Moram da priznam da sam se kolebao u kom vremenu da naslovim ovaj tekst. Ako bih pitao „šta se desilo“ u Ukrajini, ispalo bi da samo tumačim događaje koji su se već odigrali. Ako bih pitao „šta će se desiti“, ispalo bi da izigravam vidovnjaka. A opet, ni pitanje „šta se dešava“ nije jednostavno, jer u „ukrajinskom rolerkosteru“ (videti moj tekst iz decembra meseca pod tim naslovom) ono što jeste danas već sutra više ne važi, pa je upitno koliko je korisno praviti presek trenutne situacije. Sam sam se suočio s tim već nekoliko puta gostujući u medijima u najnovijoj fazi krize i pišući na ovu temu na drugim mestima. Ipak, mislim da je formulacija u prezentu najadekvatnija, jer može da pokrije i analizu već završenih, i prognozu budućih događaja i procesa. Za tako nešto bitno je ustanoviti nekoliko istina koje karakterišu suštinu ukrajinske krize, što sledi u nastavku.

1. Ukrajina je veštačka država

Naravno, svaka država je veštačka u smislu da nije pala sa drveta, već su je ljudi napravili. Svaka država je u određenoj meri „imaginarna zajednica“ jer počiva na društveno konstruisanom identitetu koji je drži na okupu kao celinu i razlikuje od drugih država. Međutim, u ovom pogledu nisu sve države iste. Jedna je stvar kada država ima jasan identitet sa preciznim granicama koje su konstituisane i reprodukovane u dužem istorijskom periodu i kome je privržena ogromna većina pripadnika nacije (potpuno nevezano za to koje je shvatanje nacije prisutno u konkretnom slučaju). Sasvim je druga stvar kada takvog identiteta nema ni u elementarnim naznakama, što otvara pitanje – čemu uopšte takva država, koja je njena svrha i hoće li je većina njenih stanovnika braniti ako bude ugrožena? Ukrajina je upravo primer jedne takve države, nastale u ovakvim granicama, sa ovakvim stanovništvom pukim sticajem istorijske okolnosti. O „pocepanosti“ zemlje od Galicije na krajnjem severozapadu do Krima na krajnjem jugoistoku, i ja i mnogi već smo dosta pisali. Ko su Ukrajinci, šta je ukrajinska nacija? Na to pitanje nema jasnog odgovora. Zato se ježim kada neko sa Zapada kaže „treba poštovati volju ukrajinskog naroda“, „Rusija treba da poštuje ukrajinski suverenitet“, i slično. Čiju volju, kog naroda? Onog koji je izašao na ulicu da svrgne demokratski izabranu vlast, ili celog stanovništva zemlje? Čiji suverenitet Rusija treba da poštuje? Zemlje koja je izrazito ekonomski zavisna od nje i čija je istorija usko isprepletena sa ruskom – šta je drugo Ukrajina, nego istorijska kolevka Rusije, „granična zemlja“ kako joj samo ime kaže? Pitanje da li je Krim ukrajinski ili ruski bilo bi slično pitanju da li je Zemun vojvođanski ili srpski. Naravno da jedan značajan deo Ukrajinaca jako drži do svoje posebnosti i naglašava istu pre svega u odnosu na (gle čuda) Rusiju. Otuda im smeta upotreba ruskog jezika, ruska crkva, ruski spomenici… Istina, i oni iz sovjetskog perioda (naročito im je Lenjin zanimljiv za obezglavljivanje i dizanje u vazduh), što je malčice protivrečno. Jer, kad je to Ukrajina postojala kao nezavisna država pod tim imenom pre Lenjinove revolucije i proglašenja prava na samoopredeljenje? Umesto što ruše spomenike Lenjinu, zapadnoukrajinski ekstremisti bi možda mogli da podignu spomenik i Staljinu (koji im je dao upravo njihovu teritoriju, uzevši je od Poljske) i Hruščovu (kojim im je dao Krim). Savremena Ukrajina je u dobroj meri čedo socijalizma, koji danas negira jer je navodno podseća na Rusiju.

