(U prethodnom delu članka bavio sam se odsustvom prave debate u Srbiji o ulasku ili neulasku u NATO, analizom koja je pokazala da NATO i danas jeste klasičan vojni savez (s tim što je pored defanzivnog postao i ofanzivni) i utvrdio da se svaka država rukovodi dvama kriterijumima za pridruživanje nekom savezu – defanzivnim i ofanzivnim. Sada nastavljam dalje, da bih pokazao šta to znači za Srbiju i njeno eventualno pridruženje NATO).

Defanzivni motiv podrazumeva želju države da se ulaskom u savez zaštiti od neke pretnje. Razume se da bi, kako bi sklapanje defanzivnog saveza uopšte postalo moguće, ta pretnja morala da bude zajednička svim članicama saveza – one moraju da se osećaju ugroženo od istog aktera. Na primer, kada je osnovan NATO, sve njegove članice osećale su manje ili više izraženu pretnju od Sovjetskog Saveza. Da li Srbija i države članice NATO danas imaju tu zajedničku pretnju koja bi opravdala pridruženje Srbije ovom savezu? Drugim rečima, da li se Srbija danas oseća ugroženo od nekog, od koga bi NATO bio zainteresovan i kompetentan da je štiti? Ja takvu pretnju Srbiji ne vidim, dok u isto vreme mogu da razumem sve ostale novopridošle članice NATO u periodu od 1999. na ovamo, kao i one države koje mu teže. Jasno mi je da su sve države bivšeg Varšavskog pakta, kao i neke bivše sovjetske republike, pri ulasku u NATO između ostalog bile motivisane strahom od Rusije, radi čijeg obuzdavanja NATO izvorno i jeste bio formiran. Loše iskustvo nekih od tih zemalja sa Rusijom čak se ne svodi samo na sovjetsko doba, već i na znatno ranije istorijske periode (kao u slučaju pribaltičkih zemalja, Mađarske i Poljske).

Iako lično mislim da je strah tih zemalja od današnje Rusije preuveličan i iracionalan, poštujem njihovo pravo da ga osećaju i budu član saveza za koji misle da ih može odbraniti, jer shvatam istorijsku opravdanost duboke ukorenjenosti rusofobije u ovim zemljama. Ali, isto tako bih voleo da i te zemlje poštuju pravo Srbije na sopstveno viđenje pretnji kojima je izložena i eventualno priključenje nekom vojnom savezu. Što nažalost nije slučaj, jer kad god sam razgovarao s nekim iz pomenute grupe istočnoevropskih zemalja, gotovo uvek sam nailazio na nerazumevanje kako je moguće da mi Srbi ne posmatramo Rusiju u maniru filmova o agentu 007, kao što je oni posmatraju. Razlog je jednostavan – Srbija nikada u istoriji nije imala loše iskustvo sa Rusijom kao pomenute zemlje. Rusi nikada nisu ratovali protiv nas, niti nas okupirali. Nisu nam čak ni pretili, ako izuzmemo epizodu sa Informbiroom, koja je bila više međupartijski, nego međudržavni obračun. Ako se nismo plašili Rusije dok je bila imperija (carska ili komunistička, svejedno), još manje je se plašimo sada. Tako da bi jedini logičan odgovor Srbije na ponudu NATO da je štiti od Rusa mogao i morao da bude – neka, hvala. Istina, pored Srbije postoji još par istočnoevropskih zemalja koje takođe nikada nisu imale loše iskustvo sa Rusijom, a ušle su ili hoće u NATO – u pitanju su pojedine bivše jugoslovenske republike. U njihovom slučaju se pak radi o lošem iskustvu sa Srbijom i strahu od iste, tako da i njih razumem. Srbiji, razume se, nije potreban NATO da je štiti od Srbije.

Pristalice ulaska Srbije u NATO i same su svesne da Srbija nije izložena spoljnoj pretnji koja bi opravdala njihov stav. Zato ćete ih retko, ako i uopšte, čuti da pominju takve pretnje. Ipak, neki od njih koriste argument pretnje, ali ne spoljne, već one koje dolazi od samog NATO. Jer, to i jeste jedina realna pretnja Srbiji na koju se neko može pozvati. S kim su Srbija i srpski narod ratovali u skorije vreme? Sa NATO i zemljama koje su mu se priključile, ili mu teže. Argument srpskih natovaca, koji oni u poslednje vreme potežu sve češće, jer veruju da će javno mnjenje upravo njega najbolje razumeti, glasi: ako ne uđemo u NATO, ovaj će nam rasturiti državu – nakon Kosova, dolaze na red Sandžak, Vojvodina, Preševska dolina i Vlaška republika, plus će nas izolovati i bićemo kao Severna Koreja. Ovo su reči pojedinih istaknutih zagovornika članstva Srbije u NATO, koje sam lično čuo od njih u više prilika. Istina, retko ćete ih u medijima čuti da govore to isto, jer bi to bila loša reklama za NATO, pa bi im njihovi zapadni mentori zamerili. Zato se oslobode kad nisu pred kamerama, posebno na fakultetskim predavanjima, naučnim skupovima, političkim savetovanjima zatvorenog tipa i u privatnim razgovorima, računajući da će takvi argumenti suptilno da procure u širu javnost. U pitanju je težak pokušaj obmane.

