Tekst izlaganja sa skupa "Republika Srbija i Republika Srpska - stari i novi politički izazovi", održanom na IMPP 15. maja 2013.


Poštovane koleginice i kolege, uvaženi gosti,

zadovoljstvo mi je da sam uvršten u program ovog skupa i da imam priliku da govorim o pitanju koje se tiče zemlje u kojoj sam rođen. Nalazimo se u godini u kojoj Dejtonski sporazum slavi punoletstvo, što je dobar trenutak da se podsetimo uloge koju je ovaj međunarodni dokument imao u zaustavljanju krvoprolića na Balkanu i posledičnoj stabilnosti regiona. Republika Srpska, nastala kao spontani izraz želje srpskog naroda na teritoriji Bosne i Hercegovine da slobodno živi na svojoj vekovnoj zemlji, ovim sporazumom dobila je široko međunarodno priznanje. Ispostavilo se da žrtve koje je srpski narod podneo u ratu u kome je vodio neravnopravnu borbu, imajući protiv sebe i neke od najmoćnijih zemalja sveta, nisu bile uzaludne. Bez Republike Srpske, i to je moja glavna teza koju branim danas, nema ni Dejtonskog sporazuma, a time ni stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana. Pritom mi nije namera da govorim pristrasno – kao pripadnik srpskog naroda, ili kao neko ko bi hteo da ubere političke poene i popularnost – već da isključivo sa stanovišta nauke o međunarodnim odnosima ukažem na opasnosti koje prete od pokušaja da se Republika Srpska ukine. Nažalost, na ukidanju o kome govorim danas rade isti oni koji su svojevremeno stali iza Dejtonskog sporazuma i preuzeli na sebe odgovornost da se staraju o stabilnosti regiona. O čemu je reč?

Pre nekih par godina, u uglednom američkom stručnom časopisu Foreign Affairs pojavio se članak pod prozaičnim naslovom „Smrt Dejtona“ i još zanimljivijim podnaslovom „kako sprečiti raspad Bosne“. Baveći se politikom Sjedinjenih Država prema Balkanu svih ovih godina, više puta mi je uspevalo da na osnovu članaka koje bih o balkanskim pitanjima čitao u ovom časopisu, „provalim“ određene trendove u dotičnoj politici, pa je tako bilo i ovoga puta. Ocena data od strane autora ovog članka o stanju u kome se nalazi BiH, kao i predlozi koje su oni ponudili za rešenje problema, u potpunosti su na liniji onoga što ja nazivam američkim balkanskim dizajnom. Njihova briga za nefunkcionalnost bosanske države, opasnost koja preti od raspada iste, pa čak i mogućnost izbijanja novog rata ukoliko se nastave navodne decentralizujuće tendencije, navela me je samo na jedan zaključak – Sjedinjenim Državama smeta postojanje Republike Srpske u njenom današnjem obliku, iako su taj oblik one same garantovale Dejtonskim sporazumom. Osnovna protivrečnost je u sledećem – iako navodno to čine jer brinu o opstanku BiH i regionalnom miru i stabilnosti, Amerikanci svojim nastojanjem da ukinu Republiku Srpsku (odnosno podrškom onima koji rade na tome) odmažu upravo tim ciljevima. Dovršenje njihovog balkanskog dizajna, u kome za Srpsku nema mesta, imalo bi za posledicu trajnu nestabilnost i potencijal za obnavljanje sukoba na Zapadnom Balkanu, što je suprotno proklamovanoj svrsi ostvarenja pomenutog dizajna. Da pojasnim.

