Ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, u poslednje vreme sve češće istupa u javnosti na način koji za sobom povlači izvesne kontroverze. Najnoviji i ujedno najekstremniji primer je njegovo predavanje na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, u toku koga je podelio nekoliko lekcija vlastima u Srbiji o „crvenim linijama“ koje ne smeju da pređu u svojoj spoljnoj politici, dok je lidera jedne susedne države nazvao – majmunom. Radi se o premijeru Crne Gore, Milu Đukanoviću. Istina, ambasador nije spomenuo njegovo ime, ali se iz konteksta lako može zaključiti da je on u pitanju. „Majmuni u politici“ pomenuti su u sklopu odgovora na pitanje jednog gosta sa Cetinja da li Rusija može da uradi nešto da bi zaustavila put Crne Gore ka NATO, a Čepurin je svaku sumnju otklonio pozivanjem na jednu anketu u kojoj su građani Srbije ocenjivali strane političke lidere, gde je dotični političar zauzeo pretposlednje mesto. Radi se o jednoj skorašnjoj anketi Nove srpske političke misli, gde je upravo Đukanović odmah posle Redžepa Tajipa Erdogana bio najslabije ocenjen.

Priznajem da nisam sasvim upućen u problematiku kako i zašto zahlađuju odnosi Moskve i Podgorice, ali čisto sumnjam da se to dešava zato što Crna Gora hoće u NATO. Taj cilj ona ima još od proglašenja nezavisnosti, a sam Milo ima reputaciju izrazito prozapadnog političara još od 1997. kada se sukobio sa Miloševićem. Kako to da je do sada valjao, a tek 2013. postaje majmun? Mora da je nešto drugo posredi, ali to nije tema ovog teksta. Ono što mi je privuklo pažnju jeste sam kontekst u kome je ova kvalifikacija izrečena – a to je diskusija o mogućem priključenju Srbije NATO i stavu Rusije o tome. Nazvavši Mila majmunom, navodno zato što ovaj hoće u NATO, ambasador je uputio indirektnu poruku i vlastima Srbije – ne budite majmuni, ne ulazite u NATO. Oko ovog poslednjeg je barem bio do kraja direktan – Rusija nema ništa protiv integracije Srbije u EU, ali bi ulazak u NATO predstavljao „ludost“, poremetio bi odnose Rusije i Srbije i zbog toga predstavlja „crvenu liniju“. Kao nekome ko ozbiljno prati i proučava spoljnu politiku Rusije, zanimljivo mi je da od nekog od najviših zvaničnika ove zemlje nikada nisam čuo ovako oštro protivljenje članstvu Srbije u NATO, koje zvuči gotovo preteće i sadrži implicitnu uvredu na račun srpskih državnika koji bi poveli zemlju tim pravcem. Ova vrsta kontroverznih nastupa, takoreći ispada, dolazi isključivo od ambasadora – kako Čepurina, tako i njegovog prethodnika Konuzina. Ovo je enigma kojom se bavim u daljem tekstu.

U svojoj ne tako dugoj akademskoj karijeri, imao sam prilike da se dosta puta sretnem sa stranim diplomatama, slušam ih šta govore i razmenim s njima mišljenje, gde je katkad dolazilo i do polemike. No, zanimljivo je da su se, od svih ovih prilika, dve najneprijatnije situacije u koje sam upao odigrale sa diplomatama iz Rusije. Što je naročita zagonetka ako se uzme u obzir da sam lično veliki rusofil, dobro poznajem rusku spoljnu politiku i imam simpatije za njena glavna strateška opredeljenja i stavove o najvažnijim međunarodnim pitanjima; zalažem se za vojnu neutralnost Srbije, te sam apsolutno protiv ulaska Srbije u NATO i smatram da bi Rusija i Srbija trebalo da imaju vrlo intenzivne prijateljske i partnerske odnose, zasnovane ne samo na nespornim zajedničkim interesima, već i na civilizacijskoj bliskosti i bratstvu dvaju naroda. Ali eto, izgleda da sa ruskim diplomatama u Beogradu baš i nemam sreće, što će biti jasnije nakon što uputim čitaoce u dve situacije na koje mislim.

U septembru 2011. učestvovao sam na Beogradskom bezbednosnom forumu i prisustvovao čuvenom nastupu tadašnjeg ambasadora Konuzina, koji je podigao mnogo bure u medijima, a čiji je ceo snimak javnost mogla da vidi na jutjubu. Za razliku od mnogih koji su komentarisali taj nastup samo na osnovu snimka, ja sam bio tamo – te mogu da pojasnim i neke stvari koje se iz samog snimka ne vide, a koje se tiču konteksta u kome se sve odigralo. Beogradski bezbednosni forum je jedan pre svega akademski skup na temu regionalne bezbednosti koji se država jednom godišnje, a na kome učešće pored naučnika i istraživača uzimaju i visoke političke ličnosti iz zemlje i sveta. Na skup se po pravilu poziva i dosta gostiju, među kojima i predstavnici diplomatskog kora u Beogradu. Ovaj forum organizuju dve nevladine organizacije i jedna naučno-istraživačka ustanova, koje su poznate po izrazito prozapadnom stavu svojih rukovodstava. Kada pogledamo i sastav učesnika, naročito iz inostranstva, preovlađuju proamerički i evroatlantski orijentisani ljudi. Drugim rečima, ovaj bezbednosni forum ima izrazitu pronatovsku crtu. Na dotičnom izdanju iz 2011, na prste jedne ruke mogli su se izbrojati učesnici koji se ne slažu s ovom dominantnom natovskom koncepcijom. Ja sam bio jedna od tih crnih ovaca, te sam iskoristio tu čast da su me pozvali da istaknem značaj rusko-američkog bezbednosnog dijaloga (tada „resetovanje“ još nije bilo stopostotno propalo) za naš region i upozorim na teške bezbednosne posledice ukoliko ovaj dijalog ne urodi plodom zbog toga što Sjedinjene Države i dalje tvrdoglavo favorizuju NATO kao dominantan subjekt evropske bezbednosti. Nažalost, nisam ostavio naročit odjek, jer me je relativno malo ljudi slušalo – stavljen sam na sam kraj programa za prvi dan (slučajno ili namerno?), nakon što se većina gostiju već bila razišla. Sutradan je došao na red jedan panel na kome je nekoliko eminentnih gostiju govorilo, između ostalog, o ulozi Rusije u evropskoj bezbednosti. Moderator je bio Ivan Vejvoda. Budući na izrazitu pronatovsku i stereotipnu rusofobičnu opredeljenost ovih govornika, palo mi je na pamet da se po završetku panela javim za reč i suprotstavim se iznetim tezama, uglavnom ponavljajući ono o čemu sam pričao prethodnog dana, samo sada pred mnogo većom i značajnijom publikom. Međutim, preduhitrio me je ambasador Konuzin, zatražio mikrofon, ustao sa svog mesta i onda je nastupilo ono što ste mogli da vidite na snimku, zaključno s ambasadorovim demonstrativnim napuštanjem skupa. Ono što je nastupilo posle toga bila je moja skamenjenost, crvenilo i znoj. Konuzin mi je za par minuta srušio čitavu koncepciju odbrane ruskog viđenja bezbednosnog poretka u Evropi, koju sam primenio u svom izlaganju prethodnog dana i neformalnim kontaktima sa drugim učesnicima. Najpre nisam smeo da pogledam u oči rusofobe iz zemalja Srednje i Istočne Evrope u redu iza mene, da bih posle u pauzi ostao bez odgovora na njihovo „Eto vidiš kakvi su tvoji Rusi“, a onda u restoranu slušao i druge ljude kako za stolom govore o „pijanom Rusu“ i „tipičnom KGB-ovcu“.

