Žitelji Volgograda (koji ja više volim da zovem njegovim istorijski poznatijim imenom – Staljingrad) nažalost neće imati normalno novogodišnje slavlje. Za to su se potrudili čečenski mudžahedini na čelu sa Doku Umarovim, koji stoje iza dva samoubilačka bombaška napada dan za danom u ovom gradu na jugu evropskog dela Rusije. Rezultat njihovog krvavog pira (za sada, pošto ne znamo da li nas očekuje još koja eksplozija) jeste tridesetak mrtvih i još na desetine ranjenih, među kojima su i deca. Radi se, dakle, o klasičnom terorizmu, jer je prisutan njegov osnovni element – sejanje straha kod šire populacije nediskriminativnim napadima na nedužne žrtve. I sve se to sa razlogom dešava uoči zimskih olimpijskih igara u Sočiju, gradu koji se takođe nalazi na jugu Rusije, a u svetlu skorašnje pretnje pomenutog Umarova da će sprečiti održavanje ovih igara „na kostima mrtvih muslimana“. Pre nekoliko dana ubijen je jedan od saradnika ovog zlikovca, što pokazuje da je bespoštedni rat ruskih bezbednosnih snaga i kavkaskih militanata uveliko u toku, uz opasnost da eskalira upravo u vreme zimskih igara i zaista poremeti njihovo održavanje. U ovom trenutku se ne usuđujem da prognoziram da li će bezbednosne mere biti dovoljne da to spreče, jer smo očigledno ušli u period kratkoročne neizvesnosti. Dugoročno, pak, mogu da ukažem na određene trendove u obračunu ruske države sa islamskim militantima, uzimajući u obzir lokalni i globalni kontekst.

Lokalno gledano, problem Rusije sa islamskim terorizmom proizilazi iz njenog istorijski dugotrajnog specifičnog odnosa sa islamom uopšte. U današnjoj Ruskoj Federaciji živi najmanje 10 miliona muslimana, što čini 6-7 posto njenog ukupnog stanovništva – iako je po nekim procenama njihov broj znatno veći. Ipak, on je neuporedivo manji u odnosu na imperijalni i sovjetski period, kada je Rusija zahvatala i Zakavkazje i veliki deo Srednje Azije. Islamsko stanovništvo u današnjoj Rusiji prevashodno je skoncentrisano na severnom Kavkazu i južnom Uralu. Fundamentalizam je naročito raširen među severnokavkaskim muslimanima, gde prednjače Čečeni, tradicionalno nepokoran narod. Čečenija je jedno vreme – u drugoj polovini devedetih – uspela za sebe da izbori de facto nezavisnost, ali su je Rusi najpre silom oružja povratili, da bi je zatim kooptacijom političkog vođstva (na čelu sa nekadašnjim pobunjenikom Ramzanom Kadirovim) i ekonomskim investicijama  stabilizovali. Upravo politička i ekonomska stabilnost Čečenije, ali i drugih severnokavkaskih republika, jeste veliki test za Rusiju i njenu multietničnost i multikulturalnost, bez koje ona ne može da opstane kao velika država i svetska sila. Za razliku od evropskih zemalja, gde je multikulturalnost uglavnom posledica imigracije „trbuhom za kruhom“ i koje sebi mogu da priušte da kažu kako „eksperiment sa multikulturalizmom nije uspeo“, u Rusiji je multikulturalnost autohtona, te ova velika zemlja ne može da je se odrekne, a da samu sebe ne ugrozi. Zato je svaki ekstremni nacionalizam – uključujući i ruski, koji je u porastu poslednjih godina – štetan za Rusiju. U državi koja je u biti zadržala imperijalno nasleđe, suzbijanje etničkog i religijskog ekstremizma nije nimalo lak zadatak. Najnoviji talas islamskog fundamentalizma pruža veliki izazov tom zadatku, a za potpuno razumevanje suštine ovog izazova potrebno je uzeti u obzir i globalni kontekst.

