Najpre da kažem da isprva nisam imao nameru da se uključim u unutrašnji dijalog o Kosovu, jer sam ga video kao isključivo unutrašnjepolitički motivisan – kao trik njegovog inicijatora da o ovom pitanju podeli opoziciju, a spostvenu vladajuću koaliciju stavi pod još čvršću kontrolu. No, nakon što je zamisao očigledno uspela, jer je gomila aktera iz vlasti, opozicije, ali i vanpolitičkih društvenih krugova – sem, razume se, inicijatora samog – izašla u javnost sa svojim predlozima, shvatio sam da dalje ćutanje, u čekanju da se i inicijator izjasni, može da bude samo kontraproduktivno.
Da razrešimo odmah dilemu zašto je Kosovo važno za Srbiju. Ono pre svega ima geopolitički značaj. Na njemu se nalazi razvođe tri glavna balkanska sliva – crnomorskog, jadransko-jonskog i egejskog. Klasik geopolitike Halford Makinder svojevremeno je koristio morske slivove za definisanje područja značajnih za regionalnu i svetsku vladavinu. Nema razloga da od toga odstupimo i kad je Balkan u pitanju. Ko kontroliše Kosovo, možda ne kontroliše automatski ceo Balkan, ali jeste najznačajnija sila na Balkanu. Tu leži jedan od razloga zašto su nam Amerikanci uzeli Kosovo – jer im se jaka Srbija ne uklapa u balkanski dizajn, pa ju je trebalo osakatiti od mogućnosti da ikada više bude regionalna sila. Postoji i drugi razlog – ujedno i drugi značaj Kosova za Srbiju – identitetski. Kosovo je ukorenjeno u srpski identitet, te je Srbiju i Srbe kao takve najlakše napasti i demoralisati preko Kosova. Pre nekoliko godina pisao sam o tome da je loše što smo dozvolili sebi da nam Kosovo postane toliko identitetski značajno onda kada smo mit o kosovskom boju iz geopolitičkih razloga pretvorili u mit o Kosovu kao središnjoj teritoriji za nas, da smo sebe učinili ranjivim preko njega. Sovjetski lider Nikita Hruščov svojevremeno je rekao da Berlin predstavlja testise Zapada, „kad hoću da Zapad zavrišti, ja pritisnem Berlin“. Isto se u poslednjih vek i po može reći i za Kosovo – kad god bi neka imperijalistička velika sila htela da Srbija zavrišti, uradila bi to preko Kosova. Ali, da li to što smo sticajem istorijskih okolnosti stekli ovu slabu tačku znači da treba da se podvrgnemo kastraciji da više ne bismo bili ranjivi? Naravno da ne, naprotiv – samim tim što znamo američke motive zašto su nam oteli Kosovo, treba da grizemo još žešće da za njega postignemo rešenje koje nam odgovara.
Složio bih se sa ocenom iznetom od različitih aktera da zamrznuti sukob nije rešenje. Iz prostog razloga što on to po svojoj definiciji nije – zamrznuti sukob podrazumeva oružani sukob koji je okončan faktičkom teritorijalnom podelom, ali bez opšteprihvaćenog i pravno utemeljenog političkog rešenja. U tom smislu je rešenje kosovskog sukoba bolje od njegovog zamrzavanja – ali samo ukoliko se radi o stvarnom rešenju, koje bi predstavljalo kompromis kojim se obe strane odriču nečega u odnosu na svoje prvobitne zamisli, ali zato obe nešto i dobijaju. Rešenje u kome samo jedna strana dobija, a druga gubi sve, ili možda dobija neke mrvice, nije rešenje. To je kapitulacija jedne strane pred drugom. Ako se ispostavi da je to poslednja reč Albanaca i njihovih zapadnih mentora, onda je zamrznuti sukob bolji od takvog „rešenja“.
Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, stoga je izašao sa predlogom u kome bi i srpska strana nešto dobila. Ideju o podeli Kosova, odnosno razgraničenju srpskih i albanskih teritorija, on međutim ne iznosi prvi put. Kroz medije se provlači da je on to prvi put uradio 2011, ali to nije tačno. Za ovu ideju Dačić se prvi put založio, doduše u nešto zavijenijoj formi (mada ni ova sada nije do kraja otvorena), 2008. godine, u kampanji za parlamentarne izbore. Zašto sam tako siguran u to? Pa zato što je logično da ću dobro da zapamtim momenat koji me je onda i opredelio da glasam za SPS na pomenutim izborima, jer sam onda i sam bio pristalica te ideje o rešenju kosovskog pitanja, a niko sem SPS se za takvo rešenje ni u naznakama nije založio.
Prilike su se, međutim, u međuvremenu promenile. Ono u čemu zameram Dačiću je što potpuno isti predlog iznosi ponovo, kao da se u međuvremenu nije dogodilo leto 2011, kada je Tadićeva (s kojim je Dačić bio u koaliciji) politika „mir nema alternativu“ dovela do prećutnog prihvatanja da je i Sever Kosova Kosovo, da bi tako nešto bilo i pravno verifikovano Briselskim sporazumom iz 2013, u čijem zaključenju je upravo Dačić odradio lavovski deo posla. Danas mi više nemamo adut koji smo imali pre ovih događaja – faktičku nezavisnost Severa od ostatka Kosova – koju bismo mogli da koristimo kao adut za postizanje ovakvog rešenja. Kao jedini adut preostalo nam je to što Kosovo nije član UN, ali čisto sumnjam da stolica u UN Albancima toliko znači, da bi za nju predali deo teritorije. Stoga oni Dačićev predlog neće prihvatiti, i ne samo njegov, već bilo koji predlog koji bi podrazumevao bilo šta više za Srbiju sem priznanja jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti. I Dačić to odlično zna, samim tim zna i da je produženje zamrznutog sukoba nešto što nam ne gine, osim ukoliko ne kapituliramo – kako predlažu Čeda Jovanović, Nenad Čanak, ali i Rasim Ljajić i Vuk Drašković.
Nažalost, postoji bojazan da se ka kapitulaciji zapravo već izvesno vreme i krećemo, i to po sistemu „kuvanja žabe“. Od 2008. na ovamo, naši zvaničnici ponavljaju kako Kosovo neće priznati, a u praksi čine ustupak za ustupkom, koji vodi ka tome da na kraju od našeg nepriznavanja ostane prazna ljuštura, nešto sa čime ćemo moći da se „slikamo“, jer ćemo u međuvremenu kosovsku nezavisnost priznati faktički. Kako to da nikome nije palo na pamet da bi rešenje moglo da se krije upravo u suprotnom postupanju? Moj predlog za rešenje kosovskog problema polazi od pretpostavke da u 21. veku nije bitno čija je teritorija formalno, već ko je kontroliše. Recimo, Sjedinjene Države već više od veka nisu proširile svoju državnu teritoriju, ali su u međuvremenu stavile pod kontrolu veliki deo sveta, i trenutno rade na tome da joj podvrgnu i čitav svet. Zašto ne bismo naučili nešto iz tog primera i, umesto da tvrdoglavo insistiramo da Kosovo u bilo kom rešenju mora formalno da bude deo Srbije, makar uticaj Srbije na njemu bio nula, ne uradimo obrnuto – ponudimo Albancima formalno priznanje nezavisnosti, ali pod takvim uslovima koji bi, ako budu prihvaćeni, značili da će ta nezavisnost i ostati samo formalna, jer će faktički Srbija kontrolisati Kosovo.
