Za fudbalsku utakmicu između Srbije i Albanije u Beogradu unapred se znalo da će biti meč visokog rizika. No, teško da je neko mogao i da nasluti ono što se na kraju dogodilo. Dok Albanci slave svoju „pobedu“ (iako je rezultat u trenutku prekida bio 0:0), a ministar spoljnih poslova Dačić tvrdi da ga zanima kako će povodom incidenta reagovati EU i UEFA, ja se pitam kako će reagovati Srbija. To isto zanima i onoga ko stoji iza incidenta, jer je on i smišljen da bi se Srbija isprovocirala da uradi nešto protiv svog interesa, a sve se to dešava uoči dve značajne posete stranih državnika Beogradu – ruskog predsednika Putina i albanskog premijera Rame. Pojedini analitičari kod nas već su se oglasili sa mišljenjem da je incident neposredno povezan sa Putinovom posetom i da su ga režirali oni koji su protiv nje, pa žele da destabilizuju Srbiju uoči iste. Slažem se da iza incidenta stoje oni kojima smeta što Putin dolazi u Beograd, ali ne i sa smerom rezonovanja. Smatram da se ne radi o tome da neko pokušava da potpiri srpsko-albanski sukob da bi udaljio Putina i Rusiju od Srbije i Balkana, već upravo suprotno – da pokušava da udalji Rusiju od Srbije i Balkana da bi za sebe obezbedio odgovarajuće rešenje (ili nerešavanje) srpsko-albanskog sukoba i drugih otvorenih pitanja u regionu. Biću otvoren – taj neko su Sjedinjene Države, čiji je primarni cilj u regionu dovršavanje ostvarivanja svog balkanskog dizajna.
O ovom dizajnu sam već pisao u ranijim tekstovima. Politiku SAD na Balkanu, kao i u svim ostalim regionima sveta, u posthladnoratovskom periodu određuje nastojanje da se ostvari hegemonija, u smislu da se ne dopusti postojanje nijedne regionalne (a kamoli velike) sile koja bi delovala nezavisno od Vašingtona. Još pre raspada Jugoslavije, SAD su identifikovale Srbiju i srpski narod kao kao specifičnog aktera koga je tradicionalno teško kontrolisati. Zato nisu smele da dozvole da Srbija nakon raspada Jugoslavije nasledi njen status nezavisne regionalne sile, uticajne i u širim međunarodnim odnosima. U tom cilju su se na pristrasan način umešale u „ratove za jugoslovensko nasleđe“, pomažući sve protivnike Srba, ne bi li u dovoljnoj meri oslabile srpsku državu. Pošto su je Srbi iznenadili svojim žilavim otporom, vašingtonska elita je procenila da joj se ne isplati da se s njima vojno obračuna do kraja. Umesto toga, odlučila se da s njima sklopi par privremenih kompromisa, koje će kasnije postepeno podrivati nevojnim sredstvima. Dva glavna kompromisa o kojima je reč su Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244, zahvaljujući kojima Srbija ima koliko-toliko podnošljiv regionalni položaj. Trenutni napori Sjedinjenih Država na postjugoslovenskom prostoru usmereni su ka tome da se oba u potpunosti ponište, a to konkretno znači – da se ukine Republika Srpska i da se obezbedi opšte međunarodno priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova u njegovim sadašnjim granicama, kao i članstvo istog u UN i drugim međunarodnim institucijama. Već sam govorio o nekim sredstvima kojima se Vašington služi da bi od Beograda dobio dobrovoljni pristanak na ovakav dizajn, poput upadljivog oslobađanja političkih i vojnih lidera Srbije u Haškom tribunalu od odgovornosti za rat u BiH (da bi se Beograd namamio da se distancira od Banja Luke), ili lobiranja da Srbija uđe u NATO (da bi kroz uslove koje treba da ispuni za članstvo pristala na američki balkanski dizajn). Sada bih nešto više rekao o trećem sredstvu – raspirivanju rusofobije u Srbiji.
