Od mog prethodnog članka posvećenom ulozi Ivice Dačića u pregovorima o Kosovu prošlo je izvesno vreme. I pored prikazanog (da li i stvarnog?) jedinstva državnog vrha Srbije i njegove rešenosti da iz pregovora konačno izvuče neku korist za zemlju, albanska strana i njeni zapadni mentori nažalost nisu popustili u meri potrebnoj za postizanje kompromisa. Bez obzira da li će 2. april, za koji je najavljena nova (po mnogima odlučujuća) runda pregovora doneti pomak na planu približavanja stavova Beograda i Prištine, imam predosećaj da Srbija neće imati razloga da bude zadovoljna. Čini se da je srpska strana i pored najbolje volje nemoćna da izvuče zadovoljavajuće ustupke, te da će ucenjena datumom početka pregovora o pridruživanju Evropskoj uniji pristati na rešenje mnogo bliže onom koje Albanci žele. Druga mogućnost – da Srbija ne popusti pred ultimatumima, odala bi samo lažan utisak o čvrstom stavu. Neuspeh pregovora bi, pri ovim okolnostima, ogolio činjenicu da Srbija nema jasan stav, jasnu viziju šta želi u odnosu na Kosovo i Evropsku uniju – jedino što bi se u tom slučaju pokazalo kao čvrsto jeste nemanje stava. Najveću cenu toga platio bi Ivica Dačić lično, koji se u rešavanju Kosova najviše javno eksponirao. No, da li tako mora da bude? Po mom mišljenju, itekako ima prostora da Srbija promeni strategiju oko Kosova i time nadomesti nedostatak moći da izdejstvuje bolje rešenje za sebe. Postoje plemenite borilačke veštine u kojima fizički slabiji protivnik može da savlada jačeg tako što pored svoje koristi i njegovu snagu. Nešto tog tipa je odavno moglo da postoji u strategiji Srbije, ali nikad nije kasno za to. Šta hoću da kažem, otkriće nam uvid u suštinu diplomatskog pregovaranja kao fenomena međunarodnih odnosa.

Svrha bilo kojih pregovora je da dve strane koje imaju protivrečne stavove postignu zajedničko rešenje tako što će svaka od njih u nečemu popustiti, tj. odstupiti od svoje prvobitne pozicije. Ako samo jedna strana popusti i prihvati stav one druge, to onda nisu pregovori, već ispunjavanje zahteva, uslova, ultimatuma, nazovite kako hoćete. U tom smislu, diplomatsko pregovaranje je slično cenkanju. Prodavac ponudi visoku cenu, kupac nisku, pa se nađu negde između. Idealno bi bilo tačno na sredini, ali to nije uvek lako postići i uslovljeno je pre svega odnosom jačine pregovaračkih pozicija aktera i njihovom pregovaračkom veštinom. Jačina nečije pregovaračke pozicije (koja je uvek relativna – procenjuje se u odnosu na jačinu pozicije drugog) može da zavisi od mnogo činilaca, te je nije lako utvrditi. Kod cenkanja na pijaci – prodavcu može više da se žuri da proda robu, nego kupcu da je kupi (i obratno), tu su onda informacije o postojanju ili nepostojanju povoljnije cene koju nude drugi prodavci ili kupci, kvalitet robe i ukus kupaca je bitan i sl. U diplomatskom pregovaranju milion stvari može da utiče na pregovaračku poziciju aktera i nema smisla ni da pokušavam da ih ovde nabrojim. No, uzimanjem u obzir samo manji broj činilaca od većeg značaja za konkretni slučaj, moguće je proceniti odnos jačina pregovaračkih pozicija, što se radi na sledeći način. Valja utvrditi šta bi za konkretnu pregovaračku stranu bila najbolja (BATNA), a šta najgora alternativa pregovorima (WATNA). Drugim rečima, šta ta strana dobija, a šta gubi u slučaju neuspeha pregovora. Što se jednoj strani više isplati da napusti pregovore u odnosu na drugu stranu, njena pozicija biće jača. No, pored jačine pregovaračke pozicije, na ishod pregovora utiče i veština pregovarača. Ovo ne treba banalizovati – ne radi se tu o tome ko ima veću moć ubeđivanja, ume psihološki da utiče na partnera u pregovorima, uhvati ga na „prepad“… To možda ima logike na pijaci, ali u diplomatiji manje dolazi do izražaja, jer tu pregovarači nisu obični pojedinci od krvi i mesa, već predstavljaju svoju državu (ili neki drugi kolektivitet). Zato se ovde pregovaračka veština odnosi pre svega na to da li će se na nivou države (kolektiviteta) usvojiti kvalitetna pregovaračka strategija. Kao što na pijaci nije svejedno koju ćete cenu prvu ponuditi i kojim redosledom ćete je spuštati (podizati), tako je i u diplomatiji jako važno voditi pregovore po određenom ključu za koji očekujete da vam u datim okolnostima može doneti realan maksimum.