Daleko od toga da smatram da je NATO benigni vojni savez, ili da nije pretnja Srbiji. Jeste, bio je pretnja i to je i danas, kada Srbija mnogo trpi od toga što je okružena članicama NATO i izložena njegovom po njene interese štetnom delovanju, a bez odgovarajuće zaštite. Tačno je i da sve to što kažu da NATO može da nam uradi može da bude realna opasnost u nekom narednom periodu. Međutim, ja bih tu postavio dva pitanja. Ako NATO nekad u budućnosti naškodi Srbiji na opisane načine, da li će razlog za to biti baš u odbijanju Srbije da mu se pridruži? I drugo, da li će Srbija ulaskom u NATO uspeti da sačuva svoju bezbednost od istog, odnosno sprečiti da joj ovaj naškodi na opisane načine? U oba slučaja odgovor je – ne. Do sada nijedna država nije bila silom naterana da uđe u NATO – sve nove članice su se naprotiv utrkivale koja će mu se pre pridružiti. Ukoliko bi napravio presedan zbog Srbije i prinudio je da postane njegov član, NATO bi izgubio karakter dobrovoljnog vojnog saveza, po kome se u toku Hladnog rata razlikovao od Varšavskog pakta. Tu reputaciju ovaj savez ni danas ne želi da izgubi, ali nije reč ni samo o reputaciji. Za efikasnost jednog saveza koji, kako smo videli, pretenduje na ofanzivnu ulogu, bitno je da njegovi članovi dele zajednički interes (kasnije malo više o tome), jer će samo tako biti iskreni saveznici i zdušno doprinositi zajedničkom cilju.

Ali, čak i kad bi bilo tačno da NATO hoće silom da uvuče Srbiju u svoje članstvo, to ne znači da bi Srbija bila bezbednija ako popusti pod tom pretnjom. Naprotiv, ukoliko NATO želi da naškodi Srbiji u smislu daljeg krnjenja njenog teritorijalnog integriteta, nezavisnosti i regionalnog uticaja, on će to da uradi sve i da mu se Srbija pridruži. Štaviše, tek onda će mu to biti lakše, jer će Srbija da bi uopšte ušla u NATO morati da ispuni uslove koje ovaj pred nju bude postavio, a oni upravo mogu da sadrže odricanje od teritorijalnog integriteta i nezavisnosti (u slučaju Kosova ne da mogu, već bi Srbija definitivno morala da se odrekne Kosova da bi je NATO primio). I šta bi onda Srbiji ostalo da štiti? Cilj NATO na Balkanu jeste ostvarivanje američkog balkanskog dizajna, u kome nema mesta za celovitu, jaku i nezavisnu Srbiju. Ubeđivanje rukovodstva Srbije da će ulaskom u NATO sačuvati Sandžak i Vojvodinu (o Kosovu da ne pričamo) zvuči isto kao što bi zvučalo ubeđivanje rukovodstva Čehoslovačke 1938. da će ako uđe u savez sa Nemačkom sačuvati Sudete. Iluzija i u jednom i u drugom slučaju, jer velika sila na čelu saveza uvek najpre gleda svoj interes, pa onda interes potencijalnog saveznika. Inače bi međunarodni odnosi bili mnogo jednostavniji – sve što bi bilo koja manja država trebalo da radi u spoljnoj politici je da se pridruži najjačoj sili, i automatski će profitirati.

Tu dolazimo do drugog motiva za ulazak u savez – radi profita, odnosno ostvarivanja određenog interesa. Ako država koju vodi motiv pretnje ulazi u savez da bi od aktera koji je ugrožava lakše odbranila ono što već ima, vođena motivom interesa država se pridružuje savezu da bi lakše stekla ono što trenutno nema, a želela bi da ima (otuda govorimo o ofanzivnom motivu). Taj fenomen u nauci o međunarodnim odnosima zove se šlepovanje (bandwagoning). Nekoliko evropskih država (Italija, Mađarska, Finska, Bugarska, Rumunija, Hrvatska… a jedno vreme čak i Sovjetski Savez) šlepovalo se uz Hitlerovu Nemačku u očekivanju određenih dobiti u slučaju njenih ratnih pobeda, pre svega u vidu teritorijalnih proširenja (odnosno sticanja nezavisnosti, u slučaju Hrvatske). Istina je da su novoprimljene NATO članice imale i ovaj motiv, s tom razlikom što su njihovi interesi raznovrsni i ne svode se isključivo na teritorijalne zahteve, tim pre što su takvi zahtevi danas suprotni međunarodnom pravu, pa ih je pre postavljanja neophodno nečim legitimisati. Ipak, neke od novih članica NATO ili aspiranata na članstvo verovatno imaju i teritorijalni motiv – Rumunija ima razloga da veruje da će kao član NATO imati veće šanse da pripoji Moldaviju, Estonija i Letonija da će povratiti nekadašnje teritorije koje se sada nalaze u Rusiji, naravno i Gruzija da će povratiti Abhaziju i Južnu Osetiju… Da li Srbija može da računa da će povratiti Kosovo ili pripojiti Republiku Srpsku ako uđe u NATO? Naravno da ne, već bi upravo suprotno – kao uslov da uđe u NATO morala trajno da se odrekne tih teritorija i svakog uticaja na njima.

Još važniji od teritorije za države koje su skoro ušle u NATO ili mu teže jeste sticanje prestiža koji do kraja Hladnog rata nisu imale, a smatraju da će ga steći priključenjem pobedničkoj evroatlantskoj civilizaciji, za koju veruju da svetu donosi „kraj istorije“ u vidu pobede ideološkog modela liberalne demokratije. Ovo se zove „šlepovanje uz talas budućnosti“ (wave of the future bandwagoning – Švelerov izraz). Bivše članice Varšavskog pakta i sovjetske republike imaju opravdanu potrebu da „operu biografije“ i dokažu svoj evropski identitet (štaviše i da su „veći Evropljani od Evropljana“), tim pre što su se neke od njih i u Drugom, pa i u oba svetska rata borile na pogrešnoj strani. Srbija se za razliku od njih u oba svetska rata borila na pravoj strani i nije bila deo Varšavskog pakta, a kompleks oko toga da li pripada Evropi izlečila je još u devetnaestom veku, kada je stekla nezavisnost od Turaka, tako da ne mora nikome ništa da dokazuje, niti pere biografiju. Niti pak ima problem sa nacionalnim identitetom – Srbija je bila nezavisna moderna evropska država još pre vek i po, za razliku od nekih drugih bivših jugoslovenskih republika koje su je stekle pre dve decenije, pa bezuslovnim podaništvom Zapadu misle da dokažu kako su i oni stari članovi evropske porodice.

