Kad čovek pogleda naslovne strane većine medija u poslednja tri meseca, rekao bi da je rat između Ukrajine i Rusije izvesna stvar i da samo što nije izbio. Ovih dana se po treći put navodi i tačan datum njegovog početka. Rata, međutim, neće biti. Prvo, zato što to ne odgovara ni Ukrajini, ni Rusiji. Ukrajini je odlično poznato da ne može da dobije rat protiv Rusije, koji bi bio neminovan ukoliko bi pokušala da pobunjene delove Donbasa povrati silom, kao i da ne može da računa na direktno vojno učešće Zapada na svojoj strani. Rusija, pak, još od prethodne ukrajinske krize (2013-2015) nije zadovoljna političkim stanjem u svom jugozapadnom susedu, ali je svesna da opšta vojna invazija i okupacija polovine Ukrajine ne bi bila optimalno rešenje da se to stanje popravi. Ako je nekada postojala prilika za takvu invaziju i okupaciju, kao i mogućnost da ona nešto reši, to je bilo u februaru/martu 2014. kada je Ukrajina bila i vojno slabija i dezorganizovanija i u političkom rasulu, dodajmo tome i postojanje legitimnog izgovora da se zarati protiv nelegalne – u međuvremenu odavno od strane Rusije legalizovane – pučističke vlasti. Rusija je tu priliku tada propustila, ujedno izbegavajući da izabere i bolje rešenje – nediranje Ukrajine, puštanje da se strasti smire i obnovi ravnoteža između protivrečnih identitetskih grupacija u zemlji, kako se to već jednom desilo nakon „Narandžaste revolucije“. Njeno biranje srednjeg i najlakšeg, ali i najgoreg rešenja – da zauzme samo Krim i pomogne patrljku Donbasa da se održi, narušavajući unutrašnju ravnotežu u Ukrajini u korist antimoskovskih i prozapadnih identitetskih grupacija – bila je samo još jedna u seriji grešaka koje je Moskva napravila u tadašnjem ponašanju prema Ukrajini, počev od direktnog izazivanja krize pritiskanjem prijateljskog predsednika Janukoviča da odbije sporazum sa EU, preko žmurenja na njegov autoritarni odgovor na krizu koji je samo dodatno razjario majdanovske demonstrante, pa do dopuštanja istom da pobegne iz zemlje nakon što je potpisao sporazum pod okriljem evropskih zvaničnika koji je mogao da smiri situaciju.
Ipak, desilo se šta se desilo, najveći deo postsovjetske Ukrajine već osam godina nalazi se pod prema Rusiji neprijateljskom vlašću i Moskva se sigurno ne oseća lagodno zbog svog nedovršenog posla. No, vojna invazija sada ne bi mogla da dovrši ništa. Ruska vojska bi nesumnjivo dobila taj rat, okupirala najveći deo tradicionalnih ruskojezičnih oblasti u Ukrajini, izašla na geopolitički značajan Dnjepar i time udaljila potencijalne zapadne rakete od Moskve, verovatno opsela, zatim i zauzela i sam Kijev i postavila tamo marionetsku vlast. Ukrajina bi bila svedena na svoj zapadni deo koji Rusiji ne treba, a u koji bi onda eventualno mogle da umarširaju trupe pojedinih NATO članica. Međutim, taj rat bi za Moskvu bio preskup. Gubici u ljudstvu i tehnici ne bi bili zanemarljivi, što bi moglo da ugrozi kredibilitet ruske vojske i izazove otpor kod kuće. Učinak novouvedenih zapadnih sankcija bio bi ekonomski devastirajući. A diplomatska šteta tek ogromna, čak i u Rusiji naklonjenijim zemljama. Što je najgore integracija okupiranog dela Ukrajine ne bi išla nimalo lako, pa bi to područje za Rusiju dugoročno moglo da postane i bezbednosno ranjivije nego što je sada. Tako da bi rat za Moskvu u ovom trenutku bio iracionalan potez. Ali da, Rusija jeste pre nešto više od tri meseca počela da gomila trupe u blizini ukrajinske granice (zapravo, još prošlog proleća, pa je onda na nekoliko meseci privremeno povukla deo), sposobne i spremne da izvedu akciju protiv Ukrajine. I taj potez već u sebi sadrži elemente racionalnosti. Demonstracijom mogućnosti da se u bilo kom trenutku vojno obračuna s Ukrajinom, Rusija ultimativno odvraća Kijev od ideje da se upusti u zauzimanje Donbasa, ali – što je još važnije – drži Zapad suštinski dalje od Ukrajine i tera ga na dijalog i potencijalne ustupke. Ovom pitanju treba pokloniti malo veću pažnju.