2. Ukrajinu trenutno odlikuje diktatura ulice

Jer, kako drukčije nazvati „svrgavanje“ demokratski izabrane vlasti od strane razularene rulje ekstremista na Majdanu, samo nekoliko sati nakon što je „opozicija“ postigla sporazum sa istom o održavanju prevremenih izbora? Šta reći o tome da dotična rulja nije htela da pristane da Janukovič makar i još koji mesec ostane na poziciji, zahtevajući da mu se sudi za ubijanje demonstranata, iako je jasno da su onog najkrvavijeg dana demonstranti opalili prvi metak? Ko će njima da sudi? Ili pre „opozicija“ rizikuje da joj sude pripadnici Desnog sektora ukoliko ne bude sledila njihov program, kako je jedan od lidera te fašističke organizacije vitlajući kalašnjikovom u izvesnom smislu i najavio? Šta reći o tome da je novi „premijer“ Jacenjuk „izabran“ na trgu? Šta reći za činjenicu da u Kijevu ovih dana „odlučuje“ parlamentarna većina skrpljena od „opozicionara“ i šačice zaplašenih predstavnika (možda već nepostojeće?) vladajuće partije – i to odlučuju o stvarima koje im nisu u nadležnosti? Kako predsednik koga je izabrao narod na neposrednim izborima može da bude smenjen prostom većinom u parlamentu, u kom ustavu na svetu to ima? Kako parlament jedne zemlje može da „odluči“ da se nekome sudi pred Međunarodnim krivičnom sudom u Hagu? Zatim je tu ukidanje jednog zakona samo da bi Timošenkova mogla da izađe iz zatvora, pa oduzimanje jeziku kojim govori najmanje pola stanovnika Ukrajine statusa regionalnog… Šta je sledeće – odluka da je Zemlja četvrtasta, možda? Kakve veze sve to ima sa demokratijom? Što očigledno ne sprečava zapadne zemlje da ovaj brutalni fašistički marš tumače kao potvrdu demokratije i evropskih vrednosti. Premijeri nekih od evropskih zemalja su bili prisutni kad su Kličko, Jacenjuk i Tjagnibok potpisali sporazum i rukovali se sa Janukovičem – šta je sada s tim sporazumom? Da li je to evropska vladavina prava? Reče Džon Keri upravo da je (očigledno i ovako brutalno) svrgavanje demokratski izabrane vlasti demokratski čin ukoliko se ta vlast nije ponašala demokratski. A oni koji su je svrgli se, vidim, baš demokratski ponašaju. Kako smo sličan princip videli na primeru svrgavanja Morsija u Egiptu, kao i u pokušaju sa Erdoganom u Turskoj, pa ni Bosna nije daleko – postavlja se pitanje šta je onda danas zapravo demokratija? Onda nemojte da Kerija i njegove evropske pajtose začudi kad sutra takva demokratija zakuca i na njihova vrata.

3. Janukovič je nesposoban državnik

Prosto je neverovatno koliko je loših poteza taj čovek u stanju da povuče, a i da one dobre prokocka u najkraćem mogućem roku. Kažu da će ga Rusija štititi; pa, možda i hoće da mu pomogne da umakne linču razularene fašističke bande, ali u političkom smislu je teško da će se na takvog konja ponovo kladiti. Na stranu to što je napravio autoritarni zaokret u vladavini otkako je izabran – to je izgleda boljka svih alternativnih lidera (onih koji nisu proamerički), na koju ni sam Putin nije imun – nego se ni u takvoj vladavini nije snašao. Slučaj sa „nepristojnom ponudom“ EU iz novembra jeste bio složen zbog nepovoljnog međunarodnog konteksta, ali je Janukovič nekako uspeo da nađe izlaz – da ne zatvori vrata pridruženju EU, a da uzme preko potrebni novac od Rusije – i obuzda proteste. I onda, iz nejasnih razloga, njegovi u parlamentu donose zakon kojim se uvode restrikcije na proteste, čime provocira opoziciju na novi talas istih, ovoga puta smrtonosan. Pa onda taj isti zakon povlači, prinuđuje premijera na ostavku (čemu to?) i nudi opozicionim liderima državne funkcije kao da je na pijaci. Iako svestan da je na ulici kritična masa naoružanih fašista koja ima podršku Zapada i samo čeka najmanji povod da započne svoj krvavi pir (može joj se, jer će za njega demokratski Zapad svakako okriviti Janukoviča i Berkute), on odbija nacrt opozicije o ustavnim promenama – a sam je rekao da želi te promene. Konačno, kad je „doteran do duvara“, suočen sa još malo pa trocifrenim brojem žrtava na Majdanu, on pristaje na dogovor sa opozicijom, ali umesto da lupi šakom o sto i kaže – sad je dosta, dobili ste šta ste tražili, razilazite se, ili zavodim red – on na prvi zvižduk sa Majdana raspušta i policiju i Berkute, beži da mu se trag ne zna i ostavlja na cedilu i svoje birače i poslanike svoje partije. Tako se ne ponaša ozbiljan političar ukoliko mu je stalo do interesa države i naroda, a ne do sopstvenih i interesa oligarha oko njega (koji su mu u međuvremenu okrenuli leđa) – što verovatno i objašnjava njegovo ponašanje.