Naša zemlja je u poslednje vreme suočena sa pritiscima spolja (od strane zapadnih država) i iznutra (od strane prozapadne pete kolone) da osudi Rusiju povodom ukrajinske krize, uvede joj sankcije, otkaže sa njom postojeću ekonomsku i vojnu saradnju, pa i da ne ugosti Putina na proslavi oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Tvrdi se da bi Srbija, u slučaju da se ne distancira od Rusije, ugrozila svoj „evropski put“, jer bi izbegla da uskladi svoju spoljnu politiku sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Da s ovim argumentom nešto nije u redu vidi se iz toga što je spoljna politika EU sve samo ne zajednička, što različite članice Unije imaju vrlo različite aranžmane sa Rusijom, te što nikome nije smetalo kad je npr. Putin prošle godine prisustvovao obeležavanju iskrcavanja u Normandiji, kao što nikome ne smeta ni što sada nakon Beograda putuje u Italiju. Mora da postoji dobar razlog zašto Zapad i njegovi domaći eksponenti baš na Srbiju vrše toliko jak pritisak da se udalji od Rusije. I upravo tu podbacuje većina domaćih rusofila, jer nude vrlo pogrešno objašnjenje. Oni se pecaju na devetnaestovekovnu tezu da Velika Britanija (danas to pripisuju SAD) u Srbiji vidi „malu Rusiju“, pa stoga deluje protiv nje. Po ovoj logici, Zapad radeći protiv Srbije zapravo radi protiv Rusije – posredi je borba Moskve i Vašingtona (i drugih zapadnih centara) za sferu uticaja na Balkanu, gde Srbija igra bitnu ulogu. Lično bih voleo da su zagovornici ove teze u pravu i da je Srbija zaista jako bitna i jednima i drugima, jer bi onda mogla da iskoristi takav položaj za neke svoje interese. Nažalost, mislim da nisu u pravu i da je Srbija zapravo krajnje nebitna država u globalnom obračunu Zapada i Rusije. Prvo, zato što nije dovoljno jaka da bi to na čijoj će se strani naći predstavljalo razliku. Drugo, zato što se nalazi duboko unutar zapadne sfere uticaja, dokle Rusija nema ni snage, ni volje da dopre. Zapad ne bi video veliku korist u svojoj borbi protiv Rusije ukoliko bi mu se Srbija pridružila, kao što ni Rusija ne bi videla veliku štetu. Možda najbolji primer na kome teza o Srbiji kao „maloj Rusiji“ pada u vodu jeste zajedničko uvođenje sankcija SRJ od strane Rusije i zapadnih zemalja 1992. Ako je motiv Zapada da uvede sankcije Srbiji bio taj što je vidi kao „malu Rusiju“, zašto bi mu onda „velika Rusija“ asistirala u tome? Rusofili koji se vode ovom tezom zapravo samo pomažu prozapadnim petokolonašima, jer im daju argument više da u Srbiji postoji nekakav „Putinov orkestar“ koji nastoji da nas pretvori u „rusku guberniju“. No, pritisak na Srbiju da se udalji od Rusije postoji, pa ga treba nečim objasniti. Objašnjenje leži u američkom balkanskom dizajnu.