Potencijalna ukrajinska ofanziva na Donbas nije jedini povod koji bi Rusiju prinudio da posegne za invazijom. Postoje još dva – neposredna opasnost od ulaska Ukrajine u NATO, te ukrajinskog ugošćavanja američkog i NATO ofanzivnog naoružanja koje bi moglo da poremeti stratešku ravnotežu Zapada i Rusije. Ako bi do toga došlo, Rusiji bi bio najmanji problem da inscenira ili isprovocira upad ukrajinske vojske u Donbas kao konkretno opravdanje za rat. Međutim, do toga neće skoro doći, jer pre svega ne postoji zapadna volja za to. I to je drugi razlog zašto neće biti rata – ni Zapad taj rat ne želi, uključujući i SAD kao njegovog lidera. Onda se postavlja logično pitanje – pa zašto se onda SAD ponašaju kao da rat mal te ne sutra počinje, zašto njihovi političari i mediji kako vreme odmiču umesto da smire tenzije – jer valjda bi sa protekom vremena kredibilitet ruske pretnje trebalo da opadne – oni ih pojačavaju? Bajdenova administracija ima dva razloga za to. Oba proizilaze iz slabosti i ranjivosti SAD, njihove spoljnopolitičke strategije i šire evroatlanske zajednice, koja je ostala iza Trampa – iako je on bio više simptom nego uzrok problema. Izbor Trampa za predsednika, dešavanja u vreme njegovog mandata i njegov pad sa vlasti pokazali su da je američko društvo duboko podeljeno i da je počelo da gubi veru u liberalno-demokratske vrednosti koje ga drže na okupu i inspirišu spoljnu politiku Vašingtona. Isto važi i za evroatlantsku zajednicu. U želji da zaleči te rane, Bajden radi dve protivrečne stvari. Na nivou retorike, njemu treba Rusija kao neprijatelj, koji će da motiviše obnavljanje američkog i evroatlantskog jedinstva oko liberalno-demokratskih vrednosti – otuda insistiranje na preuveličavanju ruske pretnje. Sa druge strane, na nivou realnog ponašanja, Bajdenu ne treba eskalacija sukoba s Rusijom, već razgovori i pregovori s njom kako bi se došlo do „strukturirane konfrontacije“, koja bi se odvijala po nekim pravilima, kakva su recimo za vreme Hladnog rata onemogućavala da on preraste u „vrući“. U situaciji kada liberalno-demokratski svet liže svoje rane i još uvek ne zna kako da se postavi prema kineskom izazovu, poslednje što Bajdenu kao njegovom lideru treba je vojni ulazak NATO u Ukrajinu ili Ukrajine u NATO i provociranje direktnog, potencijalno nuklearnog vojnog sukoba s Rusijom. Naravno, američka spoljnopolitička elita, uverena u „izuzetnost“ svoje nacije i kretanje istorije u pravcu konačne pobede njenih vrednosti i uspostavljanja novog svetskog poretka američke liberalne hegemonije, vidi ovu krizu samo kao privremenu, a dijalog sa Rusijom kao taktički – dok se ne vrate bolja vremena. Ta iluzija je već druga i duža priča, pa hajde da je sada preskočimo i zadržimo se na trenutnoj krizi.
Rusija zna za slabost SAD i volju Bajdenove administracije da pregovara, zato ovo i radi. Njen problem nije toliko lokalna situacija u samoj Ukrajini, koliko njena uklopljenost u širu evropsku bezbednosnu situaciju, nepovoljnu za Moskvu, usled čega ona kredibilnom pretnjom da bi u nekom trenutku mogla napasti Ukrajinu zapravo nastoji da od Zapada (pre svega SAD) izvuče određene bezbednosne ustupke. Ne postoji alternativno objašnjenje zašto je zveckanje oružjem prema Ukrajini počelo baš dva meseca nakon Bajdenove inauguracije, a ne nekad ranije, u toku sedam pređašnjih godina od izbijanja ukrajinske krize. Rusija to nije mogla da radi dok je Obama bio na vlasti – prethodna kriza je sveže bila okončana, rane iz nje otvorene (pre svega u pogledu ekonomske štete od sankcija i mahinacija na tržištu energentima), američko samopouzdanje veće, a alternativni plan – uticaj na američke predsedničke izbore – u igri. Izbor Trampa i njegov mandat izbacili su na videlo američke slabosti, a Rusija se u međuvremenu konsolidovala. Međutim, Tramp nije imao kapacitet da pregovara s Rusijom, imajući nad glavom sve vreme Damoklov mač opoziva zbog njene umešanosti u njegov izbor, te je poslednje na šta se Moskva mogla odlučiti da ga i ona, solidarno s njegovim spoljnopolitičkim establišmentom, pritiska. Nadala se da će, ukoliko bude osvojio drugi mandat, njegova pozicija ojačati i da će biti moguće sporazumeti se s njim. Kako se to nije dogodilo, najlogičniji korak bio je izvršiti pritisak na novoizabranog Bajdena – proverenog liberalnog hegemonistu koji se može pritisnuti bez rezerve, ali i čoveka mnogo jačih ingerencija za dijalog sa Rusijom od onih koje je imao Tramp.
