„Kosovo je Turska, Turska je Kosovo“. Oko ove skorašnje izjave premijera Turske u Prizrenu poslednjih dana se u Srbiji digla neuobičajeno velika prašina kada su u pitanju reakcije na izjave stranih zvaničnika o Kosovu. Ceo državni vrh obrušio se na Erdogana, istina sa zakašnjenjem od jednog dana. Da će Erdogan posetiti Kosovo i podržati Tačija u kampanji za vlasti u Srbiji sigurno nije bilo tajna, pa ipak se čini da toj poseti nije pridavan veliki značaj, sve dok u medijima nije odjeknula pomenuta rečenica. Stiče se utisak da je i reakcija naše vladajuće elite onda više bila usmerena na domaću javnost, u želji da se pokaže kako sporna izjava neće proći bez odgovora, nego što je imala za cilj da izgladi „nesporazum“ sa Turskom. Zahtevi za izvinjenjem posebno dobro zvuče javnom mnjenju koje je naviklo da izvinjenja sluša isključivo od naših zvaničnika. Još jednom na delu možemo da vidimo standardnu boljku spoljne politike Srbije – previše forme, premalo suštine.

Zašto kažem da je prašina koja se digla neuobičajeno velika, pa zato što su, prvo, pripadnici srpske elite do sada bili skloni da trpe i bez adekvatnog odgovora prihvataju komentare koji su katkad bili mnogo više ponižavajući za Srbiju od onoga što je Erdogan rekao, naročito kada dolaze od pojedinih predstavnika Evropske unije. Drugo, slične izjave smo sa turske strane već mnogo puta čuli širom Balkana (u Bosni naročito), što od Erdogana, što od ministra spoljnih poslova, Davutoglua. Ne mogu da se otmem utisku da je ova paljba Beograda protiv aktuelnih turskih vlasti ohrabrena skorašnjom serijom protesta u Turskoj i posledičnim uzdrmavanjem Erdoganovog legitimiteta na domaćem terenu. Lav je ranjen, i sad je trenutak napasti ga – čini se da je logika koja preovlađuje. To nam između redova saopštavaju i formulacije pojedinih izjava koje čujemo u medijima ovih dana, usmerene protiv trenutne politike turskih vlasti uopšte i Erdogana posebno. Predsednik Nikolić je prokomentarisao udaljavanje aktuelnog turskog rukovodstva od Ataturkovih ideja, što praktično predstavlja kritiku načina na koji vladajuća AKP upravlja Turskom poslednjih deset godina i moglo bi se čak protumačiti kao mešanje u unutrašnje poslove ove zemlje. Juče sam čuo i komentar jednog analitičara koji nam skreće pažnju na razliku u stavovima Erdogana i predsednika Gula – vrlo zanimljiv komentar u svetlu približavanja predsedničkih izbora u Turskoj, gde mnogi očekuju kandidaturu Erdogana lično nakon što se u Ustav unesu izmene koje povećavaju predsednička ovlašćenja.

Suština je da vlasti u Srbiji koriste priliku da napnu mišiće pred domaćom i međunarodnom javnošću protiv nekoga koga vide kao već debelo kompromitovanog, iako ne postoji opipljiva spoljnopolitička korist koju zemlja od toga može da ima, niti kritike koje upućuju znače jači i nezavisniji položaj Srbije na regionalnom planu. Premijer Turske je svojom izjavom podvukao solidarnost Turske sa nezavisnom državom Kosovo – pa šta? Zar je to neobično ako se zna da je Turska među prvima priznala Kosovo još 2008? Ne vidim da smo prekinuli diplomatske odnose i saradnju sa Turskom zbog toga, naprotiv – poslednjih godina i politička i ekonomska saradnja značajno su porasle. Pa zašto nam onda smeta što Turska izražava bliskost i daje podršku zemlji koju smatra nezavisnom, ako nam već nije smetalo kad ju je priznala kao nezavisnu? Kao što rekoh, posredi je reakcija na formu, pre nego na suštinu, i to uz opasno igranje sa vatrom poput zloupotrebe unutrašnje političke nestabilnosti u Turskoj za kreiranje lažne slike o sopstvenom značaju i ozbiljnosti. Ovo je trenutak da razjasnimo par bitnih stvari o spoljnoj politici Turske prema Balkanu.