Problem aktuelne strategije Srbije u ovim pregovorima je što, za razliku od kosovskih Albanaca, još uvek nije jasno rekla kakvo konačno rešenje kosovskog problema želi, te na šta je spremna ako se takvo rešenje ne postigne. Kao što rekoh, Srbija nema zvaničan stav o tome, a eventualni neuspeh pregovora u postojećim okolnostima bi to samo izneo na videlo. Ja znam šta bi trebalo da bude rešenje za Kosovo, koje sam nagovestio u svom prethodnom članku, a sada ću ga obrazložiti polazeći od onoga što sam rekao o diplomatskom pregovaranju. Kada se uzme u obzir kombinacija faktičkog stanja na terenu, resursa koje strane poseduju i saveznika koji im stoje na raspolaganju, pregovaračka pozicija Beograda znatno je slabija od pregovaračke pozicije Prištine. Realno, i BATNA i WATNA albanske strane su bolje nego kod srpske strane. Tu činjenicu sam imao u vidu prilikom formulacije ovog rešenja. Ono nije od juče, jer se za tu opciju zalažem od daleke 2004. godine. Poći ću od jedne izjave koju sam negde u to vreme čuo od jednog američkog diplomate, a koja otprilike glasi: „Stav Srbije je ’više od autonomije, manje od nezavisnosti’. Stav Kosova je bezuslovna nezavisnost odmah. Pred nama su teški pregovori“. Čovek je nagovestio suštinu, jer rekli smo da pregovori i služe za to da se približe protivrečni stavovi dveju strana, tako što će svaka u nečemu popustiti. Bio je u pravu i što se tiče stavova Beograda i Prištine. Dakle, šta je to što može da bude srednje rešenje, ono koje se nalazi između stavova dveju strana? To je uslovna nezavisnost Kosova. Po tom rešenju, Srbija bi priznala Kosovo kao nezavisno, nakon što ono ispuni određene uslove koje bi mu ova postavila. Poteškoća kod svih srpskih pregovaračkih strategija, pa i ove aktuelne, jeste što u njima nije jasno rečeno da se želi ovakvo rešenje. Naprotiv, svaka strategija, platforma, rezolucija, polazi od postulata da nema priznanja kosovske nezavisnosti.

Šta će se desiti ako Srbija i nadalje ostane verna ovom postulatu? Desiće se jedna od dve stvari: uspeh pregovora, koji bi podrazumevao da Srbija prihvati sve što se od nje traži, osim da eksplicitno prizna nezavisnost Kosova; neuspeh pregovora, u kojem slučaju bi Srbiju najverovatnije zadesila WATNA, a to je zapravo isto što je čeka i u prvom slučaju, samo što bi došlo nešto sporije. Na šta mislim? Shodno suštini pregovaranja, Srbija ne može da očekuje značajnije ustupke od Kosova, ako i sama ne načini značajan ustupak, odnosno izađe u susret Kosovu u onome što ono želi i zbog čega je i ušlo u pregovore. To može biti samo obećanje da će nezavisnost Kosova biti priznata, nakon čega bi Srbija postavila uslove za to priznanje, tj. konkretne ustupke koje Priština mora da ispuni da bi bila priznata. Šta Srbija radi umesto toga? Tvrdoglavo se drži politike nepriznavanja, a u isto vreme čini sve ostale ustupke koje ne bi smela – bukvalno dolazi u situaciju da se njoj postavljaju uslovi (valjda zarad nekog ulaska u Evropsku uniju u dalekoj budućnosti), umesto da ih ona postavlja! Kuda će ovaj put odvesti? Njime će Srbija postepeno odseći obe grane na kojima sedi, tj. izgubiti oba aduta koja ima u pregovorima, pa će od nepriznavanja ostati prazna ljuštura. Prvo, pristaće (što je već jednim delom završeno) na ukidanje faktičke autonomije (čitaj nezavisnosti) severnog dela Kosova u odnosu na Prištinu. Drugo, njen jedini saveznik moćan da osujeti ulazak Kosova u UN, Rusija, pre ili kasnije shvatiće ustupke Beograda kao implicitno priznanje nezavisnosti Kosova, reći će „ne možemo da budemo veći Srbi od Srba“, te će i sama priznati Kosovo i glasati za njegov ulazak u UN. Najveću cenu bi naravno platio srpski narod na Kosovu. A Srbija će se i dalje kititi preambulom Ustava u kojoj se kaže da je Kosovo deo Srbije, koju će ionako morati da izmeni da bi stigla tamo gde tvrdi da želi – u Evropsku uniju. Ništa bolji ishod Srbiju ne čeka ni u slučaju neuspeha pregovora, jer je zahvaljujući tome što ne ume da kaže šta želi, pa samim tim ni radi čega popušta ili ne popušta, čeka WATNA – postepeno stavljanje pred svršen čin od svih (pa i od Rusije), kao svojevrsna kazna za tvrdoglavost i izgubljenost u vremenu i prostoru.