„Rat protiv terorizma“ koji su Sjedinjene Države započele posle 11. septembra 2001. u međuvremenu se pretvorio u sve, samo ne u ono što bi trebalo da bude da bi se izborio sa korenom problema. Nakon invazije Avganistana koji je bio percipiran kao leglo Al Kaide (gde se rat, uzgred, još uvek vodi i gde je Amerikancima trebalo deset godina da pronađu i ubiju Bin Ladena), izvršena je agresija na Irak, čiji režim nikakve veze sa 11. septembrom nije imao, da bi se konačno pretvaranje rata protiv terorizma u svoju suprotnost odigralo za vreme „Arapskog proleća“. U zemljama koje je zahvatio ovaj talas nasilnih antirežimskih protesta, militantne islamističke snage dočekale su svojih pet minuta i preuzele središnje mesto u pobunama. Sjedinjene Države stavile su se na stranu ovih pobuna, pomažući tako upravo one kojima su pre 12 godina navodno objavile rat. Uzrok ove pojave je vrlo jednostavan – cilj politike Sjedinjenih Država na Bliskom istoku zapravo nije uništenje terorizma (čitaj islamskog fundamentalizma), već se tobožnja borba protiv terorizma koristi kao izgovor za ostvarivanje američkog bliskoistočnog dizajna. Ovaj dizajn podrazumeva rušenje svih regionalnih režima koji ne odgovaraju Vašingtonu – specifičnog, ali u suštini benignog islamskog u Iranu, i onih sekularnih koji su antiamerički orijentisani i insistiraju na nezavisnosti svojih zemalja (u Siriji, ranije Libiji i Iraku). Cilj je uspostavljanje potpune dominacije nad Bliskim istokom, kao prečice do globalne dominacije. Prva sledeća prepreka na putu ka toj dominaciji bila bi Rusija, o čemu sam već dosta pisao, te su jasni motivi s kojima se Moskva suprotstavlja ovakvoj bliskoistočnoj politici Vašingtona. Ovo se najbolje vidi na primeru Sirije, gde Rusija pomaže Asadovom režimu da se održi pred oružanom pobunom koju podržavaju Amerikanci, a u kojoj dominantnu ulogu igraju islamski militanti, ne toliko oni domaćeg – sirijskog porekla, koliko oni „uvezeni“ iz američkog saveznika Saudijske Arabije kao možda i najvećeg izvoznika islamskog terorizma danas. Otuda nije slučajno da postoji korelacija između jačanja islamskih militanata u Siriji i širom Bliskog istoka i povampirenja severnokavkaskih terorista. Rusija se trenutno praktično bori protiv islamskog terorizma na dva fronta – u Siriji i na svom tlu, dok SAD podrškom sirijskim „pobunjenicima“ daju vetar u leđa i onima koji su dva dana zaredom ubijali nedužne ljude u Volgogradu. U svetlu najnovijeg pogoršanja rusko-američkih odnosa možemo očekivati i dalji porast islamskog ekstremizma svuda dokle njegov uticaj može da dopre, jer je konfrontacija dvaju bivših hladnoratovskih suparnika veoma plodno tle za razvoj ove pošasti. No, prognoza ne mora da bude tako pesimistična.