4. Ni Sjedinjene Države, ni Rusija, ne žele građanski rat i raspad Ukrajine

Sjedinjene Države to ne žele, jer im je stalo do celovite Ukrajine koja će biti izvan ruske sfere uticaja. Jesu se zaleteli, ali neće otići predaleko u provociranju Rusije da interveniše i zaposedne deo Ukrajine, svesni da onda ni od Trećeg svetskog rata nismo daleko. Amerikanci igraju američki fudbal – probijaju se dokle mogu, pa stanu kad postane gusto i dodaju loptu nekom drugom, Evropi recimo. Očigledno će im uspeti da dovedu svoje pulene na vlast u Kijevu, pa zašto sad to da kvare? Ići će oni sada polako, da probaju da suptilnijim načinima izbace Rusiju iz Ukrajine, samo što im to neće poći za rukom dok su sama Rusija i Putinova vlast u njoj stabilni – kao što im nije pošlo za rukom ni u za ruske interese mnogo manje značajnoj Siriji. Upravo zato što je stabilna i ima druge adute na raspolaganju, Rusija takođe ne želi građanski rat. Ona je strpljiva i s Amerikancima igra šahovsku partiju. Zašto bi Putin hteo da se Ukrajina raspadne u krvi, pa da se sutra njegove trupe na Dnjepru gledaju oči u oči sa NATO trupama, kad ima mehanizme da zadrži celu Ukrajinu kao vojno neutralnu, „tampon“ državu koja će je razdvajati od NATO? Dogodila se nova revolucija, pao nesposobni Janukovič, pa šta? Isto se već desilo pre 10 godina. I šta je bilo? Čak i rusofob Juščenko je morao da nađe način da sarađuje sa Rusijom, da njegovi sunarodnici (posebno oni na zapadu zemlje, koji su ga i podržavali) ne bi pomrli od gladi i zime. Da ne pričamo o Timošenkovoj, za koju ulazak u NATO nikad nije bio opcija i koja je i u zatvor zaglavila zbog mutnih radnji sa Rusima oko gasa. Čim se obuzdaju ekstremisti na zapadu, ponište sporne odluke nelegitimnog parlamenta (evo, sad se i Mađarska buni zbog ukidanja regionalnih jezika), prestaće razlozi da se buni i istok (u ovom trenutku samo Krim), pa niko više neće morati ni unutra da se bije, ni da od spolja interveniše. Kažu neki, Rusija intervenisala 2008. u Gruziji – pa nije tačno. Rusija je već bila u Gruziji, tj. njeni vojnici su bili na teritoriji Južne Osetije koja je bila faktički otcepljena od Gruzije. Onda je Gruzija izvršila agresiju na Južnu Osetiju, Rusija je odbranila, i to je to, čisto defanzivna akcija. Intervencija Rusije u Ukrajini (čak i samo na Krimu, ne računajući bazu u Sevastopolju) bila bi ofanzivna, a šta to Rusiji treba kad joj defanziva provereno dobro ide? Pogotovo u Ukrajini, gde imaju na raspolaganju i ekonomska sredstva, i polovinu stanovništva koje je prorusko. Neka budu SAD ofanzivne ako hoće novi svetski poredak, ali neće daleko dogurati. I sam Džon Mekejn da postane predsednik Ukrajine, moraće da poštuje interese obe polovine zemlje i da ekonomski sarađuje sa Rusijom.

