadu. Nasuprot tome, pripajanje cele Ukrajine zapadnoj sferi uticaja tako što bi puleni Vašingtona u Kijevu uspostavili kontrolu nad pobunjenim oblastima na istoku, predstavljalo bi suštinsku promenu i uspeh američke agresije na prostoru severne obale Crnog mora.
I to ne bi bio kraj američke ekspanzije, jer bi SAD i dalje ostale pojedinačno najmoćnija sila, sa u identitet ukorenjenom težnjom ka univerzalizmu i eliminisanju različitosti (o čemu Miršajmer, doduše, kao realista ne govori), te bi ostalo pitanje kako ih obuzdati. Štaviše, nije sigurno ni da li će se pomenuta podela sfera uticaja u Ukrajini završiti bezbolno, te bih još jednom podsetio na Koenovu procenu da nam preti realna opasnost od rusko-američkog rata. Ako pak sve prođe bez toga, američka agresija će se nastaviti. Ako u ovom trenutku ne može vojnim sredstvima, primeniće se neka druga – ekonomske sankcije sa ciljem izolacije i urušavanja ekonomske moći Rusije, sponzorisanje „pete kolone“ u Moskvi koja treba da zbaci Putinov režim, i sl. Ali, bitno je naglasiti da je to agresija, a ne obuzdavanje. Obuzdati treba Vašington, a to je tek jako teško vojnim, pa i ekonomskim putem, i to svakako ne može da učini samo Rusija. Možda je najbolje rešenje u „petoj koloni“ – jačanju u samim SAD onih (u pravom smislu patriotskih) snaga koje se zalažu za drugačiju Ameriku, za njenu novu spoljnu politiku i ulogu na svetskoj sceni. Svoj doprinos usponu ovakvih snaga mogu, zašto da ne, da daju i Koen i Miršajmer, time što bi napravili i taj poslednji korak ka priznanju da je njihova zemlja trenutno jedna agresivna, militantna sila koja hoće da osvoji svet i nametne svima nama svoje viđenje „kraja istorije“. Time bi u potpunosti opravdali etiketu „jeretika“, koju su sami sebi nalepili.
Vladimir Trapara
Tema emisije bila je „Obuzdavanje 2“, od čega i potiče ovakav naslov članka. Radi se o politici obuzdavanja (containment) koju su Sjedinjene Države u toku Hladnog rata vodile protiv Sovjetskog Saveza. Pitanje koje se sada postavlja jeste da li se SAD sa ukrajinskom krizom vraćaju na tu vrstu politike i može li ona da bude uspešna protiv današnje Rusije? Oba gosta su dobro primetila da je Vašington odgovoran za najnovije zaoštravanje odnosa sa Rusijom, primarno zbog proširenja NATO na istok, u kome Rusija prirodno vidi pretnju. Miršajmer je ustanovio da su SAD mogle da vode takvu politiku devedesetih, dok je Rusija bila slaba, ali da danas kad je Rusija ojačala proširenje NATO mora da naiđe na otpor. Koen je otišao i dalje rekavši da u ovom trenutku postoji realna opasnost od rata Rusije i SAD, jer je NATO zašao duboko u rusko dvorište – za razliku od Hladnog rata, kada je poprište kriza bio Berlin, udaljen od obe supersile, sada je to Ukrajina, na samoj ruskoj granici (uporedite ovo sa najopasnijom krizom u toku Hadnog rata – na Kubi, ostrvu koje se nalazi uz samu američku obalu, i sve će vam biti jasno). Međutim, kada je u pitanju samo obuzdavanje, gosti su izrekli samo pola suštine. Pritom su se našli u protivrečnosti. Najpre su dali (pogrešnu) ocenu da je smisao proširenja NATO na istok od početka bio ni u čemu drugom nego u obuzdavanju Rusije, da bi Miršajmer na kraju rekao kako obuzdavanje Rusije nema smisla. Upitan od voditelja Pitera Lavela da napravi paralelu između 2014. i 1914, Miršajmer je odgovorio da paralele nema, jer onda je kao izazivač nevolja postojala moćna Nemačka usmerena na agresiju, a danas je tu Rusija koja niti je u toj meri moćna, niti agresivna, te je nema smisla obuzdavati. U čemu je problem? I Koen i Miršajmer ispravno zapažaju prirodu današnje Rusije i odsustvo smisla njenog obuzdavanja, ali propuštaju da nam saopšte nešto što bi bilo sasvim u skladu sa njihovim radom, a pritom bi bilo i istina – da SAD prema današnjoj Rusiji uopšte i ne sprovode politiku obuzdavanja, već agresije.