Očigledno je da se Volgograd pokazao pogodnim za ovu seriju zlodela (ako uzmemo u obzir i terorističku akciju od pre nekoliko meseci), što usled njegovog geografskog položaja (blizina Kavkaza, ali i Sočija), što zbog verovatnih bezbednosnih propusta. Jedino u šta ne verujem je da su se teroristi rukovodili simboličkim razlozima, jer bi onda to bio vrlo nepovoljan simbol po njih. Svi znamo kakvu je ulogu Staljingrad odigrao u ruskom slamanju Hitlerove soldateske u Drugom svetskom ratu, pa ako gledamo sa te strane, možemo da kažemo da su teroristi izabrali pogrešan grad za svoju ofanzivu protiv Rusije. Tim pre što u razvoju globalne situacije vidim i neke pozitivne nagoveštaje kada je o borbi protiv islamskog terorizma reč. Uprkos navedenim elementima američke spoljne politike koji su omogućili da se ovaj terorizam rasplamsa, mislim da SAD mogu i hoće još mnogo toga da učine da bi ispravili loše rezultate sopstvenih bliskoistočnih avantura. Deo razloga za sporazumevanje Vašingtona sa Moskvom oko sirijskog hemijskog oružja i spremnost na diplomatsko rešenje problema sa Iranom svakako leži u oceni Obamine administracije da su SAD na putu da se ponovo imperijalno prenapregnu (kao u vreme Bušove administracije) i da se treba vratiti na taktički pragmatizam sa početka Obaminog prvog mandata. No, razlozi se u tome ne iscrpljuju – opreznost Vašingtona je ujedno posledica i pravilne procene da snage koje je u procesu ostvarivanja svog bliskoistočnog dizajna oslobodio izmiču kontroli i da će sa njihovim dolaskom na vlast u nizu zemalja regiona biti još teže dovršiti ovaj dizajn. Iako je „resetovanje“ propalo i rusko-američki odnosi krenuli silaznom putanjom, eskalaciju islamskog terorizma vidim kao povod za novu, makar i taktičku saradnju SAD i Rusije u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Dobra prilika za to mogle bi da budu upravo predstojeće zimske olimpijske igre u Sočiju, gde bi za SAD bilo oportunije da se umesto lamentiranja nad pravima gejeva u Rusiji pozabave u ovom trenutku ozbiljnijim problemom, koji zahteva hitnu zajedničku akciju sa Moskvom. U tom smislu bi Staljingrad još jednom mogao da postane simbol rusko-američkog savezništva i prekretnica u borbi protiv zla koje preti čovečanstvu.

Vladimir Trapara

U prethodnom tekstu sam pisao o pitanju koje sam početkom ove godine postavio ambasadoru Ukrajine u Beogradu, Viktoru Nedopasu, na njegovom predavanju o predsedavanju Ukrajine OEBS u 2013: „Kako mislite da Ukrajina doprinese uspostavljanju sveobuhvatne i nedeljive bezbednosti na prostoru od Vankuvera do Vladivostoka, kad su dve ključne sile sa tog prostora, SAD i Rusija, ponovo u nekoj vrsti konfrontacije nalik onoj iz 2007-2008. (pre početka čuvenog ‘resetovanja’)?“ Umesto odgovora, dobio sam usaglašeno negiranje ambasadora i prisutnog ruskog diplomate da su Rusija i SAD u bilo kakvoj konfrontaciji. Vreme je pokazalo ko je bio u pravu, te da je moje pitanje bilo na mestu. Pre isteka godine u kojoj predsedava OEBS, Ukrajina ne samo što nije ujedinila Evropu u bezbednosti, već se suočila sa problemom da sačuva i sopstveno jedinstvo. Rusko-američki jaz se nalazi na putu daljeg produbljivanja, i to trenutno baš preko ukrajinskih leđa.

Ono što ovih dana vidimo u Ukrajini, zapravo je donekle već viđeno u „narandžastoj revoluciji“ 2004. godine. S tim što je sada suština „revolucije“ do kraja ogoljena. Tada je zahtev za promenom režima došao neposredno nakon objavljivanja sumnjivih izbornih rezultata, u formi „odbrane izborne volje građana“ – što mu je dalo demokratski legitimitet, prema receptu oprobanom u Srbiji 2000. i Gruziji 2003. Sada, međutim, pobuna nema neposredne veze sa izborima – predsednika Janukoviča, čiji se demokratski izbor ne dovodi u pitanje, jedan deo građana želi da smeni jer je ovaj odbio da povede zemlju spoljnopolitičkim pravcem koji se njima sviđa. Posle svega izgleda da se ni 2004, kao ni u Srbiji i Gruziji pre toga, nije radilo o borbi između diktature i demokratije, već o sukobu različitih spoljnopolitičkih orijentacija. Ono što izdvaja Ukrajinu u odnosu na druge slučajeve je posebna oštrina ovog sukoba, koja je posledica duboke identitetske podeljenosti zemlje.