5. Evropska unija nema svoju autentičnu politiku prema Ukrajini

Kritikuju me kad kažem da evropske zemlje slede politiku Sjedinjenih Država. Tvrde da se interesi Evrope i Vašingtona kad je Ukrajina u pitanju razilaze, da je to navodno bilo jasno kad je simpatična revolucionarka Viktorija Nuland u telefonskom instruisanju američkog ambasadora u Kijevu rekla „j***š EU“. Postavio bih ovakvim kritičarima par pitanja. prvo, ko je i šta je Evropa, odnosno Evropska unija? Ne sporim da je ova tvorevina realnost u međunarodnim odnosima, ali koliko značajna realnost? EU prema Ukrajini nastupa u okviru svoje Zajedničke spoljne i bezbednosne politike. Oko ove politike, nadnacionalna evropska birokratija (koja je ionako izrazito proamerička) se ne pita previše. Ova politika je i ranije, dok je bila drugi stub EU, i od Lisabona kada stubova više nema, pretežno u nadležnosti Saveta, u kome države članice vode glavnu reč. Kako Savet odlučuje o nekom konkretnom pitanju? Tako što države koje su zainteresovane za to pitanje iznesu predloge, a onda one koje nisu za to glasaju – jer, što bi se protivile ako nemaju neposrednog interesa, valjda im je važnije da Unija funkcioniše skladno? Takođe, u Savetu vrlo često jače države i njihovi blokovi vrše pritisak na slabije da glasaju onako kako one žele. Prema ukrajinskom pitanju, od svih članica EU realnu zainteresovanost za problem i sposobnost da utiču na politiku imaju Nemačka i Poljska. Ko je Poljska? Izrazito proamerička i rusofobična država Srednje Evrope koja je nekada vladala značajnim delom Ukrajine, pa sada šlepovanjem uz američki prodor na istok ubija tri muve jednim udarcem – potvrđuje se kao jedan od najlojalnijih saveznika, deluje protiv omražene joj Rusije i jača svoj regionalni uticaj. Ko je Nemačka? Pobeđeni protivnik SAD u Drugom svetskom ratu, okupiran i temeljno denacifikovan da bi jednom zauvek igrao mlađeg partnera. Zato ih Amerikanci i prisluškuju, da se ne bi slučajno pomislili da se otrgnu kontroli. Jesu oni najjača evropska država, znaju katkad i da protivreče Vašingtonu, ali – pre svega kozmetički, da bi na kraju ipak ispalo kako SAD kažu. I u čemu im to protivreče kad je Ukrajina u pitanju? Gde je onda ta EU čiji se interesi razlikuju od američkih? U nečemu se verovatno i razlikuju, ali ih EU očigledno ne sledi – samim tim što je pozvala Ukrajinu da joj se pridruži, iako ova ne ispunjava ni elementarne uslove za to, što razmatra takmičenje sa Rusijom u finansijskoj pomoći, kao i što podržava ukrajinske fašiste koji su zapravo protiv EU, ona dokazuje koliko su njeni potezi zapravo podređeni geopolitičkim interesima Vašingtona.