Za uslovnu nezavisnost Kosova, kao što rekoh, zalagao sam se još u vreme kada je Dačić prvi put izašao sa predlogom o podeli. Samtrao sam da treba biti realan i uzeti ono što se tada moglo dobiti, a to su bili Sever Kosova, široka autonomija za enklave i eksteritorijalnost za crkve i spomenike, demilitarizacija Kosova, zabrana ujedinjenja sa Albanijom i rešenje pitanja imovine u korist Srbije. Nakon što su se okolnosti promenile i pokazalo se da Albanci i njihovi mentori ne žele nikakav kompromis, pa ni ovaj koji bi bio više u njihovu korist, te da nam produžavanje zamrznutog sukoba ne gine, ništa nas ne sprečava da uslove pooštrimo. Jer, time ujedno gradimo platformu za ono što Srbija želi od Kosova, koju ćemo ostvariti kada se za to budu stekli uslovi. Mislim da je unutrašnji dijalog, bez obzira na njegove prvobitne motive, dobra prilika za to. Slede, dakle, moji uslovi za formalno priznanje nezavisnosti Kosova, ujedno i moj predlog rešenja kosovskog problema.
Prvi uslov je da se država zove Kosovo i Metohija, da bi se naglasio i njen srpski, a ne samo albanski karakter (iako je i reč Kosovo srpska, samo što to Albanci ne priznaju). Drugi uslov je – deo teritorije, ali ovoga puta ne samo Sever Kosova, koji ionako istorijski nikada Kosovu nije pripadao, već i deo kosovskog Pomoravlja. Zašto? Pa zbog sličnog geopolitičkog značaja koji ima Sever. Kao što on razdvaja Albance od većinski bošnjačkog Sandžaka, tako bi kosovsko Pomoravlje strateški razdvajalo Kosovo od Preševske doline. Priznanje nezavisnosti, dakle, može da dobije samo ovako teritorijalno krnje Kosovo i Metohija. Treći uslov jeste pomenuta široka autonomija za preostala srpska područja na KiM, po modelu Republike Srpske. Verske i kulturno-istorijske objekte bi direktno kontrolisala Srbija. KiM bi nakon toga mogli da uđu u UNESCO, jer više ne bi imali nadležost za srpsku kulturnu baštinu. Četvrti uslov je demilitarizacija – dakle nema ništa od Vojske Kosova, ali još nešto, i to je možda najvažniji uslov – povlačenje svih stranih trupa sa KiM, rasformiranje američke baze u Bondstilu i namesto nje formiranje baze Vojske Srbije, kao i prisustvo garnizona Srbije i na drugim mestima na teritoriji KiM, uključujući i pogranična područja. Ovo je ključno za kontrolu nad KiM, jer bi Srbija ispunjenjem ovog uslova faktički učinila teritoriju svojim vazalom. Peti uslov je da nema ujedinjenja KiM sa Albanijom, ali ne samo to, već i sa bilo kojom drugom susednom državom (recimo CG ili Makedonijom), dok bi sa bilo kakvom promenom granica morala da se složi i Srbija. Uz to bi se Priština posebnim ugovorom sa Srbijom odrekla pretenzija ka Preševskoj dolini ili bilo kom drugom delu Srbije. Šesti uslov je rešavanje imovinskih pitanja u korist Srbije, uz obeštećenje raseljenima i prognanima i stvaranje materijalnih uslova za one Srbe koji žele da se vrate, da to i učine. Sedmi uslov je da Srbija i KiM budu bez granice, kao u Šengenu, da imaju jedinstveno tržište i čak zajedničku valutu. To ne mora da bude dinar, već može i potpuno nova valuta – predlažem naziv kos, pošto u okruženju već ima država koje valutama daju ime po životinjama (kuna, lav).
Kosovo i Metohija pod ovim uslovima bili bi, dakle, samo formalno nezavisni od Srbije i u potpunosti kontrolisani od nje, što bi se ogledalo i u njihovom spoljnopolitičkom ponašanju, gde bi Srbija faktički imala pravo veta na odluke Prištine, tako da KiM recimo ne bi mogli u NATO, dok bi njihov predstavnik u UN glasao u skladu sa interesima Srbije. Naravno da će Albanci i njihovi mentori odbiti ovakav predlog, ali u tome jeste poenta – ako odbiju, imaćemo formalno pokriće da nastavimo zamrznuti sukob, ujedno ćemo ih lišiti iluzija da metodom kuvanja žabe mogu da nas navedu na faktičko priznanje nezavisnosti i potpuni gubitak kontrole nad Kosovom, a poseban značaj ovog predloga ogleda se u tome što bismo definitivno ustanovili na kakvom rešenju ćemo insistirati kada se za to budu stvorili uslovi, tj. kada se mentori Albanaca budu povukli sa Kosova. Budite sigurni da će ovaj predlog onda izgledati mnogo ostvarljivije, jer istorija pokazuje da kad god smo sa Albancima bili jedan na jedan, uvek smo uspevali da prevladamo. Oni su bili jači samo kad su imali veliku silu koja bi ih pogurala.