Drugi slučaj desio se početkom ove godine, na predavanju ukrajinskog ambasadora na Institutu gde sam zaposlen. Tema je bila o predsedavanju Ukrajine OEBS. Ambasador je izrazio ambicije svoje zemlje da u toku godine predsedavanja doprinese sprovođenju izvornih načela OEBS o sveobuhvatnoj i nedeljivoj bezbednosti od Vankuvera do Vladivostoka. Ja sam postavio logično pitanje – kako Ukrajina namerava to da uradi u situaciji kada su dve ključne sile na prostoru OEBS, Rusija i SAD, u znatno lošijim odnosima od onih u kakvim su bile dve godine ranije – „resetovanje“ nažalost nije uspelo, te rusko-američki odnosi ponovo nalikuju konfrontaciji kakva je postojala 2008. u vreme Rusko-gruzijskog rata. Ukrajinac se nije složio sa mojom ocenom stanja odnosa Rusije i SAD, da bi mu zatim u pomoć pritekao i jedan ruski diplomata kome ne znam ime, ali pretpostavljam da je na bitnom položaju u ambasadi, jer sam ga često viđao i u pratnji Konuzina dok je ovaj bio ambasador. Ovaj diplomata mi je sa sarkastičnim osmehom na licu rekao da se varam, da je konfrontacija prejaka reč, te da postoji mnogo više oblasti u kojima SAD i Rusija dobro sarađuju, nego onih u kojima se ne slažu. Zaćutao sam, jer nisam imao volje da širim polemiku. Nisam video smisao u tome da objašnjavam diplomati stvari koje bi on trebalo da zna bolje od mene – da ga učim o Magnicki aktu i zakonu Dime Jakovljeva (tada Snouden još nije bio aktuelan), da mu pripovedam o istorijatu pitanja antiraketne odbrane, ili mu ukazujem na činjenicu da se Rusija i Amerika indirektno nalaze u ratu – preko sukobljenih strana kojima pomažu u Siriji. Bio sam pomalo uvređen, jer mi je diplomata svojom kratkom „lekcijom“ i sarkastičnim osmehom stavio do znanja da ja u stvari nemam pojma, da sam umislio da su Moskva i Vašington u ozbiljnim nesuglasicama o ključnim pitanjima svetske politike, da su oni u stvari dobri drugari, te da svoj doktorat u izradi u kome pokušavam da odgovorim na pitanje otkud ta konfrontacija dve sile mogu da vežem mačku o rep.

Kada se uporede ove dve situacije iz mog iskustva i Čepurinovo izlaganje na Akademiji, upadljiva je nedoslednost u nastupima ruskih diplomata – međusobno i u odnosu na najviše zvaničnike Rusije. Ako je tačno što kaže ovaj sekretar ili savetnik u ruskoj ambasadi da su SAD i Rusija u dobrim odnosima i da ne treba da umišljamo neku konfrontaciju među njima, zašto onda i Čepurin to nije rekao na Akademiji? Njegovo predavanje slušali su neki od istaknutih antizapadnjaka koji predaju na Akademiji, a koji se zalažu za savez sa Rusijom da bi nas ova branila od Amerike. Zašto ih nije spustio na zemlju kao njegov diplomata mene, tako što bi im rekao da je između Rusije i Amerike sve u redu i da se ne nadaju da će bratska Rusija ratovati za njih protiv svojih prijatelja s druge strane Atlantika? Nego ih je umesto toga potpaljivao parolom „Kosovo je Srbija“, mahao „šargarepom“ u vidu prijema u Evroazijsku uniju u isto vreme preteći „štapom“ ako uđemo u NATO i nazivajući političare koji se za to zalažu majmunima? Ako Rusija i SAD nisu u konfrontaciji, zašto je majmunski biti na strani Amerike? Zatim, zašto Konuzin onomad okupljenim natovcima/rusofobima nije objasnio da greše u svojim ekstremnim stavovima, jer SAD i Rusija zapravo fino sarađuju? Nego se i on poštapao Kosovom i postavio besmisleno pitanje „Ima li ovde Srba?“ u sali gde je pola ljudi bilo iz inostranstva, a drugu polovinu su pretežno činili domaći natovci, kojima patriotizam nije jača strana i koji podržavaju nezavisnost Kosova? Jedini Srbi u smislu koji je ta reč u tom trenutku imala za Konuzina bili smo nas par uljeza, kojima je on svojim ispadom potkopao i tu krhku poziciju za koju smo se u gnezdu natovskih jastrebova bili izborili.

Aleksej Arbatov, jedan od svetski najpoznatijih ruskih stručnjaka za međunarodne odnose, svojevremeno je profesoru Predragu Simiću izrekao rečenicu koja precizno izražava suštinu onoga kakva bi trebalo da bude ruska politika prema Srbiji: „Rusija mora pomoći Srbima, ali im ne sme poslati pogrešan signal“. Nažalost, ispadima svojih diplomata u Beogradu ona upravo šalje taj pogrešan signal. S jedne strane, one koje sam u jednom od svojih ranijih tekstova nazvao lažnim rusofilima uljuljkuje u njihovoj fiks ideji da se Srbija može priključiti nekom ruskom ekonomskom i vojnom bloku koji bi bio suprotstavljen Zapadu, te da ćemo zahvaljujući ulasku u savez sa našom pravoslavnom braćom uspeti da jednog dana povratimo našu svetinju Kosovo i Metohiju. Sa druge strane, ekstremima sa suprotnog pola, srpskim natovcima i rusofobima, daje u ruke moćan argument kako se Rusija bahato ponaša prema Srbiji, grubo meša u njene unutrašnje poslove i nastoji da je pretvori u svoju guberniju. Nas umerene, pak, koji ionako jedva uspevamo da s vremena na vreme uzmemo malo vazduha pritešnjeni između ova dva ekstrema, spušta na zemlju i ruši nam koncepciju u osnovi!

Sve što Moskva treba da uradi da ne bi slala pogrešan signal Srbima jeste da se postara da se njene diplomate u Beogradu ponašaju kao i najviši zvaničnici Rusije – dosledno istupajući na osnovu uvažavanja realnog stanja rusko-američkih odnosa i položaja Srbije u odnosu na njih. Da, odnosi Rusije i SAD se jesu pogoršali u odnosu na period „resetovanja“ (koje nažalost nije rezultiralo približavanjem dveju sila). Možda je konfrontacija zaista prejaka reč, ali šta je koštalo pomenutog diplomatu da se makar delimično složi sa mnom tako što će reći: „u pravu ste, između Moskve i Vašingtona po nekim pitanjima postoje nesuglasice koje još uvek nismo otklonili, pa to umanjuje mogućnost da OEBS u narednih godinu dana ispuni svrhu s kojom je osnovana – da bude krovna institucija jednake bezbednosti za sve na evroatlantsko-evroazijskom prostoru, jer SAD očigledno ne žele jednaku bezbednost“. Na drugoj strani – ne, u kakvim god odnosima bila sa SAD, Rusija neće s njima da zarati zbog Srbije, niti će primiti istu u svoj savez (što bi je automatski dovelo u sukob sa Zapadom, ukoliko Srbija nastavi da posmatra Kosovo kao deo svoje teritorije), niti će joj vratiti Kosovo. Da to može i želi, insistirala bi na većoj ulozi za sebe na Kosovu još 1999. i ne bi povukla trupe nekoliko godina kasnije. Zašto ambasador to ne objasni proruskim ekstremistima? Takođe, Rusija nema nameru da se meša u unutrašnja pitanja Srbije i drugih balkanskih zemalja, niti da potpiruje sukobe u regionu – time se bave Amerikanci. Niti će povući neke „kaznene“ poteze protiv Beograda ako ovaj krene ka članstvu u NATO, jer bi ih onda odavno povukla protiv npr. Bugarske – koja se nalazi istočnije od Srbije, bliže ruskim granicama. Zašto ambasadori ne ostanu dosledni toj politici i u izjavama, pa time izbiju iz ruku natovcima/rusofobima antiruske argumente?