U prvoj fazi trenutne ukrajinske krize delovalo je da ruska taktika daje rezultata. Prolećno zveckanje oružjem na ukrajinskoj granici iznudilo je od Bajdena poziv na bilateralni samit, koji je održan nepunih pet meseci od stupanja na dužnost američkog predsednika. Što je izuzetno brzo u poređenju s Trampom, koji se s Putinom bilateralno susreo tek posle godinu i po dana, ali i Obamom, koji se uopšte nije na taj način sreo s Putinom – jeste s Medvedevim, doputovavši u Moskvu u šestom mesecu prvog mandata, u vreme „resetovanja“ rusko-američkih odnosa. I ne samo to, događaji uoči, za vreme i nakon junskog ženevskog samita, dali su obrise procesa koji se može oceniti kao „lako resetovanje“ – ovoga puta bez cilja da prestane konfrontacija dveju sila, već da se ona podvrgne strukturi i pravilima. Odblokirana je izgradnja Severnog toka 2, gasovoda koji je Tramp uporno stopirao, a koji će napokon biti završen u septembru. SAD i Rusija sporazumele su se o potrebi očuvanja strateške stabilnosti i neprihvatljivosti vođenja nuklearnog rata (prethodno produživši sporazum o strateškom razoružanju – Novi START). Formirane su različite radne grupe za bezbednosni dijalog u nizu oblasti, uključujući i sajber bezbednost i klimatske promene. Ambasadori su vraćeni na svoja mesta. I – što je mnogima promaklo, ali bi moglo da bude i najvažnije – Bajden je uoči samita i na njemu načinio posthladnoratovski presedan, nazvavši Rusiju velikom silom i obrazloživši to potrebom da se njoj prizna status koji želi, kako bi postala kooperativnija. Da, Rusiji jeste stalo da bude priznata za veliku silu od strane najjače sile sveta, i jedan od ključnih razloga njihove posthladnoratovske konfrontacije je taj što je Vašington uporno odbijao da je tretira na taj način – zaključno s Obaminom opaskom da se radi samo o regionalnoj sili koja svoje susede „tlači“ ne iz snage, već iz slabosti.
Međutim, obnavljanje krize na jesen pokazuje da Rusija navedenim dijalogom i učinjenim ustupcima nije bila sasvim zadovoljna, te da je želela da ode korak dalje. Zapravo, njeni zahtevi SAD za konkretnim bezbednosnim garancijama otišli su nekoliko koraka dalje – toliko daleko, da se može smatrati nerealnim da ruska spoljnopolitička elita zaista očekuje pozitivan odgovor SAD i Zapada na njih. Pa šta onda očekuje? Naravno da ruski zahtevi mnogima bude asocijaciju na istorijske ultimatume sračunate s odbijanjem da bi se opravdala vojna invazija, ali iz gore navedenih razloga nije tako. SAD po očekivanju nisu prihvatile ništa od ruskih zahteva, niti mogu da prihvate. Ideja da bi one zatvorile vrata proširenju NATO na Ukrajinu ili bilo koga, te odustale od raspoređivanja naoružanja na teritorijama svojih saveznika, pa još se pravno obavezale na to (a znamo koliku averziju SAD imaju prema pravnom obavezivanju, od odbijanja Pakta Društva naroda, do Trampovog glatkog napuštanja nekoliko međunarodnih sporazuma), utopijska je, jer bi obesmislila suštinu i priznala poraz velike strategije liberalne hegemonije kojoj i Bajden pripada i žarko želi da joj udahne novi život. Ali hajde da vidimo šta ruski zahtevi i nova nova kriza koja traje već četvrti mesec, jesu proizveli. Rusija i SAD razgovaraju i pregovaraju više nego ikad u toku prethodne decenije, zapravo još od Obaminog „resetovanja“, i to na nekoliko koloseka – od sve češćih telefonskih i video razgovora dvojice predsednika, preko susreta ministara spoljnih poslova, do susreta Rusije i NATO i razgovora pod okriljem OEBS. Ne pregovara s Moskvom samo Vašington – u kratkom roku su i lideri Britanije i Francuske posetili Moskvu. Rusija se zaista tretira kao velika sila kojoj se ukazuje pažnja, sve i da se ništa od onoga što traži ne prihvata. A i ne mora da znači da baš ništa neće biti prihvaćeno. Najnoviji trenutak koji se ne sme ispustiti iz vida je da se SAD, koje već određeno vreme govore kako se nadaju da će Putin izabrati put diplomatije i dogovora o evropskoj bezbednosti, a ne nude sopstvenu viziju tog dogovora kao pandan ruskoj – zapravo spremaju da je ponude. Uvod u to je članak koji se pre neki dan pojavio u Forin afersu, potpisan od Majkla Mekfola – inače glavnog arhitekte Obamine politike prema Rusiji i kasnije ambasadora u Moskvi. Ne bi bilo prvi put da se budući zvanični kurs američke spoljne politike nagovesti nečijim naizgled neobavezujućim stručnim člankom u Forin afersu – zapravo, to se više puta u istoriji dogodilo, počev od čuvenog Kenanovog članka X koji je skicirao konture hladnoratovske politike obuzdavanja Sovjetskog Saveza.