Znam koje pitanje sada sledi – ako se budu stvorili uslovi da nametnemo rešenje, zašto onda da im damo makar i formalnu nezavisnost, zašto ne bismo uzeli sve, tj. ponovo učinili Kosovo delom Srbije? Zato što bi to onda ne bi bilo rešenje, već kapitulacija Albanaca pred nama. I to nije dobro, jer doći će opet neka velika sila koja će nam uzeti Kosovo, dati njima, i tako u nedogled. Sa tim mora jednom da se stane – kao što oni ignorišu nas i naše interese kada imaju podršku velike sile, tako i mi ignorišemo njih kad ostanemo s njima jedan na jedan. A čuveni poznavalac međunarodnih odnosa Hans Morgentau rekao je da se o sopstvenom nacionalnom interesu ne može voditi računa bez vođenja o interesima drugih. Mi smo i pre Morgentaua imali našeg Dimitrija Tucovića koji je to isto imao u vidu kad su srpsko-albanski odnosi u pitanju. On je još u vreme Prvog balkanskog rata uvideo kako strane imperijalne sile koriste Albance protiv nas, zato što mi s njima nećemo i ne umemo da se sporazumemo. Uostalom, rešenje koje bi podrazumevalo Kosovo u Srbiji značilo bi i učešće milionske populacije Albanaca u našem političkom procesu, a nisam siguran da je to ono što želimo. Zar nije bolje da oni na našu politiku ne utiču, a mi na njihovu da? Kao što, ponoviću to, SAD kontrolišu mnoge druge, a oni nemaju pravo glasa u izboru njihovog predsednika. Alternativa – etničko čišćenje Albanaca sa Kosova da bi se otklonio ovaj problem – jeste nešto u čemu ja neću da učestvujem, jer kartaginsko-ustaški model nije nešto što priliči tradiciji srpskog naroda.
Vladimir Trapara
Da razrešimo odmah dilemu zašto je Kosovo važno za Srbiju. Ono pre svega ima geopolitički značaj. Na njemu se nalazi razvođe tri glavna balkanska sliva – crnomorskog, jadransko-jonskog i egejskog. Klasik geopolitike Halford Makinder svojevremeno je koristio morske slivove za definisanje područja značajnih za regionalnu i svetsku vladavinu. Nema razloga da od toga odstupimo i kad je Balkan u pitanju. Ko kontroliše Kosovo, možda ne kontroliše automatski ceo Balkan, ali jeste najznačajnija sila na Balkanu. Tu leži jedan od razloga zašto su nam Amerikanci uzeli Kosovo – jer im se jaka Srbija ne uklapa u balkanski dizajn, pa ju je trebalo osakatiti od mogućnosti da ikada više bude regionalna sila. Postoji i drugi razlog – ujedno i drugi značaj Kosova za Srbiju – identitetski. Kosovo je ukorenjeno u srpski identitet, te je Srbiju i Srbe kao takve najlakše napasti i demoralisati preko Kosova. Pre nekoliko godina pisao sam o tome da je loše što smo dozvolili sebi da nam Kosovo postane toliko identitetski značajno onda kada smo mit o kosovskom boju iz geopolitičkih razloga pretvorili u mit o Kosovu kao središnjoj teritoriji za nas, da smo sebe učinili ranjivim preko njega. Sovjetski lider Nikita Hruščov svojevremeno je rekao da Berlin predstavlja testise Zapada, „kad hoću da Zapad zavrišti, ja pritisnem Berlin“. Isto se u poslednjih vek i po može reći i za Kosovo – kad god bi neka imperijalistička velika sila htela da Srbija zavrišti, uradila bi to preko Kosova. Ali, da li to što smo sticajem istorijskih okolnosti stekli ovu slabu tačku znači da treba da se podvrgnemo kastraciji da više ne bismo bili ranjivi? Naravno da ne, naprotiv – samim tim što znamo američke motive zašto su nam oteli Kosovo, treba da grizemo još žešće da za njega postignemo rešenje koje nam odgovara.