U jednom od prethodnih tekstova sam parafrazirao Slobodana Miloševića, rekavši da Zapad „ne napada Srbiju zbog Rusije, nego zbog Srbije“. To i sada ponavljam – motivi zapadnog obračuna sa Srbijom počinju i završavaju se na Balkanu, a rusofobija je samo jedno od sredstava za ostvarivanje američkog balkanskog dizajna. Na koji način? Postpetooktobarska Srbija je nažalost isuviše slaba, neodlučna i prožeta petokolonašima da bi od američkog balkanskog dizajna sama branila ono malo što joj je ostalo iza ratova devedesetih. Ključni akter koji pomaže Srbiji da odbrani makar neke od glavnih elemenata Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244 jeste Rusija, sa svojim pravom veta u savetu bezbednosti UN. Ona to ne čini zato što teži nekakvoj sferi uticaja na Balkanu, već zato što – kao i bilo gde drugde u svetu – iz principijelnih razloga odbija da pruži legitimitet američkim jednostranim odlukama. Ako bi, međutim, Srbija stala na stranu Zapada i okrenula se protiv Rusije, ova bi logično izgubila interes da joj pruža podršku. Sergej Lavrov je svojevremeno upozorio na to rekavši da „Rusi ne mogu da budu veći Srbi od Srba“. Onog trenutka kad bi Srbija uvela sankcije Rusiji, krenula putem članstva u NATO, ili učinila bilo kakav neprijateljski gest prema Moskvi - ruski veto više ne bi stajao na putu prijema nezavisnog Kosova u UN i ukidanja Republike Srpske. Zato Zapad i domaći prozapadni petokolonaši pokušavaju da okrenu Srbiju protiv Rusije – da bi dobili Kosovo i Srpsku, a ne zato što im je Srbija tobože mnogo bitna u daljem sukobu sa Rusijom.
Ovo me je i podstaklo da se zapitam kako će Srbija reagovati nakon incidenta na Partizanovom stadionu. Mislim da je za početak presudno da li postoji volja kod naše političke elite da se u ime nacionalnog interesa suprotstavi dovršenju američkog balkanskog dizajna, stane iza kompromisa postignutih devedesetih i pokuša da dođe do za Srbiju što povoljnijih rešenja preostalih otvorenih balkanskih pitanja. Ako volja postoji, lako će biti opredeliti se za konkretne spoljnopolitičke postupke. Kada je reč o Putinovoj poseti, stvari su vrlo jednostavne – Beograd treba da u svet pošalje jasnu poruku da se u sukobu Rusije i Zapada neće svrstati protiv Rusije uprkos pritiscima, jer je to protiv interesa Srbije, a i protiv međunarodne istine i pravde – Rusija jednostavno nije ništa skrivila zbog čega bi zaslužila sankcije. Putinu treba uputiti veliku zahvalnost na dosadašnjoj podršci povodom rešavanja otvorenih pitanja na Balkanu i zatražiti da se ta podrška nastavi. Što se tiče posete Edija Rame, greška bi bila otkazati je, jer bi onda ispalo da smo naseli na provokaciju i da smo protiv dijaloga i „dobrosusedskih odnosa“. Ako do posete dođe, treba se praviti kao da nije bilo utakmice i odmah preći na stvar – staviti na pregovarački sto ključna pitanja koja opterećuju odnose dve zemlje i naroda i rešavati ih. Ukoliko Rama neće da sarađuje u tome i više mu se sviđa da se šlepuje uz američki balkanski dizajn, treba na albanskoj strani naći nekog ko hoće. Bitno je da mi hoćemo.
Vladimir Trapara
O ovom dizajnu sam već pisao u ranijim tekstovima. Politiku SAD na Balkanu, kao i u svim ostalim regionima sveta, u posthladnoratovskom periodu određuje nastojanje da se ostvari hegemonija, u smislu da se ne dopusti postojanje nijedne regionalne (a kamoli velike) sile koja bi delovala nezavisno od Vašingtona. Još pre raspada Jugoslavije, SAD su identifikovale Srbiju i srpski narod kao kao specifičnog aktera koga je tradicionalno teško kontrolisati. Zato nisu smele da dozvole da Srbija nakon raspada Jugoslavije nasledi njen status nezavisne regionalne sile, uticajne i u širim međunarodnim odnosima. U tom cilju su se na pristrasan način umešale u „ratove za jugoslovensko nasleđe“, pomažući sve protivnike Srba, ne bi li u dovoljnoj meri oslabile srpsku državu. Pošto su je Srbi iznenadili svojim žilavim otporom, vašingtonska elita je procenila da joj se ne isplati da se s njima vojno obračuna do kraja. Umesto toga, odlučila se da s njima sklopi par privremenih kompromisa, koje će kasnije postepeno podrivati nevojnim sredstvima. Dva glavna kompromisa o kojima je reč su Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244, zahvaljujući kojima Srbija ima koliko-toliko podnošljiv regionalni položaj. Trenutni napori Sjedinjenih Država na postjugoslovenskom prostoru usmereni su ka tome da se oba u potpunosti ponište, a to konkretno znači – da se ukine Republika Srpska i da se obezbedi opšte međunarodno priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova u njegovim sadašnjim granicama, kao i članstvo istog u UN i drugim međunarodnim institucijama. Već sam govorio o nekim sredstvima kojima se Vašington služi da bi od Beograda dobio dobrovoljni pristanak na ovakav dizajn, poput upadljivog oslobađanja političkih i vojnih lidera Srbije u Haškom tribunalu od odgovornosti za rat u BiH (da bi se Beograd namamio da se distancira od Banja Luke), ili lobiranja da Srbija uđe u NATO (da bi kroz uslove koje treba da ispuni za članstvo pristala na američki balkanski dizajn). Sada bih nešto više rekao o trećem sredstvu – raspirivanju rusofobije u Srbiji.