Šta je obuzdavanje? U pitanju je politika koju je Vašington primenjivao prema Sovjetskom Savezu u toku Hladnog rata, a čiji je arhitekta Džordž Kenan. Ova politika podrazumevala je odupiranje ekspanziji ne samo Sovjetskog Saveza kao države, već i komunističke ideologije i pokreta svuda u svetu. U tom smislu, obuzdavanje je bilo isključivo defanzivna strategija. Odmah se postavlja pitanje je li takva politika u ono vreme imala smisla, odnosno da li je opasnost od ekspanzije Sovjetskog Saveza/komunizma bila realna? Sovjetski Savez je nesumnjivo bio slabiji igrač od SAD, pogotovo ako američkoj moći pridodamo i moć ekonomski naprednih saveznika. Međutim, Moskva je imala prednost geografskog položaja, nalazeći se u „predelu srca“ Evroazije (izraz geopolitičara Makindera), koji sadrži veliku resursnu osnovu i omogućava širenje u svim pravcima. SAD su se nalazile na po veličini kopna, broju stanovnika, resursnoj i ekonomskoj osnovi manjoj zapadnoj hemisferi. U suočavanju sa nadmoćnijim sovjetskim konvencionalnim snagama, koje su se neposredno posle Drugog svetskog rata našle u srcu Evrope, Amerikancima je pri projekciji moći smetala „stopirajuća moć vode“ (Miršajmerov izraz). Uz to, komunistička ideologija bila je u ono vreme privlačna širokim narodnim masama – najpre u ratom uništenoj i osiromašenoj Zapadnoj Evropi, a zatim i u Trećem svetu, nastalom u velikom talasu dekolonizacije. U tim uslovima, defanzivna politika SAD usmerena na zaustavljanje dalje ekspanzije Sovjetskog Saveza i komunizma imala je realnog smisla, u prvih dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata siguno, a u velikoj meri i do samog kraja Hladnog rata. Za više od toga, SAD i Zapad u celini nisu bili ni sposobni – čak i povoljne prilike za „roll back“, odnosno ofanzivnu akciju koja bi naterala Sovjetski Savez da napusti deo svoje sfere uticaja, nisu se usuđivali da koriste (dobar primer je Mađarska revolucija 1956).
Šta se promenilo sa krajem Hladnog rata? Sovjetski Savez je napustio svoju evropsku sferu uticaja i prestao da pomaže komunističke i slične pokrete u drugim delovima sveta. Zatim je i sam napustio komunističku ideologiju, krenuo putem ekonomske transformacije i raspao se. Na njegovom mestu preostala je Rusija – zemlja znatno manja po veličini i broju stanovnika, a naročito po ekonomskoj i vojnoj moći, bez univezalne ideologije kojom bi privukla one što bi da menjaju svet. Od dve supersile, preostala je samo jedna – SAD, koja je u svoju sferu uticaja uvukla veliki deo sveta koji se do tada držao manje-više nesvrstano, ili je pak bio u sovjetskoj sferi uticaja. Rusija je od početka 21. veka ojačala, ali je i dalje značajno slabija od SAD, čiji se vojni savez NATO u međuvremenu proširio do njenih granica. Jasno je da u ovakvim uslovima politika obuzdavanja Rusije nema smisla – ni devedesetih ga nije imala, nema ga ni danas – jer današnja Rusija niti je sposobna, niti je spremna na ofanzivu, pa se protiv nje ne može delovati defanzivno. Koen i Miršajmer su bili na dobrom putu kada su to pri kraju emisije konstatovali, ali im je falilo još nešto – eksplicitno priznanje da su SAD te koje vode ofanzivnu, agresivnu politiku prema Rusiji, te da je suštinsko pitanje – kako njih obuzdati? Proširenje NATO na istok, dakle, nikada i nikako nije moglo da bude u službi obuzdavanja Rusije, već je ono upravo ključni deo strategije agresije na nju – pokušaja da se ona stavi u bezbednosno inferioran položaj, sa konačnim ciljem oduzimanja joj statusa nezavisne velike sile i njenog pretvaranja u još jednog američkog vazala. Ako već pravimo paralelu sa 1914. (ili još bolje 1941, kada je Hitlerova Nemačka napala Sovjetski Savez), nije Rusija ta koja treba da se poredi sa Nemačkom – Miršajmer pravilno kaže da ona nema veze sa tadašnjom Nemačkom, ali propušta da doda da zato SAD imaju, jer su supersila (moćnija nego što je Nemačka ikad bila) usmerena na agresiju sa ciljem osvajanja sveta.