Složio bih se sa ocenom iznetom od različitih aktera da zamrznuti sukob nije rešenje. Iz prostog razloga što on to po svojoj definiciji nije – zamrznuti sukob podrazumeva oružani sukob koji je okončan faktičkom teritorijalnom podelom, ali bez opšteprihvaćenog i pravno utemeljenog političkog rešenja. U tom smislu je rešenje kosovskog sukoba bolje od njegovog zamrzavanja – ali samo ukoliko se radi o stvarnom rešenju, koje bi predstavljalo kompromis kojim se obe strane odriču nečega u odnosu na svoje prvobitne zamisli, ali zato obe nešto i dobijaju. Rešenje u kome samo jedna strana dobija, a druga gubi sve, ili možda dobija neke mrvice, nije rešenje. To je kapitulacija jedne strane pred drugom. Ako se ispostavi da je to poslednja reč Albanaca i njihovih zapadnih mentora, onda je zamrznuti sukob bolji od takvog „rešenja“.
Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, stoga je izašao sa predlogom u kome bi i srpska strana nešto dobila. Ideju o podeli Kosova, odnosno razgraničenju srpskih i albanskih teritorija, on međutim ne iznosi prvi put. Kroz medije se provlači da je on to prvi put uradio 2011, ali to nije tačno. Za ovu ideju Dačić se prvi put založio, doduše u nešto zavijenijoj formi (mada ni ova sada nije do kraja otvorena), 2008. godine, u kampanji za parlamentarne izbore. Zašto sam tako siguran u to? Pa zato što je logično da ću dobro da zapamtim momenat koji me je onda i opredelio da glasam za SPS na pomenutim izborima, jer sam onda i sam bio pristalica te ideje o rešenju kosovskog pitanja, a niko sem SPS se za takvo rešenje ni u naznakama nije založio.
Prilike su se, međutim, u međuvremenu promenile. Ono u čemu zameram Dačiću je što potpuno isti predlog iznosi ponovo, kao da se u međuvremenu nije dogodilo leto 2011, kada je Tadićeva (s kojim je Dačić bio u koaliciji) politika „mir nema alternativu“ dovela do prećutnog prihvatanja da je i Sever Kosova Kosovo, da bi tako nešto bilo i pravno verifikovano Briselskim sporazumom iz 2013, u čijem zaključenju je upravo Dačić odradio lavovski deo posla. Danas mi više nemamo adut koji smo imali pre ovih događaja – faktičku nezavisnost Severa od ostatka Kosova – koju bismo mogli da koristimo kao adut za postizanje ovakvog rešenja. Kao jedini adut preostalo nam je to što Kosovo nije član UN, ali čisto sumnjam da stolica u UN Albancima toliko znači, da bi za nju predali deo teritorije. Stoga oni Dačićev predlog neće prihvatiti, i ne samo njegov, već bilo koji predlog koji bi podrazumevao bilo šta više za Srbiju sem priznanja jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti. I Dačić to odlično zna, samim tim zna i da je produženje zamrznutog sukoba nešto što nam ne gine, osim ukoliko ne kapituliramo – kako predlažu Čeda Jovanović, Nenad Čanak, ali i Rasim Ljajić i Vuk Drašković.
