Rusofobi i lažni rusofili u Srbiji po ko zna koji put su se ujedinili. Ovoga puta zajedničkom ocenom da je premijer Vučić skorašnjom najavom mogućnosti da Srbija kao alternativu ruskom gasu u budućnosti iskoristi gas iz Azerbejdžana, pa i samih SAD, napravio definitivan prozapadni zaokret u spoljnoj politici. Razlika između ove dve grupacije je jedino u tome što prvi aplaudiraju Vučićevom potezu, a drugi ga kude. Ali im svejedno ostaje zajedničko što i jedni i drugi polaze od gorepomenutog netačnog tumačenja, a zatim spinuju javno mnjenje kako se radi o neprikosnovenoj istini. A zapravo se kao i obično radi o mešanju baba i žaba.
Kada je reč o energetskom pozicioniranju Srbije, valja strogo razlikovati čisto energetski od političkog aspekta. Oni koji govore da Srbija tražeći alternativu ruskom gasu zapravo čini spoljnopolitički zaokret u korist Zapada, upravo propuštaju to da učine i neopravdano mešaju ova dva aspekta. Tačno je da su ti aspekti danas blisko povezani i isprepleteni, ali u kom stepenu zavisi od subjekta iz čijeg se ugla posmatra. U odnosima Rusije i SAD energija se odavno ne tiče same energije (ako se ikad i ticala), već je pretežno političko pitanje. Rusija je energetski samodovoljna država - s kim god bila u sukobu i kogod da se bilo gde s nekim sukobljava, ona neće ostati bez energije. Istina, Rusija je i veliki izvoznik energije, štaviše nastoji da izveze što više, jer odatle dolazi njen glavni prihod, koji održava i pokreće celu njenu ekonomiju. Njeni glavni kupci trenutno su države Evropske unije, pa je logično da je Rusiji u ekonomskom interesu da ovo veliko tržište zadrži. No, ako ono bude ugroženo, bože moj, rastuća kineska ekonomija vapi za energentima i eto prilike za Rusiju za tamo nadoknadi izgubljenu dobit. Razlog zašto Moskva ipak insistira na evropskom tržištu ne tiče se toliko ekonomske koristi, koliko ruskih političkih ciljeva. Što je Evropa zavisnija od ruskog gasa, Kremlj ima veći spoljnopolitički manevarski prostor prema njoj, u smislu da može da je pritiska i ucenjuje gasom da bi od nje iznudio prihvaljivo političko ponašanje. Zaobići nepouzdanu Ukrajinu (u kojoj su tekućoj ratnoj krizi prethodile i dve velike gasne krize) i neke druge istočnoevropske rusofobične države (poput Poljske) izgradnjom alternativnih gasovoda za Rusiju znači ne samo sačuvati određene ekonomske koristi, već mnogo više politički uticaj. Sa druge strane, Sjedinjene Države kao jedan od glavnih elemenata svoje anti-ruske strategije imaju upravo sprečavanje Moskve da politički utiče na Evropu. Zato Vašington radi dve stvari: podržava energetsku diverzifikaciju kod EU, u smislu njenog snabdevanja energentima ne samo od Rusije, već i drugih snabdevača; izaziva krize i vrši pritisak na Ukrajinu i slabe države Istočne Evrope kako bi blokirao i postojeće i potencijalne nove ruske gasovode. Americi se još i više nego Rusiji može da posmatra energiju kao političko pitanje. SAD su takođe energetski samodovoljna država. To što su u poslednje vreme sve veći izvoznik gasa dođe im samo kao bonus, ali ne i nešto od suštinskog značaja za njihovu ekonomiju, koja je ionako najrazvijenija na svetu.
