Pre dve godine objavio sam naučnu monografiju Ratovi Rusije 1999-2019. Pre nekoliko dana postavljeno mi je pitanje hoću li, u svetlu najnovijih zbivanja, pisati nastavak knjige. Takav poduhvat, međutim, ne bi imao smisla, jer poenta moje knjige nije bila u prostom nabrajanju i pojedinačnoj analizi ruskih ratova u periodu Putinove vladavine, već su u pitanju bile studije slučaja na kojima sam dokazivao svoju osnovnu hipotezu – da Putinova Rusija, vođena idejom velikosilstva, a u suočavanju s njoj neprijateljskim američkim hegemonizmom, ne preza ni od upotrebe sile onda kada drukčije ne može da zaštiti svoje interese. Vojna sila – koja je vekovima ruski najjači spoljnopolitički adut, jer snažnu ekonomiju nikad nije imala – se u sva četiri oružana sukoba koja sam obradio (Čečenija 1999-2009, Gruzija 2008, Ukrajina 2014-2015. i Sirija 2015-2019) pokazala „upotrebljivom“. U pomenutih 20 godina Rusija je izbavljena od teritorijalnog, ekonomskog, političkog i međunarodnog posrnuća u kome se našla krajem devedesetih, dok se sa druge strane američki hegemonizam našao u nokdaunu, usled vrednosnih podela unutar američkog društva i evroatlantske zajednice, izgubljenih ratova na Bliskom istoku, ali i pogubnog uticaja pandemije i odgovora na nju. Sva četiri rata bila su u suštini defanzivna (odgovor na političko ili direktno oružano nasilje druge strane), mogla su se kako-tako, makar i kvazi-međunarodnopravno utemeljiti i – sa izuzetkom čečenskog (koji i nije bio vođen van ruske teritorije), bili su ograničenog karaktera. Peti Putinov rat, a drugi ukrajinski, započet 24. februara 2022. u potpunosti iskače iz navedene matrice, te samim tim ne može da se uklopi u koncepciju knjige koju sam objavio. Rusija je na osmogodišnjicu početka svoje (inače tehnički savršene) vojne akcije na Krimu ničim izazvana i s očiglednim predumišljajem krenula u totalnu vojnu invaziju susedne zemlje – u rat koji nikako ne može da doprinese njenom nacionalnom interesu, već će ga nezavisno od ishoda rata desetkovati u sva četiri navedena aspekta (svakako međunarodnom i ekonomskom, najverovatnije političkom i vrlo moguće teritorijalnom). To je ujedno i ključni razlog zašto sam u svom prethodnom tekstu izneo pogrešno predviđanje da rata neće biti. Naziv i naslovna stranica mog bloga inspirisani su jednom opaskom Vinstona Čerčila iznetom kada su ga pitali da prokomentariše (ne)očekivani pakt o nenapadanju Sovjetskog Saveza i Nemačke 1939: „To je zagonetka zamotana u misteriju unutar enigme; ali možda postoji ključ. Taj ključ je ruski nacionalni interes“. Verovao sam da Putin sledi taj interes i da će se zadržati samo na pretnji silom, koja je donosila rezultate. Zanemario sam činjenicu da se u istoriji već dešavalo da ruski vladari postupe suprotno nacionalnom interesu, te da sam i samog Putina u jednom od prethodnih tekstova ovde kritikovao zbog grešaka koje je napravio u prethodnoj ukrajinskoj krizi, ocenjujući da je od „šahovskog velemajstora“ postao „loš pokeraš“. Zato hajde prvo da vidimo gde leži nacionalni interes današnje Rusije i zašto je ova Putinova avantura kobna greška sa stanovišta tog interesa.
 
Kao što rekoh na početku, Rusija se u gotovo čitavoj istoriji otkako je deo modernog evropskog sistema država (dakle još od 17. veka) vodi idejom velikosilstva, oko koje definiše i svoj nacionalni interes. Ova ideja podrazumeva da Rusija, kako bi uopšte opstala kao jedinstvena država i društvo na velikom području koje zauzima na razmeđi dva kontinenta, a u suočavanju sa često agresivnim vojnim i još češće od sebe moćnijim ekonomskim silama pre svega na Zapadu (a katkad i na Istoku), mora da bude velika sila, sposobna da vodi nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku, te da – nakon što obezbedi odgovarajuće priznanje drugih velikih sila – ravnopravno s njima, bilo u ravnoteži snaga ili „koncertu“, učestvuje u upravljanju međunarodnim poretkom, u kome pak ima mesta za pluralizam i konkurenciju političkih i kulturnih vrednosti. To ne znači da je u ruskom društvu i političkoj eliti uvek postojao konsenzus oko ove ideje. Šetalo se i levo i desno – od Petra Velikog, preko Lenjinovih boljševika, do Jeljcinovog kapitalističkog zaokreta, ruske elite znale su da prigrle zapadne vrednosti i požele da se integrišu na Zapad. No, kako bi se redovno razočaravale u taj isti Zapad – koji je u skladu sa svojom, kako je Švajcarac Gi Metan naziva, hiljadugodišnjom rusofobijom, Rusiju uvek posmatrao kao manje vredno strano telo u Evropi – na suprotnu stranu vukli bi protagonisti suprotne ideje – nekada slavjanofili, danas Duginovi evroazijci civilizacionisti – po kojima je Rusija posbna civilizacija, vrednosno superiorna u odnosu na Zapad s kojim ne bi trebalo da ima ništa sem prirodnog rivalstva. Treći put – ideja „državništva“, koja se u spoljnopolitičkom smislu ispoljava upravo kao velikosilstvo – uvek bi nekako uspostavila ravnotežu između zapadnjačkog i civilizacionističkog pola, prema načelu – nemamo ništa protiv Zapada, hoćemo da sarađujemo i integrišemo s njim, ali kao nezavisan i ravnopravan partner, sa vrednostima koje mi sami izaberemo.
 
U posthladnoratovskom periodu ideja velikosilstva našla se u nepomirljivom sukobu s američkom velikom strategijom liberalne hegemonije, čiji je cilj upravo da eliminiše sve druge nezavisne velike sile iz međunarodnog sistema i pretvori ga iz anarhičnog u hijerarhijski, tj. izgradi novi svetski poredak kojim bi se upravljalo iz jednog centra – u Vašingtonu – i to u ime univerzalno shvaćenih američkih liberalnih vrednosti. Ova strategija motivisaće SAD da krenu u svoj geopolitički prodor na istok, na račun nekadašnje sovjetske sfere uticaja koju je Moskva napustila, šireći NATO do ruskih granica, jednostrano upravljajući regionalnim krizama (katkad i uz upotrebu sile, kao protiv nas devedesetih), mešajući se u unutrašnje poslove istočnoevropskih država (uključujući i samu Rusiju) sa ciljem nametanja sopstvene agende, koristeći i Evropsku uniju i njenu privlačnost kao geopolitičko oruđe. Krajnji cilj bio bi da se Rusija stavi u bezbednosno nepovoljan položaj i naposletku poklekne i pretvori u još jednog američkog vazala, kakvim su nakon Drugog svetskog rata u manjoj ili većoj meri postale ranije tradicionalne velike sile Nemačka, Italija, Japan, Francuska i Velika Britanija. Rusiji takav aranžman, međutim, nije odgovarao, jer sve su te zemlje barem ekonomski prosperirale pod američkim kišobranom, dok se ona tome nije mogla nadati – štaviše, rezultati prozapadnog kursa devedesetih bili su pogubni ponajviše u ekonomskom pogledu – te je morala da se vrati oslanjanju na vojnu moć i status velike sile kao svoj tradicionalno najjači adut, ne bi li uopšte opstala kao država (1999. je Čečenija bila faktički izdvojena iz Rusije, militanti su preneli borbu na Dagestan i postojala je opravdana bojazan da bi federacija mogla nastaviti raspadanje započeto kolapsom Sovjetskog Saveza, ako se na odgovarajući način ne reaguje).
 
Da bi se odbranila od američkog hegemonističkog prodora, za Rusiju je bilo bitno da, osim unutrašnje političke i ekonomske konsolidacije pod Putinom, obezbedi dovoljan geografski perimetar u odnosu na NATO, gde su ključne bile oblasti Zakavkazja i zapadnog postsovjetskog prostora, tj. Belorusije i Ukrajine (taj perimetar bi ujedno bio deo ruske sfere uticaja, što je normalno da jedna velika sila poseduje – Rusija je inače tu sferu uticaja definisala kao najveći deo postovjetskog prostora, koji tretira kao „blisko inostranstvo“). Sa Zakavkazjem nije bilo problema – Rusija će tu lako zadržati kontrolu, malo strategijom zamrznutih sukoba, malo direktnom upotrebom sile (protiv Gruzije 2008), a i značaj tog regiona u strateškom smislu je ipak bio nešto manji. Zapadni postsovjetski prostor, međutim, bio je područje preko koga su kroz istoriju išle sve zapadne invazije protiv Rusije, od Tevtonaca, Šveđana, Poljaka/Litvanaca, preko Napoleonove Francuske, do imperijalne i Hitlerove Nemačke. Taj prostor nije se smeo prepustiti ni Amerikancima i NATO, ako je Rusija želela da ostane velika sila. U Belorusiji je Moskvi na ruku išao nedovršeni nacionalni identitet Belorusa, koji ni u nezavisnoj državi nije presekao „pupčanu vrpcu“ s ruskim nacionalnim identitetom. Takođe, pomagala joj je i ideološka nespremnost Zapada da zaigra na kartu Lukašenka, umesto toga ga izolojući kao „poslednjeg evropskog diktatora“. Kada se nakon uspešnog posredovanja u prvom ukrajinskom ratu Lukašenko izborio da mu Zapad pokloni pažnju, Putin mu je finansiranjem opozicije i provociranjem beloruskog nacionalizma postepeno smanjivao manevarski prostor, sve do predsedničke krize 2020. nakon koje je Lukašenko ostao u fotelji isključivo zahvaljujući ruskom predsedniku, te mu od tada „jede iz ruke“ (što će i omogućiti ugrožavanje Kijeva u tekućem ratu sa beloruske teritorije). Ukrajinska situacija je nešto složenija.
 
Ukrajina, kao i Rusija, vodi poreklo od države koja se u srednjem veku zvala Kijevskaja Rus’, i na čiju baštinu se danas pozivaju obe države. Nakon pada pod Mongole, težište ruske države pomeriće se na sever, ka Novgorodu i ultimativno ka Moskovskoj kneževini, koja će kasnije stvoriti Rusiju kao evroazijsku imperiju. U međuvremenu je veliki deo današnje Ukrajine (zajedno sa Belorusijom) potpao pod vlast Velike kneževine Litvanije, a zatim i Poljsko-litvanskog komonvelta, moćne katoličke države na zapadnoj granici Rusije i žestoko sukobljene s njom. Viševekovna razdvojenost Ukrajinaca od Rusije moraće da ostavi posledice u vidu odvojenog nacionalnog identiteta, koji Rusi neće uspeti da reše kao što su u Belorusiji. Prvo, zato što je krajnja zapadna ukrajinska oblast Galicija ostala u Habzburškoj monarhiji (a kasnije opet kratko u Poljskoj), pa će njeno stanovništvo ostati unijatske vere, i to će biti prvi snažan centar u osnovi anti-ruskog ukrajinskog nacionalnog identiteta. Drugi centar će pak biti u oblasti Dnjepra, što je bila ona izvorna kozačka Ukrajina koja se 1654. nakon ustanka protiv Poljaka pod Bogdanom Hmeljnickim prisajedinila Rusiji. Ali ubrzo i razočarala, jer su ukrajinski kozaci umesto slobode za koju su se borili dobili nastojanje ruskih careva da im nametnu obaveznu vojnu službu kakva je već bila važila za donske kozake. Ukrajinci će u 20. veku iskoristiti sve tri prilike koje su im pružili politička previranja u Rusiji i/ili strana invazija i da proglase nacionalnu nezavisnost. Nakon trećeg puta, kada su Rusija, Belorusija i Ukrajina 1991. sporazumno rasformirale Sovjetski Savez, Ukrajinci će po prvi put ostvariti trajniju i međunarodno priznatu nezavisnost. Ipak, iz Sovjetskog Saveza izaći će sa vrlo čudnim granicama, formiranim u više navrata u toku postojanja zajedničke države, što će za posledicu neminovno imati izrazitu identitetsku podeljenost stanovništva između, kako je to britanski profesor Ričard Sakva formulisao, monističke vizije ukrajinstva (koja insistira da su Ukrajinci potpuno odvojen narod od Rusa i suprotstavljen njima) i pluralističke vizije (koja ukrajinski i ruski identitet ne smatra nespojivim). Pripadnici pluralističke vizije zajedno s etničkim Rusima dominirali su u jugoistočnim regionima, a monisti u severozapadnim, što će se odraziti i na obrazac glasanja na gotovo svim političkim izborima u Ukrajini, gde će se smenjivati predsednici i političke partije sa uporištem u jednoj ili drugoj polovini zemlje. Ovaj fenomen moj kolega Dragan Petrović nazvao je ukrajinskom klackalicom, a u okviru nje se čak dešavalo i da isti predsednici (Kravčuk, Kučma i Porošenko) na uzastopnim izborima dobijaju dominantnu podršku u različitim polovinama zemlje.
 
Ovakva unutrašnja slika Ukrajine čini nemogućim i samim tim iracionalnim da Rusija teži da je celu veže za sebe. Nacionalni interes Rusije u Ukrajini je da ta država bude neutralna tampon država između nje i NATO, te da to mogućstvu bude i zapisano u njen ustav i garantovano njenom unutrašnjepolitičkom dinamikom, koja ne bi dozvolila nijednoj od dveju ukrajinskih polovina na trajno nadglasa onu drugu u pogledu spoljnopolitičke orijentacije zemlje. Zapravo, ta dinamika je mnogo više išla na ruku Rusiji, kao status quo sili koja teži ukrajinskoj neutralnosti, nego hegemonističkom Zapadu, koji bi – prema ideji pokojnog Zbignjeva Bžežinskog – Ukrajinu da potpuno istrgne iz ruske sfere uticaja i priključi svojoj, ne bi li time onemogućio Rusiji da bude velika sila. Tako je barem bilo dok Putin serijom grešaka nije otvorio Zapadu veći geopolitički prostor. Upadljivo je koliko inače racionalna i mudra politika koju je Putin za ovih 20 i kusur godina vodio u suprotstavljanju američkom hegemonizmu pada na ispitu kada je u pitanju Ukrajina. Stekao se utisak da ruska elita mnogo bolje razume jednu Siriju ili Venecuelu, nego blisku Ukrajinu. Dva su verovatna razloga zašto je to tako. Prvi – problem je baš u toj bliskosti dvaju naroda, koji ruskoj eliti ne dozvoljava da posmatra Ukrajinu kao nezavisnu državu i Ukrajince kao poseban narod, emotivno reagujući na samo postojanje u Ukrajini delova stanovništva i političkih subjekata koji bi hteli da krenu nekim drugim geopolitičkim putem (uticaj duginovaca na ovu temu je više nego očigledan). Otuda Putinov narativ o „denacifikaciji“ – iako je činjenica da su zapadni Ukrajinci bili u savezu s nacistima u Drugom svetskom ratu, te da i danas u Ukrajini ima neonacista, u tom narativu su „neonacisti“ svi Ukrajinci koji neće sa Rusijom. Drugi razlog tiče se prirode Putinovog režima, autoritarnog i vertikalno organizovanog, koji se plaši uspeha decentralizovane demokratije u Ukrajini kao primera za Rusiju.
 
Zato je Rusija u nekoliko navrata, umesto da iskoristi unutrašnju ravnotežu u Ukrajini kao garanciju njene neutralnosti, svojim ishitrenim i iracionalnim potezima zapravo narušavala tu ravnotežu na svoju štetu. Zapad jeste išao „đonom“, to se ne može osporiti, ali ne bi on ni izbliza bio toliko uspešan da mu Rusija to nije omogućila. Najpre kada je Putin, nezadovoljan zbog „ukrajinizacije“ koju je sprovodio predsednik Kučma (npr. putem insistiranja na ukrajinizovanim verzijama ličnih imena), preko svog kuma Viktora Medvedčuka pritisnuo istog da odstupi i podrži Viktora Janukoviča, čoveka gilipterske prošlosti. Onda je bio u šoku kada se narod Kijeva nije pomirio sa Janukovičevom izbornom krađom i izdejstvovao ponovljene izbore na kojima pobeđuje prozapadni Viktor Juščenko (koga su u međuvremenu neuspešno otrovali). Pokazalo se da je dolazak prozapadnih snaga u „Narandžastoj revoluciji“ bio samo privremen, jer je klackalica nastavila da se klacka – Janukovič se vratio na mesto premijera svega dve godine kasnije, a između Juščenka i njegove saborkinje, umereno prozapadne Julije Timošenko, nastao je fundamentalni rascep. Umesto da zaigra na tu kartu, Putin je pritiskao Ukrajinu povećavajući joj cenu gasa i u dva navrata zavrćući gas i njoj i celoj Evropi. Napokon, nakon što Janukovič pobeđuje na predsedničkim izborima i u Ukrajini obrazuje potpuno proruska vlast, koja se obavezuje na neutralnost i produžuje Rusima zakup luke u Sevastopolju, Putin tom istom Janukoviču 2013. uvodi sankcije samo zato što je hteo da potpiše sa EU sporazum o pridruživanju, koji nikakva pretnja bezbednosnim interesima Rusije nije bio – osim što nije dozvoljavao da Ukrajina postane deo Evroazijske unije, što je jedan sasvim suvišan revizionistički politički cilj, koji nadilazi ruski nacionalni interes u neutralnoj Ukrajini. Konačno, još jednom iznenađen kad je Janukoviča zbog poteza na koji ga je Kremlj prinudio oborila ulica, Putin vojno interveniše – ali ne da bi povratio ustavni poredak u Ukrajini, ili kao alternativu pomogao proruskom jugoistoku da se otcepi, već – da bi uzeo Krim koji se mogao lagano uzeti, a zatim uz puno oklevanja i nakon puno krvoprolića poslao vojnike na „godišnjim odmorima“ da spasu dva patrljka Donjecke i Luganske oblasti koja će biti nazvana DNR i LNR, a ostatak Ukrajine prepuste Zapadu.
 
Tada je Putin odbio da prizna referendume o nezavisnosti ovih oblasti, da bi osam godina kasnije to učinio pod mnogo nepovoljnijim okolnostima, a zatim suludom vojnom akcijom protiv čitave Ukrajine prešao Rubikon nakon koga nema povratka. Ne, ne može se govoriti o tome da Putin nije imao izbora. Ako mu je izbor i bio sužen, bio je isključivo zbog nabrojanih grešaka njega samog. Ali prostora je i dalje bilo da se sve ovo drugačije završi. Sama pretnja silom bila je dovoljna da izmami Bajdena na samit u junu, na kome je ovaj priznao Rusiju za veliku silu. Ako Putin i nije bio zadovoljan otvorenim bezbednosnim dijalogom, jesenas je ponovo zazveckao oružjem i dijalog je proširen – koliko god bili udaljeni, razmenjivani su predlozi o evropskoj bezbednosti, a nema ko od evropskih državnika se nije izređao u Moskvi, dok je i sam Bajden najavljivao novi samit. Zašto to Putinu nije bilo dovoljno i šta je tačno hteo da postigne ovako brutalnim potezom? Da li je ranjena evroatlantska zajednica sada u 2022. godini zaista bila veća pretnja po Rusiju nego u vreme velikog proširenja NATO na istok, s kojim se Rusija tada tako lako pomirila? Da li je zaista postojala opasnost da Ukrajina skoro uđe u NATO, ili da ugosti američko naoružanje opasno po Rusiju? Da li bi se Kijev zaista usudio da napadne Donbas dok ima 150 hiljada ruskih vojnika na svojoj granici? Ja bih odgovorio na sva ova pitanja kategorički sa „ne“, ali samo Putin zna zašto je u njegovoj glavi to „da“. I tako je nakon više od 20 godina uspešne „gerilske“ borbe protiv američkog hegemonizma, Putin krenuo „frontalno“ na protivnika jačeg od sebe, kome je tim potezom udahnuo novi život i omogućio mu da konsoliduje svoje redove. Osim što je su najmoćnija vojna sila u istoriji, na čelu najmoćnije vojne koalicije ikad, SAD su u startu pokazale da ni ne moraju da se direktno vojno sukobe s Rusijom da bi joj naškodili. Njihova ekonomska i meka moć rade to još efikasnije. Rusija se veoma brzo suočila sa ekonomskim izopštavanjem kakvo nije zabeleženo možda još od perioda (samo)izolacije Sovjetskog Saveza između dva svetska rata, a bilo bi i gore da Evropa ne zavisi od ruskog gasa. Rusofobična histerija kakva je raspaljena na Zapadu, pak, nema istorijski presedan. Čini se da su rusofobi svih zemalja dočekali svojih pet minuta i ujedinili se. Od cenzurisanja ruskih medija, preko šikaniranja ruskih studenata i kulturnih radnika, ali i onih subjekata na Zapadu koji imaju razumevanja za rusku poziciju, pa do kompletne suspenzije ruskih sportista iz međunarodnih takmičenja, zapadni odgovor na rusku invaziju je nezapamćen. Ništa od toga naravno ne služi na čast Zapadu i naneće i njemu samom dosta štete, ali je to realnost. Kakav god da bude ishod ovog rata, Rusija će dugoročno biti na mnogo većem gubitku (podrazumeva se da će Ukrajina biti na najvećem), a to bi moglo da dovede i do ozbiljne tektonske promene u međunarodnom sistemu koja bi se tek odrazila na njegovu nestabilnost. Nije, doduše, sasvim svejedno kakav će biti ishod, pa bih ukratko da očekivane posledice ovog rata iznesem kroz razradu različitih scenarija njegovog završetka.
 
Šta će biti ako Rusi izgube? To nije nimalo nerealan scenario. Rusija jeste vojno daleko moćnija od Ukrajine, upala je u Ukrajinu sa tri strane, dominira na nebu i sa distance, i ima prednost biranja mesta napada i prilagođavanja taktike koju ima napadač. No, Ukrajina je velika i mnogoljudna zemlja, sa nespornom prednošću koju daje odbrana, a to je da dok Rusi napadaju samo profesionalnom vojskom, ona može da mobiliše i rezervni sastav i naoruža stanovništvo i tako ostvari ubedljivu brojčanu prednost na terenu. I zaista, otpor ukrajinske vojske je zasad izuzetan, što tera Ruse na fleksibilnost u taktici kako bi smanjili gubitke i izbegli nepotrebne civilne žrtve. Moral Ukrajinaca pritom nije upitan (a i kako ne bi kada tačno znaju za šta se bore, što nisam baš siguran da se može reći za ruske vojnike) i dokazuje se iz dana u dan – što je verovatno još jedna pogrešna Putinova procena, da će ga makar istočni Ukrajinci dočekati sa cvećem nakon što eliminiše „neonacističke bande“. No, problem je u tome što Putin ne sme da izgubi rat ako hoće politički da preživi. U tom smislu bih napravio paralelu sa odlukom cara Nikolaja II Romanova da 1904. uđe u rat s Japanom, za koji je verovao da će biti „mali pobedonosni“ i preduprediti revoluciju u zemlji. Rusija je međutim neočekivano poražena od Japana i revolucija se momentalno desila. Ako bi Rusija izgubila u Ukrajini, ne samo što se Putin ne bi još dugo zadržao na vlasti, već bi bio doveden u pitanje i opstanak Rusije kao države u sadašnjem obliku. Ko veruje da bi Ramzan Kadirov, ili neki drugi Čečen koji ga zameni, ostao lojalan nekoj novoj vlasti u Moskvi, kooperativnijoj sa Zapadom? Posle Čečenije otišle bi i neke druge republike, a to bi mogao da bude i uvod u rasparčavanje onog što preostane od Rusije na tri dela (kako je Bžežinski zamišljao) i njeno svođenje na evropsko jezgro i običnu nacionalnu državu, daleko od statusa velike sile. Zapad sigurno ne bi štedeo Rusiju nakon promene režima, kao što nije štedeo ni Srbiju posle Miloševića, jer bi dočekao svojih pet minuta. Povlačenje Rusije sa svetske scene, međutim, imalo bi i mnogo dalekosežnije posledice – SAD bi ostale jedan na jedan sa Kinom, koju bi okruživale i sa kopna i sa mora, što bi bila mnogo opasnija situacija od ove kakva je sad. Bio bi ohrabren novi američki intervencionizam tamo gde Rusija dosad nije dozvoljavala (Venecuela, neki delovi postsovjetskog prostora), a obnovila bi se još neka žarišta i sukobi (Sirija, Azerbejdžan – Jermenija). Evropa (možda donekle i stanovništvo ruskih evropskih gradova) bi kratkoročno ekonomski možda bolje prošla, jer ne bi imala više problem sa energentima, ali bi dugoročno bila usisana u novu globalnu bezbednosnu dinamiku.
 