Mekfol se faktički složio sa Putinom da je Evropi potreban sveobuhvatni bezbednosni sporazum, koji je krstio Helsinki 2, po ugledu na Helsinški završni akt (Rusi bi preferirali Jaltu 2, ali ne bi im smetao ni Helsinki, ako bi sadržina bila adekvatna). No, on dosta različito od Putina vidi kako bi taj sporazum trebalo da izgleda. Zapravo, Mekfolov članak sadrži gotovo simetričan američki spisak utopijskih lepih želja kakav su Rusi prethodno njima poslali. U zamenu za stvari koje se i inače podrazumevaju – poput uzdržavanja SAD od instaliranja protivraketnih sistema koji bi mogli presretati ruske strateške nuklearne projektile – ili su krajnje simbolične, kao što je uzajamna inspekcija naoružanja u Kalinjingradu i Poljskoj/Rumuniji, od Moskve se traži nemoguće – recimo, da odustane od podrške pobunjenicima u Donbasu, ili čak povuče svoje taktičko nuklearno naoružanje iza Urala. Ali predlažu se i stvari koje su itekako moguće – poput obnavljanja sporazuma kao što su onaj o otvorenom nebu, o projektilima srednjeg dometa (INF) i konvencionalnim snagama u Evropi (CFE). Pregovori o ovim sporazumima bili bi nadogradnja bezbednosnog dijaloga već otvorenog u junu, a njihov uspeh ne bi bio beznačajan, sve i da se ostane svetlosnim godinama daleko od nekog sveobuhvatnijeg bezbednosnog sporazuma. Zapravo, sam nastavak razgovora o nečemu iole sveobuhvatnom bi – što i sam Mekfol kaže – bio uspeh, jer „tri godine mira su, posle svega, bolje od tri godine rata“ (Mekfol verovatno aludira na preostale tri godine Bajdenovog mandata – slažem se da novi izbori mogu da donesu novu neizvesnost). Nastavak razgovora, „lako resetovanje“ i strukturiranje konfrontacije će se dogoditi čim utihnu trenutne tenzije, a moraju da utihnu, jer ako ne dođe do rata – a neće – ne mogu se u nedogled pojačavati (to je kao s ovom nesrećnom pandemijom – posle pika u svakom talasu usledi pad). Uostalom, ne moramo baš sve ni posmatrati kroz strogo bezbednosnu prizmu. Zveckanje oružjem (a zveckaju i Amerikanci u NATO članicama) uvek ima i svrhu reklame za prodaju naoružanja, a znamo ko su najveći svetski prodavci – čim dobro izreklamiraju proizvode, smiriće se. Slično je s energetskom krizom – nju nije izazvala ukrajinska kriza, već niz činilaca, pandemija na prvom mestu – ali jasno je da ukrajinska kriza otežava izlazak iz nje, te da od nje na neki način profitiraju i SAD i Rusija – Rusi jer su cene energenata porasle, Amerikanci jer u tim uslovima njihov tečni gas postaje konkurentan. No, pošto posledice krize na duži rok imaju i svoje troškove za oba aktera (a još više za Evropu), ekonomisti bi rekli kad se marginalni trošak izjednači sa marginalnom korišću od same krize, prestaje potreba za njenim veštačkim produžavanjem. I onda, kao jedan od prvih velikih rezultata smirivanja krize, možda konačno poteče gas kroz Severni tok 2.
Naposletku, sveobuhvatni bezbednosni sporazum SAD i Rusije nije neophodan ni za dugoročno razrešenje same ukrajinske krize (iako mu strukturiranje konfrontacije može pripomoći, i vice versa). Ukrajini ne treba ni Jalta, ni Helsinki 2, već – Dejton 2, jer rešenje ukrajinske krize nalazi se u samoj Ukrajini. I njega priželjkuje i Rusija, i postoje pokazatelji da na njemu radi paralelno sa geopolitičkom igrom sa Zapadom, iako uvek može da se potrudi i više. I nakon otcepljenja Krima i pobune u Donbasu, ukrajinska identitetska ravnoteža nije sasvim narušena i može se obnoviti. Ukrajinski birači nisu 2019. masovno – i ravnomerno u svim regionima – izabrali tada „antipolitičkog“ lidera Zelenskog, zato što su želeli da robuju postojećoj identitetskoj podeli, ali ni da se utope samo u jednu njenu stranu. I pored sve mržnje koju deo Ukrajinaca oseća prema Rusiji, te nekritičnog uzdanja u zapadnu pomoć i punopravno integraciju u NATO i EU, značajan deo Ukrajinaca i dalje nije presekao „pupčanu vrpcu“ s Rusijom i Rusima, ne vidi svoj identitet kao nužno isključujući u odnosu na ruski i smatrao bi rat između dve zemlje bratoubilačkim. Samo što trenutno taj deo stanovništva, svestan zajedničkih rusko-ukrajinskih korena, simbolički oličenih u trozupcu na ukrajinskom državnom grbu koji pripada Vladimiru Velikom, knezu koji je za Ruse primio hrišćanstvo, usled terora zapadnoukrajinske elite, opijene svojom „civilizacijskom“ prozapadnom misijom odupiranja moskovskim „varvarima“, još uvek ne može adekvatno politički da se izrazi. Pre ili kasnije stvoriće se uslovi da kao u Bosni i Hercegovini, gde ne može jedan entitet ili konstitutivni narod da preglasa drugi, i Ukrajina dobije svoj ustavni aranžman koji bi onemogućio prevlast jedne Ukrajine nad drugom. Time bi i ukrajinski problem bio rešen, ali i opšteevropski ublažen, jer bi tako ustrojena Ukrajina mogla samo da bude neutralna (i, u slučaju da ima vešte lidere, možda i profitira od rusko-zapadne konfrontacije, poput Jugoslavije za vreme Hladnog rata). Naravno, američkim liberalnim hegemonistima se to ne bi svidelo i pokušali bi da odigraju neki gambit poput miniranja Kutiljerovog plana za BiH ili Kozakovog memoranduma za Moldaviju, ali videli smo već da su oni u krizi koja će trajati i da je sada pravo vreme da i Ukrajinci postanu svesni da se klade na pogrešnog konja i naprave za sebe drugačiji izbor.