Evropske države, pak, a Srbija pogotovo, ne mogu sebi da dozvole da energiju pretežno ili isključivo posmatraju kao političko pitanje, jer one nisu energetski samodovoljne. Evropska unija nastoji da diverzifikuje svoje izvore snabdevanja ne zato što poput SAD želi da napakosti Rusiji (mada u EU sigurno ima mnogo onih koji tako razmišljaju), već pre svega zato da bi odbranila svoju energetsku bezbednost u situaciji kada je snabdevanje iz Rusije nesigurno - što zbog Ukrajine, što generalno zbog američkih napora da blokiraju ruski izvoz gasa. Šta onda tek reći za Srbiju, koja je stopostotno zavisna od ruskog gasa, i to onog koji stiže preko teritorije Ukrajine? Tok ovog gasa je i sada nesiguran, a šta će tek biti nakon 2019, kad je nagovešteno da bi on mogao potpuno da prestane da teče? Srbiji treba alternativa, i to najpre ako je moguće u smislu dopremanja ruskog gasa, jer Rusija među svim mogućim snabdevačima jedina ima pouzdane kapacitete za podmirivanje naših potreba. Ta alternativa u početku je bio Južni tok. Sa njegovom izgradnjom se međutim odugovlačilo, a na kraju odustalo. Tada sam napisao tekst o tome kako su dve pomenute grupacije složne u oceni da je Vučićeva vlada učestvovala u miniranju ovog projekta, iako to nema veze sa istinom. Južni tok je minirala Bugarska, verni vazal Vašingtona, tako što je zatražila od Rusije da ispoštuje nekakve standarde EU, a zatim licemerno izjavila kako i dalje želi Južni tok. Na Srbiju nije vršen pritisak da napusti Južni tok, niti je tako nešto uopšte bilo potrebno. Zar je neko očekivao da će SAD tolerisati da njihovi verni vazali Bugari budu neposlušni i grade ruski gasovod, pa se umesto toga usredsrediti na rušenje projekta u Srbiji? Gde je tu logika? Nema je, kao što je ima još manje u oceni pomenutih grupacija da SAD u Srbiji sada ruše Turski tok. Jer, taj novi gasovod bi pre dolaska u Srbiju morao da prođe ne jednog, već tri američka vazala! I šta, SAD će pustiti sve troje da postave cevi, pa ih napokon u Srbiji zaustaviti? Ako Turski tok ne bude realizovan, to će biti jednostavno zato što je on pukao na svojoj najslabijoj karici - u Makedoniji, gde je jedan veći teroristički napad bio dovoljan da destabilizuje političku situaciju i pokoleba premijera Gruevskog u nameri da se makar malo osamostali od Vašingtona.
Dakle, ako je snabdevanje ruskim gasom preko Ukrajine nesigurno, Južni tok obustavljen, a Turski tok očigledno sa vrlo mutnom perspektivom, šta Srbija treba da radi da bi osigurala svoju energetsku bezbednost? Da prima ruski gas preko satelita? Ili da potraži i alternativne izvore, makar oni dolazili i od omraženih SAD? Ti izvori svakako neće zadovoljiti našu potrebu za gasom kao što to može Rusija, ali bolje išta, nego ništa. U međuvremenu naravno da treba raditi na tome i da isporuke iz Rusije budu stabilne i da se taj Turski tok na kraju ipak izgradi. Ali, sila boga ne moli - Balkan je američka sfera uticaja, Srbija je okružena američkim vazalima, te od nje najmanje zavisi hoće li ruskog gasovoda biti, ili neće. Ja bih bio najsrećniji kada bi Srbija bila premrežena i američkim i ruskim i nekim desetim gasovodima. Em bismo bili energetski obezbeđeni, em bismo ubirali velike prihode od tranzita. No, dok se taj san ne ostvari, valja nam se uhvatiti za ono što nam se nudi. I ja u želji Vučića da osigura energetsku bezbednost Srbije ne vidim nikakav spoljnopolitički zaokret, jer takvog zaokreta nema. Bilo bi ga ako bi Srbija u zamenu za alternativne izvore snabdevanja gasom prihvatila vazalni status prema SAD i pristala na dovršenje američkog balkanskog dizajna, ali to se ne dešava, niti će se desiti. Niti Vašington to traži od nas, jer nisu njihovi planeri glupi da očekuju da padnemo na tako jeftinu foru. A za blokiranje političkog uticaja Rusije na Evropu putem gasa Srbija Amerikancima i ne treba, jer ne znam u kom to životu će ih Beograd poslušati pre nego Sofija ili Skoplje. I zato pozivam javno mnjenje u Srbiji da ne brine - opredeljenje za kupovinu američkog gasa ne znači da smo postali njihove sluge, jednako kao što kupovina bureka u albanskoj radnji ne znači da smo priznali Kosovo.