Šta ako Rusija ipak pobedi? Dve su varijante ruske pobede. Jedna je da se Ukrajinci, suočeni sa nadmoći protivnika, nespremni da podnose dalje žrtve i uz izgubljenu nadu da će se NATO umešati na njihovoj strani, predaju, tj. prihvate primirje pod ruskim uslovima. To je jedina varijanta u kojoj bi Ukrajina ostala koliko-toliko jedinstvena, ali bez Donbasa i Krima. Morala bi da prihvati odlazak tih oblasti i obaveže se na neutralnost, zabranu nekih vrsta naoružanja i verovatno trajni uticaj Rusije na njenu unutrašnjepolitičku dinamiku (kao u Finskoj za vreme Hladnog rata). No, dva su problema s ovim rešenjem. Prvi je da se Ukrajinci neće tek tako predati, niti ih trenutna ruska taktika motiviše na to. Ako se Rusi odluče za čečenski model i pretnju (ili realizaciju) sravnjivanja gradova sa zemljom, to bi možda bila druga priča. Po svoj prilici čekanje na ukrajinsku predaju znači duži i teži rat i samim tim intenziviranje i produžavanje njegovih posledica. Drugi problem je što Zapad ne bi priznao rešenje na koje se Ukrajina obaveže pod ruskom prinudom i svejedno bi nastavio sa izolacijom Rusije, koja bi ovoj dugoročno, samo postepenije nanela štetu sličnu onoj kao kad bi izgubila rat. Druga varijanta ruske pobede je još gora po Rusiju – da Ukrajinci jednostavno odbiju da se predaju, pa Rusija sama okupira više od polovine Ukrajine. I to bi iziskivalo mnogo razaranja i žrtava, potencijalno i mnogo duže ako dođe do gerilske borbe. Faktička podela Ukrajine na zapadnu i istočnu (poput Zapadne i Istočne Nemačke, te Severne i Južne Koreje) ne bi bila stabilna, a umesto neutralizovane tampon Ukrajine Rusi bi produžili svoju granicu s NATO – jer bi NATO sigurno ušao u zapadnu Ukrajinu, ako već ne bude mogla ona u njega. U toj varijanti bi izolacija Rusije još brže dovela do opisanih nepovoljnih ishoda nego u prvoj. Povećani bezbednosni perimetar Rusiji tu ne bi mnogo pomogao, jer Sovjetski Savez imao je još veći – pa se ipak iznutra urušio – i to će i biti najverovatnija strategija Zapada za novi hladni rat sa Rusijom.
 
Je li moguće kompromisno rešenje? Teško, jer bi neko manje odstupanje od pozicija jedne ili druge strane opet bilo protumačeno kao njena pobeda ili poraz, a neko srednje rešenje – tipa da Rusija vrati Ukrajini Krim i Donbas ako ova pristane da se neutralizuje – teško izvodljivo i opet nestabilno i okidač za neki novi sukob. Mogućnost da neka od strana pobedi, a da se između Zapada i Rusije postigne neki drugi kompromis, opet je nerealna. Jeste da ovaj rat osim Rusko-japanskog liči malo i na Krimski (1853-1856), u koji su Rusi ušli iz nezadovoljstva što je turski sultan dao Francuzima pravo da štite hrišćane u Svetoj zemlji, ali tada su ograničeni ratovi i kompromisni mirovi između pobednika i poraženih bili normalnija stvar nego danas. Zapad sada neće odoleti da dokrajči Rusiju, ako joj je Putin već pružio priliku. Verovatno se već i kaje što to nije učinio još devedesetih kada je Rusija bila na kolenima, nego je tolerisanjem njenog velikosilskog ponašanja na postsovjetskom prostoru i sklapanjem različitim globalnih i evropskih aranžmana s njom, a sve u strahu da se komunisti ne vrate na vlast i neko nepoželjan ne preuzme upravljanje nad nuklearkama, zapravo podsticao rusku velikosilsku ideju.
 
Na kraju, gde smo tu mi? Srbija je dosad vodila doslednu politiku neutralnosti, kako vojne u smislu neulaska u NATO, tako i političke, u smislu nesvrstavanja u političkom sukobu Rusije i Zapada. Od toga je uglavnom imala opipljive koristi. Rusija nas je dosledno podržavala oko vitalnih pitanja od našeg nacionalnog interesa protiv kojih je Zapad radio, a to su Kosovo i Metohija i Republika Srpska – a pitanje je da li bi nas podržavala da smo se svrstali protiv nje. Korist od neutralnost imali smo i kad smo pre zemalja Evropske unije nabavili vakcine protiv kovida svih proizvođača, kao i kad je krenula postojeća energetska kriza, a mi imali Turski tok i povoljan gasni aranžman s Rusijom. Sada se, međutim situacija menja. Rat u Ukrajini i pooštravanje rusko-zapadne konfrontacije otežavaju neutralnost Srbije. To se odmah i videlo kada smo morali da se pridružimo rezoluciji UN koja osuđuje rusku upotrebu sile i podržava teritorijalni integritet Ukrajine. Ali, i za nas je ključ nacionalni interes – zasad odolevamo pritiscima da Rusiji uvedemo sankcije i tako dodatno zakomplikujemo ionako komplikovanu poziciju. Međutim, najveća tragedija u koju nas je Putin gurnuo svojom nepromišljenom akcijom je što u nekom trenutku može da postane svejedno jesmo li Rusiji uveli sankcije, ili nismo. Prvo, što smo već počeli da trpimo posledice tih sankcija koje trpi i Evropa, iako ih sami nismo uveli. Drugo, potencijalni poraz Rusije u Ukrajini, ili pak njena izolacija i polaganije ili brže posrtanje ako bude pobedila u nekoj od dve opisane varijante, mogu učiniti neefikasnom podršku koju nam ona pruža oko Kosova i R. Srpske, čak i kontraproduktivnom, pa nam nekakvo samostalno sporazumevanje sa Zapadom – ako je po ova dva pitanja ono uopšte moguće – svakako ne gine. Pritom je Srpska u nešto boljem položaju, jer je vezana za ipak američki Dejtonski sporazum, a ima i kapacitete da se sama odbrani od nekakvog nasilnog pokušaja da joj se nešto nametne. Kosovo je već teži slučaj, jer tamošnji Srbi, uključujući i one na Severu, nemaju taj kapacitet, a Srbija u slučaju nekog pogroma tek sad ne bi smela da im pomogne – jer bi odmah bila napravljena paralela s ruskim napadom na Ukrajinu pod izgovorom odbrane Donbasa. Ako ništa drugo, savest nam ostaje mirna da smo u celoj priči potpuno nevini i da nemamo veze s Putinovom kobnom odlukom da napadne Ukrajinu, iako ćemo svakako ispaštati zbog nje.
 
Zaključak – Putinov napad na Ukrajinu je velika greška, kako prema samoj Ukrajini, Ukrajincima i međunarodnom pravu, tako i prema nacionalnom interesu Rusije, ruskom narodu i državi, ali i prema širem međunarodnom poretku i naravno Srbiji. Svojim petim i kako stvari stoje poslednjim ratom – jer posle njega neće više imati ni protiv koga, ni čime da ratuje, a možda neće biti ni u poziciji – predsednik Rusije je poništio sve što je postigao, uključujući i ono što je donela upotreba sile, u skoro četvrt veka svoje vladavine, kako na planu uzdizanja Rusije iz posthladnoratovskog posrnuća, tako i na polju odupiranja američkom hegemonizmu. Stari Rimljani su govorili „ako želiš mir, pripremaj se za rat“, a danas bi važilo obrnuto: ako želiš rat, budi siguran da možeš da podneseš mir koji dolazi iza njega. Nešto mi se čini da sedamdesetogodišnji kremaljski vlastodržac o tome nije ni razmišljao.
 
Vladimir Trapara

Kad čovek pogleda naslovne strane većine medija u poslednja tri meseca, rekao bi da je rat između Ukrajine i Rusije izvesna stvar i da samo što nije izbio. Ovih dana se po treći put navodi i tačan datum njegovog početka. Rata, međutim, neće biti. Prvo, zato što to ne odgovara ni Ukrajini, ni Rusiji. Ukrajini je odlično poznato da ne može da dobije rat protiv Rusije, koji bi bio neminovan ukoliko bi pokušala da pobunjene delove Donbasa povrati silom, kao i da ne može da računa na direktno vojno učešće Zapada na svojoj strani. Rusija, pak, još od prethodne ukrajinske krize (2013-2015) nije zadovoljna političkim stanjem u svom jugozapadnom susedu, ali je svesna da opšta vojna invazija i okupacija polovine Ukrajine ne bi bila optimalno rešenje da se to stanje popravi. Ako je nekada postojala prilika za takvu invaziju i okupaciju, kao i mogućnost da ona nešto reši, to je bilo u februaru/martu 2014. kada je Ukrajina bila i vojno slabija i dezorganizovanija i u političkom rasulu, dodajmo tome i postojanje legitimnog izgovora da se zarati protiv nelegalne – u međuvremenu odavno od strane Rusije legalizovane – pučističke vlasti. Rusija je tu priliku tada propustila, ujedno izbegavajući da izabere i bolje rešenje – nediranje Ukrajine, puštanje da se strasti smire i obnovi ravnoteža između protivrečnih identitetskih grupacija u zemlji, kako se to već jednom desilo nakon „Narandžaste revolucije“. Njeno biranje srednjeg i najlakšeg, ali i najgoreg rešenja – da zauzme samo Krim i pomogne patrljku Donbasa da se održi, narušavajući unutrašnju ravnotežu u Ukrajini u korist antimoskovskih i prozapadnih identitetskih grupacija – bila je samo još jedna u seriji grešaka koje je Moskva napravila u tadašnjem ponašanju prema Ukrajini, počev od direktnog izazivanja krize pritiskanjem prijateljskog predsednika Janukoviča da odbije sporazum sa EU, preko žmurenja na njegov autoritarni odgovor na krizu koji je samo dodatno razjario majdanovske demonstrante, pa do dopuštanja istom da pobegne iz zemlje nakon što je potpisao sporazum pod okriljem evropskih zvaničnika koji je mogao da smiri situaciju.
 
Ipak, desilo se šta se desilo, najveći deo postsovjetske Ukrajine već osam godina nalazi se pod prema Rusiji neprijateljskom vlašću i Moskva se sigurno ne oseća lagodno zbog svog nedovršenog posla. No, vojna invazija sada ne bi mogla da dovrši ništa. Ruska vojska bi nesumnjivo dobila taj rat, okupirala najveći deo tradicionalnih ruskojezičnih oblasti u Ukrajini, izašla na geopolitički značajan Dnjepar i time udaljila potencijalne zapadne rakete od Moskve, verovatno opsela, zatim i zauzela i sam Kijev i postavila tamo marionetsku vlast. Ukrajina bi bila svedena na svoj zapadni deo koji Rusiji ne treba, a u koji bi onda eventualno mogle da umarširaju trupe pojedinih NATO članica. Međutim, taj rat bi za Moskvu bio preskup. Gubici u ljudstvu i tehnici ne bi bili zanemarljivi, što bi moglo da ugrozi kredibilitet ruske vojske i izazove otpor kod kuće. Učinak novouvedenih zapadnih sankcija bio bi ekonomski devastirajući. A diplomatska šteta tek ogromna, čak i u Rusiji naklonjenijim zemljama. Što je najgore integracija okupiranog dela Ukrajine ne bi išla nimalo lako, pa bi to područje za Rusiju dugoročno moglo da postane i bezbednosno ranjivije nego što je sada. Tako da bi rat za Moskvu u ovom trenutku bio iracionalan potez. Ali da, Rusija jeste pre nešto više od tri meseca počela da gomila trupe u blizini ukrajinske granice (zapravo, još prošlog proleća, pa je onda na nekoliko meseci privremeno povukla deo), sposobne i spremne da izvedu akciju protiv Ukrajine. I taj potez već u sebi sadrži elemente racionalnosti. Demonstracijom mogućnosti da se u bilo kom trenutku vojno obračuna s Ukrajinom, Rusija ultimativno odvraća Kijev od ideje da se upusti u zauzimanje Donbasa, ali – što je još važnije – drži Zapad suštinski dalje od Ukrajine i tera ga na dijalog i potencijalne ustupke. Ovom pitanju treba pokloniti malo veću pažnju.
 
Potencijalna ukrajinska ofanziva na Donbas nije jedini povod koji bi Rusiju prinudio da posegne za invazijom. Postoje još dva – neposredna opasnost od ulaska Ukrajine u NATO, te ukrajinskog ugošćavanja američkog i NATO ofanzivnog naoružanja koje bi moglo da poremeti stratešku ravnotežu Zapada i Rusije. Ako bi do toga došlo, Rusiji bi bio najmanji problem da inscenira ili isprovocira upad ukrajinske vojske u Donbas kao konkretno opravdanje za rat. Međutim, do toga neće skoro doći, jer pre svega ne postoji zapadna volja za to. I to je drugi razlog zašto neće biti rata – ni Zapad taj rat ne želi, uključujući i SAD kao njegovog lidera. Onda se postavlja logično pitanje – pa zašto se onda SAD ponašaju kao da rat mal te ne sutra počinje, zašto njihovi političari i mediji kako vreme odmiču umesto da smire tenzije – jer valjda bi sa protekom vremena kredibilitet ruske pretnje trebalo da opadne – oni ih pojačavaju? Bajdenova administracija ima dva razloga za to. Oba proizilaze iz slabosti i ranjivosti SAD, njihove spoljnopolitičke strategije i šire evroatlanske zajednice, koja je ostala iza Trampa – iako je on bio više simptom nego uzrok problema. Izbor Trampa za predsednika, dešavanja u vreme njegovog mandata i njegov pad sa vlasti pokazali su da je američko društvo duboko podeljeno i da je počelo da gubi veru u liberalno-demokratske vrednosti koje ga drže na okupu i inspirišu spoljnu politiku Vašingtona. Isto važi i za evroatlantsku zajednicu. U želji da zaleči te rane, Bajden radi dve protivrečne stvari. Na nivou retorike, njemu treba Rusija kao neprijatelj, koji će da motiviše obnavljanje američkog i evroatlantskog jedinstva oko liberalno-demokratskih vrednosti – otuda insistiranje na preuveličavanju ruske pretnje. Sa druge strane, na nivou realnog ponašanja, Bajdenu ne treba eskalacija sukoba s Rusijom, već razgovori i pregovori s njom kako bi se došlo do „strukturirane konfrontacije“, koja bi se odvijala po nekim pravilima, kakva su recimo za vreme Hladnog rata onemogućavala da on preraste u „vrući“. U situaciji kada liberalno-demokratski svet liže svoje rane i još uvek ne zna kako da se postavi prema kineskom izazovu, poslednje što Bajdenu kao njegovom lideru treba je vojni ulazak NATO u Ukrajinu ili Ukrajine u NATO i provociranje direktnog, potencijalno nuklearnog vojnog sukoba s Rusijom. Naravno, američka spoljnopolitička elita, uverena u „izuzetnost“ svoje nacije i kretanje istorije u pravcu konačne pobede njenih vrednosti i uspostavljanja novog svetskog poretka američke liberalne hegemonije, vidi ovu krizu samo kao privremenu, a dijalog sa Rusijom kao taktički – dok se ne vrate bolja vremena. Ta iluzija je već druga i duža priča, pa hajde da je sada preskočimo i zadržimo se na trenutnoj krizi.
 
Rusija zna za slabost SAD i volju Bajdenove administracije da pregovara, zato ovo i radi. Njen problem nije toliko lokalna situacija u samoj Ukrajini, koliko njena uklopljenost u širu evropsku bezbednosnu situaciju, nepovoljnu za Moskvu, usled čega ona kredibilnom pretnjom da bi u nekom trenutku mogla napasti Ukrajinu zapravo nastoji da od Zapada (pre svega SAD) izvuče određene bezbednosne ustupke. Ne postoji alternativno objašnjenje zašto je zveckanje oružjem prema Ukrajini počelo baš dva meseca nakon Bajdenove inauguracije, a ne nekad ranije, u toku sedam pređašnjih godina od izbijanja ukrajinske krize. Rusija to nije mogla da radi dok je Obama bio na vlasti – prethodna kriza je sveže bila okončana, rane iz nje otvorene (pre svega u pogledu ekonomske štete od sankcija i mahinacija na tržištu energentima), američko samopouzdanje veće, a alternativni plan – uticaj na američke predsedničke izbore – u igri. Izbor Trampa i njegov mandat izbacili su na videlo američke slabosti, a Rusija se u međuvremenu konsolidovala. Međutim, Tramp nije imao kapacitet da pregovara s Rusijom, imajući nad glavom sve vreme Damoklov mač opoziva zbog njene umešanosti u njegov izbor, te je poslednje na šta se Moskva mogla odlučiti da ga i ona, solidarno s njegovim spoljnopolitičkim establišmentom, pritiska. Nadala se da će, ukoliko bude osvojio drugi mandat, njegova pozicija ojačati i da će biti moguće sporazumeti se s njim. Kako se to nije dogodilo, najlogičniji korak bio je izvršiti pritisak na novoizabranog Bajdena – proverenog liberalnog hegemonistu koji se može pritisnuti bez rezerve, ali i čoveka mnogo jačih ingerencija za dijalog sa Rusijom od onih koje je imao Tramp.
 
U prvoj fazi trenutne ukrajinske krize delovalo je da ruska taktika daje rezultata. Prolećno zveckanje oružjem na ukrajinskoj granici iznudilo je od Bajdena poziv na bilateralni samit, koji je održan nepunih pet meseci od stupanja na dužnost američkog predsednika. Što je izuzetno brzo u poređenju s Trampom, koji se s Putinom bilateralno susreo tek posle godinu i po dana, ali i Obamom, koji se uopšte nije na taj način sreo s Putinom – jeste s Medvedevim, doputovavši u Moskvu u šestom mesecu prvog mandata, u vreme „resetovanja“ rusko-američkih odnosa. I ne samo to, događaji uoči, za vreme i nakon junskog ženevskog samita, dali su obrise procesa koji se može oceniti kao „lako resetovanje“ – ovoga puta bez cilja da prestane konfrontacija dveju sila, već da se ona podvrgne strukturi i pravilima. Odblokirana je izgradnja Severnog toka 2, gasovoda koji je Tramp uporno stopirao, a koji će napokon biti završen u septembru. SAD i Rusija sporazumele su se o potrebi očuvanja strateške stabilnosti i neprihvatljivosti vođenja nuklearnog rata (prethodno produživši sporazum o strateškom razoružanju – Novi START). Formirane su različite radne grupe za bezbednosni dijalog u nizu oblasti, uključujući i sajber bezbednost i klimatske promene. Ambasadori su vraćeni na svoja mesta. I – što je mnogima promaklo, ali bi moglo da bude i najvažnije – Bajden je uoči samita i na njemu načinio posthladnoratovski presedan, nazvavši Rusiju velikom silom i obrazloživši to potrebom da se njoj prizna status koji želi, kako bi postala kooperativnija. Da, Rusiji jeste stalo da bude priznata za veliku silu od strane najjače sile sveta, i jedan od ključnih razloga njihove posthladnoratovske konfrontacije je taj što je Vašington uporno odbijao da je tretira na taj način – zaključno s Obaminom opaskom da se radi samo o regionalnoj sili koja svoje susede „tlači“ ne iz snage, već iz slabosti.
 
Međutim, obnavljanje krize na jesen pokazuje da Rusija navedenim dijalogom i učinjenim ustupcima nije bila sasvim zadovoljna, te da je želela da ode korak dalje. Zapravo, njeni zahtevi SAD za konkretnim bezbednosnim garancijama otišli su nekoliko koraka dalje – toliko daleko, da se može smatrati nerealnim da ruska spoljnopolitička elita zaista očekuje pozitivan odgovor SAD i Zapada na njih. Pa šta onda očekuje? Naravno da ruski zahtevi mnogima bude asocijaciju na istorijske ultimatume sračunate s odbijanjem da bi se opravdala vojna invazija, ali iz gore navedenih razloga nije tako. SAD po očekivanju nisu prihvatile ništa od ruskih zahteva, niti mogu da prihvate. Ideja da bi one zatvorile vrata proširenju NATO na Ukrajinu ili bilo koga, te odustale od raspoređivanja naoružanja na teritorijama svojih saveznika, pa još se pravno obavezale na to (a znamo koliku averziju SAD imaju prema pravnom obavezivanju, od odbijanja Pakta Društva naroda, do Trampovog glatkog napuštanja nekoliko međunarodnih sporazuma), utopijska je, jer bi obesmislila suštinu i priznala poraz velike strategije liberalne hegemonije kojoj i Bajden pripada i žarko želi da joj udahne novi život. Ali hajde da vidimo šta ruski zahtevi i nova nova kriza koja traje već četvrti mesec, jesu proizveli. Rusija i SAD razgovaraju i pregovaraju više nego ikad u toku prethodne decenije, zapravo još od Obaminog „resetovanja“, i to na nekoliko koloseka – od sve češćih telefonskih i video razgovora dvojice predsednika, preko susreta ministara spoljnih poslova, do susreta Rusije i NATO i razgovora pod okriljem OEBS. Ne pregovara s Moskvom samo Vašington – u kratkom roku su i lideri Britanije i Francuske posetili Moskvu. Rusija se zaista tretira kao velika sila kojoj se ukazuje pažnja, sve i da se ništa od onoga što traži ne prihvata. A i ne mora da znači da baš ništa neće biti prihvaćeno. Najnoviji trenutak koji se ne sme ispustiti iz vida je da se SAD, koje već određeno vreme govore kako se nadaju da će Putin izabrati put diplomatije i dogovora o evropskoj bezbednosti, a ne nude sopstvenu viziju tog dogovora kao pandan ruskoj – zapravo spremaju da je ponude. Uvod u to je članak koji se pre neki dan pojavio u Forin afersu, potpisan od Majkla Mekfola – inače glavnog arhitekte Obamine politike prema Rusiji i kasnije ambasadora u Moskvi. Ne bi bilo prvi put da se budući zvanični kurs američke spoljne politike nagovesti nečijim naizgled neobavezujućim stručnim člankom u Forin afersu – zapravo, to se više puta u istoriji dogodilo, počev od čuvenog Kenanovog članka X koji je skicirao konture hladnoratovske politike obuzdavanja Sovjetskog Saveza.
 
Mekfol se faktički složio sa Putinom da je Evropi potreban sveobuhvatni bezbednosni sporazum, koji je krstio Helsinki 2, po ugledu na Helsinški završni akt (Rusi bi preferirali Jaltu 2, ali ne bi im smetao ni Helsinki, ako bi sadržina bila adekvatna). No, on dosta različito od Putina vidi kako bi taj sporazum trebalo da izgleda. Zapravo, Mekfolov članak sadrži gotovo simetričan američki spisak utopijskih lepih želja kakav su Rusi prethodno njima poslali. U zamenu za stvari koje se i inače podrazumevaju – poput uzdržavanja SAD od instaliranja protivraketnih sistema koji bi mogli presretati ruske strateške nuklearne projektile – ili su krajnje simbolične, kao što je uzajamna inspekcija naoružanja u Kalinjingradu i Poljskoj/Rumuniji, od Moskve se traži nemoguće – recimo, da odustane od podrške pobunjenicima u Donbasu, ili čak povuče svoje taktičko nuklearno naoružanje iza Urala. Ali predlažu se i stvari koje su itekako moguće – poput obnavljanja sporazuma kao što su onaj o otvorenom nebu, o projektilima srednjeg dometa (INF) i konvencionalnim snagama u Evropi (CFE). Pregovori o ovim sporazumima bili bi nadogradnja bezbednosnog dijaloga već otvorenog u junu, a njihov uspeh ne bi bio beznačajan, sve i da se ostane svetlosnim godinama daleko od nekog sveobuhvatnijeg bezbednosnog sporazuma. Zapravo, sam nastavak razgovora o nečemu iole sveobuhvatnom bi – što i sam Mekfol kaže – bio uspeh, jer „tri godine mira su, posle svega, bolje od tri godine rata“ (Mekfol verovatno aludira na preostale tri godine Bajdenovog mandata – slažem se da novi izbori mogu da donesu novu neizvesnost). Nastavak razgovora, „lako resetovanje“ i strukturiranje konfrontacije će se dogoditi čim utihnu trenutne tenzije, a moraju da utihnu, jer ako ne dođe do rata – a neće – ne mogu se u nedogled pojačavati (to je kao s ovom nesrećnom pandemijom – posle pika u svakom talasu usledi pad). Uostalom, ne moramo baš sve ni posmatrati kroz strogo bezbednosnu prizmu. Zveckanje oružjem (a zveckaju i Amerikanci u NATO članicama) uvek ima i svrhu reklame za prodaju naoružanja, a znamo ko su najveći svetski prodavci – čim dobro izreklamiraju proizvode, smiriće se. Slično je s energetskom krizom – nju nije izazvala ukrajinska kriza, već niz činilaca, pandemija na prvom mestu – ali jasno je da ukrajinska kriza otežava izlazak iz nje, te da od nje na neki način profitiraju i SAD i Rusija – Rusi jer su cene energenata porasle, Amerikanci jer u tim uslovima njihov tečni gas postaje konkurentan. No, pošto posledice krize na duži rok imaju i svoje troškove za oba aktera (a još više za Evropu), ekonomisti bi rekli kad se marginalni trošak izjednači sa marginalnom korišću od same krize, prestaje potreba za njenim veštačkim produžavanjem. I onda, kao jedan od prvih velikih rezultata smirivanja krize, možda konačno poteče gas kroz Severni tok 2.
 