O Ukrajini kao identitetski „pocepanoj“ državi pisao je još Hantington u Sukobu civilizacija, a kod nas se ovom temom najviše bavio moj kolega sa instituta na kome radim, dr Dragan Petrović. „Pocepanost“ Ukrajine o kojoj oni govore posledica je vrlo specifične i protivrečne istorije ove zemlje, koja je kao krajnji rezultat dala njeno postojanje kao nezavisne države u sadašnjim granicama. Ko god da je na vlasti u Kijevu danas, ima težak zadatak: da sačuva jedinstvo ukrajinske nacije sastavljene od etnički, jezički i verski raznolikog stanovništva na zaista velikom prostoru koji ova zemlja zauzima – od unijata bliskih Poljacima na krajnjem zapadu, pa do etničkih Rusa na krajnjem istoku i Krimu. Između ove dve krajnje grupacije, gotovo celokupno stanovništvo Ukrajine se može grubo podeliti na dve polovine: severozapadnu, sačinjenu od ljudi kojima je više stalo do posebnog ukrajinskog identiteta i jezika, pre svega u odnosu na Ruse kao istorijski koren ukrajinskog etnosa, zbog čega je kod ovog stanovništva često prisutna rusofobija i izrazita prozapadna orijentacija; jugoistočnu, sastavljenu od ljudi koji, ako se ne deklarišu kao Rusi, makar govore ruski jezik i smatraju prirodnim vezanost Ukrajine za Rusiju na ovaj ili onaj način. Najjače političke snage u zemlji već tradicionalno su uglavnom organizovane prema ovoj geografskoj i identitetskoj podeli, koju prate i izborni rezultati. Stanje u kom se na vlasti smenjuju više proruske i više prozapadne snage Dragan Petrović je nazvao „ukrajinskom klackalicom“. Ja ću otići i korak dalje i u svetlu najnovijih događaja upotrebiti izraz „ukrajinski rolerkoster“. Za razliku od klackalice, gde imate manje-više predvidivo smenjivanje položaja, čas gore – čas dole, vožnja na rolerkosteru sa sobom nosi posebno uzbuđenje usled toga što se krećete u svim pravcima, uz nagla skretanja, uspone, spustove i izmene brzine. Upravo na ovo podseća trenutna situacija u Ukrajini – gde je potpuno nepredvidivo šta će biti sledeći potez vlasti ili opozicije, da li je iza ugla možda neki novi salto mortale, te kuda sve to na kraju može odvesti.

Politička podela, ukorenjena u identitetsku pocepanost države, čini da je za vlasti u Ukrajini jedini racionalan spoljnopolitički izbor – neutralnost, ako žele da sačuvaju jedinstvo zemlje. Pokušaj da se Ukrajina odvuče bilo u pravcu Zapada ili u pravcu Rusije, neminovno bi naišao na suprotstavljanje one suprotne polovine stanovništva i verovatno doveo do raspada zemlje, moguće i putem građanskog rata. Od dolaska na mesto predsednika 2010, Viktor Janukovič je vodio upravo politiku neutralnosti. Ona je podrazumevala držanje zemlje izvan vojnih blokova (što je upadljiva razlika u odnosu na njegovog prethodnika Juščenka, koji se čvrsto zalagao za ulazak Ukrajine u NATO i time izazivao unutrašnju političku nestabilnost i probleme u odnosima s Rusijom – manifestovane između ostalog kroz dve gasne krize), kao i postepeni put ka Evropskoj uniji, uz zadržavanje čvrstih ekonomskih veza sa Rusijom. Jedno vreme se činilo da i Rusiji i zapadnim zemljama odgovara ovakva politika Ukrajine. U vreme Janukovičevog dolaska na vlast, rusko-američko „resetovanje“ bilo je u punom jeku – saradnja Rusije i SAD po globalnim pitanjima od zajedničkog interesa uslovila je ublažavanje tenzija u Istočnoj Evropi. Obamina administracija za razliku od one prethodne nije insistirala na članstvu Ukrajine u NATO i nije nastojala da „kazni“ Janukoviča zbog hapšenja bivše premijerke Julije Timošenko, dok ruskim vlastima, koliko god da bi radije volele da vide Ukrajinu u svojim ekonomskim integracijama, nije smetala orijentacija Kijeva ka ulasku u EU. Kako je došlo do toga da Ukrajina odjednom mora da bira između EU i ruske Evroazijske unije, što je potkopalo Janukovičevu politiku neutralnosti i suočilo ga sa mogućnošću ponavljanja revolucije koja ga je već jednom oborila sa vlasti? Odgovor leži u promeni globalnog konteksta, konkretno rusko-američkih odnosa u prethodnih godinu-dve, a naročito poslednjih nekoliko meseci.