Srbija jeste u toku 90-tih izgubila deo prestiža koji je imala ranije, ali ga sigurno neće povratiti ulaskom u NATO. Prvo, zato što je upravo NATO unizio prestiž Srbije i zahtevao bi od nje da ga dodatno unizi da bi postala njegov član – npr. tako što će je naterati da preuzme vrhovnu krivicu za ratove 90-tih i pristane na „promenu svesti“ (o kojoj Nemačka govori) i revidiranu verziju sopstvene istorije. Drugo, zato što bi priključenjem jednom ofanzivnom savezu čiji cilj je uspostavljanje svetske hegemonije SAD Srbija odustala od svoje tradicije borbe na pravoj strani istorije – vernost tradiciji nalagala bi joj da kaže „ne“, onako kao što je rekla austrougarskom ultimatumu, Hitleru i Staljinu, te da sačeka trenutak kada će američki projekat novog svetskog poretka doživeti poraz i ustupiti mesto multicentričnom svetu i ravnopravnijim međudržavnim odnosima. Dakle, nije jasno kakav bi to interes Srbija ostvarila ulaskom u NATO, ni kad su teritorija i regionalni uticaj, ni kad je prestiž u pitanju.

Ostaje da razmotrimo još jedan argument koji se može podvesti pod interes, a domaći natovci ga upravo i najčešće navode u medijima – Srbija ulaskom u NATO može da ostvari veliku ekonomsku korist, jer će pridruženje alijansi dovesti do povećanja priliva stranih investicija i ubrzati pristupanje zemlje Evropskoj uniji. Problem s ovim argumentom je što je on izveden iz defanzivnih argumenata koje sam već pomenuo – ako zemlja uđe u NATO, biće bezbednija, pa će to stvoriti povoljniji ambijent za strane investitore, ojačati ekonomiju, stabilizovati političke prilike i pravni sistem i posledično ubrzati put ka EU. Pokazao sam već, međutim, da se Srbija razlikuje od svih ostalih istočnoevropskih zemalja po tome što njen ulazak u NATO ne bi povećao, već bi joj umanjio bezbednost – a onda nema ni investicija, ekonomskog napretka i kretanja ka Uniji. I sama Unija očigledno ne misli da ulazak jedne zemlje u NATO automatski znači i veću bezbednost za nju, inače bi propisala pridruženje alijansi kao uslov za ulazak u EU i ne bi dozvolila da u svom sastavu ima zemlje koje nisu članice NATO.

Štaviše, sumnjam da su ulaskom u NATO i ostale istočnoevropske zemlje dugoročno dobile na bezbednosti. Proširenje NATO na istok zapravo je najveća pretnja evropskoj bezbednosti, jer otuđuje i provocira Rusiju. Bez punog uključenja Rusije nema stabilne i bezbedne Evrope – time što izoluje Rusiju, NATO priziva nove sukobe u Evropi, i to najpre u istočnoj, gde se i nalaze zemlje koje veruju da su se ulaskom u NATO zauvek osigurale od novih ratova i stradanja. Bezbednosna podela Evrope potencijalno ugrožava i globalnu bezbednost, jer bi pojedini vanevropski akteri mogli da pokušaju da iskoriste sukob NATO i Rusije da bi ostvarili sopstvene revizionističke ambicije. Ako do narušavanja evropske i globalne bezbednosti delovanjem NATO nekad u budućnosti dođe, za Srbiju će biti najbolje da u tom trenutku bude izvan NATO i izbegne da podeli sudbinu njegovih članica. Što će se u krajnjem ogledati i u prostoru za ekonomski napredak (sa ili bez Evropske unije), za šta postoje presedani u istoriji – pogledajmo na primer koliko je Švajcarska profitirala od neutralnosti u nekoliko većih evropskih ratova i podela.

Ako je sve već ovako, otkud onda zagovaranje ulaska Srbije u NATO od strane malobrojnih, ali dobro organizovanih i uticajnih krugova u srpskom društvu? Iako dopuštam da kod jednog dela može biti reč o ideologiji koja podrazumeva želju da se zemlja bezuslovni i nekritički svrsta na stranu Zapada, a protiv ostatka sveta (kome hteli-ne hteli pripada, jer Srbija iz religijskih razloga nije deo zapadne civilizacije), smatram da većinu ipak vodi interes. Lobiranje za ulazak u NATO je unosan biznis – NATO agenti u Srbiji mogu da računaju na razne vrste materijalnih i nematerijalnih dobiti koje im obezbeđuju njihovi zapadni mentori, od neposredne finansijske podrške do omogućavanja za napredovanje u karijeri i sticanje realne političke moći i vlasti. Neko će pitati – pa zašto bi sa Zapada stizao novac za NATO lobiste, ako Zapad kako sam rekao i ne vrši pritisak na Srbiju da uđe u NATO, niti joj EU postavlja takav uslov? Zato što se ne radi o samom ulasku u NATO – ovaj savez može i bez Srbije, štaviše smatram da bi mu prijem Srbije u strateškom smislu doneo više štete nego koristi. No, nije reč o ulasku u NATO samom po sebi, već o želji da se od Srbije dobije pristanak za američki balkanski dizajn. Lobiranjem za ulazak u NATO, domaći natovci zapravo lobiraju da javnost i politička elita u Srbiji prihvate taj dizajn kao nešto što je za njih dobro, a lakši put za to je uvijanje suštine u multilateralnu oblandu, uz tvrdnju da je „bolje biti za stolom, nego na stolu“.