Poslednjih godina u srpskim političkim i akademskim krugovima prisutna je opsednutost fenomenom neoosmanizma, naročito otkako je profesor Darko Tanasković objavio knjigu o tome. Sama knjiga je po meni jako dobra, jer na vrlo sažet i jasan način otkriva suštinu onoga što se naziva neoosmanističkom politikom Turske. Međutim, kao i sa svakim akademskim štivom, tako se i ovde javlja problem poruke koju će čitalac izvući, pogotovo ako se radi o onome ko se u praksi bavi spoljnom politikom zemlje – da li će mu knjiga poslužiti da nepristrasno razume politiku jedne regionalne sile kako bi se realistički postavio prema njoj i maksimizirao nacionalni interes sopstvene zemlje, ili će knjizi pristupiti ideološki i posmatrati je kao priručnik za obračun sa silom koju vidi kao prirodnog geopolitičkog neprijatelja Srbije. Nažalost, mnogi zauzimaju upravo ovaj drugi pristup. U Turskoj se vidi akter koga treba držati što dalje od Srbije, a u neoosmanizmu politika koja je automatski štetna po naše interese, te joj se treba svim silama suprotstaviti.

Šta je zapravo neoosmanizam? Odgovor na to pitanje vraća nas daleko u istoriju – u potragu za turskim identitetom, za onim što je Turska tradicionalno bila i kako je postala ovo što je danas. Savremena Evropa uglavnom se zasniva na nacionalnim državama, koje su se na razne načine formirale u moderno doba, a prevashodno raspadom imperija, s jedne strane, i prevazilaženjem feudalne rascepkanosti, sa druge. I Turska je nastala od nekadašnje imperije – Osmanlijskog carstva. Ali, to je bila jedna specifična imperija, koja je jako dugo trajala i udarila neizbrisiv pečat onome što je danas turski nacionalni identitet. Sve države su u izvesnoj meri „imaginarne zajednice“, jer počivaju na veštačkom oblikovanju nacionalnog identiteta – traženju onoga što raznolike pojedince spaja u jedno društvo kojim upravlja suverena vlast na određenoj teritoriji, istovremeno ih razlikujući i teritorijalno razgraničavajući u odnosu na pojedince koji pripadaju nekim drugim društvima i kojima upravlja neka druga vlast. Međutim, nisu sve države podjednako imaginarne, jer neke osnovu identiteta imaju u državotvornoj etničkoj grupi, koja postoji i pre države. Lakše je obrazovati naciju od pojedinaca koji imaju isti jezik, kulturu i svest o zajedništvu, nego ukoliko ih spaja samo to što žive na istoj teritoriji. Upravo je ovo problem sa kreiranjem nacionalnih država od multietničkih imperija, koji nije poštedeo ni Osmanlijsko carstvo.

Identitet ove imperije još od ranih dana njene teritorijalne ekspanzije oslanjao se na dva stuba. Jedan je bila državotvorna, takođe imperijalna tradicija pokorenog vizantijskog carstva – sa padom Carigrada 1453. jedno carstvo je praktično zamenilo drugo na istoj geografskoj lokaciji, ali je imperijalni princip ostao isti. Drugi stub je religija – islam, koji je povezivao najveći deo etnički vrlo raznolikog stanovništva carstva pod vlašću sultana, koji je istovremeno bio i duhovni poglavar svih muslimana sveta (svetske islamske zajednice – Ume). Bitno zakasnivši u odnosu na evropski trend nacionalnog buđenja, mladoturci su nakon revolucije 1908. pokušali da pretvore carstvo u naciju. Naravno, nisu uspeli. Turska će se transformisati u modernu državu sa znatno manjom teritorijom od one koju je imalo Osmanlijsko carstvo – u granicama približnim današnjim – tek nakon Prvog svetskog rata, kada je Kemal Ataturk vojnim naporom uspeo da spreči da se ova teritorija svede tek na svoje anadolijsko jezgro. I pored višedecenijskih napora samog Ataturka i njegovih sledbenika – kemalista – da Tursku ustroje kao strogo nacionalnu državu, reformisanu na sekularnim osnovama i spoljnopolitički orijentisanu isključivo ka Evropi i Zapadu, viševekovno osmanlijsko nasleđe pokazalo se kao snažnije. Čim su se sa krajem Hladnog rata počeli da stvaraju uslovi, u Turskoj jača unutrašnja i spoljnopolitička orijentacija oslonjena na ovo nasleđe, koja podrazumeva labavljenje kemalističke interpretacije nacionalnog, sekularnog i prozapadnog. Ova orijentacija kulminira od dolaska na vlast Erdoganove AKP.