Naposletku, sveobuhvatni bezbednosni sporazum SAD i Rusije nije neophodan ni za dugoročno razrešenje same ukrajinske krize (iako mu strukturiranje konfrontacije može pripomoći, i vice versa). Ukrajini ne treba ni Jalta, ni Helsinki 2, već – Dejton 2, jer rešenje ukrajinske krize nalazi se u samoj Ukrajini. I njega priželjkuje i Rusija, i postoje pokazatelji da na njemu radi paralelno sa geopolitičkom igrom sa Zapadom, iako uvek može da se potrudi i više. I nakon otcepljenja Krima i pobune u Donbasu, ukrajinska identitetska ravnoteža nije sasvim narušena i može se obnoviti. Ukrajinski birači nisu 2019. masovno – i ravnomerno u svim regionima – izabrali tada „antipolitičkog“ lidera Zelenskog, zato što su želeli da robuju postojećoj identitetskoj podeli, ali ni da se utope samo u jednu njenu stranu. I pored sve mržnje koju deo Ukrajinaca oseća prema Rusiji, te nekritičnog uzdanja u zapadnu pomoć i punopravno integraciju u NATO i EU, značajan deo Ukrajinaca i dalje nije presekao „pupčanu vrpcu“ s Rusijom i Rusima, ne vidi svoj identitet kao nužno isključujući u odnosu na ruski i smatrao bi rat između dve zemlje bratoubilačkim. Samo što  trenutno taj deo stanovništva, svestan zajedničkih rusko-ukrajinskih korena, simbolički oličenih u trozupcu na ukrajinskom državnom grbu koji pripada Vladimiru Velikom, knezu koji je za Ruse primio hrišćanstvo, usled terora zapadnoukrajinske elite, opijene svojom „civilizacijskom“ prozapadnom misijom odupiranja moskovskim „varvarima“, još uvek ne može adekvatno politički da se izrazi. Pre ili kasnije stvoriće se uslovi da kao u Bosni i Hercegovini, gde ne može jedan entitet ili konstitutivni narod da preglasa drugi, i Ukrajina dobije svoj ustavni aranžman koji bi onemogućio prevlast jedne Ukrajine nad drugom. Time bi i ukrajinski problem bio rešen, ali i opšteevropski ublažen, jer bi tako ustrojena Ukrajina mogla samo da bude neutralna (i, u slučaju da ima vešte lidere, možda i profitira od rusko-zapadne konfrontacije, poput Jugoslavije za vreme Hladnog rata). Naravno, američkim liberalnim hegemonistima se to ne bi svidelo i pokušali bi da odigraju neki gambit poput miniranja Kutiljerovog plana za BiH ili Kozakovog memoranduma za Moldaviju, ali videli smo već da su oni u krizi koja će trajati i da je sada pravo vreme da i Ukrajinci postanu svesni da se klade na pogrešnog konja i naprave za sebe drugačiji izbor.
 
Vladimir Trapara
​

​

​Jedanaestog marta 2020. godine u Liverpulu je odigrana revanš utakmica osmine finala Lige šampiona, između domaćeg tima, inače aktuelnog prvaka Evrope, i gostujućeg Atletika iz Madrida. Prva utakmica bila je završena rezultatom 1:0 u korist Atletika. Regularni deo revanša Liverpul je dobio sa 1:0; izjednačujući gol koji je Atletiko postigao u samom finišu je poništen, tako da se otišlo u produžetke. Oni su lepo počeli za Liverpul, koji je poveo sa 2:0 i imao u rukama rezultat koji ga vodi u četvrtfinale. Samo za kratko, jer uskoro Atletiko postiže vredan gol u gostima, zatim izjednačuje, da bi u samom finišu meča napravio i potpuni preokret – 2:3 za duplu pobedu nad šampionom Evrope. Zašto prepričavam ovu utakmicu? Zato što je u pitanju poslednji do danas značajniji sportski događaj u Evropi i svetu odigran pred publikom (55 hiljada navijača, među njima oko 3 hiljade gostiju iz Španije), a trenutno nema ni naznaka kada će biti sledećeg. Jer je istog tog 11. marta (datuma koji će ostati zapisan crnim slovima u savremenoj istoriji čovečanstva, bacivši u senku i svog „imenjaka“, 11. septembar), Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju bolesti COVID-19, koju izaziva respiratorni virus SARS CoV-2, opšte poznat pod nazivom grupe virusa kojoj pripada – korona.
 
Odgovor na pandemiju izmenio je planetu do neprepoznatljivosti. Širom sveta otkazani su ne samo sportski događaji (uključujući i Olimpijske igre), već i svi drugi masovni događaji i okupljanja – koncerti, festivali, sajmovi, proslave, parade, politički mitinzi i izbori... Čak su i Rusi otkazali tradicionalnu devetomajsku Paradu pobede, koja je ove godine uz to još i jubilarna (na 75-godišnjicu pobede nad fašizmom) – ima li bolje simbolike poražavajućeg stanja koje je nastupilo. Bioskopi, pozorišta, tržni centri i sva druga mesta na kojima bi se mogao okupiti veći broj ljudi, pozatvarani su. Škole i vrtići prestali su da rade. Razne proizvodne i uslužne delatnosti koje zahtevaju fizički kontakt i prisustvo obustavljene su. Granice su zatvorene, putnički saobraćaj (naročito avionski) ozbiljno redukovan, turizam gotovo onemogućen. Držanje „socijalne distance“, fizičkog rastojanja od dva metra, nošenje maski, rukavica i opsesivno-kompulsivna dezinfekcija, postali su nove norme življenja. U medijima ćete u poslednja dva meseca retko videti neku vest koja nema veze sa virusom – jer ostalih ili nema, ili ne zavređuju dovoljno pažnje. I tako redom – svet kakav smo poznavali je zbog jednog sićušnog stvorenja suspendovan do daljeg.
 
Valja odmah reći da se ovako nešto u istoriji nikada do sada nije desilo. Epidemija i pandemija je od pamtiveka bilo, i biće ih. Dešavale su se i mnogo gore od ove. Kuga je, recimo, dugo bila neizlečiva bolest i milenijumima pustošila razne delove sveta i Evropu, a najgora je u Evropi bila sredinom 14. veka, kada je, po nekim podacima, prepolovila stanovništvo. Stanovništvo su znali da desetkuju i upropašćuju i kolera, malarija, tifus, velike i male boginje, tuberkuloza, razne dečije bolesti, sve ono što će tek u 20. veku biti suzbijeno napretkom medicine, antibioticima i vakcinama. Grip je takođe znao masovno da odnosi živote – „španska groznica“ 1918, ali i još neki talasi različitih sojeva virusa gripa narednih decenija, kosili su milione. Konačno, AIDS je od svoje pojave takođe požnjela milionske žrtve i izmenila pogled čovečanstva na nezaštićene polne odnose. Mere suzbijanja ovih epidemija stare su koliko i same epidemije – pored lečenja i imunizacije, karantini i slični pokušaji ljudi da se izoluju od bolesti, ili da izoluju one koji su bolesni da ne bi širili dalje, viđani su u mnogim oblicima, na mnogim mestima i u raznim vremenima. Ali, ovako žestoka i sveobuhvatna reakcija čitavog sistema – od lokalnog, preko nacionalnog i regionalnog, do globalnog nivoa – na jednu pandemiju nikada i nigde nije viđena. I to uz upadljivu nesrazmeru između usvojenih mera i realne opasnosti od virusa.
 
Korona jeste opasan virus. Nedovoljno poznat, nezgodan, nepredviljiv, jako zarazan, može da ubije. Verovatno na razne načine opasniji od sezonskog gripa. Ali, da može da uradi i blizu onoga što je nekada radila kuga, pa i španska groznica – ne potvrđuje ni ono što smo u startu znali o virusu, niti iskustvo s njim prethodnih meseci. Od korone jednostavno umire mali procenat ljudi. Ako se pogleda statistika umrlih u odnosu na potvrđene (testirane) slučajeve, samo nekoliko zemalja je dostiglo veće cifre – ruku na srce, neke zaista i deluju zastrašujuće velike (oko 15 posto u Belgiji), ali u ogromnoj većini zemalja (uključujući Kinu, u kojoj se virus i pojavio) one su znatno manje (1 do najviše 5 posto, a negde i ispod 1; u Srbiji je oko 2). No, ako se uzme u obzir realan broj slučajeva, koji je po različitim procenama višestruko veći od potvrđenih, jer u njega ulaze i brojni asimptomatski i blagi slučajevi koji se ne testiraju (što je jedan od glavnih argumenata da je virus opasan, jer se smatra da i takvi slučajevi neopaženo šire zarazu) – smrtnost je svuda ispod, negde i daleko ispod 1 posto. Pri čemu ogromna većina ljudi koja od ovog virusa umire je ili u ozbiljnim godinama, ili već boluje od nečeg drugog. Ovaj virus pretežno kosi stare i bolesne – kod mlađih i zdravijih smrtnost je daleko, daleko manja, te se po njih korona ne može smatrati značajno opasnijom od sezonskog gripa. Pa ipak, tu je i sledeći argument – atipična upala pluća koju ovaj virus izaziva čini da, ako se dozvoli njegovo nesmetano širenje, preveliki broj ljudi odjednom dođe u situaciju da zahteva bolničko lečenje, što nijedan zdravstveni sistem ne može da izdrži, a to bi rezultiralo možda i bitno većom smrtnošću (umrli bi i oni koje bi bolničko lečenje inače moglo da spase). Zbog toga treba „zaravniti krivu“ – merama za suzbijanje širenja epidemije produžiti njeno trajanje, tako da se spreči da kritičan broj zaraženih koji zahteva bolničko lečenje istovremeno dospe u bolnice i prebukira ih. Argument jeste razuman i opravdava uvođenje nekakvih mera koje bi zauzdale širenje virusa, ali – pod uslovom da lek ne bude gori od bolesti.
 
U slučaju mera koje su širom sveta usvojene u cilju suzbijanja pandemije, postoji ozbiljan osnov za brigu da bi one mogle da imaju mnogo teže posledice nego što bi ih imao sam virus kada bi se dopustilo da se nesmetano širi. Najpre, stroge mere se ni protiv same korone nisu pokazale kao garancija spasavanja ljudskih života. Italija je prva proglasila težak karantin na nacionalnom nivou – njeni građani već skoro dva meseca smeju da izađu iz kuće samo na posao, do najbliže prodavnice, ili apoteke. Pa ipak, za ta dva meseca je smrtnost od virusa u Italiji desetak puta veća nego u Nemačkoj, koja je usvojila znatno liberalnije mere. To što ćete ljudima zabraniti kretanje, ne sprečava – zapravo čak i olakšava – širenje virusa unutar samog karantina, recimo između komšija u stambenim zgradama ili ljudima u različitim tipovima kolektivnog smeštaja. No, ono što je još važnije od upitnosti efikasnosti izolacije kao mere borbe protiv epidemije, jesu njene pogubne posledice po gotovo sve ostale društvene aspekte. Najpre na zdravstveni. Ako je cilj da se sačuvaju zdravlje i životi ljudi, da li je neko prebrojao koliko ljudi bi mogla da razboli i potencijalno ubije izolacija? Konstantni stresovi od onoga što se dešava oko nas i sa nama, kao i nedovoljno kretanje i boravak u prirodi i na svežem vazduhu, mogu da izazovu niz bolesti težih i smrtonosnijih od korone – od malignih do srčanih, a da ne govorimo o neminovnim psihičkim oboljenjima i njihovim posledicama (recimo, u vidu nasilja i samoubistava). Ekonomske posledice već niko ni ne spori – mnogo miliona ljudi u svetu je u poslednja dva meseca već ostalo bez posla i mogućnosti da nađe druge izvore prihoda/profita, a projekcije o krizi, opštem padu svetske ekonomije i dužini oporavka su jezive. Pogodite koga će to najviše ugroziti? Najsiromašnije delove sveta i stanovništvo, gde već na svakih nekoliko sekundi neko umre od gladi, a kriza bi tu brojku mogla samo da multipikuje. Konačno, negativne političke posledice (očekivani porast političkog nasilja svih vrsta), ali i zastoj u kulturi i obrazovanju odneće svoj danak u vidu preobražaja sveta ka jednom nesigurnijem mestu gde će čovekov život biti kraći, a svakako manje srećan, sadržajan i kvalitetan.
 
Dakle, izrazimo suštinu globalne krize koju proživljavamo: sa ciljem da sačuva relativno mali broj života koji bi bio izgubljen zbog korone (od kojih bi veliki deo svakako u skorije vreme bio izgubljen), sistem je posegao za merama koje dugoročno na ovaj ili onaj način upropašćuju živote gotovo svih ostalih, a mnoge će i odneti. Izreka „za čije babe zdravlje?“, koliko god to surovo zvučalo, dobija svoje bukvalno značenje. Zašto je do ovoga moralo da dođe? Zašto je sistem po prvi put u istoriji pritisnuo dugme za samonuištenje u odgovoru na bolest relativno skromne smrtnosti, a nije to činio kada su svetom harale mnogo ozbiljnije pošasti? Odgovor je vrlo jednostavan – zato što može. Kada su harale kuga, velike boginje, pa i španska groznica, sistem – od zdravstvenog do bezbednosnog – nije bio dovoljno razvijen da bi uopšte bio u mogućnosti ovako da reaguje. Samouništavajuća reakcija današnjeg sistema paradoksalno je odraz njegove snage, a ne slabosti. Zanimljivo je da način na koji ljudi umiru od korone može da se uporedi s tim – kažu da ljude zapravo ne ubije virus, već preterana reakcija njihovog imunog sistema na njega. Zato deca ne umiru, jer im je imuni sistem nedovoljno razvijen. U vreme španske groznice ljudski život je još uvek bio relativno „jeftin“ – javila se u vreme Prvog svetskog rata, dok su milioni ljudi umirali nasilnom smrću. Da je sistem tada ovako reagovao, mogli bismo da zamislimo grotesknu sliku srpskih vojnika koji na Solunskom frontu jurišaju s maskom i rukavicama, i u razmaku od dva metra jedan od drugog. Današnji život je mnogo „skuplji“ – postao je toliko „skup“, da smo postali spremni da, zarad spasavanja svakog pojedinačnog života, platimo i cenu izraženu u životima mnogih drugih.
 
Još je važnije pitanje – ako je sistem već reagovao ovako zato što to može, da li je onda mogao da reaguje drugačije i bolje? Da li je mogao da učini racionalniji izbor u korist života većine i opstanka društva u obliku kakav znamo? Svakako da jeste, ali tu nije dovoljno pitanje je li mogao, već je li umeo, a naposletku – je li želeo. Već izvesno vreme nam je jasno da živimo u eri opšteg porasta diletantizma i pada morala u svim oblastima života, uključujući i profesije koje će u ovoj krizi biti u poziciji da donose odluke u ime sistema – zdravstvo i politiku. No, u ovom konkretnom slučaju, nije da nismo imali dovoljno vremena i upozorenja iz kojih su i diletanti mogli nešto da nauče. Prvi SARS se pojavio 2002. i digao veliku uzbunu u svetu, pre svega u azijskim zemljama, gde će zbog njega nošenje hirurških maski u neku ruku postati i deo lokalnog folklora. Virus se, srećom, nije značajnije proširio, inače smo sve ovo što sada gledamo mogli imati još onda. Kada se 2009. pojavio svinjski grip, prve projekcije o njegovoj smrtnosti su bile zastrašujuće, a preporuke kako treba reagovati bile nalik apokalipsi koja je trenutno u toku. Ispostavilo se da virus nije ništa opasniji od sezonskog gripa i da takve mere (ako i ikakve) ne zahteva. Dve godine kasnije izašao je film Contagion, koji sa zapanjujućom sličnošću predviđa ono što se danas dešava – užas koji nastaje kad sistem odluči da zbog jednog virusa zaustavi celokupan život. Konačno, pre zvaničnog proglašenja ove pandemije, bio je dva meseca fore da se upozna i prouči kinesko iskustvo, kako bi ostatak sveta optimalno reagovao. Umesto toga, Evropa i Amerika su se ponašale kao da se sve to dešava na drugoj planeti, da bi – kad se razbuktalo u Italiji – preko noći otišle u drugu, pogubnu krajnost u kojoj trenutno živimo. Skoro dve decenije i teorije i prakse su oni koji odlučuju o našim sudbinama imali da promisle o načinu kako da najpre izbegnu da dođu u situaciju da biraju između zlog i goreg, a da, ako u tome ipak ne uspeju, ne izaberu gore. To nas navodi na sumnju da – možda nisu ni želeli?
 
Mogućnost da sve ovo nekome zapravo odgovara, odnosno da je neko nezadovoljan što je scenario filma Contagion izostao kod SARS-a i svinjskog gripa, pa je sad dočekao svojih „5 minuta“, te namerno okretao glavu na drugu stranu dok je epidemija buktala u Kini, ne može se i ne sme isključiti. Ovo nije teorija zavere, po kojoj je neko namerno pustio virus da bi uveo totalitarnu kontrolu nad ljudima, ili profitirao od pandemije preko vakcine. Ništa ne mora da bude namerno – ali je činjenica da može jako dobro da se zloupotrebi. Setimo se kako je pre nekoliko godina, istražujući slučaj vakcina protiv svinjskog gripa, srpska novinarka izazvala znojenje i crvenilo kod predstavnika Svetske zdravstvene organizacije čim mu je pomenula farmaceutsku mafiju. Dalje, svet pre pandemije bio je isuviše raznovrstan i haotičan da bi njime mogli stabilno da upravljaju oni koji imaju takve ambicije. Ako su želeli magično sredstvo za to, našli su ga. Godinama se pričalo da ekonomska i migrantska kriza mogu da izazovu odgovor u vidu novog totalitarizma, ali sad vidimo da je strah ljudi od nevidljivog stvorenja mnogo efikasniji za to. Atomizovani pojedinci, društvo u rasulu i beznađu, žudnja za ikakvim vidom „normalnosti“, koje smo dobili preko noći (takva brzina ne bi bila moguća ni u uslovima ekonomske ili migrantske krize, čak ni rata) – obećan su ambijent za onoga ko ima želju i kapacitet da nametne ljudima totalitarnu kontrolu kakvu svet još nije video. Nešto slično poznato nam je iz filma V kao Vendeta. Ne, nisu sa portala teoretičara zavere, već iz ozbiljnih i autoritativnih izvora distopijske najave koje u skorije vreme vidimo, o budućnosti u kojoj će se ljudima izdavati „korona pasoši“, meriti im se temperatura na svakom koraku, pa se čak govori i o aplikacijama za praćenje zdravstvenog stanja svakog pojedinca, bez čega čovek neće imati dozvolu za bilo koju društvenu aktivnost.
 
Ono što je možda i najužasnije u svemu je u kojoj meri ljudi, zaplašeni virusom o kome znaju samo ono što im se servira (i to od strane onih koji sami priznaju da o virusu ne znaju ništa), sami traže zaustavljanje sopstvenog života i kontrolu nad sobom. Orvelovskom parolom „stayhome“, odnosno „ostanikodkuće“ nismo bombardovani samo iz medija i od onih koji su na upravljačkim pozicijama, već se i obični ljudi na društvenim mrežama gotovo utrkuju ko će više da ispadne „kul“ ako podeli „hešteg“ s ovom parolom. Iza toga logično sledi prozivanje i zahtevi za kažnjavanjem onih koji nisu „kul“, jer izlaze iz kuće, ne nose maske i rukavice, ne dezinfikuju se više nego što je to normalno i smisleno, ne hvale se kako u izolaciji „rade na sebi“, već se usuđuju da saopšte bolnu istinu – da virus jeste loš, ali je izolacija gora. Javne ličnosti – sportisti, glumci, muzičari – iako su realno među najugroženijima od izolacije (pošto žive od delatnosti koje su do daljeg obustavljene zbog pandemije), lideri su ove agresivne kampanje (čast retkim izuzecima), a neki od njih koji su imali nesreću da zakače virus bogami vole i da se napadno „pohvale“ time. Ako ima nečeg pozitivnog u ovom ludilu, to je što se pokazuje u kojoj meri su mnogi ljudi nezadovoljni svojim poslovima koje su radili i uopšte životom koji su vodili, čim su izolaciju shvatili maltene kao odmor, umesto kao ono što jeste – apokalipsu i tragediju. No, i to ima svoje granice. Većina ljudi je olako prihvatila ekstremne mere, verujući da će one kratko trajati, da ćemo izolacijom „pobediti“ koronu i da će posle toga sve biti kao pre. No, kad se očekivanih nekoliko nedelja pretvori u nekoliko meseci, a onda slede i najave o nekoliko godina mera zaštite, socijalne distance i zabrane nekih okupljanja i putovanja, sve do masovne vakcinacije i/ili „kolektivnog imuniteta“ – za tu istu većinu parola „ostanikodkuće“ od „kul“ mantre postaje naslov horor priče.
 
To nas vodi do vremenskog činioca, koji je u celoj ovoj priči jako bitan. Da li ludilo traje nekoliko nedelja, meseci, ili godina, ne da nije svejedno, već je presudno za budućnost čovečanstva. Nekoliko nedelja bismo, uz neka originalna rešanja da se pomogne najugroženijima, mogli da podnesemo i totalnu izolaciju, ukoliko bi ona uništila virus i sve se nakon toga vratilo u normalu. Pošto su se nedelje već uveliko pretvorile u mesece, jasno je da je ova godina za veći deo sveta u mnogim aspektima izgubljena. No, i to bi se moglo nekako podneti, ukoliko bi tamo negde do jeseni bio proglašen kraj pandemije, a mi znali da će već sledeća godina biti normalna i omogućiti nam da zalečimo rane. Pandemija trenutno jeste u popuštanju. U Kini, gde je počela, kao i dobrom delu Istočne Azije, već je odavno pod kontrolom. U većem delu Evrope slabi, te države jedna po jedna (među njima i Srbija) polako popuštaju restriktivne mere. Međutim, još nismo ni počeli da se vraćamo u nekakvu normalu, a Svetska zdravstvena organizacija i oni koji je slušaju već nas upozoravaju da „najgore“ možda tek sledi, da je zbog popuštanja mera svakog časa moguć „drugi talas“ epidemije (a svakako na jesen i zimu), te da do „kolektivnog imuniteta“ ili vakcine, a to znači i još godinu, dve ili više, moramo da poštujemo neke zaštitne mere (npr. nošenje maski) i socijalnu distancu (što automatski znači da neće biti niza aktivnosti koje zahtevaju blizak fizički kontakt). Godine takvog života – čak i kad se, sa novim talasima epidemije, ne bi vraćale ekstremnije mere, već ostale samo na pomenutim polovičnim – čovečanstvo ne bi moglo da podnese, a da radikalno ne izmeni svoj način bivstvovanja u negativnom smeru, što bi imalo dalekosežne posledice koje bi trajale decenijama i bile gore i od korone i svih dosadašnjih epidemija.
 