I samim SAD je lakše da ostvare balkanski dizajn tako što će ga Srbija ulaskom u NATO na mala vrata prihvatiti, nego bilateralnim nametanjem silom ili složenim pregovorima. Upravo ovo poslednje – pregovori – jeste rešenje za koje se ja zalažem. Srbija treba da ostane izvan NATO i direktnim pregovorima sa SAD (u manjoj meri sa Nemačkom i Turskom kao najuticajnijim saveznicima SAD na Balkanu) izbori za sebe kompromisno rešenje još uvek otvorenih političkih pitanja, koje će biti bolje od američkog balkanskog dizajna, a tako što će staviti u izgled Amerikancima štetne posledice daljeg insistiranja na ostvarenju pomenutog dizajna do kraja. Ako su Srbi devedesetih ratovima uspeli da nateraju SAD na određene kompromise (jer je za ove bilo isuviše rizično da se upuste u totalni rat protiv Srbije), danas kad je sposobnost SAD da jednostrano utiču na zbivanja u svetu znatno manja, mogu to da učine mudrom diplomatijom. Uslov je, naravno, da se jasno odredi šta je nacionalni interes Srbije (koji podrazumeva i uvažavanje legitimnih nacionalnih interesa drugih) i da se odbijanjem slepe poslušnosti SAD i ulaska u NATO ne ode u drugu krajnost – guranje prsta u oko najjačoj sili sveta u ime nekakvih „tradicionalnih vrednosti“ (jednako stranih autentičnoj Srbiji koliko i svrstavanje u zapadnu civilizaciju) i odupiranja „zapadnom globalizmu“. Dakle, ni ulazak u NATO, ni izmišljanje nekakve alternative u vidu evroazijskih vojnih i ekonomskih integracija (u koje nas, uzgred, Rusi ne bi primili) – već tradicionalna, još od Nemanjića vođena politika nesvrstavanja između Istoka i Zapada, mora da se reafirmiše kao vrhovno načelo srpske spoljne politike. Podrazumeva se, uz baštinjenje demokratije, ljudskih prava i socijalne odgovornosti, za koje valjda niko normalan ne spori da su univerzalna dostignuća čovečanstva, a koja se jedino pomenutom politikom mogu pouzdano zaštititi.

Vladimir Trapara

U debatu o tome da li Srbija treba da postane član NATO ili ne, teško je ući. Pre svega zato što prave debate u Srbiji i nema. Ono što možemo da vidimo u medijima jeste neplodna polemika između „plavih“ i „crvenih“, režirana od strane pristalica ulaska u NATO na sledeći način. Organizuje se TV emisija. U njoj s jedne strane učestvuje jedan ili dvoje prominentnih natovaca, a sa druge predstavnik anti-NATO snaga odabran iz redova ekstremne desnice, koji već i samom pojavom i stavovima izaziva animozitet kod gledalaca koji inače dele anti-NATO stav. Onda natovci puste protivnika da isprosipa to što ima da kaže o NATO, Evropskoj uniji i Zapadu uopšte, nudeći uglavnom iracionalne, emotivne argumente tipa „oni su nas bombardovali“, „posvađaće nas sa braćom Rusima“, „slaće našu decu u Avganistan“… Kad ovaj završi, natovci naravno lagano pobiju njegove argumente protiv, često i bez da daju ijedan argument za, i onda iz toga gledalac treba da zaključi kako Srbija mora da uđe u NATO. Naravno, malo karikiram, sigurno da ne izgleda sve uvek tako i da se ponekad, na jednoj strani, mogu čuti i ljudi koji nude racionalne argumente protiv, kao i oni koji pokušavaju da osmisle nekakav valjani argument za, na drugoj strani. Ipak, u većini slučajeva stanje debate za i protiv NATO odgovara karikaturi koju sam opisao.

Odsustvu kvalitetne debate o ovom pitanju doprinosi i to (a to naročito podvlačim) što u njoj ne učestvuju oni koji bi prvi trebalo da se u njoj nađu, jer će sutra biti nadležni da o ulasku ili neulasku u NATO odlučuju – političari vodećih stranaka u zemlji. Naime, ja već nekoliko godina unazad nisam čuo nekog od lidera trenutno vladajućih partija, kao ni najveće opozicione, da iznese čvrst stav o tome da li treba ući u NATO ili ne i pritom ga argumentuje. Čuo sam pretežno vrdanje (koga, ruku na srce, ne manjka ni kada je reč o bilo kojoj drugoj velikoj temi koja pritiska Srbiju) tipa „nas niko u NATO nije ni pozvao, pa ne moramo da se izjašnjavamo o tome“, „Skupština je usvojila deklaraciju o neutralnosti, pa je se držimo“, „ako se ispostavi da bi narod podržao takvo rešenje na referendumu, razmislićemo o toj opciji“, itd. Znači – ako nas NATO pozove u članstvo, ukinemo skupštinsku deklaraciju i mišljenje naroda (koje je trenutno 70 posto protiv NATO) se promeni, onda ćemo ući u NATO, iako prethodno nismo razmotrili da li je takav potez uopšte u interesu Srbije, niti dali ijedan valjani argument za tako nešto? Tako se ne vodi ozbiljna politika, a ovaj članak je moj doprinos neophodnoj naučno-političkoj debati o jednom izuzetno važnom pitanju, sa ciljem da ukažem na suštinu besmislenosti i štetnosti koju bi članstvo u Severnoatlantskom savezu imalo za Srbiju.

Najpre, treba biti načisto s tim da pitanje odluke o ulasku ili neulasku u vojni savez jeste veoma značajno pitanje za jednu zemlju, te je stoga krajnje opravdano zahtevati ozbiljnu debatu o njemu. Istorija pokazuje da su odluke država o savezništvima često presudno uticale na njihov međunarodni položaj – i u miru, a pogotovo u ratu, gde je neretko i sam opstanak zemlje, uz veličinu materijalnih i ljudskih žrtava koje će ona pretrpeti, zavisio od toga da li ona ima saveznike i ko su oni. Priključenje pravom savezu umelo je ne samo da garantuje opstanak i bezbednost, već da donese i velike koristi državama; kao što je i priključenje pogrešnom znalo da ih uvuče u po njih poguban sukob koji bi ih inače možda mimoišao. Isto tako, ostajanje izvan bilo kog saveza ponekad je za državu značilo blagoslov, a ponekad donosilo katastrofu.