Šta pak Srbija dobija ako: jasno i glasno ponudi Kosovu uslovnu nezavisnost; postavi stvarne, a ne kozmetičke ustupke kao uslov za to; kaže kako odustaje od učlanjenja u Evropsku uniju ako ova ne podrži ovakvo kompromisno rešenje? Dobija rešenje koje će na duži rok zadovoljiti i Srbe i Albance, kao i imperative stabilnosti u regionu i dobrosusedske saradnje. Ako pregovori pak ne uspeju, ostaje joj BATNA – koja će se ionako vremenom pretvoriti u isto kompromisno rešenje. Izmenom strategije u ovom pravcu Srbija bi konačno otvoreno rekla šta želi i na šta je spremna ako to ne dobije, čime bi stekla veće poštovanje svih – Prištine, njenih zapadnih mentora, a svakako i Rusije, koja bi mogla još čvršće da stane uz ovakav iskren stav Srbije, nego što sada čini. Srbija bi verovatno naišla na razumevanje i kod nekih zapadnih zemalja (pre svega Nemačke), kojima je dosta kosovskog zamrznutog sukoba i žele stabilnost u regionu (a uveren sam i region u Evropskoj uniji). Snaga prištinske pregovaračke pozicije bila bi iskorišćena protiv nje, jer bi odbijanje ponuđene nezavisnosti poljulalo moralnu besprekornost albanske strane i u očima njenih mentora. Srbija bi do daljnjeg sačuvala faktičku autonomiju Severa, a Kosovo ne bi ušlo u UN, jer ga Rusija i dalje ne bi priznavala. Pre ili kasnije bi Priština morala da se suoči sa realnom situacijom i prizna da je ponuđeni kompromis jedino rešenje koje i nju može da zadovolji. Šta bi bili ti uslovi koje bi Srbija trebalo da postavi za priznanje nezavisnosti Kosova? Predlažem da se krene od sledećih pet tačaka, pa da se detalji utvrde pregovorima: pripajanje severa Kosova Srbiji; suštinska autonomija za Srbe u enklavama i njihove verske objekte; demilitarizacija Kosova; zabrana ujedinjenja Kosova i Albanije; očuvanje Republike Srpske i zaštita srpskog naroda u regionu Zapadnog Balkana (ovaj poslednji uslov Srbija naravno ne postavlja Prištini, već njenim mentorima).

Naravno, da bi ovo bilo moguće, trebalo bi postići konsenzus o ovakvoj strategiji u okviru srpske političke elite, a zatim hrabro izaći u javnost s takvim stavom. Lično sam ubeđen da bi Ivica Dačić u okviru trenutne vladajuće koalicije bio naskloniji ovakvoj strategiji. Na to me upućuju izjave koje daje (najmanje) u poslednje dve godine, gde sve vreme figurira ideja podele Kosova kao vodilja. Zna se šta ta ideja znači – deo teritorije u zamenu za priznanje nezavisnosti, iako se Dačić nijednom nije osmelio da to i kaže. Doduše, nagovestio je negde pred kraj poslednje predizborne kampanje. Kada ga je jedna TV voditeljka pitala da li podela Kosova (odnosno „razgraničenje“, izraz koji Dačić češće koristi) podrazumeva da Srbija prizna ostatak Kosova kao nezavisan, rekao je otprilike nešto kao: „To bi bila logična posledica“. Da li njegovi koalicioni partneri dele njegovo mišljenje? Verujem da dele, ali su mnogo oprezniji da to ne kažu. Setimo se kako se Vučić ogradio od skorašnje Dačićeve izjave da bi se moglo razgovarati o stolici u UN za Kosovo. Razumem naprednjake (kao i demokrate pre njih), oni su najveća partija i bore se za što više glasova birača, pa moraju da vode računa šta će reći i podržati. Razumem i Dačića što eksplicitno ne iznese svoju zamisao do kraja. Srpski politički lideri su već dugo taoci javnog mnjenja indoktiriniranog lažnim političkim mitom o Kosovu, o kome sam govorio u prošlom članku. I sami su donekle krivi za nastavak te indoktrinacije, koju danas najviše potpaljuju određene ekstremne političke grupacije, od kojih su neke spremne da se služe i nasiljem da bi branile svoje stavove. U Srbiji je danas opasno po život izjaviti da bi Srbija mogla da prizna kosovsku nezavisnost, čega sam i sam svestan dok pišem ove redove. Ali, tu nastupa odgovornost političara (kao i analitičara, u koje spadam). Umesto povlađivanja zabludelom javnom mnjenju i straha od ekstremista, treba razotkrivati zablude i tako izmicati tlo na kome bi ekstremizam mogao da raste. Političari koji danas vladaju Srbijom (a i oni u opoziciji) ne treba da se u obraćanjima narodu o Kosovu vode uskom partijskom računicom i nastojanjem da upropaste političke protivnike, a za sebe uberu poene. Oni treba da se rukovode nacionalnim interesom (koji je valjda zajednički za sve) i objasne narodu šta je nacionalni interes koji Srbija ima u rešavanju kosovskog pitanja. Politička i intelektualna elita Srbije mora da ukaže narodu, na njemu razumljiv način, na falsifikat kosovskog mita koji se desio u devetnaestom veku i tako sve nas izbavi iz zarobljeništva nerešenog kosovskog pitanja i neznanja šta ćemo s njim (evropski mit je druga štetna krajnost). Mišljenja sam da, ako je već na sebe preuzeo vođenje kosovskog procesa, koji ga može koštati političkog položaja, Ivica Dačić treba da bude prvi koji će započeti ovaj bolan proces oslobađanja srpskog naroda od falsifikovanog kosovskog mita.