6. Rusija u načelu nema ništa protiv članstva Ukrajine u EU

O ovome sam već pisao i govorio, ali je red da neke stvari ponovim da bi bolje odjeknule u kontekstu aktuelnih zbivanja. Cela ova kriza navodno je izbila jer je Rusija ucenila Janukoviča da odustane od pridruženja EU i uđe u Carinsku uniju. To je isuviše pojednostavljen stav. Janukovič i njegova partija već godinama postavljaju članstvo Ukrajine u EU kao cilj, pa se postavlja pitanje kako to do novembra nije smetalo Rusiji? Nije, jer Rusija ne doživljava EU kao rivalsku organizaciju, štaviše joj je cilj da se što dublje integriše s njom. Doživljava NATO, posebno njegovo udarno krilo sastavljeno od zemalja „Nove Evrope“, jer preko njega SAD sprovode svoj prodor na istok sa ciljem da Rusiji oduzmu status velike sile sposobne i spremne da vodi nezavisnu politiku i nametnu joj svoj novi svetski poredak. Da Rusi u „nepristojnoj ponudi“ EU Ukrajini nisu videli američke prste i pokušaj da se Kijev na mala vrata uvuče u NATO i rusofobični krug država, ne bi se protivili da Ukrajina potpiše taj sporazum. Uostalom, kako su se protivili? Jesu li puškom terali Janukoviča da ga ne potpiše? Ne, već su samo najavili mere kojom će zaštiti svoju ekonomiju u slučaju takvog poteza Ukrajine – kao što Evropska unija štiti svoju. Nove vlasti u Ukrajini će kad prođe ova kriza verovatno potpisati sporazum o pridruživanju, ali moraju da znaju da je članstvo u EU na predugačkom štapu. I da narod u Ukrajini mora da živi sad i odmah, a to ne može bez saradnje s Rusijom. I zato je bolje da nikome ko bude na vlasti u Kijevu ne padne na pamet da polovinu stanovništva svoje zemlje, manje ili više proruskog, protiv njegove volje uvuče u vojni savez uperen protiv Rusije.

7. Srbija nema blage veze sa Ukrajinom

Svako ko tvrdi da slučaj Ukrajine iole utiče na poziciju koju Srbija ima prema Zapadu i Rusiji, ili namerno laže, ili ne zna šta govori. Kakve veze ima Srbija sa Ukrajinom? Mi nismo veštačka država, nismo identitetski podeljeno društvo. Delimo se na one koje su za ili protiv ulaska u EU, ali je to kod nas čisto ideološko, ne identitetsko pitanje, pogotovo ono koje bi imalo etnička, verska, jezička i, svakako ne, teritorijalna obeležja. Mi se ne nalazimo na geopolitičkoj rasednoj liniji između Rusije i Zapada, već smo sasvim u zapadnoj sferi uticaja. Što ne znači da treba da se svrstamo na Zapad i da ne možemo da budemo neutralni – naprotiv, Srbija ne treba da uđe u NATO, o čemu sam takođe već dosta pisao. Ali, razlozi za našu neutralnost su potpuno drukčije prirode u odnosu na razloge Ukrajine. Ukrajina mora da bude neutralna, jer drukčije ne može da zadovolji obe polovine svog stanovništva i spoljne igrače koji joj se nalaze na granicama. Srbija ne mora da bude neutralna, ali tako želi, jer je to u njenom autentičnom interesu – odgovara njenim bezbednosnim imperativima koji su potpuno drugačiji ne samo od ukrajinskih, već i u odnosu na bilo koju drugu evropsku zemlju. Svakako da se na Srbiju može odraziti opšte stanje rusko-američkih odnosa, ali se ono nakon smirivanja ukrajinske krize neće suštinski promeniti. I tamo, kao i u Siriji pre toga, u izgledu je pat pozicija. Neki kažu – obećana finansijska pomoć EU Ukrajini neće ugroziti finansijsku pomoć Srbiji. Slažem se, samo ću parafrazirati jedan mudar komentar koji je neko napisao kada se ovakva procena pojavila u medijima – nepostojeća pomoć Ukrajini neće ugroziti nepostojeću pomoć Srbiji.

Sve u svemu, ukrajinski rolerkoster i dalje juri. Pravac je nesiguran, što ostavlja prostora za milion mogućih scenarija. Svako bi nešto novo da kaže i ispadne pametan, u nadi da će posle moći da se hvali kako je dobro pogodio. A ipak, najsigurnije je da se krene od onoga što nije sporno, a što je suština priče. Smatram da je to upravo ovih sedam stvari koje sam nabrojao. Ako putanja ukrajinskog rolerkostera čitaocima bude malo jasnija nakon ovog teksta, onda njegovo pisanje nije bilo gubljenje vremena.