Prve pukotine u „resetovanju“ javile su se još početkom proleća 2011, kada su izbila neslaganja dveju sila o pristupu građanskim sukobima u Libiji i Siriji, te nakon što je dovršenje ratifikacije Novog START-a usmerilo svu pažnju na nepremostivo razmimoilaženje u pogledu antiraketne odbrane. Do smene Medvedeva Putinom na čelu Kremlja u maju 2012. „resetovanje“ je zapalo u potpuni ćorsokak, a izborna pobeda Obame u novembru iste godine uprkos mnogim očekivanjima nije dovela do „resetovanja 2“. Naprotiv, od tih izbora do danas, jedan za drugim iskaču pitanja po kojima se Sjedinjene Države i Rusija suštinski razilaze, a u poslednjih nekoliko meseci situacija je dodatno zaoštrena. Razlog je par značajnih političkih poena koje je Rusija sebi upisala na štetu SAD u poslednje vreme (afera Snouden i rešenje problema sirijskog hemijskog oružja iznad svega), što je navelo Amerikance da uzvrate tamo gde smatraju da će Rusiju najviše boleti – novom anti-ruskom ofanzivom u Istočnoj Evropi, konkretno u Ukrajini. Analizom koja sledi želeo bih da dovedem u pitanje zapadnu propagandu po kojoj su Rusi isključivi krivci za ono što se trenutno dešava u Ukrajini, jer su izvršili ekonomski pritisak na Janukoviča, te se ovaj „okrenuo protiv volje svojih građana“.

Rekoh već da Rusija u načelu nema ništa protiv ukrajinskog članstva u EU, o čemu svedoče i izjave njenih zvaničnika poslednjih godina, iako je tačno da bi za njih Ukrajina bila dragulj u Evroazijskoj uniji u formiranju. Sa druge strane, delovalo je da i zapadne zemlje vide ekonomske veze Ukrajine sa Rusijom kao prirodne (što je i njima u interesu, jer su najveću štetu od gasnih kriza 2006. i 2009. imale upravo razvijene ekonomije Zapadne Evrope), tim pre što je članstvo Ukrajine u EU na dugom štapu, usled fiskalne krize u pojedinim članicama i „zamora proširenja“. Otkud onda to da Ukrajini odjednom dolazi ultra-povoljna ponuda od Brisela za ubrzanje procesa pridruživanja uz samo jedan uslov – puštanje Timošenkove iz zatvora – uslov koji čak ne bi sprečio potpisivanje sporazuma o pridruživanju, iako ova zemlja ne zadovoljava ni elementarne ekonomske i političke kriterijume za članstvo? Gde je Srbiji, koja se vremenom suočava sa sve većim uslovljavanjima od EU, tako povoljna ponuda? Da ne pričamo o Turskoj, koja od otpočinjanja pregovora o članstvu 2005. jedva da je krenula s mrtve tačke. Očigledno je da EU svoje kriterijume o članstvu ne sprovodi dosledno i da se često rukovodi političkim pragmatizmom. Razlog za ovo je u manje-više vazalnom odnosu koji EU kao celina i njene članice pojedinačno imaju prema Sjedinjenim Državama, usled čega američki istočnoevropski dizajn ima prednost nad neposrednim interesima evropskih zemalja. Ovaj dizajn je u osnovi anti-ruski i podrazumeva potpuno odvajanje od Rusije njenih bivših istočnoevropskih satelita, ali i država sa postsovjetskog prostora, te njihovo pretvaranje u stabilan poligon za dalju američku ofanzivu ka Rusiji, sa ciljem da se najveća zemlja sveta baci na kolena – da joj se oduzme status jedne od svetskih velikih sila, da se onemogući njeno nezavisno vođenje spoljne i unutrašnje politike i raspolaganje prirodnim resursima, a možda i da se ista teritorijalno rasparča. Uvlačenje Ukrajine u zapadnu orbitu, njen prijem u NATO i osiguravanje da u Kijevu uvek stoluje lojalan proamerički režim, bili bi krupni koraci ka tome. Po mom mišljenju, upravo taj cilj se krije iza ove sumnjive „nepristojne ponude“ Janukoviču za članstvo u EU, te nije nimalo slučajno da je to učinjeno pod okriljem Istočnog partnerstva, projekta koji je inicirala Poljska, inače glavna perjanica sprovođenja američkog istočnoevropskog dizajna.