Kada Davutoglu kaže kako „u Turskoj živi više Bošnjaka nego u Bosni, više Albanaca nego u Albaniji, više Abhaza nego u Abhaziji“, on upravo skreće pažnju na to da je etnički sastav Turske i nakon raspada imperije ostao vrlo raznolik, uprkos teritorijalnom smanjenju države i izgradnji turske nacije u tim okvirima. Neoosmanističkoj interpretaciji je zato strana stroga teritorijalna podela između nacija. Isti ljudi koji žive u okvirima današnje Turske žive i van nje, na prostoru nekadašnjeg Osmanlijskog carstva, te se nacionalni identitet ove zemlje ne može svesti na njene državljane, a pogotovo ne na etničke Turke (što je samo po sebi vrlo fluidan pojam ako se ima u vidu ovakva istorijska tradicija). Pored istorijske tradicije, u neoosmanizmu bitnu ulogu igra i geografija, tj. poimanje položaja Turske kao središnje države evroazijsko-afričke kopnene mase, što zahteva multidimenzionalnost u spoljnoj politici i aktivniji nastup prema susednim regionima. Stoga neoosmanizam u sebi sadrži značajnu dozu eklekticizma. On koristi i etnički činilac da bi ojačao uticaj među turkofonim narodima Zakavkazja i Srednje Azije (koja nikad nije bila u sastavu Osmanlijskog carstva). Prema Bliskom istoku koristi verski činilac islama. Prema Balkanu, pak, najznačajniji činilac na koji se Turska u ekspanziji svog uticaja oslanja jeste osmanlijska državna tradicija. Davutoglu je više puta gostujući u državama Balkana govorio o osmanlijskom periodu kao periodu mira, stabilnosti i prosperiteta, nasuprot turbulentnim godinama koje su usledile po raspadu carstva i u kojima se jedan deo Balkana (Zapadni Balkan – gde je i Srbija) i dalje nalazi. Otuda bih se samo delimično složio sa Dušanom Prorokovićem, koji kaže da se neoosmanizam na Balkanu oslanja na „muhamedanski faktor“.

Tačno je da se u svom „povratku na Balkan“ Turska pretežno oslanja na muslimansko stanovništvo, pre svega Bošnjake i Albance, koji ujedno i gledaju najblagonaklonije na njen uticaj. Međutim, činjenica je da ovi narodi naseljavaju samo manji deo poluostrva, čije je većinsko stanovništvo ipak sastavljeno od hrišćanskih naroda. Ovo važi čak i za Zapadni Balkan, a kamoli za Balkan u celini. Podržavanjem isključivo muslimanske manjine protiv hrišćanske većine ne može se ojačati uticaj u regionu, već bi takva strategija mogla da bude samo kontraproduktivna. Otuda pomenuti eklekticizam i naglašavanje pozitivnih strana osmanlijskog državotvornog nasleđa, koje se u novijoj varijanti javlja kao ideja o regionalnoj integraciji pod vođstvom Turske. Ova integracija zamišljena je kao sredtsvo za regionalnu političku i ekonomsku stabilizaciju, koja bi trebalo da odigra ulogu dopune (ili čak alternative) članstvu država regiona u Evropskoj uniji. Ovako isplaniranom političkom prodoru Turska nastoji da pripremi teren pomoću dve druge vrste prodora: ekonomskog – gde se zemljama regiona stavlja u izgled profit od saradnje sa turskom ekonomijom u ekspanziji; kulturnog – gde se nastoje sruštiti stereotipi koje balkanski hrišćani imaju o Turskoj, putem naglašavanja kulturne bliskosti (na primer, pomoću turskih TV serija). Prenaglašavanje islamskog činioca u spoljnoj politici Turske je, međutim, najodgovornije za stereotipe koje Srbija ima prema odnosima s ovom zemljom, a oni se na duži rok mogu pokazati štetnim po nacionalni interes. Deo problema leži u izjednačavanju dveju stvari koje su zapravo u korenu različite.

Naime, isti oni koji govore o Turskoj kao prirodnom geopolitičkom neprijatelju Srbije, ističu i to da je Turska zapravo perjanica američke politike na Balkanu, čiji je cilj slabljenje Srbije putem podržavanja svih njenih protivnika. Činjenica je da su se američka i turska politika prema Balkanu devedesetih prošlog veka u najvećoj meri poklopile na štetu srpskog naroda. Međutim, u pitanju su dve ipak različite politike. SAD nastoje da ostvare svoj balkanski dizajn, koji podrazumeva relativno slabu Srbiju, budući da je ova zbog svoje istorijske tradicije i geografskog položaja od američke elite viđena kao akter koji im može najviše pomrsiti račune u kontroli nad Jugoistočnom Evropom. Oni su podržali protivnike Srba u ratovima kao instrument ostvarivanja ovog dizajna. Turska ih je, pak, podržala jer su oni njena muslimanska braća, najvidljiviji ostaci njene osmanlijske vladavine Balkanom. Ona se kratkoročno stavila u službu američkog balkanskog dizajna, samo da bi na duži rok pokušala da ostvari sopstveni dizajn koji se ne mora u svemu poklapati sa američkim. Ovo podrazumeva pridobijanje za taj dizajn i drugih regionalnih aktera mimo muslimana, dakle i Srbije, koja je središnja država regiona i bez koje se ne mogu zamisliti nikakva politička stabilnost, ni regionalna integracija. Dok SAD i njihovi saveznici iz EU prema Srbiji nastupaju pre svega političkim ucenama, Turska stavlja naglasak na pomenuti ekonomski i kulturni prodor. Ova razlika u pristupu i ciljevima jeste šansa za Srbiju.