Vladimir Trapara

Ono što smo znali da će se desiti još od rekonstrukcije vlade Srbije pre nekoliko meseci – da će prevremeni izbori biti raspisani čim počnu pregovori sa Evropskom unijom – dogodilo se. Srbija će 16. marta ići na izbore, koji u planovima inicijatora njihovog raspisivanja imaju samo jednu svrhu – da sadašnji prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić i formalno potvrdi dominaciju koju već ima u političkom životu zemlje. Još jednom se pokazalo kao tačno da politička kultura u Srba ne trpi više od jednog neprikosnovenog lidera. Od uvođenja višestranačja 1990. do danas, većinu vremena imali smo jednog političara za koga smo mogli da kažemo da je bio vladar Srbije. Prvo je to bio Milošević, pa Đinđić, pa Koštunica, pa Tadić. Izuzeci su bili kratki periodi poput vakuuma bez neprikosnovenog lidera posle Đinđićevog ubistva 2003, dvovlašća između Koštunice i Tadića u vreme druge vlade ovog prvog i svojevrsnog trovlašća od poslednjih parlamentarnih izbora 2012. pa otprilike do pomenute prošlogodišnje rekonstrukcije. Iako je u početku delio dobar deo kolača vlasti sa dojučerašnjim predsednikom svoje stranke i predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i premijerom Ivicom Dačićem, Vučić se u međuvremenu lako izborio za lavovski deo – učvršćivanjem moći unutar Srpske napredne stranke, u kojoj je uticaj Nikolića marginalizovan, te navlačenjem Dačića na za njega i njegovu Socijalističku partiju pogubnu rekonstrukciju vlade. Ostaje još samo da se ovo verifikuje na izborima. Nemam ni najmanju sumnju da će biti tako, i da će nakon predstojećih izbora Vučić biti premijer, a Srpska napredna stranka sama ili uz pomoć minornih satelita (od kojih će neki i pre izbora na njenu listu) formirati novu vladu. Ostaje samo da razmotrimo kakvu bi politiku ta vlada mogla da vodi. Pošto je moja oblast interesovanja spoljna politika, rekao bih nešto o tome.

Opsednutost Evropskom unijom i učlanjenjem Srbije u nju kao životnoj potrebi svih nas svakako će biti obeležje i sledeće vlade, kao i svih vlada od 5. oktobra na ovamo. To je pogotovo jasno sada kada su otpočeli pregovori zahvaljujući kojima svaka naredna vlada ima savršenu poziciju da nas brifinguje kako svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo ka našem životnom cilju. Sam Vučić je u nekom skorašnjem intervjuu priznao da je evrofanatik. Čovek koga su birači na poslednjim izborima percipirali kao nekoga ko prema učlanjenju Srbije u EU ima strogo pragmatičan stav i neće insistirati na njemu ako to bude škodilo nacionalnom interesu zemlje, sada prihvata da novinar za njega upotrebi naziv koji ni Tadić za sebe nikada nije koristio. Da nevolja bude veća, u istom intervjuu, Vučić izjavljuje: „Mi volimo Rusiju, ali naša budućnost je na Zapadu“. Da fanatično želi Srbiju u Evropskoj uniji, to smo čuli, ali Evropska unija ne mora da znači isto što i Zapad. Teoretski, ona može da obuhvati ceo evropski kontinent, koji ima svoj zapad, svoj istok, sever i jug. No, Vučić i ovde čini nešto što Tadić nikada nije i nedvosmisleno se izjašnjava da želi na Zapad, što verovatno znači ne samo u EU, već i u neke druge, autentično zapadne strukture, poput NATO. Ali, na to pitanje ću se vratiti kasnije. Sada bih samo istakao da načelno nisam protiv ulaska u EU, ali mi nije drago što sam pripadnik generacije 1982. koja je upisala fakultet u vreme kada započinje era evrofanatizma u Srbiji i osuđen sam da negde do mojih srednjih godina posmatram konstantno ispiranje mozga mojih sunarodnika najavama kako je EU na horizontu. Evo, samo što nismo ušli u nju. Istina, neke ranije generacije su pola života provele uz obećanja kako je komunizam na horizontu, ali su one barem imale i neke stvari koje mi nemamo danas – siguran posao, platu od koje može da se živi normalno, stambenu obezbeđenost bez lihvarskih bankarskih kamata, bezbednost na ulicama, zemlju kojom su mogli da se ponose bilo gde u svetu da se nađu…