Kao moguće objašnjenje za toleranciju koju zvanična Moskva ima prema ispadima svojih diplomatskih predstavnika u Beogradu (pri čemu nije isključeno da nam namerno šalje ljude sposobne za tu vrstu talasanja) vidim to da ona jednostavno eksperimentiše. Iz dva razloga joj se može da se tako ponaša. Prvo, zbog toga što joj Srbija i Zapadni Balkan jednostavno nisu od prioritetnog značaja, pa smatra da eksperimentom nema šta da izgubi. Drugo, misli da nema šta da izgubi i zbog toga što procenjuje da je istorijska tradicija nesvrstavanja Srbije veoma trajna i jaka, pa svejedno neće biti poremećena jačanjem ekstremnih opcija koje će uravnotežiti jedna drugu. Šta bi bio cilj tog eksperimenta? Da se vidi kako bi političke elite u Srbiji, ali i strani akteri koji ih podržavaju reagovali na određene asimetrične poteze Rusije, što bi ovoj moglo koristiti u zemljama koje su joj zaista od strateškog prioriteta i u kojima istorijska tradicija ne obećava toliku sigurnost (poput Ukrajine, na primer). Kao što neko reče, „ne pada sneg da bi pokrio breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag“. No, kada previše zverki sa jednog ili drugog ekstrema utaba stazu, više se neće raspoznati malobrojni tragovi umerenih. A mislim da su upravo su umereni u Srbiji ti koji su potrebni Rusiji za kvalitetnu saradnju.

Činjenica je da Srbija kao država ima stabilnu istorijsku tradiciju nesvrstavanja, ali to je slaba uteha za nas pojedince koji se zalažemo za očuvanje takve tradicije – bilo bi nam draže da upravo mi svesno vodimo Srbiju u tom pravcu, nego da ona ostane na njemu usled puke činjenice da postoji ravnoteža snaga između dva ekstrema. Tačno je i da kao zemlja za Rusiju nismo najviši prioritet, ali nismo sasvim ni nebitni – ako ništa drugo zbog toliko spominjanog Južnog toka. Da li je za Južni tok i energetske interese Rusije dobro da ispadi njenih diplomata u Beogradu potpiruju političku atmosferu nalik onoj iz filma „Tri karte za Holivud“ – gde politička situacija dolazi na rub građanskog rata između ekstremnih zapadnjaka i rusofila, pri čemu ni jedni ni drugi ne poznaju dovoljno odnose Rusije i Amerike, niti položaj naše zemlje u odnosu na njih? Nasuprot ovom šizofrenom stanju, mislim da je Rusiji u interesu da podrži nas umerene, koji znamo nešto o realnosti rusko-američkih odnosa i položaju Srbije i spremni smo da utičemo na oblikovanje spoljne politike zemlje u skladu sa tim znanjem. Slažem se da u politici ima mnogo majmuna, te zato pozivam spoljnopolitički establišment Rusije da pomogne nama koji to nismo.

Vladimir Trapara

U tekstu „Enigma Ruhani: Kuda idu odnosi Irana i SAD“ izrazio sam sumnju u mogućnost da Ruhanijeva diplomatska inicijativa i odgovor Obamine administracije na nju mogu da dovedu do približavanja Teherana i Vašingtona. Ovo sam obrazložio time da elita Sjedinjenih Država neće biti zadovoljna ničim manjim od promene režima u Teheranu, s obzirom na to da se Iran ovakav kakav je sada ne uklapa u njen bliskoistočni dizajn i da ga ova doživljava kao stratešku i identitetsku pretnju. I dalje ostajem pri ovom stavu, spreman da priznam da sam pogrešio ukoliko događaji krenu da se odvijaju suprotno mojim predviđanjima. Dugoročno, izvesno je da bi približavanje ovakve Amerike i ovakvog Irana bilo suočeno sa nepremostivim preprekama, ali nikad se ne zna kada bi mogao da iskrsne neki kartkoročni modus vivendi – uostalom, zar nije i Gadafi jedno vreme bio prihvatljiv za Vašington, a Bašar al Asad do pre koju godinu slavljen kao reformator koji obećava? U nauci o međunarodnim odnosima predviđanje nikada nije sto posto pouzdano – i jedan sitan događaj može da otera stvari u neočekivanom pravcu, a kamoli krupan poput američkog neuspeha u Siriji, koji je i bio katalizator za Ruhanijevu inicijativu. Nekakav dijalog se očigledno vodi – šta će biti, ostaje da vidimo. No, jedan čovek ne želi ništa da prepusti neizvesnosti, pa se izgleda ozbiljno unervozio u strahu da je približavanje SAD i Irana možda već na dohvat ruke. U pitanju je premijer Izraela, Benjamin Netanjahu (Kad sam svom drugu Vladimiru Ajzenhameru sa Fakulteta bezbednosti u Beogradu izneo razmišljanja iz pasusa koji sledi, rekao mi je „Laki je malo nervozan“. Otuda sam tekstu i dao ovakav naslov, a neke od ideja koje iznosim u njegovom nastavku su izvorno Ajzenhamerove).

Povod za ovaj tekst je Netanjahuova izjava, data na konferenciji za medije nakon susreta sa Putinom u Moskvi, u kojoj on poziva Rusiju da reši iransko nuklearno pitanje onako kako je rešila problem sirijskog hemijskog oružja. Ova izjava problematična je na najmanje dva načina. Prvo, Rusija jeste (čini se vrlo lako) nagovorila Asada da se odrekne hemijskog oružja, pa ispada da po analogiji izraelski premijer očekuje da će ubediti i Teheran da se odrekne nuklearnog. No, problem je u tome što Teheran ne može da se odrekne nečeg čega nema, jer niti poseduje nuklearno oružje, niti postoje pouzdani dokazi da želi da ga stekne. U tom slučaju, logično, jedino što bi izgleda zadovoljilo Netanjahua bilo bi da Iranci napuste čitav nuklearni program (dakle onaj za koji tvrde da je miroljubiv), jer se nikad ne zna kada se on može preokrenuti u vojne svrhe. Da li je to realno? Drugo, čak i kad bi postojale neke minimalne šanse da Iran na neki volšeban način odustane od nuklearnog programa, da li je Moskva prava adresa kojoj se treba obratiti da u tome pomogne? U slučaju Sirije, ruski uticaj na Asada bio je nesporan, no iluzija je da se odatle može izvući analogija primenljiva na Iran. Klijentski odnos Damaska prema Moskvi uveliko je postojao u vreme kada je ova u Teheranu važila za „Satanu 2“. Ruski pritisak da se Asad odrekne hemijskog naoružanja naišao je u trenutku kad ovaj nije imao kud – sateran u ćošak između pobunjenika koji mu kontrolišu pola državne teritorije i Amerikanaca i Francuza rešenih da vojno intervenišu, on nije mogao da očekuje da će opstati ukoliko mu i Rusija okrene leđa. Iran je, međutim, mnogo jači i samostalniji igrač od Sirije, te bi Netanjahu bio u velikoj zabludi ako bi stvarno mislio da Putin može da ga kontroliše. No, lično mislim da Beni jako dobro zna da Moskva nema čarobni štapić za rešenje iranskog nuklearnog pitanja, te da i upliće Rusiju u priču jer zapravo ne želi da se ovo pitanje reši diplomatskim putem. Obrazloženje zašto bi to bilo tako zahteva malo dublju analizu izraelske politike prema Iranu, ali i same suštine fenomena zvanog Izrael.