Tu nema mesta argumentu – svetski ratovi trajali su i po više godina, pa je čovečanstvo preživelo, i čak napredovalo. Svetski ratovi nisu se vodili na teritoriji svih zemalja. U svetskim ratovima je samo povremeno postojala zabrana kretanja (kad neko završi u zarobljeništvu ili logoru, ili okupator negde uvede policijski čas), a upravo je kretanje omogućavalo mnogim ljudima da prežive – kao borci, ili kao izbeglice. Socijalna distanca, pak, ni u jednom ratu nije bila nametnuta kao globalna norma. Čak i u logoru, kontakt i solidarnost među zarobljenicima su znali da budu spasonosni. Kad bi ratovi prošli, u uslovima razorenih društava i ekonomije, ljudi bi mogli da se kreću, stupaju u kontakt sa drugima i tako obezbede egzistenciju za sebe i svoje porodice. Danas im se to brani, ili makar sputava. U poslednje vreme se sve češće čuje da je „fizička distanca“ ispravniji izraz nego „socijalna distanca“, jer se od ljudi navodno traži samo da se fizički drže na udaljenosti jedni od drugih, ne i da kidaju socijalne veze, ali u pitanju je klasična frojdovska omaška – fizička distanca jeste i socijalna, jer je društvene odnose nemoguće u potpunosti (zapravo, čak ni blizu) svesti na virtuelne. Direktan fizički kontakt često mora da postoji. Čak i u ekonomskoj sferi, koja je trenutno i glavni motiv političara da relaksiraju mere, postoji mnogo delatnosti koje se obesmišljavaju, otežavaju i onemogućavaju distancom i zaštitnim merama. A da ne govorimo o drugim oblastima života, jer čovek nije samo Homo oeconomicus, već i Homo politicus, Homo ludens (čovek koji se igra, dakle, kultura, sport, razonoda...), ali i Homo eroticus (mislim da nema potrebe elaborirati pretnju koju nametanje fizičkog razdvajanja u ovom sferi predstavlja za produženje ljudske vrste). Naposletku, od vremena svetskih ratova do danas, nije poskupeo samo goli ljudski život, već i način života koji vodimo, i uopšte način na koji društvo i njegov sistem funkcionišu. Zato je imperativ da se oni očuvaju, po cenu da neki životi budu izgubljeni. Alternativa je – i razaranje civilizacije kakvu poznajemo, i gubitak mnogo većeg broja života.
 
Da sve ne bi završilo u apokaliptičnom scenariju, te da bismo poput Atletika iz Madrida preokrenuli rezultat, u fazi krize koja je pred nama potrebno je slediti nekoliko ključnih preporuka.
 
Pandemija je globalna, pa i odgovor mora da bude takav. Strogo nacionalni odgovor na pandemiju, koji je bio pravilo u periodu za nama, ne može da donese skori izlazak iz krize, iz jednog jednostavnog razloga. Nacionalna strategija u suzbijanju epidemije može da bude uspešna samo dok su granice zatvorene. Različita dinamika širenja virusa i delotvornosti preduzetih mera u različitim zemljama garantuje da će one to dugo ostati, odnosno da će putovanja preko granice biti jako teška i uslovna, što bi u periodu dužem od nekoliko meseci u današnjem globalizovanom svetu bilo pogubno i za velike i moćne, da ne govorimo o malim državama. Globalni odgovor, međutim, ne znači uniformni odgovor na pandemiju u svakoj zemlji, a pogotovo ne sleđenje preporuka iz jednog centra – Svetske zdravstvene organizacije, čiji su kompetentnost i delovanje kompromitovani i pre ove pandemije, a naročito u njoj. Odgovor treba da se prilagođava karakteristikama širenja virusa, ali i opštim karakteristikama društva, ne samo u nacionalnim, već i usko lokalnim okvirima. Međutim, neophodna je i međudržavna koordinacija preduzetih mera na regionalnom (recimo evropskom) i globalnom planu, kako bi te mere bile pravovremene, sinhronizovane i efikasne, a ovo bi omogućilo što ranije otvaranje granica bez uslovljavanja većih od onih koje važe za kretanje u okviru nacionalnih granica, najpre između država koje prve suzbiju epidemiju. Uzajamna pomoć država takođe je bitna, i tu vidimo i pozitivne primere. Ali su oni praćeni i negativnim pojavama, poput međusobnih optužbi Kine i SAD ko je kriv za pandemiju.
 
O odgovoru na pandemiju ne mogu da odlučuju samo lekari, jer društvene posledice mera za njeno suzbijanje prevazilaze njihovu kompetentnost. Uz dužno poštovanje njihove profesije i svega što rade da spasu živote, lekari su od početka epidemije pomalo arogantno za sebe prisvojili monopol na naziv „struke“, te ostvarili nesrazmerno veliki uticaj na političare u odlukama koje ovi donose. Lekarima je lako da kažu „zahtevamo potpuni prekid kontakata“, ili „nema povratka u normalu još 2-3 godine“, jer nisu stručni da procene šta to znači za društvo. Mi iz društvenih nauka jesmo, i kažemo da bi to bilo katastrofalno, te je prirodno da zahtevamo za sebe uticaj na donošenje odluka o merama koje se usvajaju za suzbijanje epidemije. Zapravo, nije reč ni samo o društvenim naukama – treba otvoriti što širu ozbiljnu javnu raspravu o onome šta nam je činiti, a ne da odlučivanje bude rezervisano za uzak krug „belih mantila“, dok ostalima ostaje samo da komentarišu po društvenim mrežama. Tim pre što su lekari, pre svega epidemiolozi, poprilično omanuli i u svojoj struci. Dva epidemiologa – tri mišljenja, postalo je globalna norma poslednjih meseci. Jedni isti ljudi znaju da promene mišljenje za 180 stepeni, čega smo svedoci i u Srbiji. Nikako da se slože kako se tačno virus prenosi, koliko ostaje na različitim površinama, koji su lekovi efikasni, da li toplo vreme škodi virusu, koji su tačno simptomi bolesti i koliko bi moglo biti asimptomatskih slučajeva, da li obolelima ostaje imunitet i koliko dug, da li bolest može da bude sezonska... Najlakše je opravdati se sa „virus je nov i nepoznat“. Pa dobro, ako je virus nepoznat, onda pustite malo i one koji se bave poznatim stvarima, poput uticaja zabrane kretanja i socijalne distance na društvo, da kažu nešto o tome dokle bi se u tome i koliko dugo smelo ići, a da to ne ugrozi živote svih nas.
 
Ni vakcina, ni kolektivni imunitet nisu rešenje, već lečenje. COVID-19 je izlečiva bolest. Lečenje uspeva u ogromnoj većini slučajeva. Ali, nije svuda podjednako efikasno – što i objašnjava razliku u smrtnosti između pomenute Italije i Nemačke. Tamo gde jeste efikasno, treba videti zašto jeste i to univerzalno primeniti, a tamo gde nije, izvući neke pouke i ne ponoviti greške. Trend ka smanjenju smrtnosti u većini zemalja je ohrabrujući, i dokazuje da smo napredovali u lečenju (što lekovima, što krvnom plazmom obolelih), te da ako tako nastavimo, kroz par meseci možemo virus da učinimo i relativno bezopasnim. To nam je i glavna nada ako će korona opstati u kontinuitetu, ili se vraćati sezonski. Za vakcinu jednostavno treba previše vremena – ne manje od godinu i po dana – a videli smo da čovečanstvo nema toliko. Na kolektivni imunitet se takođe ne treba kladiti, jer ne znamo koliko traje, a i u uslovima čak i polovičnih mera potrebno je još i više vremena nego do vakcine da se razvije. Za Srbiju je za početak bitno da je sama počela da proizvodi lek hlorokin, koji se svuda pokazao najefikasnijim u lečenju COVID-a.
 
Treba definisati prihvatljivu stopu opasnosti od korone, čije bi dostizanje opravdalo skidanje svih vanrednih mera. Ova preporuka je verovatno i ključna. U nekim zemljama koje su gotovo iskorenile epidemiju, kao što su Kina, Australija, Novi Zeland i još neke, mere poput nošenja maski i održavanja socijalne distance i dalje ostaju na snazi, iako je šansa da se epidemija ponovo razbukta (barem dok granice ostaju zatvorene) ravna nuli. To je apsurd nad apsurdima. Opravdanje za uvođenje vanrednih mera nakon što se virus pojavio bilo je da je on opasniji od gripa, što po zaraznosti i smrtnosti, što po mogućnosti da dovede prevelik broj pacijenata na bolničko lečenje u kratkom roku. No, nije ni grip bezopasan – i on ubija solidan broj ljudi, zarazan je, i ima komplikacije koje zahtevaju bolnicu, pa se protiv njega nikada ne uvode neke posebne vanredne mere (osim kad se nakratko odloži početak škole, ili zabrani poseta bolnicama), niti je vakcinacija obavezna. Pitanje za milion dolara glasi: ako bi se opasnost od korone u perspektivi – usvojenim merama, lečenjem, slabljenjem samog virusa, ili na drugi način – svela na opasnost od sezonskog gripa ili ispod nje (a u pomenutim zemljama je već uveliko daleko ispod, i spisak takvih zemalja biće sve veći), hoće li onda i vanredne mere biti svedene na one koje se primenjuju protiv gripa? Ili će se insistirati da se korona potpuno iskoreni, tj. broj obolelih svede na nulu? Ovo poslednje bi bilo ne samo apsurdno i suludo, već i vrlo opasno. Jer, ako se bude insistiralo da se maske nose i distanca drži, a posledično zabranjuju okupljanja i putovanja dok korona potpuno ne nestane, onda bi se u perspektivi taj standard mogao primeniti i na grip i na bilo koju drugu zaraznu bolest – samo nebo je granica. Tako nešto apsolutno je neprihvatljivo. Umesto toga, treba definisati nivo prihvatljivosti opasnosti od korone – meren brojem zaraženih, slučajeva koji zahtevaju bolničko lečenje i smrtnosti u jedinici vremena – da li je to kao kod gripa, nešto manje, ili nešto više, pa onda kad se opasnost svede na taj nivo reći – stop merama, potpuno se vraćamo u normalu, ko neće da se razboli neka se individualno čuva kao i kod svih drugih zaraznih bolesti, a život ide dalje.
 
Suprotstaviti se bilo kakvoj zloupotrebi pandemije u pravcu profitiranja od nje ili uspostavljanja totalitarnog poretka. Ovo je nešto čemu treba da se posveti celo društvo. Kroz istoriju znamo da se sloboda teško i krvavo osvaja, a lako gubi. I sada će biti izgubljena, ako se na vreme ne pruži otpor onima koji bi da strah ljudi od nevidljivog protivnika i njihovu trenutnu atomizovanost socijalnom distancom i paralizu zabranama kretanja iskoriste da im na mala vrata uvedu visoko-tehnološke mehanizme nadzora i kontrole. Takođe se ne sme dozvoliti nastavak zastrašivanja ljudi nekim novim talasima pandemije, nepotkrepljenog činjenicama, koje ima za cilj da im se ubije nada da se drugačije mogu zaštititi od virusa dok im neko ne isporuči vakcinu i debelo je naplati. Srećna okolnost je da pored profita farmaceutske mafije postoje i neki drugi profiti koji stradaju zbog vanrednih mera, kao i da političari u suverenim državama brinu i o svom rejtingu kod stanovništva i ne uklapaju se automatski u distopijske dizajne „vladara iz senke“. No, na to se ne treba stopostotno oslanjati – svako od nas, bez obzira koliko mu se čini da je nebitan, treba da bude spreman da, ako bude trebalo, hiruršku masku zameni maskom Gaja Foksa. Inače bi sve što su naši preci – oni koji se nisu plašili ni virusa, ni mnogo gorih stvari – učinili za nas da bismo živeli u kakvoj-takvoj slobodi, postalo uzaludno.
 
Vladimir Trapara

Velški politikolog, istoričar i filozof, Džon Dejvid Luis, pre nepunu deceniju (a nepune dve godine pre svoje smrti) objavio je svoje kapitalno delo o istoriji ratovanja Nothing Less Than Victory, što se na srpski najefektnije može prevesti kao Pobeda, ili ništa. U ovoj knjizi on je na šest primera iz antičke i moderne istorije obrazložio značaj koji potpuna i nedvosmislena pobeda kao ratni cilj ima za perspektivu mira koji bi nakon rata usledio. Naime, pobedu Luis nije definisao prosto kao vojni poraz protivnika, već kao dugoročno uništenje protivnikove volje da se bori. Ovo se postiže odlučnim i uspešnim napadom na izvor te volje – što kod različitih država mogu da budu različite stvari, a zadatak vojnog komandanta je da taj izvor identifikuje, u isto vreme nimalo ne dovodeći u pitanje sopstveni izvor motivacije za rat. Primeri pobeda Grka nad Persijancima, Tebe nad Spartom, Rima nad Kartaginom (u Drugom Punskom ratu, ne u Trećem, koji Luis ne smatra pobedom, već nepotrebnim masakrom), Marka Aurelija nad spoljnim neprijateljima Rima, Severa nad Jugom u američkom građanskom ratu i SAD nad Japanom u Drugom svetskom ratu na Pacifiku – svedoče o tome kako potpuna i nedvosmislena pobeda, koja uništava izvor protivnikove volje da ikada ponovo krene u rat za sličan cilj, predstavlja osnov dugotrajnog i obostrano korisnog mira među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima. Jedini primer u kome takve pobede nije bilo, Luisu je poslužio kao kontrolni, da dodatno potvrdi svoju tezu. Nepotpuna pobeda nad Nemačkom u Prvom svetskom ratu i britansko popuštanje prema Nemcima koje je usledilo, a koje je imalo za cilj da spreči ponavljanje rata, rezultirali su upravo suprotnim – još žešćim i krvavijim agresivnim ratom koji je povela Nemačka. Jer, kad imate pre sobom agresivnu silu, motivisanu militantnom ideologijom superiornosti nad ostalima da vodi napadačke ratove (prema Luisu, ideje su ključni činilac oko kojih se vode ratovi), jedini mogući odgovor je odlučna protivofanziva žrtve agresije, koja kao cilj postavlja i realizuje nedvosmislenu pobedu – slamanje izvora agresorove volje da ikada više krene u rat. Vojna pobeda nad agresorom instrumentalnog je karaktera, i stremi tome da elitu, a posebno stanovništvo agresora, ubedi u jalovost i pogubnost ideje zarad koje su započeli rat, te time ubije želju za bilo kakvim revanšizmom koji bi u nedogled produžio spiralu nasilja.
 
Malo duži teorijski uvod bio je neophodan da bismo imali osnovu za procenu u kojoj meri su ratovi koje je Rusija vodila u periodu od dolaska Putina na vlast do danas imali za cilj nedvosmislenu pobedu nad neprijateljem, odnosno uspeli (ili će tek uspeti) da takvu pobedu realizuju. Podesnost Luisovog teorijskog okvira je više nego očigledan. U sva četiri rata o kojima je reč – u Čečeniji, Gruziji, Ukrajini i Siriji – Rusija se sukobila sa agresivnim lokalnim akterima vođenim ekstremnim idejama, koje su za svoju potvrdu zahtevale upotrebu nasilja. Takođe, sva četiri slučaja, na širem planu od lokalnog, predstavljala su odgovor Rusije na agresivno ponašanje jedne svetske sile vođene militantnom ideologijom. U pitanju su, naravno, Sjedinjene Države, koje se u posthladnoratovskom periodu nalaze u nezajažljivom pohodu ka svetskom gospodstvu, verujući u to da rade ispravnu stvar – jer ih je u to ubedila njihova dugo negovana i nikad osporena ideologija izuzetnosti. Po ovoj ideologiji, SAD su moralno najispravnija sila u svetskoj istoriji, i njihov imperijalizam zapravo nije imperijalizam, već oslobađanje naroda i pojedinaca širom sveta od navodno istinski imperijalnog ugnjetavanja od strane onih koji nisu tako „izuzetni“. Rusija se s ovakvim pogledom na svet sa pravom nije složila, te je rešila da mu se suprotstavi, povremeno ulazeći i u rat da bi to postigla. Je li postigla?
 
Na ovo pitanje se u ovom trenutku nažalost ne može odgovoriti potvrdno. Od pomenuta četiri rata, Rusija je jedino u Čečeniji ispunila Luisove kriterijume nedvosmislene pobede koja slama protivnikovu volju za obnavljanjem neprijateljstva. Rusi su 1999-2000. ostvarili više nego jasnu vojnu pobedu nad čečenskim separatistima, ali nije u tome bila poenta. Slično su učinili i 1994-1995, pa su Čečeni nastavili gerilsku borbu koja je pobednosno okončana zauzimanjem Groznog 1996. i prinuđivanjem Rusa na primirje. Ovoga puta Rusija je, doduše posle malo dužeg vremena, u potpunosti uspela da savlada i gerilski otpor. Iz savremene istorije ratovanja odlično je poznato koliko je teško, gotovo nemoguće savladati gerilu iza koje stoji većinska podrška lokalnog stanovništva. Rusi su ipak uspeli da je savladaju, i to upravo tako što su slomili podršku čečenskih civila nastavku rata, sasekavši u korenu ideju zarad koje su Šamil Basajev i Emir Hatab u avgustu 1999. poveli svoje sunarodnike u širenje džihada na susedne ruske republike, ne prezajući ni od terorizma kao sredstva borbe. Vekovima je žilava težnja Čečena za nezavisnošću i očuvanjem svoje specifične tradicije i načina života bila izvor njihovog upornog gerilskog suprotstavljanja Rusima. U toku kratke faktičke nezavisnosti krajem devedesetih, oni su dozvolili da dirigentsku palicu njihovog otpora preuzmu džihadisti. Vojna pobeda Rusije uz velike civilne žrtve (koje su ponekad nažalost nužno zlo, što Luis pokazuje opravdavajući atomske bombe protiv Japana) suočila je čečensko stanovništvo sa činjenicom da je islamistička megalomanska ideologija bila kontraproduktivna po njihov primarni vekovni cilj, ali je još važnije što im je Moskva ostavila izlaznu strategiju – ako odustanu od borbe i podrže umerene sekularne snage iz svojih redova, lojalne Rusiji, njihova tradicija i samosvojnost biće zagarantovani. I zaista, pod vođstvom Ramzana Kadirova – štagod ko mislio o njegovom načinu vladanja – Čečenija je ostvarila verovatno najveću autonomiju u svojoj istoriji, dok su Rusi zauzvrat obezbedili jednu prijateljsku i (nad)lojalnu republiku na Severnom Kavkazu. Stabilan mir vlada, i to zato što je umesto vođenja ograničenog rata i sporazuma o primirju podložnog tumačenju, Rusija na vreme usvojila potpunu i nedvosmislenu pobedu kao cilj (Putin je još pri poseti Dagestanu u septembru 1999. rekao „u to ime dižem čašu, ali ću je ispiti nakon pobede“), a zatim je i realizovala.
 
U Gruziji, pak, Rusija se sukobila sa dugotrajnom idejom Gruzina da, iako su pravoslavni narod koji je Rusija svojevremeno pomogla protiv Osmanlijskog carstva, ne treba da budu u ruskoj orbiti. Njihova ideja veličine zasnovana na baštinjenju tradicije nekadašnjeg samostalnog carstva učinila ih je drugačijim od recimo Belorusa, Jermena i Istočnih Ukrajinaca – istorijski privrženih Rusiji. Ova ideja je ujedno izvor njihove netolerancije prema sopstvenim etničkim manjinama. Mihail Sakašvili je bio vrhunac, ali nipošto začetnik ekstremne antiruske i antimanjinske ideologije, koja se stavila u službu američkog geopolitičkog prodora na istok, što je za Ruse bila crvena linija. No, Moskva nije iskoristila priliku koju joj je pružila Sakašvilijeva agresija na Južnu Osetiju da formuliše i realizuje nedvosmislenu pobedu kao cilj rata, i tako trajno preokrene stanje stvari. Ruska vojska bila je duboko na teritoriji Gruzije i u poziciji na zauzme Tbilisi i nametne Gruzinima bezuslovnu predaju, dajući im i izlaznu strategiju u vidu trajne političke preorijentacije ka prijateljstvu sa Rusijom po modelu Belorusije i Jermenije. Rusija je iz nedovoljno jasnih razloga odustala od toga, iako je Putin francuskom predsedniku Sarkoziju govorio da „Sakašvilija treba obesiti za jaja“, a i sam Medvedev će kasnije priznati da je smena režima bila jedan od prvobitnih ciljeva rata. Konstatujući da su (ostali) ciljevi intervencije ispunjeni, Medvedev je naredio obustavljanje akcije. Rusija se umesto pobede opredelila za zamrzavanje jednom već zamrznutog sukoba. Jedina korist koju ima od toga jeste da što Gruzija ne može formalno da uđe u NATO, ali je ona po svemu – čak i nakon pada Sakašvlija – prozapadna i Rusiji neprijateljska država u za Moskvu značajnom regionu, koja pruža negativan primer i drugim pravoslavnim zemljama postsovjetskog prostora da mogu da se osamostale od Rusije.
 
Ukrajina je još drastičniji slučaj, jer u njoj Rusija pobedu čak ni u naznakama nije formulisala kao cilj, a kamoli ostvarila. Istina, za razliku od Gruzije, intervencija punog obima sa ciljem okupacije većeg dela ukrajinske teritorije i zauzimanja njene prestonice bila bi znatno teži poduhvat i verovatno bi u nekoj fazi uključila i neposredan sukob sa NATO. No, intervencija punog obima nije ni bila neophodna da bi se slomila volja zapadnih Ukrajinaca da se bore. Izvor te volje nalazi se u izmišljanju ukrajinske nacije, različite od Rusa i suprotstavljene njima, koja po nekim viđenjima naseljava i neke delove današnje Rusije (Kubanj). Bilo je dovoljno osporiti postojanje ukrajinske nacije ukazivanjem na njenu nejedinstvenost, i time obesmisliti i Ukrajinu kao nezavisnu državu (na tragu onoga što je sam Putin konstatovao u Bukureštu 2008, da Ukrajina „nije čak ni država“). To se moglo izvesti okupacijom istočnog dela Ukrajine, lojalnog Rusiji, čime bi nastavak postojanja Ukrajine kao države bio uslovljen federalizacijom i uspostavljanjem trajne ravnoteže između zapadnog i istočnog stanovništva, kako Ukrajina kao celina nikada više ne bi mogla da bude antiruski orijentisana. Ako je Rusija već krenula u rat, trebalo je da krene sa tim ciljem, ili da uopšte ne kreće, uzdajući se u neka druga sredstva da se ta ravnoteža vremenom sama uspostavi, odnosno obnovi. Ona se opredelila za treću varijantu – da pripoji samo Krim i podrži otcepljenje još jednog patrljka preostale proruske teritorije, ostavljajući stanovništvo ostatka na milost i nemilost antiruskom režimu u Kijevu. Umesto ravnoteže koju bi u Ukrajini uspostavila pobeda, ograničeni rat usmeren na zamrzavanje sukoba uvećao je i učinio trajnom neravnotežu u korist zapadnih Ukrajinaca (da ne govorimo o porastu antiruskih osećanja kod „neopredeljenih“), a američke vojne instalacije potencijalno doveo na manje od 500 km vazdušnom linijom od Moskve.
 
Na kraju, Sirija. Od početka građanskog rata u toj zemlji do danas, politički cilj Rusije ne bi trebalo da je sporan – obezbeđenje sopstvene sfere uticaja, koje podrazumeva prijateljski režim u Damasku i sigurnost vojnih baza na Levantu – ali je vojna strategija za podršku ostvarenju tog cilja maglovita. Da se podsetimo kako je sve išlo redom. Najpre su početkom 2011. na talasu „Arapskog proleća“ izbili masovni protesti, a zatim i oružana pobuna protiv režima Bašara el-Asada. U osnovi je sve počelo kao verski (sektaški) sukob – pobunili su se većinski, a podvlašćeni suniti, protiv manjinskih, a vladajućih Alavita. Zapad je, naravno, pokušao da instrumentalizuje sukob za svoje ciljeve, te nakon Gadafija smakne još jednog „otpadničkog“ diktatora, usled čega je prećutao suštinu sukoba i proglasio ga za „borbu za demokratiju“. Procenivši da joj je Sirija geopolitički važnija od Libije, ako ništa drugo zbog baze u Tartusu, Rusija nije dozvolila SAD i njihovim saveznicima da „legalno“ intervenišu u Siriji, uloživši nekoliko puta veto na rezolucije u SB UN koje bi to dozvolile. U prošlosti Amerikancima nije bilo potrebno odobrenje SB UN kad požele nekoga da bombarduju, ali je Obama bio tip predsednika koji se u tako nešto ne bi upustio bez dovoljno jakog povoda. Taj povod nađen je tek u leto 2013. – nakon napada hemijskim oružjem koje je navodno počinio Asadov režim, usledila je Obamina pretnja intervencijom. Rusi su stavili do znanja SAD da će pomoći Siriju u slučaju intervencije, a zatim ponudli Amerikancima rešenje koje će spasti obraz Obami nakon neostvarene pretnje – odricanje Sirije od hemijskog oružja. Asad je mogao da odahne barem godinu dana i učvrsti svoje do tada labave pozicije u građanskom ratu. U 2014. se pak obelodanjuje ono što se i pre znalo, ali se o tome na Zapadu ćutalo – da među sunitima koji se bore protiv Asada, ako izuzmemo Kurde kao posebnu stranu, nisu dominantni nikakvi prozapadni borci za demokratiju, već različite džihadističke grupe. Među njima najjača je bila tzv. Islamska država. Amerikanci će lukavo iskoristiti postojanje ove organizacije kao povod da intervenišu u Siriji i snažno pomognu snage predvođene Kurdima i druge „umerene“ pobunjenike. Rezultat je bio ne slamanje Islamske države – iako je to bio proklamovani cilj – već ugrožavanje pozicija sirijske vojske, Asadovog režima i, na duži rok – ruske baze u Tartusu. Kad je Rusija shvatila da je vrag odneo šalu, rešila je da u septembru 2015. direktno interveniše u Siriji, da bi ojačala sopstvenu i Asadovu poziciju u ratu. U tome je do sada u strogo vojnom smislu bila prilično uspešna. Do kraja 2016. palo je jako uporište pobunjenika u Alepu i postalo izvesno da oni ne mogu samostalno da ostvare vojnu pobedu protiv Asada. U međuvremenu su i Turci legli na rudu – izvinili se za obaranje ruskog aviona i prestali da igraju u istom taboru s Amerikancima. U 2017. Islamska država je najvećim delom poražena, a Asadova vlast proširila do Eufrata. U 2018. krenulo je zauzimanje preostalih pobunjeničkih enklava u centralnoj Siriji, te je postalo samo pitanje vremena kada će anti-asadovske (samim tim i antiruske) snage biti u potpunosti potisnute ka perifernim delovima zemlje. Amerikanci su dvaput bombardovali sirijsku vojsku kao odgovor na navodne hemijske napade, ali se zbog ruskog prisustva nisu usudili na opsežniju akciju koja bi imala šanse da promeni stanje na terenu.
 