Nažalost, postoji bojazan da se ka kapitulaciji zapravo već izvesno vreme i krećemo, i to po sistemu „kuvanja žabe“. Od 2008. na ovamo, naši zvaničnici ponavljaju kako Kosovo neće priznati, a u praksi čine ustupak za ustupkom, koji vodi ka tome da na kraju od našeg nepriznavanja ostane prazna ljuštura, nešto sa čime ćemo moći da se „slikamo“, jer ćemo u međuvremenu kosovsku nezavisnost priznati faktički. Kako to da nikome nije palo na pamet da bi rešenje moglo da se krije upravo u suprotnom postupanju? Moj predlog za rešenje kosovskog problema polazi od pretpostavke da u 21. veku nije bitno čija je teritorija formalno, već ko je kontroliše. Recimo, Sjedinjene Države već više od veka nisu proširile svoju državnu teritoriju, ali su u međuvremenu stavile pod kontrolu veliki deo sveta, i trenutno rade na tome da joj podvrgnu i čitav svet. Zašto ne bismo naučili nešto iz tog primera i, umesto da tvrdoglavo insistiramo da Kosovo u bilo kom rešenju mora formalno da bude deo Srbije, makar uticaj Srbije na njemu bio nula, ne uradimo obrnuto – ponudimo Albancima formalno priznanje nezavisnosti, ali pod takvim uslovima koji bi, ako budu prihvaćeni, značili da će ta nezavisnost i ostati samo formalna, jer će faktički Srbija kontrolisati Kosovo.
Za uslovnu nezavisnost Kosova, kao što rekoh, zalagao sam se još u vreme kada je Dačić prvi put izašao sa predlogom o podeli. Samtrao sam da treba biti realan i uzeti ono što se tada moglo dobiti, a to su bili Sever Kosova, široka autonomija za enklave i eksteritorijalnost za crkve i spomenike, demilitarizacija Kosova, zabrana ujedinjenja sa Albanijom i rešenje pitanja imovine u korist Srbije. Nakon što su se okolnosti promenile i pokazalo se da Albanci i njihovi mentori ne žele nikakav kompromis, pa ni ovaj koji bi bio više u njihovu korist, te da nam produžavanje zamrznutog sukoba ne gine, ništa nas ne sprečava da uslove pooštrimo. Jer, time ujedno gradimo platformu za ono što Srbija želi od Kosova, koju ćemo ostvariti kada se za to budu stekli uslovi. Mislim da je unutrašnji dijalog, bez obzira na njegove prvobitne motive, dobra prilika za to. Slede, dakle, moji uslovi za formalno priznanje nezavisnosti Kosova, ujedno i moj predlog rešenja kosovskog problema.
Prvi uslov je da se država zove Kosovo i Metohija, da bi se naglasio i njen srpski, a ne samo albanski karakter (iako je i reč Kosovo srpska, samo što to Albanci ne priznaju). Drugi uslov je – deo teritorije, ali ovoga puta ne samo Sever Kosova, koji ionako istorijski nikada Kosovu nije pripadao, već i deo kosovskog Pomoravlja. Zašto? Pa zbog sličnog geopolitičkog značaja koji ima Sever. Kao što on razdvaja Albance od većinski bošnjačkog Sandžaka, tako bi kosovsko Pomoravlje strateški razdvajalo Kosovo od Preševske doline. Priznanje nezavisnosti, dakle, može da dobije samo ovako teritorijalno krnje Kosovo i Metohija. Treći uslov jeste pomenuta široka autonomija za preostala srpska područja na KiM, po modelu Republike Srpske. Verske i kulturno-istorijske objekte bi direktno kontrolisala Srbija. KiM bi nakon toga mogli da uđu u UNESCO, jer više ne bi imali nadležost za srpsku kulturnu baštinu. Četvrti uslov je demilitarizacija – dakle nema ništa od Vojske Kosova, ali još nešto, i to je možda najvažniji uslov – povlačenje svih stranih trupa sa KiM, rasformiranje američke baze u Bondstilu i namesto nje formiranje baze Vojske Srbije, kao i prisustvo garnizona Srbije i na drugim mestima na teritoriji KiM, uključujući i pogranična područja. Ovo je ključno za kontrolu nad KiM, jer bi Srbija ispunjenjem ovog uslova faktički učinila teritoriju svojim vazalom. Peti uslov je da nema ujedinjenja KiM sa Albanijom, ali ne samo to, već i sa bilo kojom drugom susednom državom (recimo CG ili Makedonijom), dok bi sa bilo kakvom promenom granica morala da se složi i Srbija. Uz to bi se Priština posebnim ugovorom sa Srbijom odrekla pretenzija ka Preševskoj dolini ili bilo kom drugom delu Srbije. Šesti uslov je rešavanje imovinskih pitanja u korist Srbije, uz obeštećenje raseljenima i prognanima i stvaranje materijalnih uslova za one Srbe koji žele da se vrate, da to i učine. Sedmi uslov je da Srbija i KiM budu bez granice, kao u Šengenu, da imaju jedinstveno tržište i čak zajedničku valutu. To ne mora da bude dinar, već može i potpuno nova valuta – predlažem naziv kos, pošto u okruženju već ima država koje valutama daju ime po životinjama (kuna, lav).