Na prelazu iz 80-tih u 90-te prošlog veka, bipolarni međunarodni sistem zamenjen je unipolarnim. Jedna multietnička država koja je svoju stabilnost i prosperitet ponajviše dugovala starom sistemu – SFR Jugoslavija, raspala se. O tome šta će doći na njeno mesto, u novom unipolarnom sistemu logično se pitala jedina preostala supersila – Sjedinjene Države. „Obične“ velike sile, Rusija i Kina, bile su u isto vreme daleko i suviše defanzivno usmerene. U jeku raspada Jugoslavije i građanskog rata najpre u njoj samoj, a onda i na teritorijama pojedinih država nastalih od nje, SAD počinju da ostvaruju svoj postjugoslovenski, odnosno balkanski dizajn. Na kraju se pokazalo da su spremne da upregnu svu svoju preovlađujuću moć, uključujući i neposrednu upotrebu vojne sile, da bi ga nametnule. Suština ovog dizajna je u dva osnovna elementa. Prvi je primena načela uti possidetis, koje podrazumeva da nema promene međurepubličkih i pokrajinskih granica. Drugim rečima, nakon što bi se SFRJ raspala na republike – sada nezavisne države (i pokrajine – ukoliko to žele), njihovo dalje cepanje po etničkoj liniji, i/ili ujedinjavanje etničkih grupa sa različitih strana međurepubličkih/pokrajinskih granica, ne bi bili mogući. Istorija primene ovog načela je duga, i imala je manje ili više uspeha kao rešenje za očuvanje stabilnosti postkolonijalnih područja na vanevropskim kontinentima, a pokazaće se i postsovjetskog prostora. Stoga ne možemo kritikovati Amerikance zbog želje da ga primene i na Balkanu; u tome se sa njima, štaviše, slažu i „obične“ velike sile, Rusija i Kina. Na Balkanu je u praksi ovo načelo, međutim, išlo ruku pod ruku sa drugim elementom američkog balkanskog dizajna, za koji se ispostavilo da je (srećom po Amerikance) kompatibilan s njim (jer su dotične međurepubličke/pokrajinske granice i u SFRJ ustanovljene sa sličnom svrhom) – a to je, ne dozvoliti da Srbija i srpski narod nakon raspada Jugoslavije postanu dominantan akter u regionu. To podrazumeva ne samo da se ne dozvoli teritorijalno ujedinjenje srpskog naroda, kao i jedinstvo same Srbije (sa obe pokrajine u svom sastavu), već i da se što je moguće više umanji uticaj Srbije u susednim zemljama, a da se srpski narod u njima svede na etničku manjinu bez ozbiljnijeg političkog značaja. Ovaj drugi element ima primat u američkom balkanskom dizajnu i nije isključeno da u budućnosti, ukoliko SAD ocene da Srbija još uvek nije dovoljno oslabljena, derogira čak i načelo uti possidetis tako što će dozvoliti cepanje ostatka Srbije (i bez pokrajina). Odakle potiče ova želja najmoćnije zemlje sveta da „skreše krila“ najvećoj državi i najbrojnijem narodu na postjugoslovenskom tlu?

Otuda što Srbija ima jednu specifičnost koja čini da se njena hegemonija na postjugoslovenskom prostoru ne bi uklopila u američki projekat izgradnje novog svetskog poretka utemeljenog na univerzalnim vrednostima i pod dominacijom SAD. U pitanju je spoljnopolitička tradicija nesvrstavanja između Istoka i Zapada, koja ima kontinuitet još od Nemanjića i duboko je ukorenjena u srpski nacionalni identitet, a svoj par excellence izraz našla je u nesvrstanoj politici SFRJ za vreme Hladnog rata. Dozvoliti Srbima da dominiraju postjugoslovenskim prostorom, značilo bi dozvoliti im da sa nesmanjenim kapacitetima nastave da sprovode jugoslovensku, odnosno tradicionalnu srpsku, politiku nesvrstavanja (što će reći zadržavanja slobode da šuruje i sa jednom i sa drugom stranom) – a taj luksuz preostala supersila i samoproglašeni pobednik u Hladnom ratu sebi nije smela da dozvoli, ukoliko je želela da ostane na kursu uspostavljanja željenog novog svetskog poretka. Pogotovo ne u situaciji kada su sve ostale istočnoevropske zemlje, zadojene manjom ili većom rusofobijom izazvanom sopstvenim istorijskim iskustvom sa Sovjetskim Savezom i Rusijom uopšte, oduševljeno pohitale u zagrljaj Zapada, žrtvujući svoju nezavisnost na oltaru tog istog poretka. Srbija je morala da bude kažnjena jer je drugačija, pa su u tu svrhu SAD rešile da protiv nje podrže sve ostale narode u regionu, čija je srbofobija dobar pandan rusofobiji istočnih Evropljana.