Čudi me da Miršajmer nije izvukao zaključak iz sopstvenog ofanzivnog realizma. Po njemu, savremeni međunarodni sistem sadrži tri velike sile – SAD, Rusiju i Kinu, od kojih su samo SAD supersila, značajno moćnija od ostalih. Na taj način, ovaj sistem se uklapa u Miršajmerovu definiciju neuravnoteženog multipolarnog sistema, gde je jedna sila potencijalni hegemon, te je takav sistem izrazito nestabilan i podložan izbijanju rata. Dodaću da i lično smatram ovu asimetriju u moći SAD i Rusije mnogo opasnijom od hladnoratovske bipolarnosti, upravo zato što Amerikance sopstvena nadmoć mami da se ponašaju agresivno (za razliku od Hladnog rata, gde ih je ravnoteža moći pdosticala na defanzivnu politiku obuzdavanja), a tu je i geopolitički momenat koji pominje Koen – izbijanje kriza u neposrednom susedstvu Rusije. Ukrajinska kriza u tom smislu nije početak nikakvog novog obuzdavanja Rusije, već pokušaj iste da obuzda ekspanziju Sjedinjenih Država (kako je to prethodno učinila na Bliskom istoku, u sirijskoj krizi, odnosno na Zakavkazju, ratom protiv Gruzije). Neko će reći – pa Rusija je anektirala Krim, sad preti da okupira istočne delove Ukrajine (šteta što Lavel nije dao Miršajmeru da završi komentar o tome), šta je to ako nije ekspanzija? Teritorijalna ekspanzija jeste, ali mi ovde ne govorimo o državnoj teritoriji, već o sferama uticaja (SAD preko sto godina nisu anektirale nijednu teritoriju, pa ipak konstantno šire svoju sferu uticaja). Šta predstavlja teritorijalno proširenje Rusije u Ukrajini, nego jednu suštinski defanzivnu akciju sa ciljem očuvanja postojećeg uticaja u njoj, odnosno sprečavanja da cela Ukrajina pripadne Zapadu? Ako bi se kao rezultat ove krize Ukrajina podelila na proruski i prozapadni deo, to suštinski ne bi mnogo promenilo – jedino što bismo umesto celovite tampon države između Istoka i Zapada imali dva njena dela, jedan na Istoku, drugi na Zapadu. Nasuprot tome, pripajanje cele Ukrajine zapadnoj sferi uticaja tako što bi puleni Vašingtona u Kijevu uspostavili kontrolu nad pobunjenim oblastima na istoku, predstavljalo bi suštinsku promenu i uspeh američke agresije na prostoru severne obale Crnog mora.
I to ne bi bio kraj američke ekspanzije, jer bi SAD i dalje ostale pojedinačno najmoćnija sila, sa u identitet ukorenjenom težnjom ka univerzalizmu i eliminisanju različitosti (o čemu Miršajmer, doduše, kao realista ne govori), te bi ostalo pitanje kako ih obuzdati. Štaviše, nije sigurno ni da li će se pomenuta podela sfera uticaja u Ukrajini završiti bezbolno, te bih još jednom podsetio na Koenovu procenu da nam preti realna opasnost od rusko-američkog rata. Ako pak sve prođe bez toga, američka agresija će se nastaviti. Ako u ovom trenutku ne može vojnim sredstvima, primeniće se neka druga – ekonomske sankcije sa ciljem izolacije i urušavanja ekonomske moći Rusije, sponzorisanje „pete kolone“ u Moskvi koja treba da zbaci Putinov režim, i sl. Ali, bitno je naglasiti da je to agresija, a ne obuzdavanje. Obuzdati treba Vašington, a to je tek jako teško vojnim, pa i ekonomskim putem, i to svakako ne može da učini samo Rusija. Možda je najbolje rešenje u „petoj koloni“ – jačanju u samim SAD onih (u pravom smislu patriotskih) snaga koje se zalažu za drugačiju Ameriku, za njenu novu spoljnu politiku i ulogu na svetskoj sceni. Svoj doprinos usponu ovakvih snaga mogu, zašto da ne, da daju i Koen i Miršajmer, time što bi napravili i taj poslednji korak ka priznanju da je njihova zemlja trenutno jedna agresivna, militantna sila koja hoće da osvoji svet i nametne svima nama svoje viđenje „kraja istorije“. Time bi u potpunosti opravdali etiketu „jeretika“, koju su sami sebi nalepili.
Vladimir Trapara
RSS Feed