Vladimir Trapara
Ipak, desilo se šta se desilo, najveći deo postsovjetske Ukrajine već osam godina nalazi se pod prema Rusiji neprijateljskom vlašću i Moskva se sigurno ne oseća lagodno zbog svog nedovršenog posla. No, vojna invazija sada ne bi mogla da dovrši ništa. Ruska vojska bi nesumnjivo dobila taj rat, okupirala najveći deo tradicionalnih ruskojezičnih oblasti u Ukrajini, izašla na geopolitički značajan Dnjepar i time udaljila potencijalne zapadne rakete od Moskve, verovatno opsela, zatim i zauzela i sam Kijev i postavila tamo marionetsku vlast. Ukrajina bi bila svedena na svoj zapadni deo koji Rusiji ne treba, a u koji bi onda eventualno mogle da umarširaju trupe pojedinih NATO članica. Međutim, taj rat bi za Moskvu bio preskup. Gubici u ljudstvu i tehnici ne bi bili zanemarljivi, što bi moglo da ugrozi kredibilitet ruske vojske i izazove otpor kod kuće. Učinak novouvedenih zapadnih sankcija bio bi ekonomski devastirajući. A diplomatska šteta tek ogromna, čak i u Rusiji naklonjenijim zemljama. Što je najgore integracija okupiranog dela Ukrajine ne bi išla nimalo lako, pa bi to područje za Rusiju dugoročno moglo da postane i bezbednosno ranjivije nego što je sada. Tako da bi rat za Moskvu u ovom trenutku bio iracionalan potez. Ali da, Rusija jeste pre nešto više od tri meseca počela da gomila trupe u blizini ukrajinske granice (zapravo, još prošlog proleća, pa je onda na nekoliko meseci privremeno povukla deo), sposobne i spremne da izvedu akciju protiv Ukrajine. I taj potez već u sebi sadrži elemente racionalnosti. Demonstracijom mogućnosti da se u bilo kom trenutku vojno obračuna s Ukrajinom, Rusija ultimativno odvraća Kijev od ideje da se upusti u zauzimanje Donbasa, ali – što je još važnije – drži Zapad suštinski dalje od Ukrajine i tera ga na dijalog i potencijalne ustupke. Ovom pitanju treba pokloniti malo veću pažnju.
Potencijalna ukrajinska ofanziva na Donbas nije jedini povod koji bi Rusiju prinudio da posegne za invazijom. Postoje još dva – neposredna opasnost od ulaska Ukrajine u NATO, te ukrajinskog ugošćavanja američkog i NATO ofanzivnog naoružanja koje bi moglo da poremeti stratešku ravnotežu Zapada i Rusije. Ako bi do toga došlo, Rusiji bi bio najmanji problem da inscenira ili isprovocira upad ukrajinske vojske u Donbas kao konkretno opravdanje za rat. Međutim, do toga neće skoro doći, jer pre svega ne postoji zapadna volja za to. I to je drugi razlog zašto neće biti rata – ni Zapad taj rat ne želi, uključujući i SAD kao njegovog lidera. Onda se postavlja logično pitanje – pa zašto se onda SAD ponašaju kao da rat mal te ne sutra počinje, zašto njihovi političari i mediji kako vreme odmiču umesto da smire tenzije – jer valjda bi sa protekom vremena kredibilitet ruske pretnje trebalo da opadne – oni ih pojačavaju? Bajdenova administracija ima dva razloga za to. Oba proizilaze iz slabosti i ranjivosti SAD, njihove spoljnopolitičke strategije i šire evroatlanske zajednice, koja je ostala iza Trampa – iako je on bio više simptom nego uzrok problema. Izbor Trampa za predsednika, dešavanja u vreme njegovog mandata i njegov pad sa vlasti pokazali su da je američko društvo duboko podeljeno i da je počelo da gubi veru u liberalno-demokratske vrednosti koje ga drže na okupu i inspirišu spoljnu politiku Vašingtona. Isto važi i za evroatlantsku zajednicu. U želji da zaleči te rane, Bajden radi dve protivrečne stvari. Na nivou retorike, njemu treba Rusija kao neprijatelj, koji će da motiviše obnavljanje američkog i evroatlantskog jedinstva oko liberalno-demokratskih vrednosti – otuda insistiranje na preuveličavanju ruske pretnje. Sa druge strane, na nivou realnog ponašanja, Bajdenu ne treba eskalacija sukoba s Rusijom, već razgovori i pregovori s njom kako bi se došlo do „strukturirane konfrontacije“, koja bi se odvijala po nekim pravilima, kakva su recimo za vreme Hladnog rata onemogućavala da on preraste u „vrući“. U situaciji kada liberalno-demokratski svet liže svoje rane i još uvek ne zna kako da se postavi prema kineskom izazovu, poslednje što Bajdenu kao njegovom lideru treba je vojni ulazak NATO u Ukrajinu ili Ukrajine u NATO i provociranje direktnog, potencijalno nuklearnog vojnog sukoba s Rusijom. Naravno, američka spoljnopolitička elita, uverena u „izuzetnost“ svoje nacije i kretanje istorije u pravcu konačne pobede njenih vrednosti i uspostavljanja novog svetskog poretka američke liberalne hegemonije, vidi ovu krizu samo kao privremenu, a dijalog sa Rusijom kao taktički – dok se ne vrate bolja vremena. Ta iluzija je već druga i duža priča, pa hajde da je sada preskočimo i zadržimo se na trenutnoj krizi.