No, kako je srpski narod u BiH pružio žilav otpor američkoj zamisli da namesto jedne federalne stvori novu, ali unitarnu multietničku državu, Amerikance je sputala njihova tradicionalna boljka – slab stomak za gubitke u ljudstvu (da sada ne širim priču pominjanjem i nekih drugih činilaca). Nespremne da se upuste u oružanu akciju punog obima kako bi do kraja vojno porazili Srbe, jer bi takva akcija neminovno dovela do značajnijih gubitaka, Sjedinjene Države su prihvatile Dejtonski sporazum i Republiku Srpsku kao kompromisno rešenje. Slično se dogodilo i 1999, kada su SAD morale da prihvate Rezoluciju 1244 i time odustanu od Sporazuma iz Rambujea (koji je omogućavao da Kosovo u skladu sa voljom stanovništva postane nezavisno već posle 3 godine), jer nisu smele da se upuste u kopnenu akciju protiv SR Jugoslavije. Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 su dve osnovne prepreke na putu ostvarivanja američkog balkanskog dizajna, koji do danas ostaje nedovršen. Američka elita devedesetih prošlog veka smatrala je da je oportuno ostaviti dizajn nedovršenim u cilju izbegavanja sprečavanja eskalacije sukoba, a u nadi da će naknadno uspeti da ga dovrši na vremenski duži, ali bezbolniji i jeftiniji način, tako što će postepeno uklanjati ciglu po ciglu iz fasade izgrađene na dvama pomenutim dokumentima. Trenutno su u toku napori rukovodstva Srbije da spreči dovršenje američkog dizajna na Kosovu, ali to nije tema ovog skupa. Danas se bavimo Republikom Srpskom i nastojanjem SAD i njihovih saveznika da je ukinu (makar u obliku koji je Dejtonom predviđen), ne bi li minimizirali ulogu Srbije i Srba zapadno od Drine.

I sama Republika Srpska, kao i Srbija, kojoj opstanak ove prve spada u vitalni nacionalni interes, nalaze se pred velikim iskušenjem – kako se odbraniti od dovršenja američkog balkanskog dizajna? Ukupno stanje međunarodnih odnosa se u međuvremenu jeste promenilo, ali ne toliko da bi stavilo Srbe u povoljniju poziciju – SAD i njihovi saveznici su i dalje akteri koji se predominantno pitaju o Balkanu. No, to ne znači da je borba uzaludna. Ako je devedesetih bilo moguće izvući kompromise, moguće je i sada. Naravno, ovoga puta ne ratom, već mudrom diplomatijom, koja bi u nekom trenutku podstakla Amerikance da redefinišu svoj balkanski dizajn u pravcu koji bi bio prihvatljiviji za Srbe, nakon što uvide da je to jedino rešenje za stabilnost regiona. A to će učiniti onda kada se, umesto na propagandne pamflete poput pomenutog članka iz Foreign Affairs-a, budu oslonili na najkvalitetnije doprinose svoje nauke o međunarodnim odnosima, koja je odavno utvrdila do čega dovodi nametanje pristrasnog rešenja na štetu esencijalnog aktera. Kada esencijalnog aktera u nekom međudržavnom sistemu (a to će reći značajnu državu bez čijeg učešća se stabilan sistem ne može zamisliti) ostavite u stanju nezadovoljstva oslanjajući se na trenutnu nadmoć u odnosu na nju i namećući joj za nju štetno rešenje, time stvarate sve uslove da jednom kada se odnos snaga promeni u korist dotičnog aktera, ovaj krene u izmenu za njega nepovoljnog statusa quo svim raspoloživim sredstvima. Što naravno vodi u nov, još žešći sukob. Nije Hitler kriv za Drugi svetski rat; on je samo posledica, a uzrok leži u ponašanju pobednika u Prvom svetskom ratu prema Nemačkoj u Versaju. Nemačka je povrh teritorijalnih gubitaka, reparacija i ostalih obaveza koje je preuzela ponižena još i nametanjem isključive krivice za rat; jasno je da će zemlja koja se suoči sa takvim tretmanom, jednom kada se odnos snaga preokrene u njenu korist, nastojati da se osveti svim silama. Kao što se stabilnost evropskog sistema država onda nije mogla zamisliti bez učešća Nemačke, tako ni stabilnosti Zapadnog Balkana nema bez Srbije i Republike Srpske. Dovršenje američkog balkanskog dizajna zahtevalo bi ostavljanje srpskog naroda u stanju trajnog nezadovoljstva, sa revizionističkim zahtevima koje će pokušati da ostvari čim se odnos snaga u svetu promeni u njegovu korist. Ukinite Republiku Srpsku danas, pokušajte da nametnete Srbima u Bosni bosanski identitet i jezik, i sutra će – što bi rekli u Bosni – biti belaja.