Kad sve ovo znamo, u čemu je onda problem, zar nije očigledno da Rusija dobija rat u Siriji? Nije. Problem je najpre u 500 hiljada mrtvih i neizbrojanim milionima izbeglih i raseljenih građana Sirije, razorenoj i dugoročno podeljenoj zemlji, uništenim kulturno-istorijskim spomenicima, migrantskoj krizi koja je zahvatila Evropu. Sve se ovo moglo izbeći da je Rusija na vreme postavila pobedu u Siriji kao ratni cilj. Ovako ispada da je Libija, u kojoj Rusija nije uopšte reagovala, bolje prošla, barem kada je reč o broju žrtava, izbeglih i razaranjima. Strogo ograničeni rat, za koji se Rusija opredelila, ispostavio se kao najgora opcija. Neko će reći – ali šta Rusiju briga za sirijske žrtve, ona gleda svoj interes. Tačno, ali ga neće ostvariti tako što će svojim ulaskom u rat izazvati mržnju većinskog (sunitskog) stanovništva protiv sebe, a bez da ga potpunom pobedom natera da shvati da je pogrešilo što je krenulo u rat za svojim ekstremnim vođama. Imala je Moskva nekoliko priilika da odlučnije deluje u Siriji. Mogla je već na početku, dok je Zapad bio zauzet svojom intervencijom u Libiji, da sama interveniše u Siriji i reši sukob pre nego se rasplamsa. Mogla je to da učini 2013-2014, pod istim izgovorom kao što će 2015. – borbe protiv džihadista – ali pre nego Amerikanci započnu sopstvenu intervenciju. Mogla je da kazni Turke za obaranje aviona tako što će u potpunosti eliminisati njihov uticaj u Siriji, a ne tako što će im za jedno izvinjenje dati pozamašno parče teritorije na severu – koje u ovom trenutku uključuje i grad Idlib, samo zaleđe Latakije (gde je ruska avio baza) i strateški važan deo autoputa Damask-Alep. Mogla je da obori koji izraelski avion, a ne da na najveći ruski praznik prima Netanjahua u Moskvi u isto vreme dok se Izraelci hvale da su pogodili ruski PVO sistem. Konačno, na Trampovo krezubo režanje, mogla je da pokaže zube i ostvari pretnju svog ambasadora u Libanu. Umesto svega toga, Rusija se opredelila za reaktivni pristup – čekanje da protivnik povuče prvi potez, pa da onda odgovori linijom najmanjeg otpora. To nije put ka pobedi, već u najboljem slučaju još jednom zamrznutom sukobu. Koji bi, istina, Rusiji ostavio uticaj na većem delu teritorije Sirije, dobrano ispražnjenom od sunitskog stanovništva, barem dok je u milosti Turaka da joj dozvole prolaz kroz moreuze.
 
Ovo nije zlonamerna kritika Rusije, niti njenog aktuelnog rukovodstva, već konstruktivno savetovanje. Rusija se danas bori za ispravan cilj – odbranu sopstvenog statusa i samosvojnosti od novog pokušaja jedne sile da ovlada svetom, u liku američkog liberalno-hegemonističkog poduhvata. Taj cilj odavno više i nije samo ruski, već opštečovečanski. Oko tog cilja ne sme da bude kompromisa – dokle god SAD budu insistirale na svojoj ideologiji izuzetnosti i na osnovu nje polagale pravo na svetsko gospodstvo, ništa manje od potpune pobede nad tom ideologijom nije opcija za trajnu bezbednost Rusije, niti bilo koga ko je ugrožen od američke hegemonističke politike. Kako to postići, odnosno šta bi bio izvor te ideologije danas? Povoljna okolnost je da ni same SAD još od kraja Drugog svetskog rata na ovamo nisu vodile nijedan rat do potpune pobede, što im i Luis spočitava, ali ne kaže da je to zato što se ne bore za ispravan cilj. Ovim smo se i mi Srbi okoristili – Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 su dva kompromisa nastala kao direktna posledica toga što nas Amerikanci nikad nisu do kraja pobedili, pa otuda i njihove višedecenijske muke da nam u miru nametnu ono što su ratom propustili. Katkad bi ovakav pristup odveo Amerikance u jasan poraz – Vijetnam je najbolji primer. SAD su tamo izgubile jer njihovo stanovništvo nije više bilo voljno da podrži moralni osnov borbe u kojoj je poginulo na desetine hiljada američkih vojnika. Vijetkongovci su udarili na izvor te volje – onemogućili su „izgradnju države“ u Južnom Vijetnamu i demaskirali pred svetskim i američkim javnim mnjenjem dvostruke standarde Vašingtona – s jedne strane osuđivao je sovjetsko nametanje poretka istočnim Evropljanima, a sa druge isto to radio u Južnom Vijetnamu. No, američki dvostruki standardi u više navrata prolazili su i prolaze i nakon Vijetnama – jer se u međuvremenu dogodila tehnološka revolucija u naoružanju. Američka vojska stvorila je mit o nepobedivosti i nedodirljivosti, mogućnosti da protivnika katkad porazi i bez kontakta. Američka javnost više se ne suočava kao u Vijetnamu sa desetinama hiljada žrtava, pa su protesti (sa eventualnim izuzetkom iračkog rata) protiv kasnijih američkih agresija relativno mlaki.
 
Upravo taj mit – o tehnološkoj superiornosti američkog naoružanja koje im omogućava da ratove vode poput policijskih akcija – jeste današnji izvor njihove ideologije izuzetnosti, koja hrani hegemonističku politiku i motiviše američke agresije širom sveta. Nije u svim primerima iz Luisove knjige pobeda zahtevala da agresor bezuslovno kapitulira i bude okupiran. U primeru pobede Grka nad Persijancima bilo je dovoljno uništiti persijsku flotu, kao izvor mita o nezaustavljivosti ekspanzionizma persijskih careva, da Persija više nikad ne napadne Grčku. Da bi američki narod zapitao svoj establišment „za čije babe zdravlje bombardujete Siriju“, najpre treba učiniti da to bombardovanje osete po džepu, kad se nekoliko nevidljivih aviona sruši, a nosač sa koga su poleteli potone na dno Sredozemnog mora. Rusija to može – povoda joj od dolaska Trampa ne manjka – a da li sme? Pa, politika popuštanja Hitleru pokazala je da ako se ne smeš da se suprotstaviš agresoru dok možeš, moraćeš kada ne budeš mogao i kada potpuna pobeda bude zahtevala mnogo veće žrtve. Strah od nuklearnog rata da se odlučnije deluje u Siriji nije opravdanje, jer postoji logika sigurnog uzajamnog uništenja, a pogotovo niko nije lud da prvi upotrebi nuklearke zbog sukoba koji se odigrava hiljadama kilometara daleko od njegove teritorije. Sankcije takođe nisu opravdanje, jer je odavno poznato da ruska ekonomija ne stagnira zbog sankcija, već zbog tehnološke zaostalosti u koju je guraju korupcija i robovanje neoliberalnim načelima. Ekonomska slabost ne može da bude izgovor za vojno-političku inertnost, naprotiv – Rusija je kroz istoriju nebrojeno puta upravo kompenzovala svoju ekonomsku nemoć odlučnim vojnim i diplomatskim akcijama. Ali hajde da zamislimo da sve ovo nije tačno, te da Rusija zaista nema kapaciteta da se upusti u borbu do pobede protiv američkog imperijalizma i njegovih satrapa. Ako je tako, onda ne treba ni da nastoji da bude velika sila, samim tim ni da započinje ratove koje ne može da dobije. Bolje onda da palicu otpora američkoj hegemoniji prepusti nekome ko ima ekonomsku osnovu za to – recimo Kini. Fjodor Lukjanov još u vreme zaoštravanje ukrajinske krize pre četiri godine suštinski tačno ocenio da Rusija zna šta želi, ali nema jasan plan kako to da postigne. Krajnje je vreme da takav plan napravi, naročito sada nakon što je Vladislav Surkov priznao da je vizija Rusije na Zapadu definitivno potvrđena kao iluzija. Pobeda, ili ništa.
 
Vladimir Trapara
​

Kada sam u avgustu ove godine, rešen da se uključim u unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, objavio svoj predlog rešenja kosovskog pitanja (u vidu teksta na mom blogu, koji je naknadno na portalu Novi standard poneo naslov „Sedam uslova za formalnu nezavisnost Kosova i Metohije“), očekivao sam da će on biti ocenjen kao kontroverzan i pokupiti mnoge kritike. Ono što tada nisam znao je da će Institut za međunarodnu politiku na kome sam zaposlen tri meseca kasnije (tačnije 28. novembra) dobiti retku privilegiju da na poziv Predsednika Republike, ujedno i inicijatora dijaloga, samostalno održi rundu dijaloga, u formi debate pripadnika akademske zajednice. Tu priliku sam iskoristio da kao jedan od uvodničara (jedini ispred Instituta) iznesem pomenuti predlog rešenja kosovskog pitanja, koji sam u međuvremenu u nekim tačkama dodatno doterao i precizirao. Pošto je debata bila dosta dobro medijski propraćena, za očekivati je bilo i da moj predlog odjekne mnogo šire i dalje i izazove mnogo više kontroverzi nego što je to bio slučaj sa tekstom prethodno objavljenim na internetu, što se i dogodilo.
 
Imajući u vidu gde se moj predlog može pozicionirati na skali različitih mogućih i stvarnih predloga rešenja kosovskog problema, ovo deluje krajnje logično. Hajde da tu skalu formiramo tako što ćemo najpre utvrditi koja su to najekstremnija rešenja, u oba smera. Na jednom ekstremu nalaze se oni koji smatraju da Kosovo i Metohija moraju da budu vraćeni u sastav Srbije milom ili silom, i spremni su da čekaju za to povoljne unutrašnje i međunarodne okolnosti, a do tada sukob posmatraju kao zamrznut. Mnogi od zagovornika ovog ekstrema zalažu se za etničko čišćenje Albanaca sa Kosova, iako o tome, iz razumljivih razloga, izbegavaju da govore javno. Na drugom ekstremu nalaze se oni koji bi momentalno i bezuslovno priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. I ne samo to – mnogi od njih prihvatili bi i žig apsolutne krivice za kosovski sukob urezan Srbiji, i proglasili laž – da je nezavisnost Kosova opravdana zločinačkim ponašanjem Srbije prema Albancima – za istinu. Usudiću se da kažem da se moj predlog nalazi podjednako daleko od ova dva ekstrema – otprilike na sredini ovako definisane skale mogućih rešenja problema. On predstavlja istinski kompromisno rešenje, u kome bi Srbija po prvi put Albancima ponudila nešto za šta dosad nije htela ni da čuje – formalno priznanje nezavisnosti, ali bi i Albanci zauzvrat pristali na niz stvari (formulisanih kroz mojih sedam uslova) za koje trenutno ne žele da čuju, a koji bi Srbiji obezbedili da povrati dobar deo kontrole nad Kosovom i Metohijom, koju je najpre većinom izgubila 1999, a onda u narednih 18 godina čineći ustupak za ustupkom Prištini i njenim zapadnim mentorima, nastavila da predaje i ono malo što joj je ostalo.
 
Razume se da će oni koji se nalaze bliže prvom ekstremu biti skloni da kritikuju moj predlog zbog toga što se u njemu kosovskim Albancima nudi formalna nezavisnost. Jednako kao što će i oni koji se nalaze bliže drugom da kritikuju neke od uslova koje za tu nezavisnost postavljam, pre svega one koji se tiču teritorijalnih zahteva, baze Vojske Srbije na KiM, ili zajedničke valute. Kada se pozicionirate na sredini, očekivano je da ćete imati duplo više kritičara nego što biste imali da ste bliži nekom od ekstrema, jer će vas podjednako žestoko napadati s obe strane. Postoji lepa narodna pripovetka koja o tome govori, „Svetu se ne može ugoditi“. No, da bi neko nešto argumentovano kritikovao, najpre mora to pažljivo da pročita/sasluša, a zatim razume. Stepen nerazumevanja mog predloga na koji sam naišao poslednjih nedelja je zastrašujući, što me je i navelo da napišem ovu repliku. To nerazumevanje ne može se objasniti činjenicom da su mnogi ljudi laici za tematiku o kojoj sam govorio (npr. šta neko ko nije završio političke nauke ili pravo zna o razlikovanju formalnog i faktičkog priznanja države, što je preduslov za razumevanje mog predloga), jer najžešći primeri nerazumevanja dolaze i iz redova akademske zajednice, od ljudi koji su veoma stručni za tematiku o kojoj je reč. Takođe, ne pomaže ni to što su mediji moj predlog preneli uglavnom fragmentirano i van konteksta – jer nerazumevanje ispoljavaju i ljudi koji su čuli/pročitali moj predlog u celini, štaviše pojedini su bili prisutni na događaju na kome sam ga izneo.
 
Da vidimo najpre šta sam mogao da čujem sa strane onih koji se pozicioniraju bliže prvom ekstremu, tj. za koje je bilo kakvo pominjanje nezavisnosti Kosova neprihvatljivo. Za mnoge od njih sam „izdajnik“ koji „prodaje Kosovo“, a za one među njima koji se samoidentifikuju kao „patriotska opozicija“ „Vučićev čovek“, koji „priprema javnost za izdaju“, tj. za priznanje Kosova koje će navodno uslediti nakon završetka unutrašnjeg dijaloga, a koji je pak za ovu vrstu kritičara „farsa“ u kojoj ne žele da učestvuju (što ih očigledno ne sprečava da polemišu s učesnicima dijaloga, te time de fakto uzimaju učešće). Da krenem od ovog drugog argumenta. Ja sam poslednji kome se može spočitati da sam Vučićev čovek, a da su mi unutrašnjepolitički motivi Vučića da inicira ovaj dijalog jako dobro poznati, pisao sam u pomenutom avgustovskom tekstu. Tada sam napisao i da ću se u dijalog ipak uključiti, jer osećam obavezu da iznesem mišljenje o nečemu o čemu se pre mene već izjasnio solidan broj kompetentnih ljudi. U međuvremenu su me dodatno motivisali spoljni pritisci s kojima se naša zemlja suočava povodom Kosova i Metohije. U unutrašnjepolitičkoj borbi ja mogu biti za ili protiv Vučića, ali kao patriota, ne mogu da budem protiv Srbije. Vučić je za mene, kakav god bio, demokratski izabrani predsednik i politički najmoćniji čovek u Srbiji, te je moja patriotska, ali i akademska dužnost da mu pomognem da se tim pritiscima odupre i odbrani interese Srbije na Kosovu. Ako on to na kraju ne bude uradio na za mene zadovoljavajući način, lako ću ga posle kritikovati. Uostalom, i svoje izlaganje u debati – na šta neki izgleda nisu obratili pažnju – započeo sam kritikom postojeće politike prema KiM, za koju smatram da se kreće ka faktičkom priznanju kosovske nezavisnosti. Moja trenutna procena je da za daljom kritikom neće biti potrebe, jer će Vučić u martu izaći sa predlogom rešenja koji se možda neće sasvim poklapati s mojim, ali će s njim deliti osnovnu logiku – ponuditi Prištini „nešto“ što do sada nije ponuđeno, u zamenu za „nešto“ što oni nama do sada nisu imali nameru da daju, što bi bilo kompromisno rešenje koje bi prekinulo dosadašnji trend jednostranih ustupaka Prištini, a koji na duži rok vode ka faktičkom prihvatanju svršenog čina od strane Beograda.
 
Tu dolazimo do prvog argumenta grupe kritičara o kojoj govorim, koji su od mog predloga slučajno ili namerno konstatovali samo sintagmu „formalna nezavisnost“, a prevideli da je reč zapravo o uslovnoj nezavisnosti, koja bi na kraju i ostala samo formalna – jer bi Srbija po mom rešenju dobila faktičku kontrolu nad KiM. Oni su prevideli i onaj deo gde jasno kažem – ako Albanci i njihovi zapadni mentori ne prihvate postavljene uslove, a neće, jer nisu spremni da prihvate ni neuporedivo manje od onoga što tamo tražim – onda nema ništa od priznanja nezavisnosti, te ćemo imati izgovor da zamrznemo sukob i čekamo povoljnije okolnosti za njegovo rešenje, što je valjda upravo ono za šta se i ovi kritičari zalažu. Ispada da je jedan od retkih koji je razumeo da je, kratkoročno gledano, upravo ovo osnovna namera mog predloga, moj kolega sa Instituta dr Dragan Petrović, koji ovih dana o tome često govori po medijima, na čemu mu odajem priznanje. Neko će reći, pa dobro, ako je to namera, zašto onda lepo odmah ne zamrznemo sukob, zašto da nudimo uslovnu nezavisnost? Pa zato što ćemo ovako postići mnogo jači efekat nego što bismo postigli ako bismo rešili da, posle svega, zamrznemo sukob „s neba, pa u rebra“. Ako ponudimo Albancima formalnu nezavisnost, što je – nadam se da se kritičari s tim slažu – suštinski i do sada najveći ustupak koji bi Srbija ponudila, niko neće moći da kaže kako Beograd ne želi kompromis. Naprotiv, Albanci će biti ti koji ga ne žele, jer će se ispostaviti da čak ni u zamenu za priznanje nezavisnosti nisu spremni da učine ustupke srpskoj strani, te ćemo imati svako moralno pravo da sukob do daljnjeg posmatramo kao zamrznut. No, neko treba da pažljivo sluša ono što govorim i pita me ako mu nešto nije jasno, a ne da po kuloarima priča i skrivajući se iza raznih pseudonima na društvenim mrežama neosnovano piše da sam izdajnik i slično. Tek onda možemo da uđemo u pravu debatu da li je moj predlog dugoročno (dakle, kad se steknu okolnosti za njegovo sprovođenje) bolji od njihovog (koji podrazumeva da se KiM i formalno vrati u Srbiju), a ja sam i za to izneo vrlo jasne argumente, samo treba neko da sluša i čita. U protivnom je debata neozbiljna, zapravo nije ni debata, već jednostrana pljuvačina od strane neozbiljnih i zlonamernih ljudi.
 
Drugoj grupi kritičara pripadaju oni koji se zalažu za nezavisnost Kosova, bili da to javno kažu ili ne, bilo da predlažu formalno ili se zadovoljavaju ovim puzajućim faktičkim priznanjem nezavisnosti. Nerazumevanje koje dolazi s njihove strane verovatno prevazilazi ono koje ispoljavaju pripadnici prve grupe. Njihovi argumenti uglavnom se svode na to da moj predlog „nije realan“, jer Albanci i njihovi zapadni mentori nikada neće prihvatiti moje uslove, a posebno im je sporan uslov povlačenja stranih trupa sa KiM, te rasformiranja baze Bondstil i uspostavljanja baze Vojske Srbije, u čemu vide i elemente „huškanja na rat“ s moje strane. Shvatam i prihvatam da se neko ne slaže sa mnom da Srbija treba da ima kontrolu nad KiM, da treba da ponovo postane regionalna sila i da treba da nastoji da eliminiše američki uticaj sa Balkana. Prihvatam i da ovo poslednje smatra utopijom. O svemu tome možemo argumentovano da diskutujemo, pa neka javnost i istorija daju sud ko je više u pravu. Ali ne prihvatam da me neko pravi blesavim i naivnim, a da uopšte nije konstatovao ključne delove mog teksta/izlaganja. Ne, ja sam glup, pa ne znam da Priština neće prihvatiti moje uslove. Mislim da sam bio vrlo jasan kada sam rekao da ne gajim iluzije o tome da će prihvatiti ijedan od njih. Ali sam isto tako bio jasan i kad sam rekao da ja s tim i računam, te da će nam neprihvatanje uslova dati izgovor da i mi prestanemo da činimo jednostrane ustupke Prištini, kao što napisah u prethodnom pasusu.
 
Ako ovako postavimo stvari, šta je onda tu nerealno? Kao što je rečeno, prihvatanje uslova od strane Albanaca u ovom trenutku nije realno, niti treba da bude, ali hajde ovako – čuo sam mišljenja o tome da nije realno ni da Srbija uopšte izađe s ovakvim predlogom. Pri čemu oni koji to misle izgleda sede na ušima najmanje deceniju unazad dok jedan od visokih zvaničnika Srbije – Ivica Dačić – upravo predlaže nešto što je deo mog predloga – teritorijalnu podelu KiM, ali nije bitno. Recimo da Vučić u martu zaista ne ispolji hrabrost da ponudi kompromisno rešenje, te da umesto toga podlegne spoljnim pritiscima i prihvati bilo da Kosovu uputi bezuslovno formalno priznanje, bilo da nastavi i okonča aktuelni trend koji vodi ka faktičkom priznanju. Kao što rekoh, ako se to desi (u šta ne verujem), ja ću ga prvi žestoko kritikovati. Ali nemojte samo da oni koji priželjkuju da se ovo desi, likuju nada mnom i proglašavaju sebe za pobednike u nepostojećoj debati sa mnom, ako se ipak desi. Jer nisu ispoštovali prvi uslov ozbiljne akademske i uopšte javne debate, da protivnika prvo saslušaš i razumeš šta hoće da kaže, pre nego što ga kritikuješ, a zatim tu kritiku javno i argumentovano izneseš. I nisu uzeli u obzir da je moj posao bio da iznesem ono što mislim i za to se borim, između ostalog i protiv njih, a da li ću u toj borbi uspeti i da li ću sprečiti da se ostvari scenario koji oni priželjkuju, to će već vreme pokazati. Ne mogu biti pozvan na akademsku odgovornost zato što sam, koristeći svoje naučno znanje u patriotske svrhe, eventualno omanuo u predviđanju povoljnog scenarija, pogotovo ne od onih koji priželjkuju nepovoljni i zloupotrebljavaju znanje koje imaju radeći protiv svoje države. I nemoj da mi pominju „huškanje na rat“ (ne znam samo gde ga videše u mom predlogu) oni koji opravdavaju rat koji je NATO 1999. vodio protiv nas i zalažu se za legalizaciju njegovih tekovina.
 
Šta na kraju zaključiti, otkud ovoliko nerazumevanje i šta učiniti povodom njega? Nerazumevanje pravdam time što su ljudi danas većinom površni, neskloni da saslušaju protivnika do kraja i uđu u suštinu njegovih argumenata, već umesto toga skloni da „na prvu loptu“ diskvalifikuju nekoga na osnovu samo jedne stvari koja im zasmeta zato što se ne uklapa u njihov način razmišljanja. To jednako važi za pripadnike akademske zajednice, kao i za širu javnost. Zapravo, kod njih se dopunjuje i drugim objašnjenjem, a to su sujeta i zavidljivost koju pojedinci ispoljavaju kako prema meni lično, tako i prema ustanovi u kojoj radim. Šta uraditi s tim u vezi? Pa ništa, za početak objaviti ovu repliku, za koju u startu ne gajim iluzije da će je bilo ko od zlonamernih kritičara konstatovati i razumeti išta više od onoga koliko je razumeo moj kosovski predlog. Šira javnost bi, doduše, dobila još jednu priliku da proceni ko je u pravu. Moje je da joj u tome pomognem, a kako kaže naš pokojni predsednik, „građani mogu da mi veruju, i ne moraju da mi veruju“. Ako ništa drugo, dobro je da su se kritičari javili, jer ću ubuduće znati šta mogu da očekujem od saradnje s njima i koga kako treba da tretiram. A za rešenje kosovskog pitanja koje smatram najpovoljnijim za Srbiju nastaviću da radim i borim se nezavisno od izazova, od kojih me ovi zbog kojih sam napisao ovu repliku mogu samo dodatno motivisati.
 