Vladimir Trapara
Kada je reč o energetskom pozicioniranju Srbije, valja strogo razlikovati čisto energetski od političkog aspekta. Oni koji govore da Srbija tražeći alternativu ruskom gasu zapravo čini spoljnopolitički zaokret u korist Zapada, upravo propuštaju to da učine i neopravdano mešaju ova dva aspekta. Tačno je da su ti aspekti danas blisko povezani i isprepleteni, ali u kom stepenu zavisi od subjekta iz čijeg se ugla posmatra. U odnosima Rusije i SAD energija se odavno ne tiče same energije (ako se ikad i ticala), već je pretežno političko pitanje. Rusija je energetski samodovoljna država - s kim god bila u sukobu i kogod da se bilo gde s nekim sukobljava, ona neće ostati bez energije. Istina, Rusija je i veliki izvoznik energije, štaviše nastoji da izveze što više, jer odatle dolazi njen glavni prihod, koji održava i pokreće celu njenu ekonomiju. Njeni glavni kupci trenutno su države Evropske unije, pa je logično da je Rusiji u ekonomskom interesu da ovo veliko tržište zadrži. No, ako ono bude ugroženo, bože moj, rastuća kineska ekonomija vapi za energentima i eto prilike za Rusiju za tamo nadoknadi izgubljenu dobit. Razlog zašto Moskva ipak insistira na evropskom tržištu ne tiče se toliko ekonomske koristi, koliko ruskih političkih ciljeva. Što je Evropa zavisnija od ruskog gasa, Kremlj ima veći spoljnopolitički manevarski prostor prema njoj, u smislu da može da je pritiska i ucenjuje gasom da bi od nje iznudio prihvaljivo političko ponašanje. Zaobići nepouzdanu Ukrajinu (u kojoj su tekućoj ratnoj krizi prethodile i dve velike gasne krize) i neke druge istočnoevropske rusofobične države (poput Poljske) izgradnjom alternativnih gasovoda za Rusiju znači ne samo sačuvati određene ekonomske koristi, već mnogo više politički uticaj. Sa druge strane, Sjedinjene Države kao jedan od glavnih elemenata svoje anti-ruske strategije imaju upravo sprečavanje Moskve da politički utiče na Evropu. Zato Vašington radi dve stvari: podržava energetsku diverzifikaciju kod EU, u smislu njenog snabdevanja energentima ne samo od Rusije, već i drugih snabdevača; izaziva krize i vrši pritisak na Ukrajinu i slabe države Istočne Evrope kako bi blokirao i postojeće i potencijalne nove ruske gasovode. Americi se još i više nego Rusiji može da posmatra energiju kao političko pitanje. SAD su takođe energetski samodovoljna država. To što su u poslednje vreme sve veći izvoznik gasa dođe im samo kao bonus, ali ne i nešto od suštinskog značaja za njihovu ekonomiju, koja je ionako najrazvijenija na svetu.