Da između turskih i američkih imperativa ne postoji apsolutno poklapanje, jasnije se poslednjih godina videlo u nekim drugim regionima, po pitanjima kao što su Kipar, Palestina, Iran, genocid nad Jermenima… Ako na prvi pogled i deluje da je Turska podredila ekspanziju svog uticaja u susednim regionima američkom balkanskom, bliskoistočnom, zakavkaskom i srednjoazijskom dizajnu, same SAD odavno već sumnjičavo gledaju na neoosmanistički projekat, usled bojazni da bi on mogao previše da se osamostali u odnosu na njih. O tome svedoči i niz depeša iz američke ambasade u Ankari, koje su 2010. procurele putem Vikiliksa, gde se AKP i Erdogan kritikuju i oko spoljne i oko unutrašnje politike. Naivno bi bilo misliti da su pomenuti protesti protiv Erdogana na ulicama turskih gradova slučajni, te da u njima nema iste matrice koja je bila prisutna u Srbiji 5. oktobra, postsovjetskim obojenim revolucijama i arapskom proleću – i istih spoljnih aktera koji se tom matricom služe radi sopstvenih interesa. I ovo je šansa za Srbiju da ostvari svoje interese – ali ne na način na koji se ona ponaša poslednjih dana.

Činjenica je da se spoljna politika Turske, ali i unutrašnja politička stabilnost, nalaze u sve većim problemima. Od Davutogluove koncepcije „nula problema sa susedima“ došlo se gotovo do „nula prijatelja među susedima“. To ne znači da Srbija treba da se pridruži trendu napada na aktuelnu tursku elitu, jer se time neće automatski naći u društvu „dobrih momaka“, niti vidim kakvu bi korist mogla da izvuče iz svega. Pogotovo ne treba da zateže odnose sa ovom značajnom silom zbog jednog pitanja koje je za tu silu odavno rešeno (kao i za još preko 100 država sveta), te zbog izjave koja se nimalo ne razlikuje od onih na kakve smo već navikli. Davutoglu je svojim uravnoteženim pokušajem da sa našim ministrom Mrkićem izgladi nesporazum pokazao da mu je stalo do dobrih odnosa sa Srbijom. Pokušajmo da razumemo Turke i iskoristimo to. Turska je Turska, ima svoje interese u regionu i sprovodi ih na način za koji smatra da je optimalan. Na drugoj strani, Srbija je Srbija, mala zemlja u srcu Balkana, koja mora da nađe način da sprovede sopstvene interese u odnosu sa susedima, kao i regionalnim i velikim silama. Ideološki pristup treba zameniti realpolitičkim – razmotriti koji su to elementi gde bi sa Turskom možda bilo lakše postići neka povoljnija politička rešenja za nas od onih koje nam nudi američki dizajn. Bliskost Turaka sa balkanskim muslimanima ovde nije prepreka, već upravo prednost. Dok su muslimani za Amerikance instrument slabljenja Srbije, a njihove žrtve statistika pogodna za svaljivanje moralne krivice na srpski narod, Turskoj je zaista stalo do dobrobiti njene muslimanske braće. To znači da bi ona morala da se založi za nekakav kompromis sa Srbijom. Jer bez kompromisa Balkan i dalje ostaje trusno područje na kome su mogući novi sukobi, a u tim sukobima bi opet muslimani podneli velike žrtve. Jednako kao što nam ni naša histerija kad čujemo „Kosovo je Turska“ neće pomoći da zaštitimo preostale Srbe na Kosovu.