Da bismo se upustili u analizu da li je NATO taj pravi vojni savez kome Srbija treba da se priključi, treba prvo da razmotrimo da li je NATO uopšte vojni savez. Jer, među zagovornicima proširenja NATO na istok, kao i članstva Srbije u NATO, često se može čuti mišljenje da je NATO započeo svoj život kao vojni savez, da bi kasnije, naročito posle Hladnog rata, sa sticanjem novih uloga značajno izmenio svoj karakter, te da se na pitanje odluke o članstvu u ovoj specifičnoj međunarodnoj instituciji ne mogu primeniti isti kriterijumi koji se tradicionalno primenjuju na članstvo u savezu. Ruku pod ruku s ovim argumentom ide i ocena o izmenjenoj prirodi današnjih međunarodnih odnosa, kojima se u 21. veku navodno ne može pristupati strogo „realistički“, kao što se moglo u 19. i 20. Iako se slažem da se priroda međunarodnih odnosa u poslednje vreme dosta izmenila, moraću da osporim stav po kome NATO nije klasičan vojni savez, te da su tradicionalni kriterijumi za članstvo u vojnom savezu zastareli.

NATO je nesumnjivo 1949. nastao kao klasičan vojni savez. Ako je suditi po njegovom osnivačkom ugovoru i praksi iz hladnoratovskog perioda, ovaj savez je imao defanzivni karakter – bio je usmeren na odbranu Zapadne i dela Srednje i Severne Evrope, kao i istočnog Sredozemlja, od moguće agresije Sovjetskog Saveza, koji je u to vreme bio pojedinačno najmoćnija evropska sila, što se prevashodno ogledalo u njegovim nadmoćnim konvencionalnim trupama i naoružanju na kontinentu. Zajedno s još nekim savezima koje su SAD sklapale na obodu evroazijske kopnene mase, od Bliskog istoka, preko Jugoistočne do Severoistočne Azije, NATO je bio deo (i to najvažniji) jednog dugačkog lanca koji su Sjedinjene Države uspostavile radi obuzdavanja (containment) moguće sovjetske ekspanzije. Kako je sovjetska pretnja bila ne samo strateška, već i političko-ideološka – oličena u komunističkoj ideologiji koja je pretila da osvoji narodne mase niza evropskih zemalja koje su izašle iz Drugog svetskog rata s ruiniranim ekonomijama, uz vojno povezivanje sa Evropom SAD su se latile i njenog ekonomskog oporavka. Maršalov plan, pomoć Grčkoj i Turskoj, stvaranje Evropske zajednice (danas Evropske unije) – sve su to američki pokloni Evropi radi njene lakše odbrane od Sovjetskog Saveza i komunizma, što je rezultiralo danas postojećim nikada većim ekonomskim jazom između najrazvijenijih i najbogatijih zemalja Zapadne Evrope (i s njima SAD, Kanade, Japana, par azijskih „tigrova“ i zalivskih monarhija bogatih naftom) i ostatka sveta.

Za vreme Hladnog rata, sve ove mere, među njima i osnivanje NATO, pokazale su se uspešnim – bilo kakva dalja ekspanzija Sovjetskog Saveza u Evropi mimo one koju je ostvario u toku Drugog svetskog rata i u prvih par godina nakon njega, bila je onemogućena. Kraj Hladnog rata istvoremeno je značio i raspad sovjetskog vojnog bloka, odlazak sovjetskih trupa iz zemalja koje su ga činile, a zatim i raspad samog Sovjetskog Saveza, drastično smanjivanje ekonomske i vojne moći Rusije (pogotovo kapaciteta za projekciju moći), kao i njeno napuštanje komunističke ideologije. Više nije postojala pretnja koja bi opravdala postojanje NATO u njegovom izvornom obliku defanzivnog vojnog saveza. Tu dolazimo do pomenutog argumenta – opstanak NATO i posle Hladnog rata omogućen je njegovom transformacijom iz klasičnog vojnog saveza u nešto drugo i razvijanjem novih uloga. Ali, postavlja se pitanje – zašto je NATO uopšte morao da opstane, da bi u tom cilju bila preduzeta transformacija koja bi to omogućila?

Zato što je NATO od početka zamišljen ne samo kao klasičan defanzivni vojni savez, već kao nešto mnogo više od toga, ali će se tek sa krajem Hladnog rata stvoriti uslovi da to i postane. On sticanjem novih uloga nije prestao da bude vojni savez, ali je tačno da je izmenio karakter – od čisto defanzivnog, postao je i ofanzivni. Ako se u novijim strateškim dokumentima kaže da je NATO pored kolektivne odbrane preuzeo ulogu upravljanja krizama, odnosno unapređenja stabilnosti na području širem od onog koje pokrivaju teritorije njegovih država članica, jasno je da se radi o ofanzivnoj strategiji usmerenoj na dominaciju evropskim bezbednosnim poslovima. Štaviše, u praksi se otišlo i dalje od evropskog kontinenta, o čemu svedoče akcije u Avganistanu i Libiji. Istina, u pomenutim strateškim dokumentima, NATO se poziva na Povelju UN, koja bi dala legitimitet ofanzivnim akcijama kao delu sprovođenja kolektivne bezbednosti, ali to nije sprečilo ovaj savez da katkad deluje i bez odobrenja svetske organizacije (kao u slučaju SR Jugoslavije 1999). Dominacija NATO bezbednosnim poslovima Evrope udarna je pesnica nastojanja Sjedinjenih Država da svoju prednost u odnosu na ostale sile u svim parametrima moći, stečenu na kraju Hladnog rata, materijalizuju u vidu uspostavljanja hegemonije nad evropskim kontinentom.