U pomenutom tekstu o Iranu objasnio sam zašto mislim da je Iran jedna u suštini defanzivna sila, te da su Sjedinjene Države te koje zbog svojih ofanzivnih namera prema njoj snose odgovornost za uzajamno neprijateljstvo. Izrael je, za razliku od SAD, a slično Iranu, takođe primarno defanzivna sila. Ova teritorijalno i po broju stanovnika mala zemlja nalazi se u tako nepovoljnom geopolitičkom okruženju, da je jedino čemu realno može da bude posvećena opstanak – o nekoj ekspanziji uticaja u regionu kao o realnoj politici nema govora. Međutim, Izrael doživljava upravo Iran kao svoju glavnu geopolitičku pretnju. Zašto, ako su obe sile defanzivne i pritom je Iran geografski znatno udaljeniji od Izraela od nekih aktera s kojima ovaj u svom neposrednom okruženju ima stvarnih bezbednosnih problema? I ovde se, kao u slučaju SAD, može izdvojiti strateški i identitetski razlog. Najpre strateški: Iran jeste geografski udaljena defanzivna sila, ali i sila koja ima jake veze sa akterima s kojima je Izrael bio ili je i sada u neposrednom sukobu: u prvom redu su to libanski Hezbolah, Hamas u pojasu Gaze i naravno Asadov alavitski režim u Siriji. Da bi se Izrael osećao bezbedno na uzanoj teritoriji koju zauzima uz Levant i rešio palestinsko pitanje u svoju korist, on mora da bude vojno i u svakom drugom smislu dominantan u odnosu na ove aktere. Podrška njima od strane snažnog Irana – a zamislite tek nuklearnog Irana – remeti strategiju Izraelcima, jer je onda pomenuta dominacija upitna. Identitetski: kao i za Sjedinjene Države, za Izrael je neprihvatljivo da Iran ima jedan u načelu islamistički režim, a da u isto vreme bude uspešno društvo – demokratsko i tehnološki napredno. Za Izrael je ovo tim veća pretnja što islamistički automatski znači i antiizraelski – uspeh Irana bio bi primer koji bi mogle da slede i druge bliskoistočne države, a Izrael ne samo što bi izgubio svoj regionalni monopol na demokratiju i tehnološki nivo, već bi se našao u neuporedivo lošijem bezbednosnom okruženju nego sada. No, ova dva razloga po meni i dalje nisu dovoljna da do kraja objasne svu paranoju Tel Aviva i njegovo preuveličavanje pretnje koja dolazi od Irana. Dodatni uzroci leže u prirodi izraelskog političkog sistema, ali i dublje od toga – u identitetu ne samo Izraela kao države, već Jevreja kao vrlo specifične etničke i verske grupacije.

Izrael ima proporcionalni izborni sistem bez izbornih jedinica i sa vrlo niskim cenzusom, što rezultira fragmentacijom Kneseta (parlamenta) na veliki broj političkih partija, gde one manje usled ucenjivačkog kapaciteta u formiranju vladajućih koalicija dobijaju nesrazmerno veliki uticaj u odnosu na svoju realnu snagu (ovo liči na Srbiju, samo što je kod nas cenzus ipak nešto veći). Neposredan izbor premijera, uveden 1996, uneo je dodatnu političku nestabilnost, jer je nametnuo izabranom premijeru zadatak da naknadno obrazuje parlamentarnu većinu. Koalicije su u Izraelu po pravilu krhke i prevremeni izbori česti. U tako haotičnim uslovima, politička borba se vodi – a kako bi drukčije – potpaljivanjem nacionalizma kod masa i utrkivanjem ko će biti veći „čvrstorukaš“ u rešavanju palestinskog pitanja. Ko se pokaže kao isuviše „mekan“ i sklon kompromisima, može da mu se desi da završi kao Jicak Rabin 1995. Ispoljavanje neprijateljstva prema Iranu je jedno od najboljih sredstava za dokazivanje „čvrstine“. Iran je pogodna adresa za nacionalističke tirade, iz strateških i identitetskih razloga koje sam naveo, ali i zbog sopstvene unutrašnjepolitičke logike, koja umnogome podseća na izraelsku. I tamo je priroda političke utakmice takva da je dokazivanje „čvrstorukaštva“ poželjna veština – a to se najlakše postiže, gle čuda, osipanjem drvlja i kamenja na račun Izraela. Tako su režimi u Tel Avivu i Teheranu u jednoj vrsti simbioze, potrebni su jedan drugom – jer ljudi na vlasti u njima grade sopstvenu političku težinu na uzajamnom anatemisanju. I što je manja realna pretnja koju bi dve države mogle da predstavljaju jedna za drugu, to će njihovi vlastodršci izmisliti da je veća, žrtvujući sebe logikama svojih političkih sistema. Kad Ahmadinedžad, recimo, kaže kako „režim koji ugnjetava Palestince treba izbrisati iz stranica istorije“, on to čini jer zna da će u Tel Avivu njegove reči namerno da iskrive i predstave kao „on bi da izbriše Izrael sa geografske mape“, dajući mu povoda za još žešći verbalni napad (na primer protiv „mita o Holokaustu“), što Izraelci opet okrenu na „negiranje Holokausta“ i tako u krug. No, neko mudar je rekao da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje – pa su tako i izraelski politički sistem i njegova logika u velikoj meri proizvod etosa jevrejskog naroda. Da bismo razumeli suštinu fenomena zvanog Izrael, otkud ta zemlja baš tu gde se nalazi i zašto vodi takvu spoljnu i unutrašnju politiku kakvu vodi, ali i dešifrovali širu sliku bliskoistočnih sukoba, moramo da znamo neke stvari o istoriji Jevreja.