Vladimir Trapara
​

Predsednik Sjedinjenih Država, Donald Tramp, u svom kontroverznom govoru na redovnom ovogodišnjem zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, čak 21 put upotrebio je izraz „suverenitet“, odnosno „suveren“, čemu valja dodati i 6 puta upotrebljen izraz „nezavisnost“. Imajući u vidu da su SAD od Vilsona na ovamo bile sve, samo ne branilac načela suvereniteta država, intervenišući svuda po svetu u ime tog suvereniteta radi nametanja svojih vrednosti i uspostavljanja liberalnog svetskog poretka, ne čudi da ovakva statistika nije bila prisutna ni kod jednog ranijeg predsednika. Naročito u posthladnoratovskom periodu, kada američki liberalni intervencionizam u cilju uspostavljanja novog svetskog poretka dobija puni zamah. Neko bi se odmah mogao ponadati da ovo znači da sa Trampom započinje nova era američke spoljne politike, u kome će ova imati više poštovanja za suverenost, nezavisnost i kulturnu samobitnost drugih, te sa njima razvijati ravnopravnije odnose. Pažljivija analiza Trampovog govora, međutim, isključuje ovu mogućnost. Tramp jeste forsirao priču o suverenitetu preko dosad zabeležene mere, ali tako što je u isto vreme potpuno reinterpretirao ovaj pojam, nastojeći da mu da novi smisao, i na kraju završivši time da ga potpuno obesmisli.
 
Dva su osnovna elementa Trampovog shvatanja suvereniteta izneta u njujorškom govoru, čija kombinacija naglavce okreće sve ono što o teoriji i praksi suvereniteta znamo od Žana Bodena i Vestfalskog mira na ovamo: „poštovanje interesa sopstvenog naroda i prava svake druge suverene nacije“. Ovako shvaćen, suverenitet je krajnje uslovan, i nema veze s onim što je njegovo izvorno značenje - koje prema unutra podrazumeva vrhovnu vlast nad svim subjektima na nekoj teritoriji, a prema spolja nemešanje drugih aktera u to kako ćete vi vršiti vlast, odnosno nezavisnost od njih. Naravno da ovo nije apsolutno ni u jednom, ni u drugom smislu, i nikad nije ni bilo. Postoje razni oblici decentralizacije iznutra, kao i udruživanja spolja, koji relativizuju suverenitet države kao takve. Takođe, to što je neko suveren ne znači da ima pravo da se iza tog načela zaklanja da bi tlačio svoj narod, ili da bi „suvereno“ vršio agresije protiv drugih suverenih država. Niti drugi akteri takvo ponašanje treba mirno da posmatraju. Ali, sve ovo mogu da budu samo ograničenja suvereniteta, granice do kojih on može da ide, dok njegova suština ostaje nepromenjena - da ponovimo, suština obuhvata vrhovnu vlast i nezavisnost. Tramp, međutim, ne govori o ograničenjima, već o uslovima da bi se neko uopšte mogao smatrati suverenim, te zapravo svodi suverenost na te uslove, zaobilazeći njenu suštinu. A uslovi su sledeći: ako ugrožavaš interese sopstvenog naroda - a šta su interesi tvog naroda, to će ti Amerikanci reći - onda nisi suveren i legitimno je da budeš zgažen (posle ćemo videti i konkretne pretnje konkretnim državama); ako ugroziš tuđi suverenitet - a Amerikanci će ti reći zašto nisi imao pravo na to, jer po ovoj definiciji to pravo ponekad postoji, ali samo kad oni kažu da postoji - može da te snađe ista sudbina.
 
Razume se da je ovakvim uslovljavanjem suvereniteta Tramp unutar istog govora demantovao sopstvene reči, npr. one da „mi ne očekujemo da različite države imaju iste kulture, tradicije, ili čak sisteme vladavine“ („čak“ je ključna reč), zatim da „ne želimo da nametnemo svoj način života nikome“, te da „smo vođeni ishodima, a ne ideologijom... principijelnim realizmom, ukorenjenim u zajedničke ciljeve, interese i vrednosti“. Argumentacija kojom Tramp brani svoje shvatanje suvereniteta zasnovana je na naopakoj logici: „u Americi narod upravlja, narod vlada, narod je suveren“, na osnovu čega „u spoljnoj politici obnavljamo ovo temeljno načelo suvereniteta“ i, pošto je „prva dužnost naše vlade prema narodu, prema našim građanima“, iz toga sledi da „svi odgovorni lideri imaju obavezu da služe svojim građanima“. Ko danas, po Trampu, ugrožava ovako shvaćen suverenitet? Tramp u ranoj fazi svog govora daje listu pretnji, manje-više ovih koje smo u ovoj ili onoj kombinaciji mogli da čujemo i od njegovih prethodnika. Sećamo se već kratke i slatke Obamine liste na kojoj su bili Islamska država, ebola virus i Rusija, a za Trampa su to: teroristi, otpadničke države, „autoritarne sile koje nastoje da uruše vrednosti, sisteme i saveze koji su sprečavali sukobe i pomerali svet ka slobodi od Drugog svetskog rata na ovamo (šta mislite, na koje saveze i koje sile - bolje reći koji savez i koju silu - misli?), međunarodne kriminalne mreže, masovne migracije (ovde već liči na sebe iz kampanje), i novi oblici agresije upotrebom novih tehnologija“. Ipak, kad dalje razradi ovu listu, vidi se da su mu na prvom mestu među pretnjama njegovom „suverenitetu“ otpadničke države - i to konkretne četiri (Severna Koreja, Iran, Sirija, Kuba i Venecuela), koje sme da pomene (valjda jer su relativno male, slabe i izolovane), kao i Rusija i Kina, koje izgleda ne sme da pomene eksplicitno, ali je vrlo jasno da na njih misli kad kaže „moramo da odbijemo pretnje suverenitetu, od Ukrajine, do Južnog kineskog mora“.
 
Indirektno optužujući Rusiju za narušavanje suvereniteta Ukrajine, Tramp naravno ni ne pomišlja da primeni sopstveno shvatanje suvereniteta i na Ukrajinu, te da se zapita nije li se možda Ukrajina, odnosno njena pučistička vlast iz februara 2014, ogrešila o jedan deo svojih građana, usled čega su oni poželeli da je napuste i priključe Rusiji, koja im je u tome pomogla narušavanjem ukrajinskog suvereniteta - na šta bi po Trampovoj definiciji trebalo da ima pravo. No, najveći haos Tramp pravi kada govori o državama koje on smatra otpadničkim i „pošasti naše planete“. Da će SAD uništiti Severnu Koreju ukoliko ova bude napala (ili se makar pripremala da napadne) njih ili njihove saveznike, to je jasno svima nama koji se iole razumemo u nuklearno oružje i nuklearne strategije. Ali, baš zato što se to zna i podrazumeva, je li baš neophodno i da se to tako brutalno kaže, i to za govornicom najveće svetske organizacije? Možda je svestan da mu je „suverenitet“ slab kod kuće, pa mu je potrebna ovako oštra retorika da ga ojača? Tramp tako najpre utvrđuje da niko kao severnokorejski režim ne pokazuje „toliku nebrigu za... blagostanje sopstvenog naroda“, budući „odgovoran za izgladnjivanje i smrt miliona Severnih Korejanaca“, a onda istom tom narodu, tim istim milionima, preti „totalnim uništenjem“. A kako kaže i da je „denuklearizacija jedina prihvatljiva budućnost“, on ide i dalje od pretnje odmazdom u slučaju severnokorejskog nuklearnog napada, nagoveštavajući i mogućnost da američki napad na tu zemlju bude preventivan. Samo on zna kako se to uklapa i u njegovu definiciju suvereniteta, a verovatno mu ne pada na pamet ni da razmotri mogućnost da je Severna Koreja stekla nuklearno oružje upravo da bi odbranila svoj suverenitet - tradicionalno shvaćen - od pretnje spoljnom agresijom, američkom. Naravno da mu ne pada na pamet ni da pomene da je iz sličnog razloga, da bi odvratio spoljnu agresiju, nuklearno oružje nelegalno stekao i Izrael.
 
Njegov voljeni Izrael, jer samo slepim podaništvom izraelskom lobiju može se objasniti tolika mržnja Trampa prema Iranu i toliko ignorisanje i izvrtanje činjenica kada je reč o ovoj zemlji. On za iranski režim tvrdi da „otvoreno govori o masovnom ubijanju“ (zar nije upravo Tramp zapretio nekome masovnim ubistvom samo par rečenica ranije?), da je pretvorio „nekada bogatu državu sa bogatom istorijom i kulturom u ekonomski istrošenu otpadničku državu“ (možete misliti koliko je bila bogata za vreme šaha, možda su on i njegova kamarila bili bogati), da „finansira Hezbolah i druge teroriste koji ubijaju nevine muslimane“ (verovatno pod „nevinim muslimanima“ smatra Islamsku državu, jer se Hezbolah - koji nije nikakva teroristička, već patriotska i slobodarska libanska organizacija - prethodnih meseci i godina posebno dokazao u ubijanju njenih pripadnika), te da „potpiruje građanski rat u Jemenu“ (a Saudijska Arabija, koja u Jemenu otvoreno interveniše, ga ne potpiruje). Tramp za nuklearni sporazum sa Iranom, do koga se došlo dugogodišnjim pregovorima i diplomatskim naporima SAD, nekoliko drugih sila i samog Irana, a koji onemogućava Iran da - sve i da hoće - stekne nuklearno oružje, bez ijednog argumenta kaže da je „jedna od najgorih i najjednostranijih transakcija u koju su SAD ikad ušle“ i „sramota za Sjedinjene Države“. Ako se to dogodi, i SAD se pod Trampom zaista povuku iz pomenutog nuklearnog sporazuma, Iran neće imati drugog izbora nego da zaista stekne nuklearno oružje da bi odbranio svoj suverenitet od Trampovog „suvereniteta“.
 
Za pristrasne, emotivne i dokazima nepotkrepljene tvrdnje da „kriminalni režim Bašara el Asada... koristi hemijsko oružje protiv sopstvenih građana - uklučujući nevinu decu“ znamo, slušali smo ih još proletos. Ali najveći urnebes od uplitanja Trampa u sopstvene protivrečnosti nastaje onda kada govori o Kubi i Venecueli. Rečenicom da „nacije sveta moraju da preuzmu veću ulogu u promovisanju bezbednijih i prosperitetnijih društava u svojim regionima“, a imajući u vidu da je „svoj region“ za SAD Zapadna hemisfera, Tramp se eksplicitno opredeljuje za politiku sfera uticaja, koja podrazumeva da države na toj hemisferi ipak posmatra kao manje „suverene“ u odnosu na SAD, te da je u njoj legitimnije da Vašington ipak malo „nameće svoj način života“. Pretnje u tom pravcu su više nego otvorene. SAD sa Trampom na čelu „neće skinuti sankcije kubanskoj vladi dok ne sprovede fundamentalne reforme“, što znači da se besmisleno, ničim zasluženo i već više od pola veka prisutno davljenje male karipske ostrvske zemlje od strane njenog ogromnog suseda nastavlja (dok sa druge strane po Trampu Kina ne sme da davi neke nenaseljene stene u Južnom kineskom moru) i tako se poništava ono malo pozitivnog što je Obamina administracija uradila u popravljanju odnosa Vašingtona i Havane. Dok će Kuba proći samo sa sankcijama, Venecuela izgleda neće biti te sreće, jer Tramp kaže da je „situacija potpuno neprihvatljiva i da ne možemo da sedimo sa strane i čekamo“, da je „cilj da im se pomogne da povrate svoju slobodu, obnove državu i ponovo ustanove demokratiju“, te najavljuje da su SAD „spremne da preduzmu dalje akcije ako vlada Venecuele istraje na svom putu uspostavljanja autoritarne vladavine nad venecuelanskim narodom“. Neka je Bog u pomoći Venecueli kad Tramp dođe da joj uvede „suverenitet“, kao što nama nije pomogao 1999. Objašnjavajući zašto Venecuela (a s njom i Kuba) ne valja, Tramp se služi retorikom koju američki predsednici nisu koristili još od kraja Hladnog rata. Za njega je to „socijalistička diktatura“, koja „nameće propalu ideologiju“, čiji problem „nije u tome što je socijalizam loše primenjen, već što je verno primenjen“, jer gdegod je bio primenjen „isporučio je žalost, razaranje i propast“. Verovatno u ovome leži objašnjenje zašto mu je Saudijska Arabija prihvatljiva  - zato što je za razliku od Kube i Venecuele kapitalistička diktatura. Da je Tramp biznismen - kapitalista (daću sebi slobodu da ga častim grubljim terminom - buržujčina), to smo svi znali, ali da je predsednik najmoćnije države sveta ovako ideološki ostrašćen - e ako je i od Trampa, mnogo je.
 
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić verovatno deli mišljenje da je Trampov govor bio kontroverzan, imajući u vidu da je primetio kako je u sali UN vladala podeljenost među prisutnima dok je ovaj govorio. Verovatno je primetio i neke od navedenih protivrečnosti u njegovom govoru. Zaključak koji je izveo - da ne smemo da dozvolimo da se „nađemo na spisku zemalja koje je Tramp slao u pakao“ zdravorazumski se nameće. Ali, šta mi možemo da uradimo da se ne bismo naši na tom spisku? Ili još bolje - šta smo već uradili, da na vašintgonskom spisku nepoželjnih svetskih aktera nismo već 17 godina? Sa druge strane, čime su Rusija, Kina, Iran, Severna Koreja, Sirija, Venecuela i Kuba zaslužile da budu slane u pakao - osim time što su nezavisne i suverene, a Tramp bi hteo da postanu „suverene“? Iz odgovora na treće pitanje jasan je odgovor na prva dva. Srbija je očigledno već 17 godina „suverena“ država, jer po američkom sudu više ne ugrožava „interese svojih građana“, niti „suverenitet drugih država“, uključujući i onu koja je deo naše teritorije, a koju oni smatraju takođe „suverenom“. Pa ipak, to i dalje ne znači da nas smatraju dovoljno „suverenim“ da bi nam američki predsednik posle više od četiri decenije došao u posetu, iako je navodno rekao da će doći, nakon što je iz ruku našeg ministra spoljnih poslova video naslovnice naših tabloida koje kažu „Trampe Srbine“ i obavezno ga uparuju sa Putinom. Posle Trampovog govora u Generalnoj skupštini, mislim da ne bismo smeli da tu posetu posmatramo kao dobar znak, ako do nje na kraju i dođe. Jer će ona biti definitivan dokaz da smo beznadežno „suvereni“.
 
Vladimir Trapara
​

Najpre da kažem da isprva nisam imao nameru da se uključim u unutrašnji dijalog o Kosovu, jer sam ga video kao isključivo unutrašnjepolitički motivisan – kao trik njegovog inicijatora da o ovom pitanju podeli opoziciju, a spostvenu vladajuću koaliciju stavi pod još čvršću kontrolu. No, nakon što je zamisao očigledno uspela, jer je gomila aktera iz vlasti, opozicije, ali i vanpolitičkih društvenih krugova – sem, razume se, inicijatora samog – izašla u javnost sa svojim predlozima, shvatio sam da dalje ćutanje, u čekanju da se i inicijator izjasni, može da bude samo kontraproduktivno.
 
Da razrešimo odmah dilemu zašto je Kosovo važno za Srbiju. Ono pre svega ima geopolitički značaj. Na njemu se nalazi razvođe tri glavna balkanska sliva – crnomorskog, jadransko-jonskog i egejskog. Klasik geopolitike Halford Makinder svojevremeno je koristio morske slivove za definisanje područja značajnih za regionalnu i svetsku vladavinu. Nema razloga da od toga odstupimo i kad je Balkan u pitanju. Ko kontroliše Kosovo, možda ne kontroliše automatski ceo Balkan, ali jeste najznačajnija sila na Balkanu. Tu leži jedan od razloga zašto su nam Amerikanci uzeli Kosovo – jer im se jaka Srbija ne uklapa u balkanski dizajn, pa ju je trebalo osakatiti od mogućnosti da ikada više bude regionalna sila. Postoji i drugi razlog – ujedno i drugi značaj Kosova za Srbiju – identitetski. Kosovo je ukorenjeno u srpski identitet, te je Srbiju i Srbe kao takve najlakše napasti i demoralisati preko Kosova. Pre nekoliko godina pisao sam o tome da je loše što smo dozvolili sebi da nam Kosovo postane toliko identitetski značajno onda kada smo mit o kosovskom boju iz geopolitičkih razloga pretvorili u mit o Kosovu kao središnjoj teritoriji za nas, da smo sebe učinili ranjivim preko njega. Sovjetski lider Nikita Hruščov svojevremeno je rekao da Berlin predstavlja testise Zapada, „kad hoću da Zapad zavrišti, ja pritisnem Berlin“. Isto se u poslednjih vek i po može reći i za Kosovo – kad god bi neka imperijalistička velika sila htela da Srbija zavrišti, uradila bi to preko Kosova. Ali, da li to što smo sticajem istorijskih okolnosti stekli ovu slabu tačku znači da treba da se podvrgnemo kastraciji da više ne bismo bili ranjivi? Naravno da ne, naprotiv – samim tim što znamo američke motive zašto su nam oteli Kosovo, treba da grizemo još žešće da za njega postignemo rešenje koje nam odgovara.
 
Složio bih se sa ocenom iznetom od različitih aktera da zamrznuti sukob nije rešenje. Iz prostog razloga što on to po svojoj definiciji nije – zamrznuti sukob podrazumeva oružani sukob koji je okončan faktičkom teritorijalnom podelom, ali bez opšteprihvaćenog i pravno utemeljenog političkog rešenja. U tom smislu je rešenje kosovskog sukoba bolje od njegovog zamrzavanja – ali samo ukoliko se radi o stvarnom rešenju, koje bi predstavljalo kompromis kojim se obe strane odriču nečega u odnosu na svoje prvobitne zamisli, ali zato obe nešto i dobijaju. Rešenje u kome samo jedna strana dobija, a druga gubi sve, ili možda dobija neke mrvice, nije rešenje. To je kapitulacija jedne strane pred drugom. Ako se ispostavi da je to poslednja reč Albanaca i njihovih zapadnih mentora, onda je zamrznuti sukob bolji od takvog „rešenja“.
 
Ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, stoga je izašao sa predlogom u kome bi i srpska strana nešto dobila. Ideju o podeli Kosova, odnosno razgraničenju srpskih i albanskih teritorija, on međutim ne iznosi prvi put. Kroz medije se provlači da je on to prvi put uradio 2011, ali to nije tačno. Za ovu ideju Dačić se prvi put založio, doduše u nešto zavijenijoj formi (mada ni ova sada nije do kraja otvorena), 2008. godine, u kampanji za parlamentarne izbore. Zašto sam tako siguran u to? Pa zato što je logično da ću dobro da zapamtim momenat koji me je onda i opredelio da glasam za SPS na pomenutim izborima, jer sam onda i sam bio pristalica te ideje o rešenju kosovskog pitanja, a niko sem SPS se za takvo rešenje ni u naznakama nije založio.
 
Prilike su se, međutim, u međuvremenu promenile. Ono u čemu zameram Dačiću je što potpuno isti predlog iznosi ponovo, kao da se u međuvremenu nije dogodilo leto 2011, kada je Tadićeva (s kojim je Dačić bio u koaliciji) politika „mir nema alternativu“ dovela do prećutnog prihvatanja da je i Sever Kosova Kosovo, da bi tako nešto bilo i pravno verifikovano Briselskim sporazumom iz 2013, u čijem zaključenju je upravo Dačić odradio lavovski deo posla. Danas mi više nemamo adut koji smo imali pre ovih događaja – faktičku nezavisnost Severa od ostatka Kosova – koju bismo mogli da koristimo kao adut za postizanje ovakvog rešenja. Kao jedini adut preostalo nam je to što Kosovo nije član UN, ali čisto sumnjam da stolica u UN Albancima toliko znači, da bi za nju predali deo teritorije. Stoga oni Dačićev predlog neće prihvatiti, i ne samo njegov, već bilo koji predlog koji bi podrazumevao bilo šta više za Srbiju sem priznanja jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti. I Dačić to odlično zna, samim tim zna i da je produženje zamrznutog sukoba nešto što nam ne gine, osim ukoliko ne kapituliramo – kako predlažu Čeda Jovanović, Nenad Čanak, ali i Rasim Ljajić i Vuk Drašković.
 
Nažalost, postoji bojazan da se ka kapitulaciji zapravo već izvesno vreme i krećemo, i to po sistemu „kuvanja žabe“. Od 2008. na ovamo, naši zvaničnici ponavljaju kako Kosovo neće priznati, a u praksi čine ustupak za ustupkom, koji vodi ka tome da na kraju od našeg nepriznavanja ostane prazna ljuštura, nešto sa čime ćemo moći da se „slikamo“, jer ćemo u međuvremenu kosovsku nezavisnost priznati faktički. Kako to da nikome nije palo na pamet da bi rešenje moglo da se krije upravo u suprotnom postupanju? Moj predlog za rešenje kosovskog problema polazi od pretpostavke da u 21. veku nije bitno čija je teritorija formalno, već ko je kontroliše. Recimo, Sjedinjene Države već više od veka nisu proširile svoju državnu teritoriju, ali su u međuvremenu stavile pod kontrolu veliki deo sveta, i trenutno rade na tome da joj podvrgnu i čitav svet. Zašto ne bismo naučili nešto iz tog primera i, umesto da tvrdoglavo insistiramo da Kosovo u bilo kom rešenju mora formalno da bude deo Srbije, makar uticaj Srbije na njemu bio nula, ne uradimo obrnuto – ponudimo Albancima formalno priznanje nezavisnosti, ali pod takvim uslovima koji bi, ako budu prihvaćeni, značili da će ta nezavisnost i ostati samo formalna, jer će faktički Srbija kontrolisati Kosovo.
 
Za uslovnu nezavisnost Kosova, kao što rekoh, zalagao sam se još u vreme kada je Dačić prvi put izašao sa predlogom o podeli. Samtrao sam da treba biti realan i uzeti ono što se tada moglo dobiti, a to su bili Sever Kosova, široka autonomija za enklave i eksteritorijalnost za crkve i spomenike, demilitarizacija Kosova, zabrana ujedinjenja sa Albanijom i rešenje pitanja imovine u korist Srbije. Nakon što su se okolnosti promenile i pokazalo se da Albanci i njihovi mentori ne žele nikakav kompromis, pa ni ovaj koji bi bio više u njihovu korist, te da nam produžavanje zamrznutog sukoba ne gine, ništa nas ne sprečava da uslove pooštrimo. Jer, time ujedno gradimo platformu za ono što Srbija želi od Kosova, koju ćemo ostvariti kada se za to budu stekli uslovi. Mislim da je unutrašnji dijalog, bez obzira na njegove prvobitne motive, dobra prilika za to. Slede, dakle, moji uslovi za formalno priznanje nezavisnosti Kosova, ujedno i moj predlog rešenja kosovskog problema.
 
Prvi uslov je da se država zove Kosovo i Metohija, da bi se naglasio i njen srpski, a ne samo albanski karakter (iako je i reč Kosovo srpska, samo što to Albanci ne priznaju). Drugi uslov je – deo teritorije, ali ovoga puta ne samo Sever Kosova, koji ionako istorijski nikada Kosovu nije pripadao, već i deo kosovskog Pomoravlja. Zašto? Pa zbog sličnog geopolitičkog značaja koji ima Sever. Kao što on razdvaja Albance od većinski bošnjačkog Sandžaka, tako bi kosovsko Pomoravlje strateški razdvajalo Kosovo od Preševske doline. Priznanje nezavisnosti, dakle, može da dobije samo ovako teritorijalno krnje Kosovo i Metohija. Treći uslov jeste pomenuta široka autonomija za preostala srpska područja na KiM, po modelu Republike Srpske. Verske i kulturno-istorijske objekte bi direktno kontrolisala Srbija. KiM bi nakon toga mogli da uđu u UNESCO, jer više ne bi imali nadležost za srpsku kulturnu baštinu. Četvrti uslov je demilitarizacija – dakle nema ništa od Vojske Kosova, ali još nešto, i to je možda najvažniji uslov – povlačenje svih stranih trupa sa KiM, rasformiranje američke baze u Bondstilu i namesto nje formiranje baze Vojske Srbije, kao i prisustvo garnizona Srbije i na drugim mestima na teritoriji KiM, uključujući i pogranična područja. Ovo je ključno za kontrolu nad KiM, jer bi Srbija ispunjenjem ovog uslova faktički učinila teritoriju svojim vazalom. Peti uslov je da nema ujedinjenja KiM sa Albanijom, ali ne samo to, već i sa bilo kojom drugom susednom državom (recimo CG ili Makedonijom), dok bi sa bilo kakvom promenom granica morala da se složi i Srbija. Uz to bi se Priština posebnim ugovorom sa Srbijom odrekla pretenzija ka Preševskoj dolini ili bilo kom drugom delu Srbije. Šesti uslov je rešavanje imovinskih pitanja u korist Srbije, uz obeštećenje raseljenima i prognanima i stvaranje materijalnih uslova za one Srbe koji žele da se vrate, da to i učine. Sedmi uslov je da Srbija i KiM budu bez granice, kao u Šengenu, da imaju jedinstveno tržište i čak zajedničku valutu. To ne mora da bude dinar, već može i potpuno nova valuta – predlažem naziv kos, pošto u okruženju već ima država koje valutama daju ime po životinjama (kuna, lav).
 