Naša zemlja je u poslednje vreme suočena sa pritiscima spolja (od strane zapadnih država) i iznutra (od strane prozapadne pete kolone) da osudi Rusiju povodom ukrajinske krize, uvede joj sankcije, otkaže sa njom postojeću ekonomsku i vojnu saradnju, pa i da ne ugosti Putina na proslavi oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Tvrdi se da bi Srbija, u slučaju da se ne distancira od Rusije, ugrozila svoj „evropski put“, jer bi izbegla da uskladi svoju spoljnu politiku sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Da s ovim argumentom nešto nije u redu vidi se iz toga što je spoljna politika EU sve samo ne zajednička, što različite članice Unije imaju vrlo različite aranžmane sa Rusijom, te što nikome nije smetalo kad je npr. Putin prošle godine prisustvovao obeležavanju iskrcavanja u Normandiji, kao što nikome ne smeta ni što sada nakon Beograda putuje u Italiju. Mora da postoji dobar razlog zašto Zapad i njegovi domaći eksponenti baš na Srbiju vrše toliko jak pritisak da se udalji od Rusije. I upravo tu podbacuje većina domaćih rusofila, jer nude vrlo pogrešno objašnjenje. Oni se pecaju na devetnaestovekovnu tezu da Velika Britanija (danas to pripisuju SAD) u Srbiji vidi „malu Rusiju“, pa stoga deluje protiv nje. Po ovoj logici, Zapad radeći protiv Srbije zapravo radi protiv Rusije – posredi je borba Moskve i Vašingtona (i drugih zapadnih centara) za sferu uticaja na Balkanu, gde Srbija igra bitnu ulogu. Lično bih voleo da su zagovornici ove teze u pravu i da je Srbija zaista jako bitna i jednima i drugima, jer bi onda mogla da iskoristi takav položaj za neke svoje interese. Nažalost, mislim da nisu u pravu i da je Srbija zapravo krajnje nebitna država u globalnom obračunu Zapada i Rusije. Prvo, zato što nije dovoljno jaka da bi to na čijoj će se strani naći predstavljalo razliku. Drugo, zato što se nalazi duboko unutar zapadne sfere uticaja, dokle Rusija nema ni snage, ni volje da dopre. Zapad ne bi video veliku korist u svojoj borbi protiv Rusije ukoliko bi mu se Srbija pridružila, kao što ni Rusija ne bi videla veliku štetu. Možda najbolji primer na kome teza o Srbiji kao „maloj Rusiji“ pada u vodu jeste zajedničko uvođenje sankcija SRJ od strane Rusije i zapadnih zemalja 1992. Ako je motiv Zapada da uvede sankcije Srbiji bio taj što je vidi kao „malu Rusiju“, zašto bi mu onda „velika Rusija“ asistirala u tome? Rusofili koji se vode ovom tezom zapravo samo pomažu prozapadnim petokolonašima, jer im daju argument više da u Srbiji postoji nekakav „Putinov orkestar“ koji nastoji da nas pretvori u „rusku guberniju“. No, pritisak na Srbiju da se udalji od Rusije postoji, pa ga treba nečim objasniti. Objašnjenje leži u američkom balkanskom dizajnu.