Vladimir Trapara

Pre nekoliko dana, jedna od udarnih vesti u svetskim medijima bio je telefonski razgovor američkog i iranskog predsednika, Obame i Ruhanija, što je ujedno i prvi razgovor zvaničnika dveju država na najvišem nivou još od iranske revolucije. Tek što je svetska javnost apsorbovala saznanje o mogućnosti da se kriza oko sirijskog hemijskog oružja (a i sam sirijski sukob) reši diplomatskim putem, na dnevni red došla je i slična inicijativa u pogledu iranskog nuklearnog programa. Da li to znači da je na pomolu stabilniji i mirniji Bliski istok, te da diplomatija u ovom tradicionalno turbulentnom regionu napokon dobija šansu? Sumnjam, štaviše vrlo sam pesimističan po pitanju izgleda za mirno transformisanje bliskoistočnih osa sukoba u niti koje povezuju dojučerašnje neprijatelje. Upravo mi enigma Ruhani i daje povoda za pesimizam, jer sam i u njoj, kao i u više prethodnih slučajeva kad su vesti sa Bliskog istoka u pitanju primetio isto – zamagljivanje suštine. Da bismo odgovorili na pitanje da li određena diplomatska inicijativa može da doprinese rešavanju nekog sukoba, moramo prvo da utvrdimo gde leži ključni uzrok sukoba, a zatim i da li je i u kojoj meri ta inicijativa adekvatna za otklanjanje datog uzroka. Po mom mišljenju, ne samo da Ruhanijeva inicijativa ne dotiče suštinski uzrok sukoba SAD i Irana, već ni iza nje, niti iza Obaminog predusretljivog odgovora, ne stoji iskrena namera da se sukob reši i dve zemlje približe.

Da vidimo najpre šta se tačno zbilo. Ruhani je održao jedan vrlo lep govor u Generalnoj skupštini UN, u kome je između ostalog govorio o zlu koje nuklearno oružje samo po sebi predstavlja, te negirao da je nuklearni program njegove zemlje ikada imao drugi karakter osim miroljubivog. U tom smislu, on je izrazio spremnost da pruži sva potrebna uverenja svetskoj javnosti da je to tako, tj. da Iran ne nastoji da stekne nuklearno oružje – ono za šta ga Izrael i SAD već godinama optužuju, zbog čega se Iran nalazi i pod sankcijama Saveta bezbednosti i što slovi kao mogući povod za preventivni rat protiv Islamske republike. U toku zasedanja GS UN dosta se govorilo o mogućem susretu i istorijskom rukovanju američkog i iranskog predsednika. Pa ipak, navodno zbog nedostatka vremena, sve se svelo na skromniju, ali i dalje senzacionalnu varijantu – telefonski razgovor. U njemu je Obama pozitivno odgovorio na inicijativu Ruhanija i izrazio uverenje da bi se kriza oko iranskog nuklearnog programa zaista mogla rešiti diplomatskim putem.

Hajde da pretpostavimo da Iran narednih meseci uradi ono što je neophodno da pruži dokaze da je njegov nuklearni program isključivo miroljubiv, i da mu SAD to priznaju – da prestanu sa optužbama i huškanjem na rat kojim bi bio zaustavljen navodni put Irana ka atomskoj bombi. Hoće li time biti rešen sukob Irana i SAD, koji traje već tri i po decenije? Hoće, ako je uzrok ovog sukoba zaista u tome što Iran želi atomsko oružje. Međutim, sve i da ga Iran zaista želi, to nikako ne može biti uzrok, već upravo posledica sukoba i egzistencijalne pretnje koju iranske vlasti vide u aktivnosti svetske sile broj jedan u svom okruženju. Ako se Iran ne pridržava fatve ajatolaha protiv nuklearnog oružja, ili je makar ambivalentan u tom pogledu, to je zato što zna da je nuklearno oružje najpouzdanije sredstvo odvraćanja kada ste suočeni sa konvencionalno nadmoćnijim agresorom. To je već jako dobro elaborirano u nauci o međunarodnim odnosima, od pokojnog Keneta Volca, pa dalje – ako steknete nuklearno oružje, Amerikanci vas neće napasti. Sa druge strane, agresivne namere i jesu jedini razlog zašto Amerikancima smeta pomisao o nuklearnom Iranu, jer onda ne bi smele da ga napadnu. Ključ je upravo u tome što SAD sve vreme imaju na umu napad na Iran kao krajnju opciju za obračun sa ovom zemljom, pri čemu ih vode potpuno drugi motivi nego što je atomsko oružje. Da vidimo koji su to motivi.

Sjedinjenim Državama samo postojanje režima u Teheranu predstavlja problem, te je sve što one rade u poslednjih tridesetak godina kad je Iran u pitanju usmereno na rušenje tog i ponovno instaliranje proameričkog marionetskog režima (poput onog od pre revolucije, na čelu sa šahom Muhamedom Rezom Pahlavijem) u ovoj zemlji, kao krajnji cilj. Iranski režim smeta eliti SAD samom činjenicom da je nastao kao izraz tradicionalne iranske želje za nezavisnošću. Homeinijeve pristalice su revoluciju videle kao svrgavanje marionetskog šahovog režima, samim tim nacionalno oslobođenje od dominacije SAD, koje su prozvale „Velikim Satanom“. Sjedinjene Države u svom svetskom hegemonističkom pohodu i inače ne mogu da trpe nezavisnost drugih zemalja, ali Irana posebno, iz dva osnovna razloga – strateškog i identitetskog.