Rusija zna za slabost SAD i volju Bajdenove administracije da pregovara, zato ovo i radi. Njen problem nije toliko lokalna situacija u samoj Ukrajini, koliko njena uklopljenost u širu evropsku bezbednosnu situaciju, nepovoljnu za Moskvu, usled čega ona kredibilnom pretnjom da bi u nekom trenutku mogla napasti Ukrajinu zapravo nastoji da od Zapada (pre svega SAD) izvuče određene bezbednosne ustupke. Ne postoji alternativno objašnjenje zašto je zveckanje oružjem prema Ukrajini počelo baš dva meseca nakon Bajdenove inauguracije, a ne nekad ranije, u toku sedam pređašnjih godina od izbijanja ukrajinske krize. Rusija to nije mogla da radi dok je Obama bio na vlasti – prethodna kriza je sveže bila okončana, rane iz nje otvorene (pre svega u pogledu ekonomske štete od sankcija i mahinacija na tržištu energentima), američko samopouzdanje veće, a alternativni plan – uticaj na američke predsedničke izbore – u igri. Izbor Trampa i njegov mandat izbacili su na videlo američke slabosti, a Rusija se u međuvremenu konsolidovala. Međutim, Tramp nije imao kapacitet da pregovara s Rusijom, imajući nad glavom sve vreme Damoklov mač opoziva zbog njene umešanosti u njegov izbor, te je poslednje na šta se Moskva mogla odlučiti da ga i ona, solidarno s njegovim spoljnopolitičkim establišmentom, pritiska. Nadala se da će, ukoliko bude osvojio drugi mandat, njegova pozicija ojačati i da će biti moguće sporazumeti se s njim. Kako se to nije dogodilo, najlogičniji korak bio je izvršiti pritisak na novoizabranog Bajdena – proverenog liberalnog hegemonistu koji se može pritisnuti bez rezerve, ali i čoveka mnogo jačih ingerencija za dijalog sa Rusijom od onih koje je imao Tramp.
U prvoj fazi trenutne ukrajinske krize delovalo je da ruska taktika daje rezultata. Prolećno zveckanje oružjem na ukrajinskoj granici iznudilo je od Bajdena poziv na bilateralni samit, koji je održan nepunih pet meseci od stupanja na dužnost američkog predsednika. Što je izuzetno brzo u poređenju s Trampom, koji se s Putinom bilateralno susreo tek posle godinu i po dana, ali i Obamom, koji se uopšte nije na taj način sreo s Putinom – jeste s Medvedevim, doputovavši u Moskvu u šestom mesecu prvog mandata, u vreme „resetovanja“ rusko-američkih odnosa. I ne samo to, događaji uoči, za vreme i nakon junskog ženevskog samita, dali su obrise procesa koji se može oceniti kao „lako resetovanje“ – ovoga puta bez cilja da prestane konfrontacija dveju sila, već da se ona podvrgne strukturi i pravilima. Odblokirana je izgradnja Severnog toka 2, gasovoda koji je Tramp uporno stopirao, a koji će napokon biti završen u septembru. SAD i Rusija sporazumele su se o potrebi očuvanja strateške stabilnosti i neprihvatljivosti vođenja nuklearnog rata (prethodno produživši sporazum o strateškom razoružanju – Novi START). Formirane su različite radne grupe za bezbednosni dijalog u nizu oblasti, uključujući i sajber bezbednost i klimatske promene. Ambasadori su vraćeni na svoja mesta. I – što je mnogima promaklo, ali bi moglo da bude i najvažnije – Bajden je uoči samita i na njemu načinio posthladnoratovski presedan, nazvavši Rusiju velikom silom i obrazloživši to potrebom da se njoj prizna status koji želi, kako bi postala kooperativnija. Da, Rusiji jeste stalo da bude priznata za veliku silu od strane najjače sile sveta, i jedan od ključnih razloga njihove posthladnoratovske konfrontacije je taj što je Vašington uporno odbijao da je tretira na taj način – zaključno s Obaminom opaskom da se radi samo o regionalnoj sili koja svoje susede „tlači“ ne iz snage, već iz slabosti.