U jednom od prethodnih tekstova sam parafrazirao Slobodana Miloševića, rekavši da Zapad „ne napada Srbiju zbog Rusije, nego zbog Srbije“. To i sada ponavljam – motivi zapadnog obračuna sa Srbijom počinju i završavaju se na Balkanu, a rusofobija je samo jedno od sredstava za ostvarivanje američkog balkanskog dizajna. Na koji način? Postpetooktobarska Srbija je nažalost isuviše slaba, neodlučna i prožeta petokolonašima da bi od američkog balkanskog dizajna sama branila ono malo što joj je ostalo iza ratova devedesetih. Ključni akter koji pomaže Srbiji da odbrani makar neke od glavnih elemenata Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244 jeste Rusija, sa svojim pravom veta u savetu bezbednosti UN. Ona to ne čini zato što teži nekakvoj sferi uticaja na Balkanu, već zato što – kao i bilo gde drugde u svetu – iz principijelnih razloga odbija da pruži legitimitet američkim jednostranim odlukama. Ako bi, međutim, Srbija stala na stranu Zapada i okrenula se protiv Rusije, ova bi logično izgubila interes da joj pruža podršku. Sergej Lavrov je svojevremeno upozorio na to rekavši da „Rusi ne mogu da budu veći Srbi od Srba“. Onog trenutka kad bi Srbija uvela sankcije Rusiji, krenula putem članstva u NATO, ili učinila bilo kakav neprijateljski gest prema Moskvi - ruski veto više ne bi stajao na putu prijema nezavisnog Kosova u UN i ukidanja Republike Srpske. Zato Zapad i domaći prozapadni petokolonaši pokušavaju da okrenu Srbiju protiv Rusije – da bi dobili Kosovo i Srpsku, a ne zato što im je Srbija tobože mnogo bitna u daljem sukobu sa Rusijom.
Ovo me je i podstaklo da se zapitam kako će Srbija reagovati nakon incidenta na Partizanovom stadionu. Mislim da je za početak presudno da li postoji volja kod naše političke elite da se u ime nacionalnog interesa suprotstavi dovršenju američkog balkanskog dizajna, stane iza kompromisa postignutih devedesetih i pokuša da dođe do za Srbiju što povoljnijih rešenja preostalih otvorenih balkanskih pitanja. Ako volja postoji, lako će biti opredeliti se za konkretne spoljnopolitičke postupke. Kada je reč o Putinovoj poseti, stvari su vrlo jednostavne – Beograd treba da u svet pošalje jasnu poruku da se u sukobu Rusije i Zapada neće svrstati protiv Rusije uprkos pritiscima, jer je to protiv interesa Srbije, a i protiv međunarodne istine i pravde – Rusija jednostavno nije ništa skrivila zbog čega bi zaslužila sankcije. Putinu treba uputiti veliku zahvalnost na dosadašnjoj podršci povodom rešavanja otvorenih pitanja na Balkanu i zatražiti da se ta podrška nastavi. Što se tiče posete Edija Rame, greška bi bila otkazati je, jer bi onda ispalo da smo naseli na provokaciju i da smo protiv dijaloga i „dobrosusedskih odnosa“. Ako do posete dođe, treba se praviti kao da nije bilo utakmice i odmah preći na stvar – staviti na pregovarački sto ključna pitanja koja opterećuju odnose dve zemlje i naroda i rešavati ih. Ukoliko Rama neće da sarađuje u tome i više mu se sviđa da se šlepuje uz američki balkanski dizajn, treba na albanskoj strani naći nekog ko hoće. Bitno je da mi hoćemo.
Vladimir Trapara
RSS Feed