Kosovo i Metohija pod ovim uslovima bili bi, dakle, samo formalno nezavisni od Srbije i u potpunosti kontrolisani od nje, što bi se ogledalo i u njihovom spoljnopolitičkom ponašanju, gde bi Srbija faktički imala pravo veta na odluke Prištine, tako da KiM recimo ne bi mogli u NATO, dok bi njihov predstavnik u UN glasao u skladu sa interesima Srbije. Naravno da će Albanci i njihovi mentori odbiti ovakav predlog, ali u tome jeste poenta – ako odbiju, imaćemo formalno pokriće da nastavimo zamrznuti sukob, ujedno ćemo ih lišiti iluzija da metodom kuvanja žabe mogu da nas navedu na faktičko priznanje nezavisnosti i potpuni gubitak kontrole nad Kosovom, a poseban značaj ovog predloga ogleda se u tome što bismo definitivno ustanovili na kakvom rešenju ćemo insistirati kada se za to budu stvorili uslovi, tj. kada se mentori Albanaca budu povukli sa Kosova. Budite sigurni da će ovaj predlog onda izgledati mnogo ostvarljivije, jer istorija pokazuje da kad god smo sa Albancima bili jedan na jedan, uvek smo uspevali da prevladamo. Oni su bili jači samo kad su imali veliku silu koja bi ih pogurala.
Znam koje pitanje sada sledi – ako se budu stvorili uslovi da nametnemo rešenje, zašto onda da im damo makar i formalnu nezavisnost, zašto ne bismo uzeli sve, tj. ponovo učinili Kosovo delom Srbije? Zato što bi to onda ne bi bilo rešenje, već kapitulacija Albanaca pred nama. I to nije dobro, jer doći će opet neka velika sila koja će nam uzeti Kosovo, dati njima, i tako u nedogled. Sa tim mora jednom da se stane – kao što oni ignorišu nas i naše interese kada imaju podršku velike sile, tako i mi ignorišemo njih kad ostanemo s njima jedan na jedan. A čuveni poznavalac međunarodnih odnosa Hans Morgentau rekao je da se o sopstvenom nacionalnom interesu ne može voditi računa bez vođenja o interesima drugih. Mi smo i pre Morgentaua imali našeg Dimitrija Tucovića koji je to isto imao u vidu kad su srpsko-albanski odnosi u pitanju. On je još u vreme Prvog balkanskog rata uvideo kako strane imperijalne sile koriste Albance protiv nas, zato što mi s njima nećemo i ne umemo da se sporazumemo. Uostalom, rešenje koje bi podrazumevalo Kosovo u Srbiji značilo bi i učešće milionske populacije Albanaca u našem političkom procesu, a nisam siguran da je to ono što želimo. Zar nije bolje da oni na našu politiku ne utiču, a mi na njihovu da? Kao što, ponoviću to, SAD kontrolišu mnoge druge, a oni nemaju pravo glasa u izboru njihovog predsednika. Alternativa – etničko čišćenje Albanaca sa Kosova da bi se otklonio ovaj problem – jeste nešto u čemu ja neću da učestvujem, jer kartaginsko-ustaški model nije nešto što priliči tradiciji srpskog naroda.
Vladimir Trapara
RSS Feed