Međutim, obnavljanje krize na jesen pokazuje da Rusija navedenim dijalogom i učinjenim ustupcima nije bila sasvim zadovoljna, te da je želela da ode korak dalje. Zapravo, njeni zahtevi SAD za konkretnim bezbednosnim garancijama otišli su nekoliko koraka dalje – toliko daleko, da se može smatrati nerealnim da ruska spoljnopolitička elita zaista očekuje pozitivan odgovor SAD i Zapada na njih. Pa šta onda očekuje? Naravno da ruski zahtevi mnogima bude asocijaciju na istorijske ultimatume sračunate s odbijanjem da bi se opravdala vojna invazija, ali iz gore navedenih razloga nije tako. SAD po očekivanju nisu prihvatile ništa od ruskih zahteva, niti mogu da prihvate. Ideja da bi one zatvorile vrata proširenju NATO na Ukrajinu ili bilo koga, te odustale od raspoređivanja naoružanja na teritorijama svojih saveznika, pa još se pravno obavezale na to (a znamo koliku averziju SAD imaju prema pravnom obavezivanju, od odbijanja Pakta Društva naroda, do Trampovog glatkog napuštanja nekoliko međunarodnih sporazuma), utopijska je, jer bi obesmislila suštinu i priznala poraz velike strategije liberalne hegemonije kojoj i Bajden pripada i žarko želi da joj udahne novi život. Ali hajde da vidimo šta ruski zahtevi i nova nova kriza koja traje već četvrti mesec, jesu proizveli. Rusija i SAD razgovaraju i pregovaraju više nego ikad u toku prethodne decenije, zapravo još od Obaminog „resetovanja“, i to na nekoliko koloseka – od sve češćih telefonskih i video razgovora dvojice predsednika, preko susreta ministara spoljnih poslova, do susreta Rusije i NATO i razgovora pod okriljem OEBS. Ne pregovara s Moskvom samo Vašington – u kratkom roku su i lideri Britanije i Francuske posetili Moskvu. Rusija se zaista tretira kao velika sila kojoj se ukazuje pažnja, sve i da se ništa od onoga što traži ne prihvata. A i ne mora da znači da baš ništa neće biti prihvaćeno. Najnoviji trenutak koji se ne sme ispustiti iz vida je da se SAD, koje već određeno vreme govore kako se nadaju da će Putin izabrati put diplomatije i dogovora o evropskoj bezbednosti, a ne nude sopstvenu viziju tog dogovora kao pandan ruskoj – zapravo spremaju da je ponude. Uvod u to je članak koji se pre neki dan pojavio u Forin afersu, potpisan od Majkla Mekfola – inače glavnog arhitekte Obamine politike prema Rusiji i kasnije ambasadora u Moskvi. Ne bi bilo prvi put da se budući zvanični kurs američke spoljne politike nagovesti nečijim naizgled neobavezujućim stručnim člankom u Forin afersu – zapravo, to se više puta u istoriji dogodilo, počev od čuvenog Kenanovog članka X koji je skicirao konture hladnoratovske politike obuzdavanja Sovjetskog Saveza.