Nova vlada svakako će nastaviti da se „bavi“ pitanjem Kosova, i to pretežno pod tačkom „razno“ u pregovorima sa EU. Kad sam pisao o Dačićevom kosovskom izazovu, posmatrao sam Briselski sporazum samo kao prvi korak ka konačnom kompromisnom rešenju kosovskog problema. Međutim, Dačić je ono što je od ideja imao već iscrpeo. Ostao u nekoj kombinaciji na vlasti ili prešao u opoziciju, on tu više nema šta da ponudi, jer je od trenutka kad se Vučić prvi put pored njega našao u Briselu i, kažu, svađao sa Tačijem, marginalizovan u celom procesu. Kod ostalih aktera, kako naših, tako i stranih, ne vidim volju da se ovaj zamrznuti sukob reši. Ni na ovim izborima ne očekujem da se Vučić i njegova stranka precizno izjasne o tome šta žele sa Kosovom, kao što nisu ni na prošlim. Kad najjači politički akter nema definisan stav o ključnom državnom pitanju, nije ni čudo što „rešavanjem“ tog pitanja vladaju haos i javašluk. Pogledajte samo šta se dešava u Kosovskoj Mitrovici. Prvo jedan kandidat pobedi na izborima za gradonačelnika (izlaznost i broj glasova neću da komentarišem). Iz Beograda mu pruže svu potrebnu podršku u kampanji, da slučajno ne pobedi onaj drugi. Onda ovaj što je pobedio ubrzo podnese ostavku, a njegovog protivkandidata uhapse. Pa sad ovi isti što su se iz petnih žila trudili da on bude osujećen za gradonačelnika traže njegovo puštanje iz zatvora, kako bi što pre mogao da preuzme funkciju. U domaćoj kinematografiji za odrasle postoji jedan film sa prikladnim naslovom da opiše pomenutu situaciju.

Rekoh – Vučić bi na Zapad, a na Zapadu je NATO. Mnogo sam pisao o tome zašto članstvo u NATO za Srbiju nema smisla, ne bih da se ponavljam. Pisao sam i o tome da SNS nije jedina partija koja nema jasan i argumentima potkrepljen stav za ili protiv NATO. Ali će se na predstojećim izborima na njenoj listi, kao i kasnije u vladi koja će biti formirana, naći ljudi koji imaju i stav i kakve-takve argumente – ali, isključivo za NATO. Vuk Drašković je primer kako jedan političar može imati mizernu podršku birača, a ipak biti neuništiv. Posle NS, DS i LDP, sada SNS postaje njegov šleper za ulazak u parlament, a Vučić ga velikodušno (!) prihvata. Sa čim ja ne bih imao problem da Vuk nije jedan od najokorelijih natovaca na našoj političkoj sceni. Štaviše, njegova retorika u poslednje vreme je poprimila i izrazitu antirusku crtu koju ranije nije imala u toj meri. Drašković ne propušta nijednu priliku da napadne Rusiju i njen režim, čak i kada u medijima komentariše stvari koje nemaju blage veze sa Rusijom (poput ubistva Ćuruvije), u čemu se lako da prepoznati matrica koju domaći natovci u poslednje vreme koriste u svojoj orkestriranoj antiruskoj kampanji. Povod za ovu kampanju je jednostavan – natovci polaze od (pogrešne) pretpostavke da Srbija neće u NATO zato što naš narod previše voli Rusiju, pa je zato rešenje u sistematskom gušenju rusofilije u Srba. Određivanjem takođe za NATO opredeljene Tanje Miščević za glavnog pregovarača sa EU (u međuvremenu je Branko Ružić pao u nemilost jer se usudio da kaže kako misli da je čovek za koga važi pretpostavka nevinosti nevin), SNS nam, osim priznanja da nema sopstvene kadrove za taj posao, šalje i poruku da evropske integracije teško možemo da odvojimo o evroatlantskih. Da sada ne paranoišem i ja oko Južnog toka i uloge ministarke Zorane Mihajlović – već sam objavio tekst u kome ne želim nikoga da optužujem bez dokaza – ali mi sama činjenica da se kroz medije konstantno provlači priča o dovođenju Južnog toka u pitanje, da Rusi svaki čas izražavaju zabrinutost za svoju investiciju i da Vučić vrlo neubedljivo reaguje u odbranu gasovoda i strateških veza sa Rusijom – deluje sumnjivo. U situaciji kada jedan Viktor Orban insistira na značaju energetske saradnje sa Rusijom (a znamo koliko su Mađarima inače „dragi“ Rusi), mislim da je sramota da se u Srbiji uopšte pojave insinuacije da neko iz vlasti po nalogu SAD ruši energetski sporazum koji je u nacionalnom interesu zemlje.