Strateški razlog ogleda se u tome što je Iran izuzetno bitna država da bi SAD tek tako mogle da zanemare činjenicu da nije pod njihovom kontrolom. U pitanju je snažna regionalna sila sa velikom teritorijom i stanovništvom, bogatstvom resursima, te solidnom ekonomskom i vojnom snagom. Uz to, Iran ima i jako važan geopolitički položaj. On dobrim delom svoje obale izlazi na za SAD strateški važan Persijski zaliv. Uz to, on je uz Rusiju jedina značajnija sila koja se većim delom svoje teritorije prostire na području koje je Makinder nazvao evroazijskim Hartlendom, te bi samim tim kontrola nad Iranom predstavljala korak u američkom ovladavanju ovim prostorom (što je po Makinderu prečica ka dominaciji evroazijskim svetskim ostrvom, a zatim i celim svetom). Pokušaj uspostavljanja kontrole nad Iranom (time i celim Bliskim istokom) za američku elitu postaje posebno značajan poslednjih godina, nakon što je pokušaj da se ovlada Istočnom Evropom (koja je po Makinderu glavna prečica ka ovladavanju Hartlendom) doživeo neuspeh, usled poraza Gruzije u ratu protiv Rusije i kasnijeg povratka na vlast proruskih snaga u Ukrajini. Od izbijanja „Arapskog proleća“, Amerikanci pojačano insistiraju na ostvarivanju svog bliskoistočnog dizajna, kao zamene za neuspeli istočnoevropski, sa ciljem da se sa južne strane približe „mekom trbuhu“ Rusije – Kavkazu i Srednjoj Aziji.

Identitetski razlog, pak, zašto se aktuelni iranski režim ne uklapa u američki bliskoistočni dizajn, leži u samoj prirodi ovog režima (koja je, kao i želja za nezavisnošću, u velikoj meri izraz tradicije iranskog društva). Šiitska „islamska demokratija“, jedinstvena u svetu kao oblik uređenja društva, jeste pretnja za Sjedinjene Države samim tim što „radi“, tj. što isporučuje svom društvu ona dobra za koja američka elita tvrdi da ih može isporučiti jedino liberalna demokratija. Iran je (uprkos izvesnim podbačajima u poslednjih nekoliko godina) jedna od najdemokratskijih država na Bliskom istoku, a u pogledu tehnološkog razvoja zaostaje jedino za Izraelom. Primer da jedan sistem različit od liberalne demokratije (bio on socijalizam, islamska demokratija, ili nešto treće) može da u isto vreme ostvari zavidan stepen demokratije i tehnološkog razvoja, obesmišljava svrhu američke težnje za globalnom dominacijom, jer se ta svrha sastoji u obezbeđivanju globalne pobede liberalne demokratije kao jedinog ispravnog sistema nad svim alternativama. Štaviše, svrha samih SAD kao jedinstvene države se sastoji u baštinjenju liberalne demokratije. Vrednost individualizma na kojoj ona počiva i koja ideološki spaja raznoliko stanovništvo SAD u homogeno društvo nalazi se u srži američkog identiteta i njihove samoproklamovane „izuzetnosti“. Da bi sačuvale ovaj identitet, kao i nacionalno jedinstvo i globalnu poziciju, SAD moraju da se suprotstave svakom alternativnom modelu organizovanja društva koji preti da postane uspešan. To je identitetska suština animoziteta američke elite i režima u Teheranu.

Kako je, dakle, krajnji cilj SAD rušenje režima u Teheranu i preoblikovanje iranskog društvenog uređenja, ne može se očekivati da one ovaj sukob smatraju rešenim pre nego što ga okončaju u svoju korist. Čak imam rezerve i prema mogućnosti da se reši makar pitanje iranskog nuklearnog programa. Nesumnjivo je da bi Amerikanci imali koristi od odustajanja Irana od atomskog oružja (ako on uopšte želi da ga stekne), jer bi onda smeli da ga napadnu kad za to dođe vreme. Međutim, činjenica je da SAD sve vreme optužuju Iran za razvijanje nuklearnog oružja, postojala ona ili ne. Diplomatsko rešenje ovog problema izbilo bi Amerikancima iz ruku ovu vrstu optužbi kao dobar izgovor za sankcije i moguću vojnu intervenciju protiv Irana, što bi otežalo njihov obračun sa režimom u Teheranu. Stoga sumnjam u iskrenost američke želje da dođe do sporazuma o nuklearnom programu Irana. Sve i da predsednik Obama lično ima tu želju, američkim spoljnopolitičkim establišmentom dominiraju struje koje bi ga u tome blokirale. Kao što su svojevremeno blokirale tri pokušaja približavanja sa Iranom u vreme liberalnog predsednika Hatamija, te priliku koju su SAD imale sa Ahmadinedžadom. U ovakvom mišljenju me dodatno učvršćuje i ono što sam zaključio o iskrenosti druge strane – iranske.