Na putu im stoji još samo jedina preostala tradicionalna evropska velika sila – Rusija, koja je uprkos napuštanju trke za svetsku prevlast i ideološkoj transformaciji odbila da žrtvuje svoju nezavisnost na oltaru američke hegemonije, za razliku od ostalih, sada već odavno bivših evropskih velikih sila. Iako više ne raspolaže ni izbliza velikim kapacitetima kakve je imao Sovjetski Savez, te ne može da se efikasno takmiči sa SAD za prevlast u Evropi, Rusija je zadržala sasvim dovoljne kapacitete da može da odbrani samu sebe i ono malo preostalih saveznika i spoljnih uporišta. Moćan nuklearni arsenal i očuvanje zavidnog tehnološkog nivoa konvencionalnih snaga (naročito u određenim rodovima, poput avijacije i PVO), u kombinaciji sa ogromnom teritorijom bogatom prirodnim resursima, nemalim stanovništvom i vremenom postignutim solidnim stepenom ekonomske i političke stabilnosti, čine ovu zemlju jako teškom, gotovo nemogućom metom za bilo kog spoljnog agresora, uključujući i SAD. NATO igra bitnu ulogu u posthladnoratovskoj strategiji SAD, usmerenoj na podrivanje defanzivnih sposobnosti Rusije i njen konačni silazak sa položaja nezavisne velike sile, nakon čega bi američka hegemonija u Evropi sledila kao logičan rezultat.

Nastojanje jedine preostale svetske supersile da ostvari hegemoniju u Evropi tako što će eliminisati nezavisan uticaj (i samo postojanje u tom rangu) drugih, „običnih“ velikih sila (u ovom slučaju samo jedne – Rusije), u skladu je sa ofanzivnim realizmom u nauci o međunarodnim odnosima, čiji je osnivač Džon Miaršajmer. Osnovna hipoteza ovog pristupa je da velike sile, iz razloga sopstvene nesigurnosti u anarhičnom međunarodnom sistemu, teško odolevaju iskušenju da krenu u ekspanziju sa konačnim ciljem uspostavljanja hegemonije u sistemu, kad god im se za to pruži prilika. Istina, sam Miaršajmer tvrdi da „stopirajuća moć vode“ sprečava projekciju moći preko okeana i čini hegemoniju SAD u udaljenom regionu kao što je Evropa neizvodljivom, usled čega se one usredsređuju na očuvanje hegemonije na zapadnoj hemisferi, dok u Evropi (i Istočnoj Aziji) deluju kao „ofšor balanser“, nastojeći jedino da spreče neku drugu silu u dotičnom regionu da ostvari regionalnu hegemoniju. SAD i jesu delovale tako za vreme Hladnog rata, ali im se po njegovom završetku ukazala prilika da krenu i korak dalje, ka evropskoj (a kasnije možda i svetskoj) hegemoniji. „Stopirajuća moć vode“ im u tome ne smeta, jer su SAD uveliko projektovale svoju moć na veliki deo evropskog kontinenta – još za vreme Hladnog rata, a naročito posle njega, kada su sa proširenjem NATO na istok stekle vrlo vredne saveznike u eventualnom sukobu sa Rusijom, u vidu istočnoevropskih, mahom rusofobično orijentisanih država.

Dovoljno je uporediti geografsku kartu Evrope danas sa onom iz juna 1941. i uočiti da su, na osnovu toga gde se nalazi istočna granica NATO (čak i ako mu ne bismo pridodali zemlje koje mu teže, poput Gruzije) u poređenju sa istočnom granicom Trećeg Rajha i njegovih saveznika, Sjedinjene Države u boljoj strateškoj poziciji za agresiju na Rusiju od one koju je onda imala Hitlerova Nemačka. Dalje proširenje NATO na istok, na nove zemlje postsovjetskog prostora (u kojima se podstiču antiruske „obojene revolucije“), uz istovremene pokušaje dalje dezintegracije i političkog destabilizovanja i same Ruske Federacije, imaju za cilj dodatno popravljanje ove pozicije. Što je Rusija teritorijalno manja i politički nestabilnija, i što manje uporišta ima van svojih granica, to su mizernije njene šanse da se odbrani od agresije nadmoćnih konvencionalnih snaga NATO zemalja koje je okružuju sa više strana, a veći izgledi da će pristati na odustajanje od statusa nezavisne velike sile i pokoriti se hegemoniji SAD. Zapravo, vrlo je verovatno da bi se ovo do danas i desilo, da Rusija ne poseduje nuklearno oružje. Zato SAD, uz proširenje NATO na istok i dodeljivanje ovom savezu novih ofanzivnih uloga, posežu i sa drugom merom – izgradnjom antibalističkog štita na teritoriji novoprimljenih članica NATO, sa ciljem sticanja nuklearne superiornosti u odnosu na Rusiju (težnja ka nuklearnoj superiornosti se takođe uklapa u ofanzivni realizam), koja bi u slučaju uspeha ove mere ostala bez jedinog pouzdanog defanzivnog sredstva i bila prinuđena da pristane na gore opisan ishod.

 

Dakle, argumenti po kojima NATO danas nije vojni savez i ne ponaša se na način na koji su se klasični savezi ponašali, iz čega bi sledilo da tradicionalni kriterijumi za odlučivanje država o stupanju ili nestupanju u savez ne važe – jednostavno nisu na mestu. Istina, da bi Srbija pravilno odlučila hoće li ući u NATO ili neće, mora da uvaži i promenu karaktera ovog saveza u novijem periodu – koji je uz čisto defanzivni, postao i ofanzivni. Dva moguća motiva za ulazak jedne države u vojni savez su upravo defanzivni i ofanzivni motiv. Kriterijumi na osnovu kojih jedna država donosi odluku o priključenju savezu jesu procene u kojoj meri ulazak u savez (ili ostajanje van njega) može da doprinese njenim ofanzivnim ili defanzivnim ciljevima (ili i jednim i drugim). Da pogledamo šta to znači u slučaju Srbije i NATO.