Znajući sve ovo i imajući u vidu nastojanje Sjedinjenih Država da „uzvrate udarac“ skorašnjim ruskim diplomatskim pobedama, Moskva je bila prinuđena da izvrši sopstveni pritisak na Janukoviča kako bi odbio ponudu EU. Kao što rekoh, nije sporna želja Rusije da vidi Ukrajinu u Evroazijskoj uniji, niti ruski ekonomski interesi u ovoj zemlji uopšte (iako je činjenica da bi raskidanjem ekonomskih veza sa Rusijom Ukrajina pretrpela neuporedivo veću štetu nego Rusija). Po meni je glavni motiv za postupak Moskve, kao i u slučaju zapadnih zemalja, politički – želja da se spreči uvođenje Ukrajine u zapadnu/antirusku orbitu tako što će se ova pod plaštom integracije u EU zapravo uvući u NATO i u njoj instalirati proamerički kvislinški režim. Pritom pritisak Rusije ima krajnje benigni karakter – radi se prosto o stavljanju u izgled ekonomskih gubitaka sa kojima će Ukrajina objektivno morati da se suoči ako prihvatanjem ponude EU olabavi ekonomske veze sa Rusijom, jer je takva priroda ekonomskih zahteva EU aspirantima za članstvo. A kako se za to vreme ponašaju zapadne zemlje? Njihovi ministri spoljnih poslova zloupotrebljavaju skup OEBS u Kijevu da bi uzimali učešće u antivladinim demonstracijama, nazivajući to „podrškom evropskim vrednostima“. Zamislimo šta bi se desilo da je situacija obrnuta. Da je u Kijevu na vlasti Juščenko, Timošenkova, ili Kličko, i da neko od njih u jednom trenutku donese odluku da Ukrajinu uvede u NATO, mimo volje polovine njenog stanovništva. I da zbog toga izbiju masovne demonstracije na ulicama Donjecka, Harkova, Sevastopolja, pa i Kijeva. I da dođe Sergej Lavrov da podrži demonstrante, a Moskva zapreti sankcijama Kijevu. Da li bi i onda evropski i američki zvaničnici u tome videli podršku evropskim vrednostima? Ili bi to za njih ipak bio „ruski imperijalizam“, „podrška retrogradnim, antievropskim anagama“, i slično?