Vladimir Trapara

24. marta 2002. godine, bio sam na mitingu Socijalističke partije Srbije, održanom povodom trogodišnjice NATO agresije. Jedan tadašnji i sadašnji zvaničnik SPS sa govornice je upitao publiku: „Znate li kako se na kineskom zove predsednik vlade koji radi protiv svoje države? ĐIN ĐIĆ“. Deset godina posle Đinđićevog ubistva, SPS je dočekala da ima predsednika vlade iz svojih redova, samo da bi se ovaj suočio sa sve glasnijim optužbama sličnim onim za koje su socijalisti onda prozivali Đinđića – da radi protiv svoje države. Na pomenutom mitingu, sa razglasa je puštana pesma „Srpska se truba s Kosova čuje“. Danas je Ivica Dačić, predsednik SPS i Vlade Srbije, glavni pregovarač o Kosovu. „Srpsku trubu“ zamenili su sastanci sa Tačijem, zalaganje za podelu Kosova kao najbolje rešenje, te izjave poput one da se deset godina lagalo da je Kosovo naše. Ovo su razlozi zbog kojih oni koji izjednačuju patriotizam sa vernošću kosovskom mitu proglašavaju Dačića veleizdajnikom, dok ga njegovi dojučerašnji politički protivnici koji bi sutra potpisali kosovsku nezavisnost hvale kao hrabrog državnika. Zajedničko i za jedne i za druge je da ne razumeju suštinu niti Dačićevog „kopernikanskog obrta“, time i njegovog trenutnog pristupa rešavanju statusa Kosova, niti samog kosovskog pitanja. U ovom članku ću pokazati zašto nije nikakva ironija istorije, već vrlo logična posledica istorijskog kretanja, da baš Dačić preuzme na sebe kosovski izazov, iako smatram da se ovaj izazov na duži rok može pokazati kao prevelik zalogaj za ovog političara. No, pre toga ću objasniti zašto je za Srbiju važno da neko, bio to Dačić ili bilo ko drugi, odgovori na ovaj izazov i postigne istorijsko rešenje kosovskog problema.  

Najpre, ne bih želeo da ispadne da sam preoštar prema kosovskom mitu. Ovaj mit, izgrađen na porazu u Kosovskom boju kao uvertiri u viševekovno ropstvo po Osmanlijama, imao je bitnu ulogu u očuvanju identiteta srpskog naroda za vreme tog ropstva i njegovom kasnijem oslobađanju od istog. U tom smislu je uloga ovog mita pozitivna. No, nakon što je oslobađanje uspelo, a Srbija stekla međunarodno priznatu nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878, došlo je do falsifikovanja ovog mita od strane elite koja je tada vladala Srbijom. Mit o Kosovskom boju kao istorijskom događaju u kome su Srbi izgubili slobodu, preinačen je u mit o Kosovu kao izgubljenoj teritoriji koju treba povratiti, jer je ona „kolevka srpstva“, „srce Srbije“, „sveta srpska zemlja“, te zbog toga bez Kosova Srbija navodno ne može biti Srbija. Najbolji dokaz u prilog tome da Kosovo kao teritorija pre Berlinskog kongresa nije imalo toliki značaj kao što će imati posle njega, jeste Načertanije Ilije Garašanina, pisano četrdesetih godina 19. veka. U njemu se, među teritorijama koje bi Srbija trebalo da oslobodi, pominje i Kosovo, ali pod nazivom Severna Albanija. Da je Kosovo zaista od davnina imalo ulogu „srca Srbije“, nema teorije da bi u najvažnijem nacionalnom programu devetnaestog veka bilo nazvano Severnom Albanijom. Razlog za naknadnu manipulaciju kosovskim mitom jeste potreba tadašnjeg vladaoca Milana Obrenovića i elite okupljene oko njega da opravdaju novi spoljnopolitički kurs prihvaćen Tajnom konvencijom sa Austrougarskom, po kome Srbija umesto na sever i zapad, gde živi glavnina njenog neoslobođenog stanovništva, treba da se širi na jug – Kosovo i Makedoniju (takozvanu staru Srbiju), gde je srpsko stanovništvo upadljivo bilo u manjini. Od tada do danas, Srbija i srpski narod su taoci na duži rok uzaludnih nastojanja njenih elita da se Kosovo povrati i zadrži. Sudbina jedne zemlje i naroda se u poslednjih vek i po iznova i iznova baca na rulet, i to samo na jedan broj, a to je vlasništvo nad teritorijom odavno većinski naseljenom tuđim stanovništvom.