(nastaviće se…)

Vladimir Trapara

Prilog Vladimira Ajzenhamera, saradnika u nastavi iz Centra za studije Azije pri Fakultetu političkih nauka u Beogradu

 

Alkohol ume da udari u glavu. U tome nema ničeg čudnog. Čudno je međutim kad nekoga u glavu udari jogurt. To se već ne dešava tako često. Ali kada se desi, onda se to očigledno dešava „najboljima“. Ukoliko ne verujete pitajte Redžepa Tajipa Erdogana.

Samo nekoliko dana pošto je turski premijer objavio rat alkoholu i namesto njega kao nacionalno piće promovisao „ajran“, tursku varijantu jogurta, opočelo je tzv. „tursko proleće“. Istina, neredi na Taksimu nisu izbili zbog latentne prohibicije, već zbog želje da se čuje i uvaži „vox populi“.  Odnosno, da se isti ne guši pendrecima i suzavcem. Ipak, ajran u svemu ovome ima svoju ulogu, jer je nešto definitivno moralo da pomuti razum aktuelnom turskom premijeru, te je on tako lakomisleno upao u klopku koju su mu pripremili njegovi politički oponenti.

O kakvoj klopci je reč? Ostavimo se za trenutak opšte poznate priče o stablima, otporu „urbanih“ sekularista, i uvek prisutnom kemalističkom stahu od islamizacije turskog društva. Svi ovi faktori jesu bitni ukoliko tragamo za uzrocima nereda koji poslednjih desetak dana potresaju sve „zeleniju“ tursku republiku. Ali o njima je proteklih dana mnogo toga već rečeno, i malo šta novo ima da se doda. U ovom trenutku mnogo relavantnije je razumeti da je u ovim protestima (koji širom Turske niču kao pečurke posle kiše) itekako prisutna određena dnevnopolitička logika i „kalkulus“ pojedinih političkih igrača koji teško mogu biti okarakterisani kao N.N. lica iz mase. Jer više i nije toliko bitno da li su neredi na Taksimu izbili spontano ili pak iza njih stoji neka složenija „urota“. Ono što je bitno je da u Turskoj u ovom momentu politički (čitaj anti-erdoganski) deluje jedan do sada neviđen „konglomerat“ nezadovoljnika čija „kašika“ uveliko meša zakuvanu taksimsku čorbu. Reč je o, do juče teško zamislivom, savezu između kemalista, verskih i etničkih manjina, i umerenih islamista iz redova same vladajuće partije. Čak iako ova čudnovata „alijansa“ nije incijator nemira, ona sada igra ulogu glavnog „regulatora“ daljeg razvoja događaja.

Nije tajna da Narodna Republikanska Partija (CHP) već dugo vremena želi da vidi leđa aktuelnom premijeru. Ali ono što je do juče bila tajna jeste da se u Damasku, marta meseca ove godine, delegacija parlamentaraca CHP-a sastala sa Baširom al Asadom. Delegaciju su činila dva turska alevita, i dva pripadnika arapske alevi manjine koja živi u provincijama na samoj granici sa Sirijom. Navodni  povod za ovaj susret bilo je nastojanje CHP-a da od Asada izdejstvuje oslobađanje jednog američkog i jednog palestinskog novinara nedavno uhapšenih u Siriji. Kada je pre nekoliko dana ova informacija procurela u tursku javnost, premijer Erdogan se žestoko obrušio na čelnike CHP-a, optužujući ih za izdaju nacionalnog interesa. Pale su i još neke ozbiljnije optužbe – o umešanosti CHP-a u nedavne bombaške napade u turskom pograničnom gradu Rejhanli. Na tome je za sada i ostalo, jer je razmotavanje klupka usporeno izbijanjem aktuelnih nereda. Ipak, teško je ne primetiti da je među demonstrantima na turskim ulicama prisutan i veliki broj alevita, te se određeni zaključci sami nameću.

Turski aleviti iako etnički i verski različiti od sirijskih dele njihovo nezadovoljstvo Erdoganovom politikom. Nije u pitanju samo odnos prema ratu u Siriji, već i odnos prema političkim i socijalnim reformama koje je Erdogan namerio da sprovede u turskom društvu. Strah od radikalizacije sunitskog islama već godinama tera turske alevite da glasaju za opozicioni CHP. Isti strah ih je sada naveo da izađu na ulice i zahtevaju odlazak sa vlasti novog turskog „sultana“. Poseta CHP-a Asadu, samo ih je dodatno motivisala, naročito arapske alevite koji žive u turskim pograničnim oblastima sa Sirijom. Njima je ovom posetom (ako ne i direktnom porukom iz Damaska) poručeno da je vreme zrelo za „ustanak“. O tome poslednjih dana govori i sam Erdogan obznanjujući domaćoj, ali i svetskoj javnosti, da turske službe bezbednosti rade na otkrivanju „stranih faktora“ koji stoje u pozadini građanskih nemira. No, što više o tome priča, to dublje upada u pripremljenu mu klopku. Upirući prste u savez Asada i domaće opozicije, Erdogan sve više nalikuje na lažljivog dečaka koji plaši pastire povicima „Vuk!“.