Poslednjih meseci, a naročito nakon zasedanja Generalne skupštine, u novoizabranom predsedniku Irana mnogi vide jedno drugačije lice Irana, lice koje obećava jednu novu epohu iransko-američkih odnosa i ukupne situacije na Bliskom istoku. Na stranu to što sam objasnio zašto zapravo od SAD zavisi dokle će ovaj sukob trajati, ali ne vidim ni da bi teheranskom režimu u ovom trenutku sasvim odgovaralo diplomatsko rešenje krize oko nuklearnog programa. Ruhani jeste novo lice, ali ko je zapravo Ruhani? Iako nemam simpatije za izraelsku spoljnu politiku i njihovog premijera Netanjahua, prinuđen sam da se složim sa istim u pogledu ocene koju je ovaj izneo nakon pomenutog zasedanja Generalne skupštine – da je Ruhani „vuk u jagnjećoj koži“. Istina, ne u smislu koji ta sintagma ima za Netanjahua. Lično ne padam na dugogodišnju propagandu Tel Aviva i njegovih lobista širom sveta, koja se služi najperfidnijim sredstvima (poput namernog pogrešnog prevođenja izjava iranskih zvaničnika) sa ciljem da dokaže kako u Teheranu stoluje jedan zli režim koji bi da izbriše Izrael i Jevreje sa lica zemlje (da bih objasnio zašto Izraelci to rade, morao bih da napišem potpuno novi članak). Ako se nekoj od regionalnih sila na Bliskom istoku ne mogu pripisati ofanzivne namere, onda je to Iran.

Ova zemlja poslednji put je bila imperija još u Starom veku, poslednji put se našla u teritorijalnoj ekspanziji u sedamnaestom, a pokrenula ofanzivni rat (koji je izgubila) u prvoj polovini devetnaestog veka. Poređenja radi, koliko puta su Sjedinjene Države samo u poslednjih dvadeset godina kretale u ofanzivni rat? Istorijsko iskustvo, ali i niz drugih činilaca, teraju Iran da u spoljnoj politici bude odmeren i oprezan, da igra svoju tradicionalnu igru šaha (za razliku od Amerikanaca, koji igraju poker, često blefirajući). Nakon gubitka sopstvene imperije, Iran je više od milenijuma ugavnom u situaciji da vodi egzistencijalnu borbu, braneći se od raznih drugih imperija (rimske, arapske, turske, ruske, britanske…; otuda se u iranskom društvu učvrstila pomenuta težnja ka nezavisnosti). Ideologija iranske revolucije jeste zapaljiva, ali je isto tako činjenica da je Iran zemlja u kojoj preovlađuju šiiti, koji su u ukupnom islamskom svetu manjina. Ovo bitno ograničava mogućnosti za izvoz revolucije, sve i da Iran želi da je izveze, što je takođe upitno, s obzirom da se ipak radi o autohtonom iranskom projektu. Iran jeste moćna država, ali koji god element tvrde i meke moći da razmotrimo, videćemo da u svakom od njih zaostaje za jednom ili više zemalja regiona, tako da o nekoj izglednoj prilici za regionalnu hegemoniju nema govora. I sama geografija govori protiv ekspanzionizma – kada pogledate fizičku kartu Bliskog istoka, videćete da je većina iranskih granica prirodna, da se praktično ocrtava pogledom na planinske vence; takve granice su idealne za defanzivu, zbog čega Iran često i nazivaju „tvrđavom“. Činjenica je da je Iran poslednjih godina ojačao uticaj u okruženju, ali je to direktna posledica nepromišljenog američkog rata u Iraku. Ovaj rat za sobom je ostavio vakuum moći, koji je Iran prosto bio pozvan da popuni, oslanjajući se na preovlađujući udeo šiita u ukupnom iračkom stanovništvu. Tako je uspostavljen „šiitski polumesec“ – preko Iraka, Iran se povezao sa Sirijom (kojom vlada šiitska – alavitska manjina) i libanskom, takođe šiitskom organizacijom Hezbolah. Primarni cilj Irana trenutno je da ovu praktično poklonjenu sferu uticaja odbrani, pre nego da je ugrozi nekom ekspanzionističkom avanturom.