Zato bi, dakle, u cilju opstanka Bosne i Hercegovine i sprečavanja budućeg sukoba, SAD trebalo da rade upravo suprotno od onoga što čine – da sačuvaju Republiku Srpsku. Jedina varijanta u kojoj BiH može da opstane je ova u kojoj je sada – kao visoko decentralizovana veštačka država, nastala kao „tampon“ između Srbije i Hrvatske, u cilju obuzdavanja velikodržavnih apetita obeju zemalja. Nikako kao unitarna kvazi-nacionalna država zasnovana na nasilno nametnutom bosanskom identitetu i izmišljenom bosanskom jeziku. R. Srpska se ne sme nekažnjeno nazivati genocidnom tvorevinom, a u isto vreme se tražiti kažnjavanje onih koji negiraju genocid u Srebrenici. Niti se od bosanskih Srba može tražiti da u sportu navijaju za BiH, iako svojom zemljom smatraju Srbiju. Srbija može da kroz pregovore sa SAD, po potrebi se oslanjajući i na druge aktere, izbori za R. Srpsku očuvanje njenog statusa. Srbija danas ima vladu koja je voljna da pregovara sa najjačima, umesto da im se bezuslovno suprotstavlja ili im se pokorava, kao što su to činile neke ranije vlade. Međutim, da bi Srbija na odgovarajući način stala iza R. Srpske, mora i Srpska da stane iza Srbije kada je to neophodno. To nažalost nije uvek slučaj. Ne mislim samo na trenutno očigledno neslaganje elita dveju srpskih zemalja oko rešavanja pitanja Kosova, već i na neke druge primere. Tu je nejasno svrstavanje R. Srpske sa američkim satelitima iz Istočne „nove“ Evrope koje nisu podržale Palestinu u GS UN, u situaciji kada je Srbija (kao uostalom i Rusija, Kina i većina država „stare“ Evrope) bila za. Tu je takođe nejasna sumnjičavost rukovodstva R. Srpske povodom jačanja veza Srbije i Turske, regionalnog aktera s kojim je saradnja veoma značajna za Srbiju. Konačno, nejasan je i stav R. Srpske o ulasku BiH u NATO – ne vidim šta bi Srpska postigla ulaskom u savez čije države članice žele da je ukinu, a u situaciji kad Srbija vodi politiku vojne neutralnosti.

Ovom kritikom ja bih završio svoje izlaganje, uz nadu da će vremenom elite na čelu kako R. Srpske, tako i Srbije, naći pravi način da solidarno rade na onome što bi trebalo da bude njihov zajednički cilj – očuvanje i popravljanje položaja srpskog naroda u regionu Zapadnog Balkana.

Hvala vam.