Vladi sastavljenoj 2012. skidam kapu za popravljanje odnosa sa susedima. Ipak, u narednom periodu nas očekuje suđenje sa Hrvatskom za nepostojeće genocide, a baš iz tog razloga što su oni nepostojeći ne vidim zašto bi se u medijima oko toga dizala prevelika tenzija, kakvu vidimo. Osim ako se ne želi skrenuti pažnja sa realnih problema u odnosima dveju država. Skretanje pažnje vidimo i u odnosima sa Bosnom i Hercegovinom. U Sarajevu će se održati neka konferencija o Prvom svetskom ratu, pa to trenutno zaokuplja mnogo veću pažnju nego pokušaji ugrožavanja opstanka Republike Srpske, koji su u poslednje vreme učestali, a ja očekujem da će se u narednom periodu pojačati. Srbija još uvek nema odgovarajuću strategiju kako da se prema tome postavi, ali sprema „strategiju“ kako da spreči da se na nju svali krivica za izbijanje Prvog svetskog rata. Slušao sam nemačkog ambasadora pre neki dan. Lepo je čovek rekao: „samo vi ovde se bavite time i neopravdano plašite da će neko da vas okrivi, a ja ne vidim da se u Evropi vodi neka velika polemika o tome“. Srbija nikako ne može da bude krivac za Prvi svetski rat, jer je bila mala država. Za rat između velikih sila mogu biti odgovorne samo velike sile – da one nisu želele rat, ne bi ga ni bilo. Srbiji bi bilo bolje da zaustavi puzajuće prihvatanje krivice za ove poslednje ratove, koje bi i moglo da bude osnova za ukidanje Republike Srpske. Ako do toga dođe, biće poništen svaki napredak koji smo ostvarili u odnosima sa susedima.  

Sve u svemu, nisam siguran da će jednopartijska vlast koja od marta/aprila očekuje Srbiju da povede zemlju u odgovarajućem spoljnopolitičkom pravcu. To će se svakako odraziti i na dalju stagnaciju ekonomskog razvoja i životnog standarda građana. Odavno govorim da je Srbija krajem prošlog veka ekonomski nazadovala jer je njen međunarodni položaj bio poljuljan. Ako potezi nove vlade budu onakvi kakvim ih ovde prognoziram, ne verujem u poboljšanje tog položaja. Kao ekonomski napredak i dalje će biti prikazivana poneka investicija, poput onih iz Emirata, kao i neoliberalne „reforme“. Ako naša politička kultura zahteva jednog jakog lidera, nemam ništa protiv. Jake lidere imaju i Rusija, Mađarska i Turska, i mogu reći da sa simpatijama gledam na njihova postignuća. Ali, nije svejedno hoće li taj lider biti pravi državnik koji vodi računa o interesima svoje zemlje i okružiti se saradnicima sposobnim i voljnim da tim interesima doprinesu, ili će dozvoliti sebi da postane marioneta onih koji ne misle dobro njegovoj državi i okružiti se poltronima kojima su na umu samo lične ambicije. Nisam optimista u pogledu puta kojim je Aleksandar Vučić krenuo, barem kada je spoljna politika u pitanju, te u narednom periodu predviđam puno prostora za razrađivanje alternativnih ideja kod onih koji budu ostali u opoziciji. Da doprinesem tome kao analitičar najmanje je što u ovom trenutku mogu da učinim za svoju zemlju.

Vladimir Trapara