Stoga bih se složio sa kolegom Vladimirom Ajzenhamerom da Iran Ruhanijevom inicijativom, pre nego što iskreno želi da skine nuklearno pitanje sa dnevnog reda odnosa sa SAD, zapravo kupuje vreme spremajući se za neminovno – prerastanje sirijskog građanskog rata u širi bliskoistočni sukob. Iran bi želeo, ako je moguće, da u tom sukobu iskoristi pomenuti polumesec kao odbrambeni pojas, jer zna da Amerika i njeni bliskoistočni saveznici neće odustati od krajnje namere promene režima u Teheranu, bez obzira na ishod nuklearne inicijative. Tajming za ovaj gambit nije nimalo slučajan – to je takođe nešto što su Amerikanci praktično poklonili Iranu – govor u GS i telefonski razgovor sa Obamom nastupili su neposredno nakon rusko-američkog dogovora o sirijskom hemijskom oružju. Ruhani je Obami uputio ponudu koja se ne odbija; zar je američki predsednik Nobelovac smeo da ne pozove Ruhanija telefonom, nakon što se svetskom javnom mnjenju već, po pitanju Sirije, predstavio kao neko ko će vojnu opciju staviti na led zarad pokušaja diplomatskog rešenja?

Posle ove digresije, da se vratim pitanju ko je Ruhani. On je „vuk u jagnjećoj koži“, ne u smislu da je zlotvor koji želi nuklearno oružje da bi uništio Izrael, već u smislu da nije iskreni liberal i reformista u unutrašnjoj politici kakvim se predstavlja, a još manje neko ko bi u spoljnoj politici bio popustljiviji u odbrani pomenute sfere uticaja nego što je to bio, recimo, Ahmadinedžad. Uoči predsedničkih izbora u Iranu pre nekoliko meseci, već nakon uvida u listu kandidata sam bio ubeđen da će Ruhani pobediti, jer je u moru anonimusa, Hamneijevih poltrona, bio jedini ozbiljniji kandidat, uz to i jedini sa reputacijom reformiste/liberala. Ono što mi je, pak, bilo čudno, jeste to kako je moguće da se on sa takvom reputacijom uopšte nađe među kandidatima, tim pre što su mnogo manje liberalnim političarima od njega – bivšem predsedniku Rafsandžaniju i Ahmadinedžadovom pulenu Mašaiju – kandidature odbijene. Jedino logično objašnjenje bilo je da je on ipak lojalniji vrhovnom ajatolahu nego što se u javnosti predstavlja. I ovde mi je Ajzenhamerovo mišljenje otklonilo nedoumice, s tim što je on za Ruhanija upotrebio malo drukčiju sintagmu nego Netanjahu – „trojanski konj“.

Zaključak – ne verujem da Ruhanijeva inicijativa može da rezultira istorijskim sporazumom o iranskom nuklearnom programu, a da ne može da dovede do potpunog rešavanja američko-iranskog sukoba i približavanja dve zemlje, u to sam siguran. Naposletku, rekoh već da su tri slične inicijative iskrenog reformiste Hatamija propale. Ono što mi se čini najizvesnijim je da je (u paketu sa rusko-američkim sporazumevanjem o Siriji) na delu primirje, koje se eventualno može produžiti dok to većini aktera upletenih u trenutni bliskoistočni sukob odgovara. Naravno, to primirje neće biti stabilno. Oružje u Siriji neće zaćutati, svako će nastaviti da podržava svoju stranu. Ruhaniju igranje ove uloge neće biti lako na domaćem terenu – posle govora u GS okupljena masa na teheranskom aerodromu ga je dočekala bacanjem cipela, a komandant Revolucionarne garde Džafari (onaj što je svojevremeno ošamario Ahmadinedžada) javno je rekao kako misli da je sa razgovorom s Obamom trebalo sačekati. Obama će tradicionalno imati muke sa svojim „jastrebovima“, naročito otkako mu je Kongres uskratio finansiranje javnog sektora. Čini se da će od svih aktera relativno najveću korist od ovog primirja imati Rusija, koja ubira sebi poene kod svetskog javnog mnjenja kao mirotvorac kako god da se situacija dalje odvija, i čiji predsednik Putin deluje nikad stabilnije na svom tronu. Na drugoj strani, relativno najveću štetu bi mogli da imaju sirijski pobunjenici, koji se sve ozbiljnije tuku međusobno. U svakom slučaju, analitičari Bliskog istoka, ali i ukupnih međunarodnih odnosa, u narednom periodu imaće pune ruke posla.

Vladimir Trapara