Zbog Kosova, Srbija se mnogo žrtvovala u toku dvadesetog veka, a ipak nikad nije uspela da ga u potpunosti integriše. Na kraju je ostala i bez svog najvećeg savremenog postignuća za koje je dala milione života – Jugoslavije, jedine srpske države koja je uspela da u svoj okvir obuhvati sve Srbe koji žive na ovim prostorima. Kosovo je naposletku izgubila ušavši u sukob sa najvećom silom sveta, što je ostavilo posledice koje i danas trpimo u vidu polukolonijalnog statusa u kome se naša zemlja nalazi, te mora da prolazi kroz svakojaka poniženja ne bi li svom narodu obezbedila koliko-toliko normalan život. Da bi se našao izlaz iz ovog kritičnog stanja, problem treba rešavati odande odakle je i počeo. Ako su nevolje krenule sa manipulativnim izvrtanjem kosovskog mita u nešto što on nije, onda ga treba ponovo preokrenuti i tako vratiti u njegov izvorni oblik. Srpskom narodu treba objasniti da njegova sudbina umnogome zavisi od mogućnosti da se oko Kosova postigne istorijski kompromis koji će dugoročno zadovoljiti i Srbe i Albance, umesto da (što je do sada bila praksa) onaj koji je trenutno jači nameće rešenje drugoj strani, da bi se onda druga strana osvetila čim se odnos snaga promeni u njenu korist. Onaj političar koji bi uspeo da izdejstvuje takav kompromis, ne samo da ne bi smeo da bude nazivan veleizdajnikom, već mu za života treba podići spomenik kao nekome ko je Srbe izveo iz agonije samoobmanjivanja o tome ko su oni zapravo i šta je njihov interes. Da li bi to mogao da bude Ivica Dačić?

Po meni je idealno da neko ko je naslednik Slobodana Miloševića na mestu lidera partije koju je ovaj nekad vodio, preuzme odgovornost za ovaj težak zadatak. Milošević je par exellence primer političara koji je platio glavom svoje igranje na kartu falsifikovanog kosovskog mita, jer je svoj dolazak na vlast, a onda i smisao svog bavljenja politikom zasnovao na njemu. Neuspeh da sačuva Kosovo koštao ga je i vlasti i života. Sada je Dačić, koji je devedesetih bio portparol Miloševićeve partije i mogao iz prve ruke da spozna uzaludnost bitke u čijim se prvim redovima nalazio, dobio priliku da ispravi grešku svog bivšeg lidera. Dačićev obrt postaje još jasniji ako ga ne posmatramo kao otklon od Miloševića, već kao povratak izvornim postulatima socijalističke ideje u Srba. Naime, SPS je naslednik jedne duže tradicije koja vodi poreklo još od Svetozara Markovića, a čiji je najistaknutiji predstavnik u vreme kada je Srbija (privremeno) uspela da povrati teritoriju Kosova bio Dimitrije Tucović. Ova socijalistička tradicija obuhvata i zalaganje za slobodu i bratski suživot svih balkanskih naroda, a to je nespojivo sa bilo kakvim ekstremnim nacionalizmom koji veruje da interese svog naroda može da ostvari na štetu interesa drugih. Dobro je poznato kakve je poglede Tucović imao na namere tadašnje srpske elite da silom zauzme ne samo Kosovo, već i teritoriju današnje Albanije, odričući Albancima pravo na sopstveno oslobođenje i državu i tako proizvodeći teško premostivi razdor između albanskog i srpskog naroda. Da je Tucović tada bio na vlasti umesto Nikole Pašića, kompromisno rešenje u vidu mirnog razgraničenja i dobrosusedskog života Srba i Albanaca moglo je još onda da bude postignuto. Danas Tucovićev naslednik Dačić pokušava da postigne takvo rešenje, ali u za Srbiju mnogo gorim demografskim i geopolitičkim okolnostima, pri čemu je i njegova realna politička moć da svoje ideje sprovede pod znakom pitanja.