Javnost u Srbiji, a i svetu, mora da zna sledeće. U Ukrajini se ne radi ni o kakvom oglušavanju aktuelne vlasti na čelu sa Janukovičem o volju svog naroda, pod pritiskom Rusije. Nego političke elite koje predstavljaju jednu polovinu tog naroda nastoje da nametnu svoju prozapadnu spoljnopolitičku orijentaciju drugoj polovini, oslanjajući se na pretnje sankcijama i mešanje u unutrašnje poslove Ukrajine od strane zemalja Zapada, dok Janukovič nekako pokušava da zadrži postojeći neutralni kurs koji bi zadovoljio obe strane. Janukovič nije protiv ulaska Ukrajine u EU, već očigledno samo ne želi da do toga dođe na način koji bi izazvao neprijateljstvo Rusije i doveo u pitanje jedinstvo zemlje, pošto je prethodno uvali u velike ekonomske teškoće. On zato trenutno mukotrpno pregovara i sa Zapadom i sa Rusima (a i sa trećim partnerima, poput Kine) u cilju iznalaženja kompromisnog rešenja, dok mu prozapadna opozicija, očigledno nezainteresovana za kompromis, blokira vladine zgrade u Kijevu i pokušava preko ulice da ga obori, po već više puta viđenom modelu. U ovom trenutku je jako teško prognozirati dalje kretanje ovog „ukrajinskog rolerkostera“, gde u ekstremnom slučaju može da se desi i iskakanje iz šina.

Reč-dve i o posledicama dešavanja u Ukrajini za Srbiju. Uprkos u poslednje vreme često prisutnim procenama, koje dolaze sa oba ekstrema naše političke i akademske elite (o kojima sam pisao već više puta), da i Srbiju uskoro čeka ukrajinski scenario i nužnost opredeljivanja između Evropske i Evroazijske unije, tj. između Zapada (čitaj ulaska u NATO) i Rusije, mislim da srpsko-ukrajinska paralela nije nimalo na mestu. Razlog je taj što su i lokalni i globalni kontekst neuporedivo nepovoljniji u ukrajinskom slučaju. Videli smo da je Ukrajina izrazito identitetski podeljena zemlja, što ima i svoje etničke, jezičke, religijske i pre svega geografske konture. Tačno je da Srbi imaju izvesnih problema sa definisanjem svog identiteta i nacionalnog interesa, te da je prisutna izražena podela oko toga na koju stranu zemlja treba da se okrene. Međutim, kod nas nema pomenutih etničkih, jezičkih, verskih, niti geografskih kontura (osim u nekom udaljenom smislu kada su u pitanju orijentacija nacionalnih manjina i položaj Vojvodine). Otuda je ovde mnogo lakše suzbiti ekstremne stavove i voditi umerenu, na neutralnosti zasnovanu politiku, koja pritom uživa i demokratski legitimitet. Što se globalnog konteksta tiče, Ukrajina se praktično nalazi na liniji rusko-američkog „fronta“ i predstavlja žilu kucavicu kako američkog istočnoevropskog dizajna, tako i ruske odbrane od eventualnog ugrožavanja sa Zapada. Ovakav geopolitički položaj logično stvara rukovodstvu Ukrajine velike poteškoće da se drži neutralnog kursa u situaciji zaoštravanja rusko-američkih odnosa. Srbija takođe ima značajan geopolitički položaj, ali bitno manje osetljiv prema razvoju rusko-američkih odnosa, iz prostog razloga što se geografski nalazi daleko iza linije pomenutog „fronta“. Ostvarenje američkog balkanskog dizajna ne bi ni izbliza pogodilo Rusiju kao ostvarenje istočnoevropskog, da bi ova morala da preduzima neke asimetrične mere prema Srbiji. Takođe, ni Amerikanci ne bi mnogo plakali ako im na Balkanu ne bude išlo baš sve po planu, jer im to neće bitno oslabiti poziciju za pohod na Rusiju – tu leži prostor koji Beograd ima za kompromis sa Vašingtonom. Zbog svega ovoga, neutralnost je i dalje najpovoljnija politika za Srbiju, a ujedno je i znatno realnija nego u ukrajinskom slučaju. Drugim rečima, šta god da se desi u Ukrajini i između Rusa i Amerikanaca uopšte, ne treba mnogo da brinemo za našu političku stabilnost i postojanost spoljnopolitičke orijentacije.

Vladimir Trapara