Mekfol se faktički složio sa Putinom da je Evropi potreban sveobuhvatni bezbednosni sporazum, koji je krstio Helsinki 2, po ugledu na Helsinški završni akt (Rusi bi preferirali Jaltu 2, ali ne bi im smetao ni Helsinki, ako bi sadržina bila adekvatna). No, on dosta različito od Putina vidi kako bi taj sporazum trebalo da izgleda. Zapravo, Mekfolov članak sadrži gotovo simetričan američki spisak utopijskih lepih želja kakav su Rusi prethodno njima poslali. U zamenu za stvari koje se i inače podrazumevaju – poput uzdržavanja SAD od instaliranja protivraketnih sistema koji bi mogli presretati ruske strateške nuklearne projektile – ili su krajnje simbolične, kao što je uzajamna inspekcija naoružanja u Kalinjingradu i Poljskoj/Rumuniji, od Moskve se traži nemoguće – recimo, da odustane od podrške pobunjenicima u Donbasu, ili čak povuče svoje taktičko nuklearno naoružanje iza Urala. Ali predlažu se i stvari koje su itekako moguće – poput obnavljanja sporazuma kao što su onaj o otvorenom nebu, o projektilima srednjeg dometa (INF) i konvencionalnim snagama u Evropi (CFE). Pregovori o ovim sporazumima bili bi nadogradnja bezbednosnog dijaloga već otvorenog u junu, a njihov uspeh ne bi bio beznačajan, sve i da se ostane svetlosnim godinama daleko od nekog sveobuhvatnijeg bezbednosnog sporazuma. Zapravo, sam nastavak razgovora o nečemu iole sveobuhvatnom bi – što i sam Mekfol kaže – bio uspeh, jer „tri godine mira su, posle svega, bolje od tri godine rata“ (Mekfol verovatno aludira na preostale tri godine Bajdenovog mandata – slažem se da novi izbori mogu da donesu novu neizvesnost). Nastavak razgovora, „lako resetovanje“ i strukturiranje konfrontacije će se dogoditi čim utihnu trenutne tenzije, a moraju da utihnu, jer ako ne dođe do rata – a neće – ne mogu se u nedogled pojačavati (to je kao s ovom nesrećnom pandemijom – posle pika u svakom talasu usledi pad). Uostalom, ne moramo baš sve ni posmatrati kroz strogo bezbednosnu prizmu. Zveckanje oružjem (a zveckaju i Amerikanci u NATO članicama) uvek ima i svrhu reklame za prodaju naoružanja, a znamo ko su najveći svetski prodavci – čim dobro izreklamiraju proizvode, smiriće se. Slično je s energetskom krizom – nju nije izazvala ukrajinska kriza, već niz činilaca, pandemija na prvom mestu – ali jasno je da ukrajinska kriza otežava izlazak iz nje, te da od nje na neki način profitiraju i SAD i Rusija – Rusi jer su cene energenata porasle, Amerikanci jer u tim uslovima njihov tečni gas postaje konkurentan. No, pošto posledice krize na duži rok imaju i svoje troškove za oba aktera (a još više za Evropu), ekonomisti bi rekli kad se marginalni trošak izjednači sa marginalnom korišću od same krize, prestaje potreba za njenim veštačkim produžavanjem. I onda, kao jedan od prvih velikih rezultata smirivanja krize, možda konačno poteče gas kroz Severni tok 2.
Naposletku, sveobuhvatni bezbednosni sporazum SAD i Rusije nije neophodan ni za dugoročno razrešenje same ukrajinske krize (iako mu strukturiranje konfrontacije može pripomoći, i vice versa). Ukrajini ne treba ni Jalta, ni Helsinki 2, već – Dejton 2, jer rešenje ukrajinske krize nalazi se u samoj Ukrajini. I njega priželjkuje i Rusija, i postoje pokazatelji da na njemu radi paralelno sa geopolitičkom igrom sa Zapadom, iako uvek može da se potrudi i više. I nakon otcepljenja Krima i pobune u Donbasu, ukrajinska identitetska ravnoteža nije sasvim narušena i može se obnoviti. Ukrajinski birači nisu 2019. masovno – i ravnomerno u svim regionima – izabrali tada „antipolitičkog“ lidera Zelenskog, zato što su želeli da robuju postojećoj identitetskoj podeli, ali ni da se utope samo u jednu njenu stranu. I pored sve mržnje koju deo Ukrajinaca oseća prema Rusiji, te nekritičnog uzdanja u zapadnu pomoć i punopravno integraciju u NATO i EU, značajan deo Ukrajinaca i dalje nije presekao „pupčanu vrpcu“ s Rusijom i Rusima, ne vidi svoj identitet kao nužno isključujući u odnosu na ruski i smatrao bi rat između dve zemlje bratoubilačkim. Samo što trenutno taj deo stanovništva, svestan zajedničkih rusko-ukrajinskih korena, simbolički oličenih u trozupcu na ukrajinskom državnom grbu koji pripada Vladimiru Velikom, knezu koji je za Ruse primio hrišćanstvo, usled terora zapadnoukrajinske elite, opijene svojom „civilizacijskom“ prozapadnom misijom odupiranja moskovskim „varvarima“, još uvek ne može adekvatno politički da se izrazi. Pre ili kasnije stvoriće se uslovi da kao u Bosni i Hercegovini, gde ne može jedan entitet ili konstitutivni narod da preglasa drugi, i Ukrajina dobije svoj ustavni aranžman koji bi onemogućio prevlast jedne Ukrajine nad drugom. Time bi i ukrajinski problem bio rešen, ali i opšteevropski ublažen, jer bi tako ustrojena Ukrajina mogla samo da bude neutralna (i, u slučaju da ima vešte lidere, možda i profitira od rusko-zapadne konfrontacije, poput Jugoslavije za vreme Hladnog rata). Naravno, američkim liberalnim hegemonistima se to ne bi svidelo i pokušali bi da odigraju neki gambit poput miniranja Kutiljerovog plana za BiH ili Kozakovog memoranduma za Moldaviju, ali videli smo već da su oni u krizi koja će trajati i da je sada pravo vreme da i Ukrajinci postanu svesni da se klade na pogrešnog konja i naprave za sebe drugačiji izbor.
Vladimir Trapara
RSS Feed