Demografska situacija na Kosovu se u poslednjih 100 godina drastično promenila na štetu Srbije. Jaz u prirodnom priraštaju (naročito u poslednjih nekoliko decenija) i iseljavanje Srba (dobrovoljno ili prinudno) doveli su do svođenja procenta srpskog stanovništva u odnosu na albansko na skoro zanemarljivu cifru. Teritorija na koju bi Srbi danas mogli da računaju u eventualnoj podeli Kosova jeste malo parče na severu pokrajine, čiji je veći deo ionako naknadno pripojen Kosovu. Faktička autonomija koju Srbi na severu imaju od 1999. do danas, uz jake veze sa Beogradom, jeste prvi veliki adut koji Srbija ima u tekućim pregovorima sa Prištinom. U unutrašnjosti pokrajine, srpske enklave su raštrkane i nedovoljno jake da bi se izborile za sličan status, te zbog toga nažalost ne mogu da računaju na više od proširene samouprave u slučaju da do podele dođe. Geopolitička situacija takođe je izmenjena na štetu Srbije, jer za razliku od pre sto godina, naša zemlja danas nema nijednog saveznika koji bi bio dovoljno moćan da je podrži u podeli Kosova. Rusija podržava Srbiju na taj način što odbija da prizna nezavisnost Kosova, usled čega ono ne može da postane član UN. Podrška Rusije jeste drugi veliki adut koji Srbija ima u pregovorima sa Kosovom. No, dok se Rusija bavi Kosovom na pravnom planu, neke druge sile (pre svih SAD i Nemačka) kontrolišu faktičko stanje na terenu, pri čemu po svoj prilici ne gledaju blagonaklono na mogućnost da se Kosovo podeli. Konačno, da bi Dačić postao „srpski De Gol“ kako su ga neki krstili, on bi pored nepovoljne demografske i geopolitičke situacije morao da se izbori i sa sopstvenim statusom u vlasti Srbije. Za razliku od De Gola, koji je u vreme Alžirske krize bio „bog i batina“ U Francuskoj, Dačić je manjinski partner u vladi u kojoj glavnu reč vodi Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića, te je tek jedan od tri glavna centra moći u zemlji – drugi je Vučić, a treći bivši član SNS, predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Iako u toku pisanja ovog članka trojica pomenutih lidera zemlje zajedno putuju u Brisel da bi demonstrirali jedinstvo vlasti pred uslovljavanjima EU, nije sigurno da Vučić i Nikolić u potpunosti stoje uz Dačićeve ideje kada je reč o rešavanju kosovskog problema.

Formula – vi nama deo teritorije koji je ionako naš, a mi vama priznanje nezavisnosti – na prvi pogled jeste istorijsko rešenje koje bi moglo da zadovolji obe strane i otkloni uzroke obnavljanja sukoba, ali već na drugi pogled to je krupan izazov s obzirom na aktuelnu demografsku i geopolitičku situaciju. Krupan je posebno za Dačića, s obzirom na njegovu realnu političku moć i dugoročne izglede da opstane na vlasti. Ipak, to ne znači da Dačića ne treba podržati u rešavanju kosovskog pitanja. Lepo je videti da se jedan političar u Srbiji posle punih sto godina ozbiljno prihvatio zadatka da izvede srpski narod iz tunela kojim tako dugo tumara zahvaljujući jednom falsifikovanom mitu. Pritom, on ne ide u drugu krajnost da u potpunosti pristane na sve ono što od nas traži druga strana, podržana od moćnih saveznika, a što je u suprotnosti sa našim nacionalnim interesom, već traga za rešenjem koje bi u datim okolnostima predstavljalo stvarni kompromis. Mišljenja sam da će, čak i ako ne uspe, ovaj Dačićev poduhvat biti na dostojan način zabeležen u istoriji. To će se desiti onda kada Srbi i Albanci shvate (a to će morati kad-tad da se desi) da moraju da prekinu lanac krvne osvete koji i jedne i druge osuđuje na stagnaciju i propadanje, čime se koriste oni čiji se projekat svetske vladavine upravo temelji na oduzimanju izgleda za slobodan razvoj i napredovanje narodima širom sveta.

Vladimir Trapara

Pre nekoliko dana, javnost u Srbiji iznenađena je vešću da je jedan Srbin oslobođen u Hagu. Kada se isto dogodilo sa Milanom Milutinovićem pre par godina, to i nije dočekano kao neko čudo. Svima je bilo jako dobro poznato da je dotični imao čisto protokolarnu ulogu u vlasti Srbije u vreme kada su se odigrala dešavanja koja su mu stavljena na teret. Ali, Momčilo Perišić, načelnik generalštaba Vojske Jugoslavije u vreme srebreničkog masakra? Ko bi rekao, ako imamo u vidu da smo se već navikli na pravilo da je u Haškom tribunalu svako nevin dok se ne dokaže da je Srbin. Gostujući u jednoj televizijskoj emisiji po dolasku u Beograd, general Perišić je dobio priliku da govori o svom učešću u ratu i toku suđenja u Hagu, ali i o odnosu sa Slobodanom Miloševićem, svojoj političkoj karijeri i nezgodnim pitanjima vezanim za špijunsku aferu. No, sve to nije toliko bitno, kao i lično mišljenje koje bilo ko od nas može da ima o generalu Perišiću (moram da priznam da se moje dosta menjalo). Ono što je bitno je da je dotični bio prvi vojnik moje zemlje u vreme kad su se u Bosni odigrali krucijalni zločini koji su pripisani istoj. I da njegovo oslobađanje ujedno znači i oslobađanje moje zemlje – Hag je presudio da Srbija nije kriva za ratne zločine u Bosni. Za neke je to dobra vest, koja ukazuje na to da Hag ipak nije u potpunosti nepravedan sud, iako mu se ne zaboravljaju dosadašnja brljanja. Za neke druge ova vest je tragična, jer bi očigledno najviše voleli da se svi Srbi, kad bi to bilo izvodljivo, nađu u Hagu. Za mene, pak, ovo je realna vest koja potvrđuje ono što već jako dugo znam o Haškom tribunalu, a ujedno i sličica koja je nedostajala da mozaik o kome ću sada govoriti bude potpun.