Jevreji su stari bliskoistočni narod, čija se istorijska postojbina nalazi upravo ovde gde je danas Izrael. Ovo može biti jedno od opravdanja za postojanje jevrejske države, ali zamislimo kad bi se svi u moderno doba pozivali na istorijska prava, ko je gde kada živeo i bio tu pre nekog drugog – ne moramo mnogo da zamišljamo, jer smo i na prostoru Balkana iskusili do čega to vodi. Uglavnom, nakon tog početnog perioda sopstvene etničke države, najveći deo Jevreja iselio se iz domovine ili bio nasilno preseljavan od raznih imperijalnih osvajača, što je rezultiralo velikom teritorijalnom disperzijom ovog naroda u kasnijim vekovima i milenijumima. Jevreji su se vremenom raselili po čitavom svetu, pri čemu je veliki deo njih zadržao svoj etnički i verski identitet i pored utapanja u razna jezičko-kulturna podneblja i pružanja lojalnosti raznim državama i režimima. Dosta Jevreja je uspelo da u zemljama u kojima su živeli ostvare značajne uspehe i popnu se visoko na društvenoj lestvici – bilo tako što su zaradili veliko bogatstvo, ili stekli veliku političku moć, ili ostvarili epohalne rezultate na planu nauke i umetnosti. Da li je Jevrejima u ovome pomoglo to što su bili nadahnuti percepcijom sebe kao „izabranog naroda“, ili je ta percepcija zapravo došla kao posledica ovih rezultata – nije od presudne važnosti. Bitno je da su se Jevreji kroz istoriju potvrdili kao jedan veoma vitalan i uspešan narod, koji se borio i izborio za svoje mesto pod suncem, bez obzira na sve neprilike kroz koje je morao da prođe. U isto vreme, oni su svojim uspehom konstantno navlačili na sebe zavist i netrpeljivost drugih, zbog čega su često bili proganjani i na razne načine maltretirani. Fenomen antisemitizma koji je tako nastao kulminirao je u pojavi nacizma u 20. veku, kada je Adolf Hitler u svom uvrnutom umu iskonstruisao da je „jevrejska zavera“ kriva za poraz Nemačke u Velikom ratu, te da će Nemci povratiti svoju slavu i izboriti se za mesto koje im među drugim nacijama pripada tako što će fizički da istrebe Jevreje. Epilog nam je poznat – Hitler jeste pobio mnogo Jevreja, ali nije do kraja ostvario svoj bolesni naum. Oba svetska rata dobile su sile koje su se založile za jevrejsku stvar – najpre je u tom zalaganju prednjačila Velika Britanija, a nakon Drugog svetskog rata dominantnu ulogu u ovome preuzimaju Sjedinjene Države.

Vezivanje uz najmoćniju silu sveta i stvaranje uz njenu pomoć države u nekadašnjoj istorijskoj postojbini je možda i vrhunac istorijskih uspeha jevrejskog naroda. Od 1948. do danas, SAD i Izrael ostaće vrlo bliski saveznici i uzajamno će se podržavati u ključnim elementima njihovih spoljnih politika. Kako je došlo do toga da SAD označe skoro bezrezervnu podršku Izraelu kao ugaoni kamen svog bliskoistočnog dizajna, te odakle potiče toliko jaka sprega američkih i jevrejskih interesa, pitanje je na koje ću se vratiti kasnije. Sada je bitno da istaknem da je uz podršku ove moćne sile, ali i zahvaljujući sopstvenim kvalitetima, jevrejski narod ostvario nešto što je viđeno kao anomalija na Bliskom istoku, u čemu leži i ključ izraelsko-arapskog, odnosno jevrejsko-muslimanskog sukoba. Naime, teško se može tvrditi da je pre nastanka cionizma i zalaganja za stvaranje jevrejske nacionalne države na teritoriji Palestine postojala nekakva netrpeljivost između muslimana i Jevreja. Naprotiv, niz istorijskih primera govori suprotno. Jerusalim je u Srednjem veku bio uzoran multietnički grad, zajedničko sveto mesto triju religija. Kad su ga krstaši zauzeli krajem 11. veka, pobili su sve „nevernike“ koje su u njemu zatekli. Kada ga je muslimanski vladar Saladin vek kasnije povratio, poštedeo je civile i vratio multietnički i multiverski karakter gradu. Bežeći pred katoličkom Rekonkistom krajem 15. veka, Jevreji su se naselili u muslimanskom Osmanlijskom carstvu, koje ih je velikodušno primilo (mnogi od Jevreja kod nas u Srbiji, a posebno u Bosni, potomci su upravo tih sefardskih Jevreja, koji su napustili Španiju pre nekoliko vekova). Podelom Palestine i stvaranjem nacionalne jevrejske države, cionisti su prekinuli ovu nit multietničnosti bliskoistočnih država i time gurnuli prst u oko svim svojim susedima. Od tog trenutka Jevreji i muslimani postaju smrtni neprijatelji.

Kada pogledamo mapu današnjeg šireg Bliskog istoka (od Maroka do Avganistana), na njoj ćemo videti samo jednu nacionalnu državu u pravom smislu te reči, tj. u smislu da je zamišljena kao matična država jedne etničke grupe – Izrael. Iran, na primer, nije nacionalna država – njegovo stanovništvo je multietničko, ujedinjeno šiitskom religijom i dugom državotvornom tradicijom imperijalnog karaktera. Iako se decnijama upinjala da sebe izgradi kao naciju, Turska je u biti zadržala osmanlijski imperijalni identitet (pritom Turska samo uslovno može da se svrsta u Bliski istok). Avganistan je jedna veštačka tampon država između Srednje Azije, Irana i indijskog potkontinenta. Ostatak, zapravo veći deo Bliskog istoka, čine većinski arapske države. No, ne samo da nema jedinstvene države svih Arapa (bilo je nekad u Srednjem veku, takođe kao imperije zasnovane na islamu, čije je širenje u isto vreme širilo i arapski etnikum), već je i niz postojećih arapskih država uglavnom nestabilan, jer plemenski i sektaški identiteti nadilaze nacionalni (tu leže uzroci bivših i sadašnjih sukoba u Libiji, Jemenu, Libanu, Iraku, Siriji…). Sve ove države formirane su veštačkim i često nelogičnim povlačenjem granica od strane bivših kolonizatora i „mandatara“, među kojima su i oni koji su kasnije pomogli stvaranje nacionalne jevrejske države. Umesto jedinstvene i multietničke palestinske države (čije bi granice i same bile veštačke, ali po tome onda barem ne bi odudarala od ostatka regiona), zahvaljujući dvostrukim standardima najmoćnijih zapadnih zemalja, ali i energiji i složnom delovanju jevrejskog naroda nasuprot arapskoj učmalosti i nejedinstvu, došlo je do podele teritorije na jevrejski i arapski deo. U narednim decenijama su Jevreji oba dela stavili pod svoju kontrolu, u čemu su im Arapi zdušno pomogli svojim nepromišljenim i kilavim oružanim akcijama. Tu leži koren današnje jevrejsko-muslimanske netrpeljivosti.

Ovakvi uslovi doprineli su da „izabrani narod“ razvije jako rigidan politički etos. U političkom i bezbednosnom okruženju koje je u prvi mah delovalo nemoguće za opstanak, Izraelci (koji zapravo većinom potiču iz drugih svetskih zemalja, odakle su se doselili nakon stvaranja Izraela) su shvatili da za nacionalni cilj ne smeju da biraju sredstva – starozavetna maksima „oko za oko, zub za zub“ je postala ideja vodilja u nastupu prema neprijateljima, pa makar to bili i libanski i palestinski civili. Nacionalna država u zemlji „mleka i meda“ viđena je kao kompenzacija za višemilenijumska stradanja i posebno Holokaust. Ovakav etos podrazumeva urođenu paranoju, posmatranje međunarodnih sukoba u manihejskoj crno-beloj verziji, otežava pristajanje na kompromise i jako je osetljiv na dovođenje u pitanje nacionalnih mitova (Dakako da Holokaust nije mit, jer niko ne spori višemilionsko stradanje Jevreja od strane režima vođenog jednom bolesnom ideologijom. Međutim, Holokaust ne može da bude opravdanje za trenutno ponašanje prema Palestincima i Iranu, dok izvesnu mitološku dimenziju ima ponavljanje kao mantre precizne brojke od 6 miliona žrtava u situaciji kada mnogi drugi narodi – među njima i Rusi i Srbi – ni približno ne znaju koliko ih je u tom ratu izginulo. Pokušajte da se s nekim politički osvešćenim Jevrejinom našalite time što ćete reći da najnovija istraživanja svedoče o tome da je u Holokaustu zapravo stradalo 5 miliona 999 hiljada ljudi – i pratite reakciju). Rigidni cionistički u kombinaciji sa američkim puritanskim etosom stvorio je u drugoj polovini dvadesetog i početkom 21. veka jednu smesu zapaljivu i za Bliski istok i za čitav svet.