Evropske države, pak, a Srbija pogotovo, ne mogu sebi da dozvole da energiju pretežno ili isključivo posmatraju kao političko pitanje, jer one nisu energetski samodovoljne. Evropska unija nastoji da diverzifikuje svoje izvore snabdevanja ne zato što poput SAD želi da napakosti Rusiji (mada u EU sigurno ima mnogo onih koji tako razmišljaju), već pre svega zato da bi odbranila svoju energetsku bezbednost u situaciji kada je snabdevanje iz Rusije nesigurno - što zbog Ukrajine, što generalno zbog američkih napora da blokiraju ruski izvoz gasa. Šta onda tek reći za Srbiju, koja je stopostotno zavisna od ruskog gasa, i to onog koji stiže preko teritorije Ukrajine? Tok ovog gasa je i sada nesiguran, a šta će tek biti nakon 2019, kad je nagovešteno da bi on mogao potpuno da prestane da teče? Srbiji treba alternativa, i to najpre ako je moguće u smislu dopremanja ruskog gasa, jer Rusija među svim mogućim snabdevačima jedina ima pouzdane kapacitete za podmirivanje naših potreba. Ta alternativa u početku je bio Južni tok. Sa njegovom izgradnjom se međutim odugovlačilo, a na kraju odustalo. Tada sam napisao tekst o tome kako su dve pomenute grupacije složne u oceni da je Vučićeva vlada učestvovala u miniranju ovog projekta, iako to nema veze sa istinom. Južni tok je minirala Bugarska, verni vazal Vašingtona, tako što je zatražila od Rusije da ispoštuje nekakve standarde EU, a zatim licemerno izjavila kako i dalje želi Južni tok. Na Srbiju nije vršen pritisak da napusti Južni tok, niti je tako nešto uopšte bilo potrebno. Zar je neko očekivao da će SAD tolerisati da njihovi verni vazali Bugari budu neposlušni i grade ruski gasovod, pa se umesto toga usredsrediti na rušenje projekta u Srbiji? Gde je tu logika? Nema je, kao što je ima još manje u oceni pomenutih grupacija da SAD u Srbiji sada ruše Turski tok. Jer, taj novi gasovod bi pre dolaska u Srbiju morao da prođe ne jednog, već tri američka vazala! I šta, SAD će pustiti sve troje da postave cevi, pa ih napokon u Srbiji zaustaviti? Ako Turski tok ne bude realizovan, to će biti jednostavno zato što je on pukao na svojoj najslabijoj karici - u Makedoniji, gde je jedan veći teroristički napad bio dovoljan da destabilizuje političku situaciju i pokoleba premijera Gruevskog u nameri da se makar malo osamostali od Vašingtona.
Dakle, ako je snabdevanje ruskim gasom preko Ukrajine nesigurno, Južni tok obustavljen, a Turski tok očigledno sa vrlo mutnom perspektivom, šta Srbija treba da radi da bi osigurala svoju energetsku bezbednost? Da prima ruski gas preko satelita? Ili da potraži i alternativne izvore, makar oni dolazili i od omraženih SAD? Ti izvori svakako neće zadovoljiti našu potrebu za gasom kao što to može Rusija, ali bolje išta, nego ništa. U međuvremenu naravno da treba raditi na tome i da isporuke iz Rusije budu stabilne i da se taj Turski tok na kraju ipak izgradi. Ali, sila boga ne moli - Balkan je američka sfera uticaja, Srbija je okružena američkim vazalima, te od nje najmanje zavisi hoće li ruskog gasovoda biti, ili neće. Ja bih bio najsrećniji kada bi Srbija bila premrežena i američkim i ruskim i nekim desetim gasovodima. Em bismo bili energetski obezbeđeni, em bismo ubirali velike prihode od tranzita. No, dok se taj san ne ostvari, valja nam se uhvatiti za ono što nam se nudi. I ja u želji Vučića da osigura energetsku bezbednost Srbije ne vidim nikakav spoljnopolitički zaokret, jer takvog zaokreta nema. Bilo bi ga ako bi Srbija u zamenu za alternativne izvore snabdevanja gasom prihvatila vazalni status prema SAD i pristala na dovršenje američkog balkanskog dizajna, ali to se ne dešava, niti će se desiti. Niti Vašington to traži od nas, jer nisu njihovi planeri glupi da očekuju da padnemo na tako jeftinu foru. A za blokiranje političkog uticaja Rusije na Evropu putem gasa Srbija Amerikancima i ne treba, jer ne znam u kom to životu će ih Beograd poslušati pre nego Sofija ili Skoplje. I zato pozivam javno mnjenje u Srbiji da ne brine - opredeljenje za kupovinu američkog gasa ne znači da smo postali njihove sluge, jednako kao što kupovina bureka u albanskoj radnji ne znači da smo priznali Kosovo.
Vladimir Trapara
RSS Feed