Vest o Perišićevom oslobađanju došla je nedugo nakon oslobađanja jednog od lidera albanske OVK, Haradinaja, i hrvatskih generala Gotovine i Markača. Slučajnost ili ne, ali se sve odigralo u vrlo kratkom periodu – dovoljno kratkom da mnogi počnu da govore o nekakvoj „kompenzaciji“. Kao da je to košarka, pa da sudija svira nepostojeće korake jednoj ekipi, kako bi se izvadio za nepostojeći faul u napadu koji je prethodno svirao drugoj ekipi. Umesto ovog pristupa koji se bavi pojedinačnim slučajevima, te od drveća ne vidi šumu, ja bih ipak predložio da stvari sagledamo u globalu, da bismo doprli do suštine. Šta je rezultat dvadesetogodišnjeg rada Haškog tribunala? Od glavešina Hrvatske niko nije osuđen, dakle Hrvatska je amnestirana. Takođe ni od bošnjačkih lidera, dakle Bosna je amnestirana. Kao i Kosovo. Kao i (sada nakon oslobađanja Perišića) Srbija, ali samo za ono što se dešavalo preko Drine. Ko je osuđen, ili se uskoro očekuje da bude? Lideri bosanskih Srba za najteže zločine (uključujući i genocid), dakle Republika Srpska. Kao i lideri Srbije u vreme kosovskog sukoba, dakle Srbija je osuđena za zločin na Kosovu. I niko više nije, niti će biti osuđen, a ponajmanje ne NATO, čije zločine u ratovima devedesetih na ovim prostorima Hag i ne razmatra. Da bismo ustanovili zašto je to tako, hajde da vidimo oko čega su se vodili pomenuti ratovi i ko ih je, uslovno rečeno, dobio.

Sloveniju ne računam, jer to i nije bio rat. JNA je htela da se povuče, a Slovenci su je mučki napali da bi mogli da se pohvale kako su i oni izvojevali nezavisnost, i to je sve. U Hrvatskoj se rat vodio jer je Hrvatska htela da ode iz Jugoslavije, a krajiški Srbi da ostanu u njoj. Zauzimanjem Krajine i progonom većine Srba, Hrvatska je dobila rat. Sad je članica NATO, saveza koji joj je svojevremeno pomogao u dobijanju rata. U Bosni je situacija već složenija. Bošnjacima i Hrvatima je uspelo da se otcepe od Jugoslavije, ali ovi prvi nisu ostvarili željenu unitarnu BiH, a ovi drugi pripajanje matici Hrvatskoj. Nisu ni Srbi ostali kratkih rukava. Istina je da se nisu izborili za ostanak u zajedničkoj državi sa Srbijom, ali su dobili Dejtonski sporazum, koji im je garantovao da BiH neće biti unitarna. Njime je nastala Republika Srpska, država u državi, praktično druga srpska zemlja uz Srbiju. Takođe ni na Kosovu situacija nije čista. Albanski separatisti i NATO bombarderi uspeli su da odvoje Kosovo od Srbije, ali Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN kojom je sukob okončan, nije legalizovala kosovsku nezavisnost. Ona je jednostrano proglašena tek 2008, a do danas nije međunarodno priznata. Kosovo ne može u UN, a ne može ni da ostvari sopstveni teritorijalni integritet, jer nema punu kontrolu nad svojim severnim delom. Srbija i dalje ima puno pravo da tvrdi kako je Kosovo deo njene teritorije.

Dakle, nije tačno ono što mnogi pričaju (uključujući i neke u Srbiji), da su Srbi devedesetih izgubili četiri rata. Od ta četiri, samo jedan su izgubili, a jedan nije ni bio rat. Preostala dva završena su kakvim-takvim kompromisom. U slučaju BiH, taj kompromis je Dejtonski sporazum, a u slučaju Kosova, Rezolucija 1244. I oba su od tada do danas trn u oku kako srpskih protivnika u ratovima, tako i onih koji su ih podržavali, pa i učestvovali u ratovima na njihovoj strani – NATO, odnosno Sjedinjenih Država, supersile koja na krilima „pobede“ u Hladnom ratu već preko 20 godina nastoji da izgradi svetski poredak po svom dizajnu. Deo tog globalnog dizajna jeste i dizajn za Balkan. Za činjenicu da je ostvarivanje tog dizajna još uvek nedovršeno, „krivi“ su pre svega Srbi, koje NATO nije uspeo vojno da porazi ni 1995, ni 1999. Da Srbi nisu istrajali u bosanskom ratu, BiH bi danas bila unitarna, u njoj bi se uveliko gradila „bosanska“ nacija, a zvanični jezik za sve bio bi bosanski. Da SR Jugoslavija nije rešila da se suprotstavi NATO bombama, te da je bez borbe prihvatila „Sporazum“ iz Rambujea, Kosovo bi bilo nezavisno i međunarodno priznato u sadašnjim granicama još 2002, na osnovu referenduma većinskog stanovništva. Sjedinjene Države su prihvatile Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244 kao privremena kompromisna rešenja, jer su ocenile da im je u datim okolnostima preskupo da pokušaju da do kraja vojno poraze Srbe. Računale su da će im biti jefitinije da nakon ratova, u mirnodopskim uslovima, postepeno devalviraju značaj oba dokumenta i izmene status quo na Balkanu tako da se uklopi u njihov dizajn. Ovaj dizajn podrazumeva unitarnu BiH i nezavisno Kosovo u postojećim granicama, što bi uz pažljivo doziranje američko-evropskih štapova i šargarepa, nadaju se, vremenom priznala i Srbija. Haški tribunal igra bitnu ulogu u ovoj „puzajućoj“ strategiji ostvarivanja američkog balkanskog dizajna.