U ranijim tekstovima dosta sam govorio o pohodu Sjedinjenih Država ka svetskoj dominaciji i preoblikovanju svetskog poretka po sopstvenom dizajnu. U okviru globalnog nalazi se i bliskoistočni dizajn, u kome je gotovo bezrezervna podrška Vašingtona Izraelu opšte mesto u poslednjih nekoliko decenija, čak i onda kad se čini da ta podrška ide na štetu neposrednih američkih interesa. Postoji više mogućih objašnjenja zašto je to tako. Kada pogledamo lokalni kontekst, Izrael se sam po sebi nameće kao američki favorit time što je jedina demokratija u regionu (čime automatski stiče simpatije liberalnih imperijalista u establišmentu SAD), ali i više od toga – on je jedan od retkih uspešnih primera „izgradnje države“ uopšte u svetu, a svakako jedini na Bliskom istoku. U stvaranju jevrejske nacionalne, a u isto vreme demokratske i tehnološki napredne države, koja kao takva predstavlja anomaliju u regionu, SAD su imale značajno učešće. Stoga je za očekivati da nastave da svesrdno podržavaju svoj projekat. Lokalni kontekst treba pogledati i na drugoj strani – u samim SAD. Opštepoznata stvar je da jevrejski lobi u SAD spada u red aktera koji najviše utiču na spoljnu politiku Vašingtona. O delovanju AIPAC i sličnih organizacija odličnu knjigu napisali su Džon Miršajmer i Stiven Volt, inače veliki kritičari podređivanja američke spoljne politike interesima Izraela. No, tajna uspeha izraelskog lobija u SAD i američko-izraelske sprege ne može se sasvim dokučiti posmatranjem samo lokalnih konteksta. Ona leži u specifičnom poklapanju globalnih interesa američkih neokonzervativnih i liberalnih imperijalista s jedne, i cionista s druge strane, koje je pak u uskoj vezi sa izrazitom kompatibilnošću jevrejskog i puritanskog političkog etosa.

Jevrejski lobi u SAD nije običan lobi. Nisu to neki pojedinci i grupe koji su se prosto organizovali radi vršenja uticaja na politiku Vašingtona, već se oni nalaze u samom vrhu establišmenta – među ključnim kreatorima američke spoljne politike. Neki od najistaknutijih neokonzervativnih i liberalnih imperijalista su jevrejskog porekla i predstavljaju najtvrđe podržavaoce izraelske stvari (ovakva personalna sprega nije rezervisana isključivo za SAD – i u Srbiji, na primer, neki od glavnih jevrejskih lobista su u isto vreme među vodećim natovcima/rusofobima/podržavaocima američkog imperijalizma). Ovaj amalgam izgrađen je na jedinstvenim globalnim ciljevima koji podrazumevaju pretvaranje međunarodnog anarhičnog sistema u hijerarhijski poredak sa SAD na čelu, zasnovan na „univerzalnim vrednostima“ čija se suština može svesti na dominaciju ideologije liberalnog kapitalizma, formirane oko osnovne vrednosti individualizma. Mnogi o ovome govore u formi teorije zavere, kao da postoji neka moćna jevrejsko-kapitalistička organizacija koja iz senke vuče sve konce svetske politike. Međutim, radi se o jednostavnom ostvarivanju podudarnih interesa, u kome nema ničeg netransparentnog i zavereničkog. Pritom nisu u pitanju samo ekonomski interesi. Činjenica je da SAD kao najbogatija zemlja na svetu i finansijski moćne jevrejske porodice imaju zajednički interes da se izgradi globalni sistem u kome će oni zadržati i proširiti privilegije, ali se sprega interesa ne iscrpljuje u tome. Zalaganje za globalni hijerarhijski poredak sazdan na individualizmu kao osnovnoj vrednosti, identitetski je ukorenjeno – ono je zajedničko obeležje američkog puritanskog i jevrejskog etosa.

Jednako kao i američkim imperijalistima, cionistima smeta anarhija u međunarodnim odnosima, jer smatraju da je njihov narod od nje istorijski imao mnogo štete – bili su žrtve raznih režima koji su se skrivali iza nacionalnog suvereniteta, naročito u periodima kada su se suverene države (posebno velike sile) međusobno sukobljavale sledeći svoje nacionalne interese (Iza Holokausta stajala je Nemačka kao jedna od tradicionalnih evropskih velikih sila, dok druga – Rusija – takođe nije omiljena među cionistima, jer je krive za nekoliko pogroma nad jevrejskim narodom. Rusofobija je zbog toga još jedno zajedničko obeležje američkih imperijalista i cionista, pa otuda i svaki „iskorak“ Tel Aviva prema Moskvi, uključujući i Netanjahuov, treba posmatrati sa rezervom). Kako u američkom novom svetskom poretku ne bi bilo mesta nacionalnom suverenitetu i interesu u tradicionalnom smislu, nestala bi i bojazan da se Jevrejima mogu ponoviti neka od tragičnih zbivanja iz prošlosti. Upravo je nametanje individualizma kao vrednosti jedno od sredstava za razaranje drugih država i nacija – ako ga svi ostali prihvate, onda će Jevreji (koji drže do svog kolektivnog identiteta) i SAD (čiji nacionalni identitet nije protivrečan individualizmu, jer počiva na njemu) biti u prednosti. Ovo je klasičan primer dvostrukih standarda, mada su, ruku na srce, Izraelci manje licemerni i iskreniji od Amerikanaca kad je priznavanje posedovanja ovih standarda u pitanju (U tom smislu ilustrativan je jedan događaj iz mog ličnog iskustva. Pre dve godine sam prisustvovao predavanju izraelskog ambasadora u Beogradu, koji je tom prilikom ponavljao klasične floskule o izmenjenoj prirodi ratovanja, promeni karaktera pretnji od konvencionalnih ka onima koje dolaze od terorizma, itd. Ja sam ga posle predavanja pitao: „Ako je tačno da su se pretnje kao što Vi kažete izmenile, zašto onda Vaš premijer insistira na tradicionalnom odgovoru na njih, u vidu zahteva za 'odbranjivim granicama' Izraela?“ Odgovorio mi je: „Svaka država ima svoje bezbednosne imperative, a naš slučaj je specifičan. Mi ne možemo da prihvatimo da u slučaju povratka na granice iz 1967. naša zemlja na nekim mestima ima širinu između mora i suseda od svega desetak kilometara“. Dakle, priroda bezbednosnih pretnji se generalno izmenila, ali Izrael nema problem s tim da prizna da je suočen sa klasičnom konvencionalnom pretnjom i da na njoj zasniva svoju odbrambenu strategiju).