Savez CHP-a sa alevitskom manjinom nije jedino „ortačenje“ te vrste prisutno u trenutnim zbivanjima. Podršku protestima dala je i pro-kurdska Partija Mira i Demokratije (BDP). Time su Kurdi, kao Erdoganovi novi „najbolji drugari“, zarili nož u leđa njegovoj inicijativi za rešenje kurdskog pitanja. Odmah nakon izbijanja nemira BDP je izjavila da se volja naroda mora poštovati i pozdravila je „povratak demokratije u Tursku“. Time je direktno poručeno da bez obzira na premijerove aranžmane sa već dugo „ukatančenim“ liderom PKK Odželanom, turski Kurdi ne žele da Erdoganu prepuste rešavanje svoje sudbine. Od demonstranata sa Taksima će te ovih dana čuti kako sa ponosom izjavljuju kako među njima ima i dosta Kurda, i da su uprkos međusobnim razlikama jedinstveni u borbi za demokratiju. Pod brojnim „ikonama“ Ataturka i zastavama Republike ulicama turskih gradova zajedno marširaju pristalice CHP-a, aleviti i Kurdi.

No, tu nije kraj iznenađenjima. U čitavo zamešateljstvo uvučena je Erdoganova opozicija iz sopstvenih redova. Struja AKP koja se već dugo opire Erdoganovom „sultanizmu“ poslala je na ulice i mnoge članove vladajuće partije kako bi dali podršku otporu samovolji premijera. Ali to je samo deo njihove strategije za slabljenje političkih i stranačkih pozicija aktuelnog premijera. Mnogo važnija strategija (a po samog Erdogana i mnogo opasnija) je „pred-izborna“ kampanja predsednika Abdulaha Gula koja je zahvalujući protestima već otpočela. Naime, Gul koji je duže vreme u zavadi sa svojim partijskim kolegom Erdoganom (što nije ništa čudno jer pripadaju dvema različitim strujama koje su stvorile vladajuću AKP), pokazao je znatno više razumavanja za zahteve građana (koje je Erdogan nazvao ekstremistima i huliganima) i pozvao i vlast i demonstrante na smirivanje strasti. Uz to, proteklih dana Gul je na konsultacije primio predstavnike CHP-a, i BDP-a, koji su od njega zahtevali da pomogne u prevazilaženju krize.  Erdogan je u ovim „pregovorima“ gurnut u stranu. Tako je zapravo opozicija potpomogla Gula u njegovom nastojanju da poveća svoju poularnost među turskim biračima. Ujedno omogućila mu je i da znatno oslabi Erdoganove pozicije pred predsedničke izbore naredne godine.

Motivi opozicione podrške Gulu su vrlo jednostavni. Erdogan ne krije svoju ambiciju da se na sledećim izborima kandiduje za novog predsednika, niti težnju da turski politički sistem preobrazi iz parlamentarnog u predsedničiki. Ustavnim amandmanima iz 2010. on je potpuno potčinio tursko pravosuđe, dok mu je parlamentarna većina na izborima 2011. donela i potpunu kontrolu nad zakonodavnom vlasti. Ukoliko bi se 2014. Erdogan dokopao predsedničke fotelje ništa ga više ne bi moglo zaustaviti da istu pretvori u sultanski tron. A to ne odgovara ni opoziciji, ni pomenutim manjinama, ni islamistima koncentrisanim oko Gula koji ima prava na još jedan predsednički mandat. Upravo zato se Gul i svrstao uz opoziciju. Izjavivši kako je „poruka sa Taksima primljena“, i kako građani imaju pravo da javno izraze svoje nezadovoljstvo politikom vlade, on je otvoreno stao na „crtu” svom partijskom kolegi. Stvaranjem slike u javnosti o „umerenom“ Gulu koji se suprotstavlja „besnom psu“ Erdoganu, otpočela je borba za „srce, dušu i glasove“ turskih birača. Opoziciji i pomenutim manjinama ovo naravno ide na ruku, jer znatno slabi tj. polarizuje nekad jedinstvenu moć turskih islamista.

I time je zamka za „besnog psa“ Erdogana postavljena. I za sada on se sve više upetljava u istu. Jer cilj „skrivenih“ gospodara protesta sa Taksima ima malo toga sa zaštitom parkova i drveća, a mnogo toga sa predsedničkim izborima zakazanim za sledeću godinu. Taksim nije „Tahrir“, bez obzira što to medijski jako lepo zvuči. Taksim nije ništa drugo do pištolj velikog kalibra dat Erdoganu u ruke da sam povuče njegov oroz, i tako izvrši svoje političko samoubistvo. Jer dokle god „pendreči“ i „kupa“ suzavcem demostrante on srozava svoj rejting ne samo u turskoj naciji i među svojim dojučerašnjim biračima (od kojih će se sada mnogi okrenuti Gulu), već i u očima celog sveta koji u njemu počinje da vidi novog Asada. I što više Erdogan insistira (ne bezrazložno) da je taj isti Asad jednim delom odgovoran za presađivanje pelcera „arapskog proleća“ na tursko tle, on sve više izgleda kao „tipičan“ diktator koji navodi „tipične“ izgovore kako bi opravdao svoju represivnu politiku. I time je oroz povučen. Za samo deset dana, Erdoganov rejting je ozbiljno poljuljan, i cilj pomenute „koalicije“ je postignut. Ostalo je samo da metak ispaljen na Taksimu stigne na cilj, što će se desti na predsedničkim izborima naredne godine.

Na kraju ostaje da razjasnimo i ulogu „ajrana“ u svim ovim zbivanjima. Pa kako drugačije objasniti katastrofalne poteze koje je „najveći“ živi turski lider (u čije zasluge se neosporno može upisati povratak Turske na međunarodnu scenu i „kroćenje“ pučevima sklone turske armije) povukao u preoteklih sedam dana. Kako smo na početku rekli, nešto mora da mu je udarilo u glavu pa je lakomisleno i arogantno upao u ovu, tako očiglednu zamku. Da u pitanju nije viski, to zasigurno znamo. Ne bi bilo halal. Dakle, krivac može biti samo ajran sa ledom. Drugog objašnjenja nema.

Ej, ajrane, ajrane....

Vladimir Ajzenhamer