Kosovo i Metohija pod ovim uslovima bili bi, dakle, samo formalno nezavisni od Srbije i u potpunosti kontrolisani od nje, što bi se ogledalo i u njihovom spoljnopolitičkom ponašanju, gde bi Srbija faktički imala pravo veta na odluke Prištine, tako da KiM recimo ne bi mogli u NATO, dok bi njihov predstavnik u UN glasao u skladu sa interesima Srbije. Naravno da će Albanci i njihovi mentori odbiti ovakav predlog, ali u tome jeste poenta – ako odbiju, imaćemo formalno pokriće da nastavimo zamrznuti sukob, ujedno ćemo ih lišiti iluzija da metodom kuvanja žabe mogu da nas navedu na faktičko priznanje nezavisnosti i potpuni gubitak kontrole nad Kosovom, a poseban značaj ovog predloga ogleda se u tome što bismo definitivno ustanovili na kakvom rešenju ćemo insistirati kada se za to budu stvorili uslovi, tj. kada se mentori Albanaca budu povukli sa Kosova. Budite sigurni da će ovaj predlog onda izgledati mnogo ostvarljivije, jer istorija pokazuje da kad god smo sa Albancima bili jedan na jedan, uvek smo uspevali da prevladamo. Oni su bili jači samo kad su imali veliku silu koja bi ih pogurala.
 
Znam koje pitanje sada sledi – ako se budu stvorili uslovi da nametnemo rešenje, zašto onda da im damo makar i formalnu nezavisnost, zašto ne bismo uzeli sve, tj. ponovo učinili Kosovo delom Srbije? Zato što bi to onda ne bi bilo rešenje, već kapitulacija Albanaca pred nama. I to nije dobro, jer doći će opet neka velika sila koja će nam uzeti Kosovo, dati njima, i tako u nedogled. Sa tim mora jednom da se stane – kao što oni ignorišu nas i naše interese kada imaju podršku velike sile, tako i mi ignorišemo njih kad ostanemo s njima jedan na jedan. A čuveni poznavalac međunarodnih odnosa Hans Morgentau rekao je da se o sopstvenom nacionalnom interesu ne može voditi računa bez vođenja o interesima drugih. Mi smo i pre Morgentaua imali našeg Dimitrija Tucovića koji je to isto imao u vidu kad su srpsko-albanski odnosi u pitanju. On je još u vreme Prvog balkanskog rata uvideo kako strane imperijalne sile koriste Albance protiv nas, zato što mi s njima nećemo i ne umemo da se sporazumemo. Uostalom, rešenje koje bi podrazumevalo Kosovo u Srbiji značilo bi i učešće milionske populacije Albanaca u našem političkom procesu, a nisam siguran da je to ono što želimo. Zar nije bolje da oni na našu politiku ne utiču, a mi na njihovu da? Kao što, ponoviću to, SAD kontrolišu mnoge druge, a oni nemaju pravo glasa u izboru njihovog predsednika. Alternativa – etničko čišćenje Albanaca sa Kosova da bi se otklonio ovaj problem – jeste nešto u čemu ja neću da učestvujem, jer kartaginsko-ustaški model nije nešto što priliči tradiciji srpskog naroda.
 
Vladimir Trapara
​

Donald Tramp je samo dva i po meseca nakon stupanja na dužnost predsednika SAD izveo neposredan vojni napad na jednu suverenu zemlju. Uradio je ono što je tri i po godine ranije u sličnoj situaciji njegov prethodnik Barak Obama pretio da će da uradi, ali se nije usudio. Setio sam se šta sam tada napisao o mogućnosti da Obama ispuni svoju pretnju. Rekao sam da bi napad koji je najavio - ograničenog karaktera, kao retalijacija za navodnu upotrebu hemijskog oružja od strane sirijske vojske i sprečavanje da se on ponovi - bio besmislen. Jer, potpuno nevezano za to je li se taj napad stvarno odigrao ili je insceniran/počinjen od strane nekog drugog, on bi bio samo izgovor za vojnu akciju čiji bi cilj bio ono što je cilj SAD u Siriji u globalu - svrgavanje Asadovog režima i instaliranje proameričke vlasti u Damasku koja bi izvela Siriju iz ruske sfere uticaja. A to se ograničenom vojnom akcijom nije moglo postići, naprotiv - moglo bi čak da bude kontraproduktivno. Moj zaključak je, dakle, bio da su postojale dve mogućnosti: ili Obama planira da se upusti u totalnu vojnu akciju protiv Sirije, ili blefira. Odmah sam upozorio na poteškoće izvođenja totalne vojne akcije, a glavna se ticala činjenice da nisam verovao da će Rusi, iako su u to vreme u Siriji imali tek jednu poluoperativnu bazu, to dozvoliti. Kasniji događaji pokazali su da sam bio u pravu. Putin je izašao u javnost sa upozorenjem da će Rusija u slučaju američke intervencije pomoći Siriju, kao što joj sve vreme i pomaže. Mi ne znamo o čemu su on i Obama tada u Sankt Peterburgu razgovarali u četiri oka, ali je s obzirom na ono što je usledilo vrlo verovatno da su se tada dogovorili o rešenju krize - odustajanju SAD od intervencije pod uslovom da Sirija preda svoje hemijsko oružje UN. Ispostavilo se, dakle, da je Obama blefirao, i kao rezultat tog blefa postigao da se njegov protivnik odrekne oružja za masovno uništenje, što bi dugoročno moglo da je učini ranjivijom u odnosu na američku intervenciju koja bi nekad u budućnosti mogla da usledi. Rusi su međutim dobili mnogo opipljiviji dobitak, i to ne dugoročno, već odmah - Asad je za izvesno vreme ostavljen na miru i u periodu koji je sledio uspeo da preokrene situaciju na bojnom polju u svoju korist. To je učvrstilo pozicije Rusije u Siriji, a ona će otvaranjem nove baze i otpočinjanjem pune vojne intervencije na strani Asada u septembru 2015. pokazati da definitivno smatra Siriju delom svoje sfere uticaja i da se Putin nije nimalo šalio kada je rekao da će joj Rusija vojno pomoći.
 
Ruska intervencija dala je rezultata i dovela do preispitivanja američke politike prema Siriji u skladu sa novom realnošću na terenu već do kraja mandata Obamine administracije, a činilo se još i više od dolaska Trampa na mesto predsednika. Pre nekoliko dana zvaničnici SAD su nedvosmisleno objavili da politika promene režima u Siriji više nije na snazi, jer je prioritet borba protiv Islamske države. I evo, već su napravili zaokret od 180 stepeni - ne samo da su ponovo počeli da konstatuju da Asad mora da ode, već su i vojno intervenisali protiv njega. I to u situaciji preslikanoj u odnosu na onu od leta 2013 - kao odgovor na navodni hemijski napad, i to pre bilo kakve istrage i traženja dokaza ko ga je i kako počinio. Kao analitičar, pošteno je da priznam da, ako sam 2013. onako dobro prozreo Obamin blef, sada ni u snu nisam očekivao da će da se dogodi ovo što se dogodilo jutros. Ono što je još tragičnije jeste da je ovo samo jedan u nizu nepredviđenih događaja koji su se odigrali u poslednja dva meseca, a koji se odvijaju mimo mojih predviđanja iznetih kada je Tramp u novembru dobio izbore - da, uprkos svim ograničenjima koja bi se pred njega mogli postaviti, nesumnjivo sledi novi pokušaj rusko-američkog približavanja nakon što on u januaru bude preuzeo vlast. Ispostavilo se da za ova dva i po meseca očekivani pokušaj ne samo da nije počeo, već se nakon jutrošnjeg događaja postavlja logično pitanje: da li je rusko-američkom približavanju u potpunosti odzvonilo? Nakon priznanja greške, ostaje da pokušam da izvadim kestenje iz vatre i ponudim zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje.
 
Da analiziramo najpre sam slučaj američkog napada na Siriju. Ovoga puta neću kao 2013. zanemariti pitanje da li je do hemijskog napada zaista došlo, jer ga iz dva razloga smatram bitnim. Prvo, dok je onda figurirala mogućnost da se napad dogodio od strane pobunjenika, sada nema sumnje da je nervni gas oslobođen dejstvom sirijske vojske, u najmanju ruku kao kolateralna šteta njihovog napada na skladište municije pobunjenika - što je verzija koju iznose i Sirija i Rusija. Drugo, sada predsednik SAD nije Obama, za koga je bilo nedvosmisleno jasno šta mu je cilj u Siriji, već Tramp, kod koga je to pitanje u najmanju ruku sporno. Zašto je bitna prva stvar? Pa zato što, ako je jasno da je sirijska vojska na ovaj ili onaj način odgovorna za stradanje civila dejstvom hemijskog naoružanja, može osnovano da se posumnja da je Rusija dozvolila Amerikancima da ovim simboličnim napadom na avio bazu u Homsu „kazne“ Asada. Kako inače objasniti ovakav sled događaja. Najpre Dimitrij Peskov juče izađe pred medije i kaže da „podrška Rusije Siriji nije bezuslovna“. Zatim se dogodi opsežan napad krstarećim raketama na vrlo značajnu bazu sirijske vojske u kojoj je bilo i ruskih savetnika. Amerikanci kažu da su Ruse upozorili o napadu da bi koliko je moguće izbegli ljudske žrtve, što Rusi ne demantuju, a minimalne žrtve (među kojima nema Rusa), pa i šteta naneta tehnici u odnosu na broj ispaljenih raketa pokazuju da su neke mere kao odgovor na upozorenje zaista i preduzete. Rusija ne mrdne prstom da eventualno pokuša da obori neku od američkih raketa, a itekako ima čime. I konačno, jutro Sergej Lavrov izađe pred medije, osudi napad kao kršenje međunarodnog prava, kaže da on nanosi dodatnu štetu već lošim rusko-američkim odnosima, ali i da se nada da neće biti „nepovratnih posledica“ po te odnose. Vratićemo se na ovo, samo da razmotrimo drugu razliku u odnosu na 2013.
 
Tramp se 2013. kada je Obama pretio Siriji intervencijom nije slagao s tim i tvrdio je da bi takva akcija morala da bude odobrena u Senatu, da bi sada on i njegovi zvaničnici kritikovali Obamu što nije dejstvovao i, kako smo videli, sami dejstvovali bez odobrenja Senata. Videli smo da Obama nije mogao da dejstvuje, jer ograničeni napad ne bi imao smisla, a neki širi, sa ciljem svrgavanja Asada, Rusija ne bi dozvolila. Tramp međutim nije započeo svoj mandat idejom da svrgne Asada. On je čak i sada, nakon incidenta sa hemijskim naoružanjem, izbegao direktan odgovor na pitanje novinara da li smatra da Asad mora da ode - kao što je rečeno, tu mogućnost su pominjali samo pojedini njegovi saradnici. Stoga se može opravdano tvrditi da bi i ograničen napad kao retalijacija za navodnu upotrebu hemijskog oružja za Trampa mogao da ima smisla, pre svega kao poruka domaćem i svetskom javnom mnjenju da će Amerika i na čelu sa njim biti verna svojim proklamovanim vrednostima kad je neophodno, nevezano za to što je na inauguraciji rekao da SAD neće biti sklone intervencionizmu. Njegov emotivni govor, u kome je kao opravdanje za napad nekoliko puta pomenuo Boga i „prelepe bebe“ stradale od hemijskog oružja, upravo je usmeren na javno mnjenje. No, za razliku od 2013. Rusija je sada vojno daleko prisutnija u Siriji, što znači da ovoga puta može da odvrati čak i ograničen napad, ili odlučno reaguje na njega ako se desi. Da li to znači da je Tramp glup ili lud što se upustio u rizik ovakve avanture, koji može da znači i direktan sukob sa Rusima? Ili je zapravo obrnuto - možda Tramp zna nešto što mi ne znamo?
 
Mislim da je u pitanju upravo ovo drugo i da je sumnja da je Tramp odlično znao da Rusija neće reagovati krajnje osnovana. Zapravo, moglo bi se reći da i Rusi i Tramp ovim napadom dobijaju. Tramp se u situaciji kada protivnici na sve načine pokušavaju da diskredituju njega i njegove saradnike, a pre svega tako što ih optužuju za veze sa Rusijom, pokazuje kao odlučniji od Obame u zaštiti američkih vrednosti i interesa na međunarodnom planu, i to baš protiv neprijatelja koga podržava Rusija. Sa druge strane, Rusi postižu nekoliko stvari. Šalju poruku Asadu, ali ne samo njemu, već i njegovom regionalnom zaštitniku Iranu, koliko su zapravo zavisni od nje, i koliko bi bili ranjivi u odnosu na Ameriku ukoliko bi Rusija propustila da ih zaštiti. Više puta sam govorio, ponoviću i sada, da Rusija u Siriji ne brani Asada, već svoju sferu uticaja - Asad je u tome samo instrumentalan, jer trenutno nema boljeg. U isto vreme, Moskva i sama poentira kod domaćeg i svetskog javnog mnjenja, osuđujući američku „agresiju“ (i usput „humanitarnu katastrofu“ u Mosulu), te dobija priliku da dodatno učvrsti svoje pozicije u Siriji otkazivanjem memoranduma sa SAD o podeli neba Sirije. Posle svega videće se da je i vuk sit i da su ovce na broju. Odgovorno predviđam, bez imalo straha da ću i ovoga puta promašiti, da Rusi neće dozvoliti novi američki napad na sirijsku vojsku, niti će Tramp takav napad hteti. No, da li ovo prećutno razumevanje Rusije i SAD u ovom slučaju daje nadu da je ipak moguće njihovo približavanje, koje bi počelo od Sirije? Bojim se da je odgovor negativan.
 
Tramp je već nakon preve dve-tri nedelje svog mandata „uhvaćen u mašinu“ tzv. „duboke države“ tj. onih delova američke elite koji se zalažu za očuvanje postojeće spoljne politike Sjedinjenih Država, usmerene na ostvarivanje svetske hegemonije i posledično neprijateljske prema Rusiji i svima onima koji hoće da ostanu suvereni. Jedan za drugim padali su njegovi saradnici koje je „duboka država“ smatrala „rusoljupcima“: Flin, Sešns, Benon. Ostali saradnici bitno su zaoštrili anti-rusku retoriku, kako i oni ne bi bili nove žrtve. Sama činjenica da je Tramp morao da odstupi od onoga što je govorio na inauguraciji i napadne Siriju ne čekajući da se išta vezano za navodni hemijski napad rasvetli, a da bi se opravdao pred javnošću da i on nije „rusoljubac“, govori nam o tome koliko je nemoćan u kandžama neokonzervativno-liberalnoimperijalističko-hegemonističko-rusofobične klike. Rusija mu je u tome sada pomogla, ali kao što vidimo učinila je to zato što ima i neke druge interese. Više mu neće pomagati, jer nema razloga da to čini ako je on nemoćan da joj isporuči ustupke koje očekuje. To će se najpre ogledati u Siriji, gde neće biti očekivane zajedničke borbe protiv Islamske države i rada na trajnom političkom rešenju. Lično smatram da su Islamskoj državi dani odbrojani, ali do toga će doći tako što će se Rusija i SAD sa svojim pulenima odvojeno boriti protiv nje, kao što su i do sada činili. Od političkog rešenja na duži rok nema ništa, jer Tramp tek sad ne sme da prihvati Asada kao deo rešenja, niti da se obaveže na bilo šta što bi značilo da Siriju definitivno prepušta ruskoj sferi uticaja. A Rusija sa svoje strane neće prihvatiti ništa manje od toga. U Ukrajini su šanse za sporazumevanje još i manje, i nije slučajno da su najžešće antiruske poruke nove administracije u poslednje vreme bile date baš povodom ukrajinskog pitanja. Konačno, ne vidim mogućnost da Tramp odustane od treće faze protivraketnog štita u Poljskoj, tako da nakon njegovog instaliranja (po planu sledeće godine) možemo da očekujemo još i veće zaoštravanje odnosa dveju sila.
 
Ljudski je pogrešiti, ali i priznati grešku. Kao analitičar, nisam smeo da dozvolim da „wishful thinking“ utiče na moju sposobnost naučnog predviđanja. Poverovao sam da Tramp može da nadjača „duboku državu“ i nametne promenu velike strategije u spoljnoj politici Vašingtona, ali se ispostavilo da on ni nema veliku strategiju. On izgleda ima strategiju samo da se zadrži u fotelji, kako ne bi poput Flina, Sešnsa ili Benona pre kraja mandata izleteo iz nje. Ustupci „dubokoj državi“ na planu spoljne politike su najmanje što može da učini. Pa još ako to i Rusiji odgovara da bi homogenizovala svoju političku scenu i učvrstila sferu uticaja - a jutrošnji događaj je pokazao da itekako odgovara - neće skoro biti približavanja Moskve i Vašingtona. Međutim, postoji svetlo na kraju tunela. Amerika će svoju politiku pre ili kasnije morati da promeni, jer u uslovima promene u odnosu snaga u svetu hegemonistička politika na duži rok nije održiva. Ispostavilo se da je bilo prerano tome se nadati za vreme Trampovog mandata, ali istorija će kad-tad doći po svoje.
 
Vladimir Trapara
​

U prvom delu teksta bilo je reči o spoljnim i unutrašnjim činiocima koji će uticati na perspektive četvrtog po redu pokušaja rusko-američkog približavanja, onoga koji se očekuje nakon inauguracije predsednika Trampa. U drugom delu teksta prelazi se na mogućnosti rešavanja konkretnih pitanja oko kojih se dve sile sukobljavaju.
 
Da ne bude zabune vezane za prvi deo teksta, za uspeh približavanja Rusije i Sjedinjenih Država ne smatram neophodnim, niti očekujem da bi se skoro moglo desiti da njihovi identiteti o kojima sam govorio postanu kompatibilni, a pogotovo se to odnosi na sisteme vrednosti kao bitan element identiteta. Radikalno suprotne reakcije Putina i Trampa na smrt Fidela Kastra, na primer, svedoče o tome da postoje neke nepomirljive razlike u načinu na koji elite dveju sila poimaju stvarnost, i da one ne mogu lako da se izbrišu. Ali to se ni ne traži – dovoljno je da se SAD, ne odustajući od svog identiteta i sistema vrednosti, preorijentišu na alternativnu varijantu nacionalnog interesa i napuste veliku strategiju dominacije u korist strategije ofšor uravnoteživanja. U tom slučaju njihova spoljna politika postaće kompatibilna sa ruskom u onoj oblasti koja je i odgovorna za sukob dveju sila – u pogledu vizije upravljanja svetom, gde su se dosad sukobljavale dve ideje, američka o svetskoj hegemoniji jedne sile i univerzalnom sistemu vrednosti, i ruska o koncertu velikih sila i pluralizmu i konkurenciji vrednosti. Sirija će biti prvi test promene američke spoljne politike.
 
Da je Hilari Klinton pobedila, sva je prilika da bi se građanski rat u Siriji i posledično haos na njenom tlu nastavili u nedogled. Ovo zato što bi Hilari na mestu predsednika nastavila i dodatno radikalizovala sprovođenje velike strategije dominacije u svojoj liberalno-imperijalističkoj varijanti. Prema ovoj strategiji, Bašar el Asad neizostavno mora da ode i bude zamenjen američkom marionetom, jer je: blizak Rusiji i Iranu, silama koje zagovornici ove koncepcije vide kao rivale SAD, te njihov uticaj u Siriji treba eliminisati; njegova vladavina vrednosno inkompatibilna američkoj viziji (kao uostalom i poreci u Rusiji i Iranu). Liberalni imperijalisti se ne bi smirili dok ovaj posao ne završe. Čak i ako im loše ide (kao što je trenutno slučaj), u tome bi videli privremenu anomaliju koju će Amerika kao „izuzetna“ nacija pre ili kasnije da prevaziđe, jer istorija navodno radi za nju. Svaki kompromis na koji bi Vašington na čelu sa Hilari ili nekim sličnim sklopio sa Rusijom bio bi taktički i privremen – dok se ne stvore bolji uslovi za nastavak ofanzive (ovo je bio slučaj sa čitavim Obaminim „resetovanjem“, na primer). Amerikanci bi tukli Islamsku državu iz vazduha na području istočne Sirije koje im je Rusija već prepustila, ali ne bi išli do kraja, jer bi onda izgubili dobar izgovor da se mešaju u sirijski sukob, te bi istok Sirije ostao u konstantnom stanju haosa (kao što je dobar deo teritorije Iraka ostao nakon američkog povlačenja). A mešali bi se koliko mogu i u zapadnom delu koji kontrolišu Rusija i Asad, tako što bi nastupali u ime fantomskih „umerenih“ pobunjenika, a zapravo pomagali ekstremiste koji bi izvodili terorističke akcije duboko u pozadini protivnika. Rusiju bi pritiskali sankcijama povodom navodnih zločina nad civilima i humanitarne katastrofe. Uveli bi zonu zabranjenog leta nad jednim delom Sirije, koji bi verovatno bio nešto veći od onog koji im Rusi dopuštaju, što bi stvorilo opasnost od incidenata sličnih turskom obaranju ruskog aviona i povećalo šanse za izbijanje Trećeg svetskog rata.
 
Tramp bi, ako se preorijentiše na strategiju ofšor uravnoteživanja, mogao neke stvari po pitanju Sirije iz korena da promeni. On voli Asada koliko i Kastra – smatra ga brutalnim diktatorom, totalno inkompatibilnim sa sistemom vrednosti koji baštine SAD. Ali, to ne znači da SAD moraju Asada neizostavno da silom skinu sa vlasti i zamene ga svojom marionetom, jer je u strategiji ofšor uravnoteživanja Sirija relativno nebitna država za nacionalni interes i bezbednost Amerike. Uticaj Rusije i Irana u njoj se može tolerisati, jer ne predstavlja pretnju da neka od ovih sila ostvari regionalnu hegemoniju. Naprotiv, Asad, Rusija i Iran su korisni saveznici protiv stvarne pretnje, a to je islamski ekstremizam, oličen u Islamskoj državi i Al Nusri, koje treba poraziti do kraja. Kao što je Ruzvelt sarađivao sa Staljinom da bi se porazio nacizam, sarađivaće i Tramp sa Putinom po ovom pitanju. A to znači da će rat kroz nekoliko meseci biti završen i da će mapa Sirije izgledati tako da će veći deo Sirije biti ostavljen ruskoj i iranskoj sferi uticaja, dok će Amerikancima i njihovim regionalnim saveznicima (Turskoj i Saudijskoj Arabiji) ostati oblasti na severu i istoku zemlje. I to je zagovornicima strategije ofšor uravnoteživanja dovoljno, jer po njima (pogledati npr. o čemu govori Džon Miršajmer) ključni interes SAD na Bliskom istoku su energenti. Sirija nije bogata energentima koliko su zalivske zemlje, ali bi preko njene teritorije trebalo da prođe gasovod koji bi spojio Zaliv sa Turskom i dalje Evropom, i to baš preko onog dela koji bi Amerikanci nakon dogovora sa Rusima kontrolisali (dolina Eufrata). Naravno, nisu ni Rusi naivni, znaju oni da im je taj gasovod konkurencija, ali i da Amerikancima neće biti lako da ga naprave. To se ne može uraditi bez turskih, sirijskih i iračkih Kurda, a već sa Turskom SAD imaju protivrečne poglede na to kako rešiti kurdsko pitanje. No, to je stvar budućnosti i konačnog političkog rešenja za Siriju, koga nikada ne bi bilo da je Hilari pobedila, a sa Trampom se barem očekuje da se krvavi rat definitivno završi i da ljudi prestaju da ginu i iseljavaju se, dok bi se na političkom rešenju radilo postepeno i u dogovoru velikih i regionalnih sila i lokalnih aktera.
 