Oko ovog globalnog cilja nema kompromisa, osim taktičkog. Rigidnost i odsustvo spremnosti na kompromis, posmatranje međunarodnih sukoba u holivudskom/manihejskom crno-belom maniru, takođe je zajednička osobina puritanskog i jevrejskog političkog etosa. No, i pored ove sprege, SAD i Izrael su ipak dve različite države sa ne baš u svemu podudarnim nacionalnim interesima. Iako se u načelu slažu po pitanju bliskoistočnog i globalnog dizajna, u praksi se često javljaju razmimoilaženja upravo u pogledu spremnosti na taktičke kompromise – kad je Izrael spreman na njih, SAD ne moraju da budu, i obrnuto. Dok su SAD relativno bezbedne na svojoj hemisferi, Izrael se nalazi u realno nezgodnom geopolitičkom položaju, pa samim tim drugačije i gleda na mnoge taktičke kompromise sa protivnicima, procenjujući koliko bi oni mogli biti korisni/štetni za njegovu nacionalnu bezbednost. Slučaj Iran je najbolji primer za to – Netanjahu je nervozan, jer se plaši mogućnosti taktičkog kompromisa SAD sa Iranom. Iako je svestan da bi taj kompromis bio kratkoročan, taj kratak rok je dovoljan da Izrael pretrpi određenu štetu u pogledu svog regionalnog položaja, a posebna priča je šteta koju bi sam Netanjahu mogao da ima u sopstvenom političkom miljeu ukoliko bi ispao „mekan“ time što bi popustio pod američkim pritiskom da prihvati dil sa Iranom (prethodni Obamin pritisak na Netanjahua oko Palestine nije urodio plodom, za razliku od Klintonovog pritiska na Rabina, koga je popuštanje koštalo života).

Dakle, kad Beni traži od Rusije da nagovori Teheran da popusti, on ne radi to zato što veruje da bi takva inicijativa uspela, već naprotiv – zato što zna da ne bi uspela, ali bi zato mogla da ima jedan drugi efekat. Imajući u vidu pogoršanje rusko-američkih odnosa u poslednje vreme i američki neuspeh u Siriji kome su najviše kumovali upravo Rusi, teško je očekivati da bi Amerikanci dozvolili Rusiji da diplomatski poentira i kad je Iran u pitanju. Netanjahu verovatno razmišlja na sledeći način: „Ako se okrenem Rusima i stavim u izgled da bih prihvatio još jednu njihovu diplomatsku pobedu, sva je prilika da će Amerikanci shvatiti da je vrag odneo šalu i odustati od kompromisa koji bi Rusima doneo mnogo više koristi nego njima“. Da li izraelski premijer možda preuveličava problem i nepotrebno traži ovakvo rešenje za isti? Po mom mišljenju da, jer i dalje ne verujem u mogućnost bilo kakvog ozbiljnijeg kompromisa u kome bi učestvovali SAD, Iran i Rusija, kako god se Izraelci ponašali. No, ja sam ja, a Beni je Beni, i dok i najmanja mogućnost od Izraela nezavisnog američko-iranskog kompromisa ne otpadne, on će ostati malo nervozan.

Vladimir Trapara

I zvanično je potvrđeno – gradnja dela gasovoda Južni tok koji prolazi kroz Srbiju započeće 24. novembra. U ovom trenutku ne znam da li će, kako je ranije bilo najavljeno, radove otvoriti lično predsednik Putin. Datum za početak pregovora sa EU nismo dobili, ali zato makar ovaj više nije sporan. I to uprkos upornom mračenju poslednjih nedelja i meseci u srpskim medijima i na internet portalima kako se Južni tok dovodi u pitanje jer neko navodno radi protiv njega. Teoretičari zavere još jednom su se pokazali u punoj raskoši. Prva na udaru bila je emisija B92 „Insajder“ u kojoj se govorilo o navodnim malverzacijama vezanim za gasovod, a kojoj su napravili dobru reklamu prozivajući je kao dokaz postojanja zavere da se Rusija i na energetskom planu istisne iz Srbije (moram priznati da nisam ni gledao emisiju – izgleda da mi je bila manje bitna nego nekima). Logičan sled prozivki vodio je ka aktuelnim „izdajničkim“ vlastima u Srbiji, pri čemu naročito nisu štedeli ministarku Zoranu Mihajlović. Šta sve nisu rekli o njoj, u nastojanju da je prikažu kao diverzanta broj jedan koji ruši gasovod – rekli su i da radi za nekakvu Trilateralu (to takođe nisam bio siguran šta je, pa sam potražio na Vikipediji). Kao što se može videti, diverzija očigledno nije uspela, pa će se gasovod ipak graditi. Ono što je u svemu ovome najzanimljivije, a zbog čega i pišem ovaj članak, jeste na prvi pogled čudnovato slaganje između pomenutih teoretičara zavere i njihovih političkih protivnika – onih koji su zaista protiv Južnog toka.

U članku „Ruski spoljnopolitički vektor Srbije između rusofoba i lažnih rusofila“ pisao sam o simbiozi ove dve vrste ljudi. Takođe sam u članku „Zašto Srbija ne treba da uđe u NATO“ rekao nešto o imitaciji debate za i protiv ulaska Srbije u NATO, koja se vodi između pripadnika ovih grupa. Ni po pitanju Južnog toka podudaranje nije izostalo. Radi se o tome da sam primetio da se rusofobi/natovci/protivnici Južnog toka u velikoj meri slažu sa teorijom zavere protiv gasovoda, uz dve razlike u odnosu na one koji su je plasirali: o tome ne govore javno, već sam njihova mišljenja čuo privatno; smatraju da je dobro što se Južni tok navodno neće graditi. Tako sam pre nekoliko dana od jednog pripadnika ove grupacije čuo za njega veselu prognozu da gasovoda neće biti, jer ga Amerikanci ne žele, a ljudi na vlasti u Srbiji ispunjavaju njihove naloge, uz ponovljene ocene teoretičara zavere o ulozi ministarke Mihajlović i emisije „Insajder“ u tome. Da budem iskren prema čitaocima – ne branim ministarku Mihajlović, niti vlasti u Srbiji, ali ne mogu ni da ih prozivam za nešto za šta nemam dokaze, tako da najradije ne komentarišem navode da li su ili nisu za Južni tok. Takođe, nemam nikakvih iluzija ni u pogledu ofanzivne politike koju prema Rusiji vode Sjedinjene Države sa ciljem da joj potkrešu krila gde god je to moguće – pa i na planu energetike i gasovoda. Međutim, kada je konkretno prognoza o izgradnji Južnog toka u pitanju, ova globalna priča ne mora da ima suštinski značaj.