Da je Haški tribunal politički sud kome je cilj ne da kazni ratne zločince, već političke protivnike Zapada, to je u Srbiji odavno i vrapcima jasno. Međutim, daleko od toga da oni stihijski skidaju samo srpske glave. U pitanju je dobro razrađen plan u kome, gle čuda, može da se desi da i neki Srbi budu pošteđeni. Jer je Srbija, kao i Hrvatska, esencijalni akter u regionu, bez koga balkanski dizajn ne može da bude potpun. Osuditi Srbiju baš za sve i svašta i poniziti je do kraja značilo bi zauvek izgubiti njenu lojalnost, a bez toga nema dugoročno samoodržive stabilnosti na Balkanu. Zato je ova poslednja presuda u funckiji hirurško preciznog odvajanja krivice bosanskih Srba od krivice Srbije kao države. Jer, pored Srbije i Hrvatske, američki balkanski dizajn sadrži i jedinstvenu i funkcionalnu Bosnu i Hercegovinu kao tampon državu koja će stajati na putu obnavljanju kako velikosrpskog, tako i velikohrvatskog projekta. Republika Srpska im smeta, jer u njenom opstanku vide pretnju za izgradnju BiH kakvu žele. A kako će je lakše lakše ukinuti, nego tako što bi je prethodno proglasili za „genocidnu tvorevinu“, osuđujući njene političke i vojne lidere za, ni manje ni više, nego najteži zločin koji postoji u pravu. Računaju da će Srbija to prihvatiti ako nju amnestiraju od odgovornosti, da će zarad svog opstanka i napretka žrtvovati svoje sunarodnike preko Drine (ne bi bilo prvi put). Takođe, američkog balkanskog dizajna nema bez nezavisnog Kosova, a kako će se lakše opravdati njegova nezavisnost kao „poseban slučaj“ (da ne bi poslužila kao presedan za mnoge druge separatizme), nego tako što će Hag osuditi političke i vojne lidere Srbije za teške zločine, a albanske lidere amnestirati. Ako se dokaže da je to bio sukob „dobrih i loših momaka“, opravdano je da „dobri momci“ dobiju državu. Ovde postoji malo veći problem kako da se Srbija pomiri sa pomenutim dizajnom, jer je mit o Kosovu kao „svetoj srospkoj zemlji“ čvrsto ukorenjen kod srpskog naroda i pripadnika njegove političke elite. Problem je tim veći što se ovde, za razliku od Bosne, zvaničnici Srbije ipak moraju osuditi, inače se kosovska nezavisnost ne bi mogla opravdati.

Nezavisno od toga kako će se na kraju rešiti pitanja Republike Srpske i Kosova, te da li će Srbija od rezultata neravnopravne borbe devedesetih protiv najveće svetske sile uspeti da sačuva makar nešto, valja biti načisto sa ulogom koju Haški tribunal ima u tom procesu. Možda će pravi ugao gledanja pomoći utopistima koji veruju u međunarodnu pravdu da realnije sagledaju domete nekih budućih međunarodnih tribunala. Pa i ovog sadašnjeg, Međunarodnog krivičnog suda, koji je zamišljen da deli pravdu svima, a u praksi izgleda da su mu Afrikanci najdraže mušterije. Nama u Srbiji, uvid u suštinu rada Haškog tribunala trebalo bi da pomogne da ne traćimo više vreme na pojedinačne slučajeve i brojimo koliko u Hagu ima naših, a koliko njihovih. Ako shvatimo da je Tribunal sve vreme sredstvo u službi ostvarivanja američkog balkanskog dizajna, počećemo da razmatramo i sam taj dizajn i da računamo – koliko je taj štap kojim nam se preti zapravo opasan i koliko je ta šargarepa kojom nam mašu ukusna. Nakon Perišićevog oslobađanja, ispred očiju imamo ceo mozaik kao dobru polaznu tačku za utvrđivanje sopstvenog interesa.


Vladimir Trapara