Drugi test biće Ukrajina. Ova zemlja pocepana je onog trenutka kada su političke snage koje predstavljaju zapadne Ukrajince uz podršku SAD i nekih evropskih država izvele nasilni prevrat i pokušale svoju ekstremno prozapadnu i rusofobičnu političku viziju da nametnu istočnim Ukrajincima. Kako je krajnji cilj strategije dominacije da i u samoj Rusiji dođe do promene režima, stavljanje Ukrajine sa sve Krimom pod kontrolu je samo jedna etapa u tom pravcu i sva je prilika da bi, da je Hilari pobedila, Vašington nastavio da insistira na tome. Sukob bi ostao zamrznut, eventualno bi se povremeno odmrzavao, ali ne bi bio rešen dogod je Rusija odlučna da brani svoje pozicije u istočnim delovima Ukrajine. Trampova preorijentacija na strategiju ofšor uravnoteživanja uslovila bi i potpuno nov pristup Ukrajini. Više ne bi bilo neophodno da ova zemlja bude u američkoj sferi uticaja, jer su Amerikanci i bez nje već toliko prodrli na istok Evrope da Rusija sve i da „poklopi“ celu Ukrajinu ne bi zapretila hegemonijom na kontinentu, a kamoli ukoliko se Ukrajina iznova neutralizuje po modelu „tampon države“ između Rusije i Zapada. Ovo će se, po mom mišljenju, za vreme Trampovog mandata verovatno i desiti. Izbori u Ukrajini planirani su za kroz par godina, ali zbog konstantnih trvenja među samim majdanovskim revolucionarima nisu isključeni ni prevremeni. Prirodno je da istočni delovi zemlje glasaju za snage nastale iz Janukovičeve Partije regiona (tako je bilo i na poslednjim izborima), koje će pre ili kasnije dovoljno ojačati da zatraže promenu aktuelnog političkog kursa zemlje u pravcu neutralnosti. Ovome bi prethodilo uskraćivanje američke podrške ekstremno antiruskim snagama koje trenutno vladaju zemljom, a omogućilo bi kompromisno rešavanje sukoba u Donjecku i Lugansku mirnim povratkom ovih oblasti u sastav Ukrajine, ali uz široku autonomiju i za te i za druge istočnoukrajinske oblasti i sticanje prava veta nad spoljnopolitičkim kursom zemlje. Jedino bi preostalo pitanje šta će biti sa Krimom. Mišljenja sam da ni Tramp neće priznati njegovo prisajedinjenje Rusiji, ali to Rusija neće ni tražiti – biće dovoljno da ga Vašington toleriše i da prihvati da pregovara o političkom rešenju za Ukrajinu nezavisno od pitanja Krima. Sa druge strane će i Rusija tolerisati da joj SAD ostave nekakve simbolične ekonomske sankcije baš po pitanju Krima (nekakav „spoljni zid“ sankcija, kakav su ostavili Srbiji nakon Dejtona), ako bi deo sankcija koji se odnosi na Donjeck i Lugansk, odnosno sprovođenje odredaba sporazuma u Minsku, bio skinut.
 
Pitanje proširenja NATO na istok bilo bi treći test i velika prilika da baš na ovom pitanju Vašington načini odlučujući korak ka uspehu približavanja sa Moskvom. Pobeda Hilari i opstanak strategije dominacije značio bi da se proširenje NATO na istok ne bi zaustavilo do kineskih granica, tj. dok u članstvo ne budu primljene sve bivše sovjetske republike, kao i ono što bi postale „bivše ruske republike“ nakon što bi sama Rusija prema planovima Bžežinskog i sličnih bila rasparčana na više delova. U strategiji ofšor uravnoteživanja NATO bi se sveo isključivo na odbrambeni savez (a Tramp je najavio da bi čak i za tu svrhu saveznici trebalo ravnomernije da podnose troškove). Trenutni teritorijalni obuhvat NATO je takav da on apsolutno omogućava odbranu američkih interesa u Evropi. Protiv ovakvog NATO njih niko spolja ne može ugroziti, te ne postoji nikakva defanzivna logika koja bi opravdala dalje širenje saveza na istok. To znači da bi na čelu sa Trampom bilo očekivano da Amerika odustane od daljeg proširenja, pa čak i da dozvoli eventualni izlazak neke od manje značajnih evropskih država iz NATO (ako ne i da izbaci neku koja ne izdvaja dovoljno novca za odbranu). Proširenje NATO verovatno bi ostalo moguće samo na par državica na Zapadnom Balkanu, ali na njemu Vašington ne bi insistirao kao do sada. Ovo se odnosi i na Crnu Goru, koja je već u predvorju NATO. Ukoliko bi Rusija nastavila da se odlučno protivi njenom članstvu (ali samo ukoliko je to protivljenje stvarno, a ne uzrokovano potrebom da se u kontekstu aktuelnog sukoba negativno reaguje na svaki američki potez, pa makar on ne ugrožavao neposredne ruske interese), mišljenja sam da bi Putin mogao da ubedi Trampa da Crnoj Gori zatvori vrata. Ključni argumenti bi bili: potpuna nevažnost Crne Gore za NATO sa stanovišta strategije ofšor uravnoteživanja (dok bi u strategiji dominacije imala svrhu u potpunom zatvaranju Srbije kao percipiranog lokalnog protivnika); protivljenje većine naroda u Crnoj Gori (uključujući i ceo konstitutivni srpski narod) članstvu u NATO, što bi Amerikancima stvorilo nepotreban problem u smislu savladavanja otpora onome što bi bilo viđeno kao njihova okupacija. Srbija bi iz odustajanja NATO od prijema Crne Gore imala verovatno najveću kolateralnu dobit od rusko-američkog približavanja.
 
Konačno, Rusija se ne protivi samo proširenju NATO u smislu prijema novih članica, već i širenju vojne infrastukture na već primljene istočne članice. Vrsta infrastrukture koja predstavlja rak-ranu rusko-američkih odnosa u poslednjih desetak godina jeste protivraketna odbrana. Tramp će ostati veran protivraketnoj odbrani u Evropi kao sredstvu koje bi onemogućilo eventualne nove članice nuklearnog kluba da ugroze američke saveznike nuklearnim oružjem. No, problem je u tome što dosadašnji planovi o raspoređivanju protivraketnog štita uopšte nisu bili motivisani opasnošću od novih nuklearnih sila, već su bili upereni protiv pre svega taktičkih nuklearnih kapaciteta Rusije. O tome pre svega govori njihova geografska lokacija. Bušov plan o štitu u Češkoj i Poljskoj naišao je na momentalno protivljenje Rusije, jer nije postojala logika po kojoj bi na tlu tih država trebalo rasporediti odbranu od iranskih raketa. Obama je zato u toku „resetovanja“ odustao od ovog plana i zamenio ga drugim, faznim, čije su prve dve faze podrazumevale raspoređivanje manje sofisticiranih elemenata protivraketne odbrane u državama koje se nalaze nešto južnije – Turskoj i Rumuniji. U trećoj fazi (planiranoj za 2018) predviđeno je postavljanje znatno sofisticiranijih elemenata u Poljskoj, a to Rusija ne može da prihvati. Ukoliko žele približavanje s njom, Sjedinjene Države moraće ili da potpuno odustanu od treće faze, ili da je premeste nekud južnije. Da je Hilari pobedila, to se sigurno ne bi desilo. Sa Trampom to postaje moguće i očekivano.
 
Ako ishod po ova četiri pitanje bude povoljan, sva je prilika da će takav biti i ishod ukupnog približavanja SAD i Rusije. To ne znači da dve zemlje, kao međusobno nezavisne velike sile inkompatibilnih nacionalnih identiteta, ne bi zadržale neki stepen rivalstva. Ali bi taj stepen bio manji nego stepen rivalstva svake od njih u odnosu na neke treće aktere. U prilog tome deluje čista geopolitika. Supersili hegemonu na zapadnoj hemisferi najlakše će biti da sprovodi strategiju ofšor uravnoteživanja u savezu sa velikom silom iz evroazijskog hartlenda, a protiv ekspanzionističkih sila rimlenda, koje bi upravo ugrožavanjem hartlenda zapretile uspostavljanjem evropske/azijske/evroazijske hegemonije. Sa druge strane, i Rusiji odgovara da iz ovog razloga imaju uz sebe jake SAD i pomognu im da neka od rivalskih sila rimlenda ne ugrozi njihovu hegemoniju na zapadnoj hemisferi. To je Rusija već činila u prošlosti, kada je podržavala SAD protiv Velike Britanije i u Ratu za nezavisnost i u Građanskom ratu. Sa svoje strane, SAD su u oba svetska rata pomagale Rusiji da se odupre nemačkoj agresiji. Ako u perspektivi islamski ekstremizam i možda Kina postanu nova pretnja sa rimlenda, istorija bi se mogla ponoviti. Ali nadajmo se da ovoga puta neće biti potrebno voditi svetski rat, već bi SAD i Rusija na vreme obuzdali ekstreme i zajednički sa drugim moćnim globalnim i regionalnim akterima radili na uspostavljanju mirnijeg, stabilnijeg, pravednijeg i prosperitetnijeg sveta. Neka Tramp i Putin, kao što piše na onom crnogorskom bilbordu, od januara 2017. počnu zajedno da rade na tome da učine svet velikim.
 
Vladimir Trapara
​

Dve nedelje nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD deluje gotovo izvesno da će se ostvariti nešto su mnogi od nas koji su navijali za njega priželjkivali u slučaju da on postane predsednik – novi pokušaj približavanja Sjedinjenih država i Rusije. Ako su iz Trampovog vokabulara nakon izbora naprasno nestale neke izjave koje je davao u toku kampanje, a koje se tiču unutrašnje politike (npr. najave hapšenja Hilari Klinton, zabrane doseljavanja muslimana i slično), izgleda da on definitivno ostaje pri ključnim spoljnopolitičkim opredeljenjima koja je iznosio. Jedno od njih tiče se upravo normalizacije odnosa sa Rusijom, nakon što su oni u toku drugog mandata Baraka Obame pali na najnižu tačku posle Hladnog rata (a u nekim aspektima verovatno i niže). Američki mediji požurili su da za ovu normalizaciju upotrebe Obamin izraz kojim je kršten prethodni pokušaj približavanja dveju sila – „resetovanje“. Dobro je što ih je Tramp u startu sasekao u toku intervjua Njujork Tajmsu, rekavši da ne bi hteo da koristi taj izraz, s obzirom na ono što je u odnosima Moskve i Vašingtona usledilo nakon njegove prethodne upotrebe. Upravo u izrazu „resetovanje“ leži dobar deo odgovora zašto njime nazvan pokušaj rusko-američkog približavanja (na kome sam ja doktorirao) nije uspeo. Ispostavilo se da „resetovati“ odnose za Obamu i njegovu elitu ima bukvalno značenje „vraćanja na početak“, i to ne na bilo koji, već na početak posthladnoratovskog perioda kada je Rusija na čelu sa Borisom Jeljcinom i „Mr. Yes“ Kozirjevim delovala krotko i poslušno, spremna da ispuni svaki po njene interese štetan zahtev samoproglašenog pobednika u Hladnom ratu. Odbijanje Trampa da eru odnosa sa Rusijom koju namerava da započne nazove „resetovanjem“ daje nadu da on za razliku od Obame želi istinsko približavanje dveju sila na ravnopravnim osnovama. No, osim njegove želje mnogo je činilaca koji će uticati na ishod ovog četvrtog po redu pokušaja rusko-američkog približavanja u posthladnoratovskom periodu. Nauka o međunarodnim odnosima odavno je osmislila matricu za analizu ovih činilaca, koja se sastoji od tri nivoa – pojedinačnog, državnog i sistemskog.
 
Pošto sam pomenuo Trampovu želju, krenućemo od pojedinačnog nivoa. Na njemu se nalaze pojedinci koji imaju moć da donose odluke o spoljnoj politici, a to Tramp i njegov ruski kolega Putin svakako jesu. Topao lični odnos njih dvojice u najavi itekako može da pruži pozitivan doprinos odnosu njihovih država. Karakteristično za sva tri dosadašnja pokušaja pribižavanja Rusije i SAD jeste da su se oni zbili među predsednicima koji su imali ovakav lični odnos: Jeljcin i Klinton, Putin i Buš, Medvedev i Obama. Sa druge strane, lična netrpeljivost Obame i Putina (i to pre svega Obame prema Putinu), izražena čak i u njihovim grimasama i gestikuliranju pri susretima, dodatno je doprinela kvarenju odnosa koje je usledilo nakon neuspeha „resetovanja“. Za razliku od Džordža Buša, Trampa sa Putinom spaja i kompatibilnost političkih ideja, i to ne samo spoljnopolitičkih. Štaviše, teško da je ikada u istoriji postojao ovakav stepen slaganja ruskog i američkog vladara u pogledu na svet, iako se razume da je to slaganje daleko od apsolutnog.
 
Stupanje na teren političkih ideja vodi nas ka drugom, državnom nivou. Pojedinac, predsednik ili neki drugi spoljnopolitički odlučilac, može da ima ove ili one ideje, ali mora da vodi računa i o jednoj kategoriji koja je trajnija od tih ideja, a to je nacionalni interes. Nacionalni interes, pak, počiva na jednoj još trajnijoj kategoriji, a to je identitet države, koji se formirao postepeno pod uticajem činilaca geografije i istorijske tradicije. Ono što jedna država jeste (identitet) određuje ono što joj treba (interes), a nijedna država ne može lako da pobegne od onoga što jeste. Srbija, na primer, u toku devetnaestog veka formirala je svoj identitet kao nacionalna država Srba na prostoru dveju imperija (Osmanlijske i Habzburške), odakle je proizašao njen interes da sve Srbe na tom prostoru oslobodi i ujedini u jednu državu. Opstanak ovog identiteta do danas nalaže da je savremeni nacionalni interes Srbije da štiti Republiku Srpsku, jer bi se odricanjem od nje odrekla i same sebe. Problem između Rusije i SAD je u tome što dve zemlje imaju izrazito inkompatibilne identitete. Identitet Rusije jeste identitet jedne multietničke imperije formirane na nebezbednom evroazijskom razmeđu, gde se jaka država istorijski nametnula kao garant jedinstva društva i njegovih pojedinačnih i kolektivnih vrednosti iznutra, te kao velika sila koja kroz ravnopravni odnos sa drugim velikim silama konstantno traži kombinaciju za bezbednost spolja. Identitet SAD formirao se kao identitet jednog „melting pot“ društva koje poništava kolektivne različitosti u ime sistema vrednosti zasnovanog na individualizmu kao vrhovnom načelu, i to na relativno bezbednoj zapadnoj hemisferi gde Amerikanci nikad nisu imali potrebu usklađivanja sa susedima na ravnopravnim osnovama da bi opstali. Dubinski uzroci rusko-američkog sukoba leže upravo u ovoj identitetskoj inkompatibilnosti: s jedne strane, to je sukob individualističkog i kolektivističkog načela kao osnove sistema vrednosti; sa druge je to sukob vizija svetskog poretka, one o svetskoj hegemoniji zasnovanoj na univerzalnim vrednostima (koju zastupaju SAD), i one o koncertu velikih sila koje ravnopravno upravljaju svetom u kome vladaju pluralizam i konkurencija vrednosti. Sa identitetima kakve poseduju, izgleda da su SAD i Rusija predodređene za dugotrajni sukob, gde alternativne ideje različitih predsednika imaju ograničenu mogućnost uticaja da se taj sukob makar ublaži. Ali postoji i olakšavajuća okolnost.
 
Naime, ostvarivanje hegemonističkog svetskog poretka i velika strategija dominacije u njegovoj funkciji nije jedina varijanta nacionalnog interesa SAD koja može da proizađe iz njihovog identiteta. Alternativa – svetski poredak u kome neko drugi neće postati hegemon – takođe je u skladu s njim. Ravnoteža snaga u Evropi i Aziji, a hegemonija samo na zapadnoj hemisferi, kako bi se obezbedio „izuzetni“ američki sistem vrednosti, suština je ove varijante nacionalnog interesa. Po njoj današnja Rusija nikako ne bi mogla da bude protivnik SAD, jer ne preti hegemonijom, ni u Evropi, ni u Aziji. O ovim dvema varijantama nacionalnog interesa pisao je svojevremeno Hans Morgentau, izjašnjavaju se u prilog ove druge, kao po njemu jedine prave varijante nacionalnog interesa SAD. Pre svetskih ratova je na ovako shvaćenom nacionalnom interesu SAD počivala velika strategija izolacionizma, da bi nakon saznanja da svet više nije tako veliki i da Amerika na svojoj zapadnoj hemisferi ne bi bila bezbedna u slučaju da neka druga velika sila ostvari hegemoniju u Evroaziji, ustupila mesto velikoj strategiji selektivnog angažovanja, odnosno ofšor uravnoteživanja. Primena ove strategije znači da se SAD angažuju na evroazijskom kopnu samo selektivno – u određenim oblastima i situacijama, kad se proceni da postoji opasnost da neka rivalska velika sila uspostavi regionalnu hegemoniju, pa je treba uravnotežiti. U svetskim ratovima i Hladnom ratu SAD su sprovodile upravo ovu veliku strategiju, sprečavajući najpre Nemačku i Japan, a zatim Sovjetski Savez i Kinu, da uspostave regionalne, ili čak širu evroazijsku hegemoniju. Ipak, sve vreme je u pozadini bila prisutna i druga varijanta nacionalnog interesa – najpre u Vilsonovoj viziji „sveta slobodnog za demokratiju“, a zatim i u strateškom dokumentu sa početka Hladnog rata (NSC-68 iz 1950) u kome se govorilo da bi u interesu SAD, čak i kad ne bi postojao Sovjetski Savez, bilo da razviju „zdravu međunarodnu zajednicu“. Uzrok zašto je ova varijanta nacionalnog interesa došla do izražaja u posthladnoratovskom periodu, a velika strategija dominacije bacila u zapećak strategiju ofšor uravnoteživanja, leži na trećem, sistemskom nivou analize.
 
Ključni činilac na sistemskom nivou je raspodela moći u međunarodnom sistemu. Raspadom Sovjetskog Saveza ona je od bipolarne postala unipolarna, sa SAD kao jedinim polom moći. Upravo je ova nadmoć nad drugim akterima međunarodnih odnosa bacila Vašington u iskušenje da pokuša da ostvari svoju hegemonističku varijantu nacionalnog interesa, usled odnosa snaga ranije neostvarivu, tj. da u isto vreme učini svet „slobodnim za demokratiju“ i razvije „zdravu međunarodnu zajednicu“. Na čelu američke spoljnopolitičke elite smenjivale su se zagovornici ove vizije, samo u kozmetičkim različitim verzijama: liberalni imperijalisti (za vreme Klintona i Obame) i neokonzervativci (za vreme Buša). No, vrlo brzo se pokazalo da je ideja o svetskoj hegemoniji neostvariva čak i u unipolarnom poretku. Druge velike sile, iako manje moćne od SAD, Kina i Rusija, odbile su da se pokore američkoj hegemoniji. Rusija je pokazala spremnost i sposobnost da vodi i ratove da bi odbranila svoj status. Ekonomski i vojni rast Kine pre ili kasnije odvešće u novu bipolarnost. Nuklearno oružje čini one koji ga poseduju neranjivim, a žilavost otpora čak i malih tradicionalno nepokornih naroda privodi američku elitu spoznaji o ograničenoj upotrebljivosti oružane intervencije za hegemonističke ciljeve. Čak i na planu „meke moći“ američki hegemonizam ne može više da probija barijere kao što je mogao devedesetih prošlog veka, jer je liberalna ideologija (poput komunističke i fašističke pre nje) doživela očigledan neuspeh u zadovoljenju potreba ljudi, čak i u samim SAD kao svom jezgru (izbor Trampa je jedna od posledica ovog neuspeha). Samo dve neuspele vojne akcije (u Iraku i Avganistanu) i izbijanje svetske ekonomske krize bili su dovoljni da se Obama odluči za „resetovanje“. Sada su uslovi za sprovođenje velike strategije dominacije još gori, pa Tramp ima priliku da spoznaju toga (koju očigledno poseduje) pretoči u pravo približavanje sa Rusijom. Šta je potrebno da se to izvede?
 
Najpre, da se Tramp izbori sa opozicijom unutar SAD koja bi ostala privržena strategiji dominacije. Otežavajuća okolnost je u tome što je ova opozicija posebno snažna unutar same Republikanske stranke, kojoj sam Tramp, pripada, a koja ima većinu u oba doma Kongresa. Tramp će morati da pravi kompromise s ovom većinom već pri imenovanju svojih saradnika. Ovih dana se govori o mogućnosti da jedan od takvih kompromisa bude imenovanje Mita Romnija za državnog sekretara, a kako se može očekivati da približavanje sa Rusijom sprovodi čovek koji je istu okarakterisao kao geopolitičkog neprijatelja SAD broj jedan? Naravno, dogodilo se to u jeku predizborne kampanje 2012, dok Obamino „resetovanje“ još nije bilo odumrlo, a sam Obama najavljivao „fleksibilnost“ pema Rusiji nakon izbora, pa se ovaj Romnijev napad na Rusiju može shvatiti kao prosto kontriranje Obaminoj politici prema njoj. Nakon što je Obama zaoštrio odnose sa Rusijom do maksimuma, ko zna, možda i Romni napravi kopernikanski zaokret u suprotnom smeru. Ako je Obama svojevremeno „disciplinovao“ Hilari, možda Tramp uspe Romnija, ali bi svakako bilo sigurnije da za državnog sekretara odabere neku ličnost manje kompromitovanu rusofobijom. Kad jednom bude odabrao administraciju i krenuo putem približavanja sa Rusijom, imaće dovoljno mogućnosti da kroz svoja spoljnopolitička ovlašćenja i donošenjem izvršnih sporazuma koje Kongres ne može da anulira prostom većinom, zaobilazi rusofobične krugove u istom.
 
Političkom procesu u SAD ne posvećujem veću pažnju bez razloga. Sjedinjene Države i njihova politika su pretežno odgovorne za neprijateljstvo sa posthladnoratovskom Rusijom, tako da su političke promene u Vašingtonu neophodan uslov približavanja sa Moskvom. No, to ne znači da politiku Rusije, odnosno Putina, uzimam zdravo za gotovo kao stabilan činilac jednačine. Ima i Putin svoju opoziciju, a nju ne čine samo liberalni prozapadni krugovi, koji nakon izbora Trampa dolaze u opasnost da „izgube posao“. Putin je ugrožen i „zdesna“, od strane nacionalista, evroazijaca, civilizacionista, duginovaca – da pomenem samo neke od izraza koji se koriste za antizapadne krugove koji se verovatno ne bi složili sa mnom da interesi Rusije i Sjedinjenih Država mogu da postanu kompatibilni samom činjenicom da se u SAD promenila koncepcija nacionalnog interesa i velika strategija. Aleksandar Dugin se jednako kao Putin obradovao Trampovoj pobedi, ali ne iz istih razloga. Dok za Putina Trampov izbor znači mogućnost ostvarenja ideje o koncertu velikih sila i potvrde postojeće sfere ruskog uticaja, Dugin u mogućem povlačenju Amerike vidi mogućnost za napredovanje Rusije u svojoj antiglobalističkoj i antiliberalnoj „civilizatorskoj“ misiji „oslobađanja“ Evrope i sveta od vrednosti koje nameće današnji Zapad. Putin bi se zadovoljio novom Vestfalijom – odustajanjem SAD od vladavine svetom onako kako su se Habzburzi 1648. pomirili da ne mogu vladati Evropom i priznali načelo „čija je zemlja, onoga je i vera“. Dugin bi sopstvenu „veru“ da proširi i izvan granica aktuelne ruske sfere uticaja. Uporedio bih odnos Dugin-Putin sa odnosom Trocki-Staljin, gde je prvi svrhu Sovjetske Rusije video u izvozu revolucije po svetu, dok je drugi smatrao da nacionalni interes Sovjetskog Saveza treba da bude ispred ideologije. Zbog svega ovoga ne bih se jednoznačno složio sa onima koji govore da talas političkih dešavanja u Evropi nakon Trampove pobede (predsednički izbori u Moldaviji i Bugarskoj, primarni izbori kod degolista u Francuskoj) apsolutno ide na ruku Putinu. Putin mora da pazi da na ovom talasu pobeda „anti-establišment“ snaga ne bude i on ugrožen od strane pripadnika svoje sopstvene elite koji i njega samog vide kao deo tog istog establišmenta.
 
Ukoliko Tramp i Putin budu odoleli unutrašnjoj opoziciji i čvrsto držali dizgine spoljnih politika svojih država, rusko-američko približavanje biće na dobrom putu. Zajedničko zaustavljanje građanskog rata u Siriji po svoj prilici biće prva značajna etapa u tom približavanju, nakon čega bi sledilo i rešavanje drugih spornih pitanja između dveju sila, ali o tome u drugom delu ovog teksta, koji uskoro sledi.
 
(nastaviće se...)
 
Vladimir Trapara
​