U pomenutom razgovoru upotrebio sam dva argumenta da će se Južni tok ipak graditi kako je i najavljeno, sve i da su tačne teorije zavere o tome da neko baš u Srbiji radi protiv njega. Prvi je – zašto bi se Amerikanci toliko upinjali da zaustave ovaj gasovod kad je prethodno izgrađen i pušten u promet neuporedivo značajniji od njega Severni tok, koji direktno spaja Rusiju i Nemačku? Naposletku, zar krajnji korisnici ruskog gasa koji će ići Južnim tokom nisu isti kao i kod Severnog – napredne ekonomije srednje i zapadne Evrope, koje SAD ne mogu tek tako poželeti da ostave bez energenata, koliko god da im smeta njihova energetska zavisnost od Rusije i uticaj koji ova zemlja na osnovu toga ostvaruje u Evropi? Drugi argument je – Srbija je samo jedna od tranzitnih zemalja kroz koje Južni tok treba da prođe. Pre toga prolazi kroz Bugarsku – zar nije logičnije da SAD svojim saveznicima/satelitima Bugarima nalože da odustanu od gasovoda, ako im ovaj već toliko smeta? Na prvi argument nisam dobio zadovoljavajući odgovor, osim neozbiljnog da Amerikanci špijuniranjem Nemaca pokazuju koliko im je stalo do ekonomskih interesa svojih evropskih saveznika. Na drugi sam međutim dobio vrlo zanimljiv odgovor koji još jednom pokazuje perfidnost srpskih natovaca o kojoj sam pisao u članku „Zašto Srbija ne treba da uđe u NATO“: rečeno mi je da se Bugarskoj može da kaže „ne“ Amerikancima zato što je ona član NATO, nalazi se u sistemu („za stolom“), za razliku od nas koji smo van („na stolu“) i moramo ponizno da slušamo SAD, bez prava glasa! Vrhunac ironije je da neko ko je fanatično protiv Južnog toka kao argument za ulazak Srbije u NATO poteže to da bismo kao član alijanse mogli da se suprotstavimo Amerikancima i ipak gradimo Južni tok! Sve ovo nije nimalo čudno ako se pronikne u suštinu teorija zavere.

Teorija zavere donosi korist dvema suprotstavljenim grupama ljudi – onima koji su protiv navodne zavere, ali i onima koji navodno stoje iza nje. Korist za prve je očigledna – time što indukuju paranoju kod javnog mnjenja kako nam „zaverenici“ svima rade o glavi, oni ga mobilišu za neke svoje ciljeve. Međutim, i ovi drugi imaju sasvim jasnu korist od teorije zavere – jer je ona dobra reklama upravo njihove moći, sposobnosti da jednu takvu zaveru organizuju. Jednako kao što se može mobilisati protiv njih, javno mnjenje može i da stane uz njih – jer se plaši „zaverenika“, odnosno smatra bilo kakav otpor tako moćnoj svetskoj zaveri beznadežnim. U praksi se po pravilu dogode oba efekta, koja uravnoteže jedan drugi, pa krajnji rezultat bude oštra podeljenost javnog mnjenja između dva ekstrema, što i „zaverenicima“ i teoretičarima zavere pruža neiscrpan izvor političke podrške. Podrške koja je u solidnoj meri fanatična, jer oni koji je daju svoje stavove zasnivaju na teoriji zavere umesto na racionalnom promišljanju suštine. Budući da ekstremi na ovaj način profitiraju jedni od drugih, kao i od teorija zavere, njihova simbioza postaje logična. Neretko sam i sam dospevao u situacije gde su se dva ekstrema bolje slagala međusobno, nego sa mnom koji sam umeren – sa dobrim razlogom, jer moj umereni stav remeti njihovu simbiozu, a moji racionalni argumenti ruše njihove teorije zavere, pa ovi ostaju bez političkog i drugog profita.

Tako sada prirodnije deluje i situacija u kojoj rusofob/natovac, protivnik Južnog toka koristi teoriju zavere svojih političkih protivnika da bi izveo apsurdni obrt ka argumentu da bismo ulaskom u NATO mogli da odbranimo Južni tok! Na njegovu nesreću, ta situacija nije trajala dugo, jer je u međuvremenu potvrđeno da će se gasovod ipak graditi. Što ne bi bio nikakvo iznenađenje da smo se, umesto teorije zavere, oslonili na racionalnu analizu. Tačno je da Sjedinjenim Državama smeta što Rusija koristi energetiku kao snažan spoljnopolitički adut. Isto tako je i tačno da su evropski saveznici SAD, uključujući i ekonomski moćnu Nemačku, u manjoj ili većoj meri i sateliti najmoćnije sile sveta i da slede njenu politiku. Tačno je i da je Srbija mala balkanska zemlja čija vlast teško može da se odupre pritiscima moćnijih. Međutim, isto tako je tačno i da bi u uslovima oporavka od svetske ekonomske krize za Amerikance bilo isuviše opasno i kontraproduktivno da otvoreno podrivaju energetsku saradnju Rusije i Evrope i time svoje saveznike guraju u energetsku izolaciju i dalju ekonomsku krizu. Da su zaista hteli da osujete ovu saradnju, uradili bi to već kod Severnog toka. U tom svetlu, Južni tok jednostavno nije toliko strašan da bi SAD svoju spoljnopolitičku energiju usmerile na njegovo sabotiranje. Istina je da su podržavale alternativni pravac Nabuko – dok se nije pokazalo da je neisplativ. Nabuko međutim nije bio predviđen da ide kroz Srbiju – da su hteli da Srbija odustane od Južnog toka, zar ne bi najlogičniji potez bio da skrenu trasu Nabuka tako da prođe kroz Srbiju i postane jednako privlačna varijanta za nas kao i Južni tok? Nisu povukli ovaj potez, jer im očigledno nije mnogo stalo. Energetski vektor Rusije podrivaće na druge načine – forsiranjem svog tečnog gasa i gasa iz škriljaca, prelaskom na alternativne vidove energije, suprotstavljanjem Rusiji na drugim poljima, mimo energetike, itd.

Na kraju, moja priča o simbiozi teoretičara zavere i „zaverenika“ nekome i sama može da zazvuči kao teorija zavere. Ja ću se braniti time da ne tvrdim da je ova simbioza namerna, da postoji neki dogovor između jednih i drugih da fingiraju debatu da bi svako od njih ostvario svoje interese. Ostvarivanje interesa i jeste ono o čemu se radi – simbioza je činjenica, a da li se do nje došlo „nevidljivom rukom“ ili eksplicitnim dogovorom, to ne mogu da tvrdim, jer nemam dokaze. U tome se i razlikujem od teoretičara zavere – zaključke izvodim isključivo na osnovu proverenih činjenica, što sam i pokazao analizom Južnog toka, a ne na osnovu rekla-kazala i nekakvih „insajderskih“ informacija za koje nemam dokaze. Ako ništa drugo, takve informacije su štetne, jer mogu potpasti pod kvalifikaciju klevete – a nisam blesav da me neko tuži i otera u bankrot jer sam ga pomenuo u kontekstu za koji nemam dokaze. Štaviše, oduvek mi je bilo fascinantno odakle teoretičarima zavere (koje ja još zovem i profesionalnim folirantima) smelost da javno blate ljude i upliću ih raznolike šeme na osnovu „činjenica“ koje obična javnost ne može lako da proveri? Padaju mi na um četiri moguća objašnjenja: ili zaista imaju neke insajderske informacije koje mogu da dokažu na sudu; ili su mnogo bogati, pa im plaćanje odštete ne pada teško; ili imaju dil sa svojim protivnicima da ih slobodno kleveću, jer to ovima diže rejting (to bi značilo da je simbioza o kojoj sam govorio namerna); ili računaju da će i njihovi protivnici njih klevetati, pa će onda međusobnim tužakanjem da prebijaju dugove za odštetu. Koja je od ove četiri opcije tačna – ne bih se izjašnjavao, jer nisam teoretičar zavere, a svakako da ne potpadam ni pod jednu od njih.

Vladimir Trapara