Vladimir Trapara

Pre par nedelja, na internetu sam slučajno naišao na jedan navodni govor Vladimira Putina pred ruskim parlamentom iz februara meseca, u kome se između ostalog kaže da u Rusiji žive Rusi, da joj manjine nisu potrebne, da Rusi pre svega treba da vode računa o interesu svoje nacije, i slično. Već posle prve rečenice sam znao da je u pitanju lažnjak, jer ruski predsednik nikada ne bi mogao da održi tako skandalozan govor (posle ću objasniti zašto). To međutim nije sprečilo poklonike ekstremno desnih ideologija u Srbiji (tekst sam video na jednoj njihovoj fejsbuk stranici) da nekritički poveruju kako je govor autentičan i održe salvu hvalospeva Putinu i Rusiji, zapitaju „kad će u Srbiji moći tako?“, itd. Ja sam za svaki slučaj proverio na sajtu predsednika Rusije i naravno ustanovio da nema podataka o dotičnom govoru, te da ga Putin tog datuma nije ni mogao održati pred Dumom, jer se nalazio u Sočiju. Takođe sam uvidom u arhivu Njujork Tajmsa (za koji se ispod teksta tvrdilo da je preneo navodni govor) ustanovio da časopis takav članak nikada nije objavio. Kopao sam malo dalje, da vidim odakle potiče ova dezinformacija. Kucajući na engleskom, našao sam je jedino na raznim sumnjivim forumima u inostranstvu, gde sam pak naišao i na pregršt razumnih komentara u kojima poznavaoci Putinove i ruske politike objašnjavaju zašto pomenuti govor ne može biti pravi. Kucajući pak na srpskom, otkrio sam da je informaciju i prevod teksta navodnog govora kod nas prvi preneo jedan izrazito prozapadni i rusofobični internet portal. Tu međutim nije bilo nijednog razumnog komentara – svi posetioci su, kao i oni sa stranice ekstremnih desničara, poverovali u autentičnost govora. S tim što, za razliku od ovih drugih, nisu delili hvalospeve, već su, jasno, najžešće pljuvali po Putinu, Rusiji i rusofilima u Srbiji. Moja pretraga po internetu dovela me je do žalosne suštine – iako naizgled nemaju ništa zajedničko, zapadnjaci (rusofobi) i ekstremni desničari (ovde ću ih nazvati lažnim rusofilima) u Srbiji, dele jednu osobinu koja nije baš za ponos ukoliko već daju sebi za pravo da išta komentarišu o Rusiji. U pitanju je totalno nepoznavanje politike ove velike sile (ili makar glumljenje nepoznavanja). U situaciji kada je javno mnjenje prezasićeno budalaštinama koje plasiraju ove dve ekstremne grupe, vladajuće snage imaju hroničan problem da formulišu odgovarajuću spoljnu politiku koja bi se oslanjala na ruski vektor. Iz istog razloga Srbija iz tog vektora još uvek ne može da izvuče koristi koje bi mogla uz bolje poznavanje svog spoljnopolitičkog partnera.

Kako sam znao da govor ne može biti autentičan? Pa tako što bi bio protivrečan kako ranijim stavovima koje je Putin iznosio i njegovom ponašanju, tako i tradicionalnoj politici Rusije prema etničkim manjinama. Rusija nije, i nikada nije ni bila nacionalna država u pravom smislu (bilo kao građanska nacionalna država, gde su svi građani pripadnici nacije, ili kao etnonacionalna), a ponajmanje nacionalistička. Nastavši kao „ostatak“ velikog Ruskog carstva i kasnije anacionalno zamišljenog Sovjetskog Saveza, današnja Ruska federacija, i sama konglomerat različitih etničkih grupa, može da zaustavi dalji raspad i opstane kao velika država i svetska sila jedino ako sačuva unutrašnje jedinstvo. A za to joj je neophodno da očuva i svoju unutrašnju multietničku i multikulturnu strukturu, koja je izražena i kroz njene brojne federalne jedinice. Ako bi bilo koji visoki zvaničnik Rusije, da ne govorimo o predsedniku, održao jedan ovakav govor, podstakao bi procese koje više ne bi bilo moguće kontrolisati, i koji bi odjeknuli širom sveta, tj. ne bi se zadržali samo na sumnjivim internet forumima i portalima.

Kad sam već krenuo o ovoj temi, hajde da je izvedem do kraja. Unutrašnja kulturna i etnička raznolikost Rusije, na kojoj ova insistira kao na svom specifičnom obeležju po kome želi da bude prepoznata u svetu, odražava se i na njenu spoljnu politiku tako što se Rusija i u međunarodnim odnosima zalaže za pluralizam vrednosti, videći konkurenciju istih kao normalno stanje svetske politike. Stoga je Rusija protiv bilo kakvog nasilnog nametanja „univerzalnih vrednosti“ iz jednog centra, koje bi podrazumevalo i mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja. Čak i u vreme vladavine komunističke ideologije, ruski vlastodršci su vrlo brzo odustali od ideje „svetske revolucije“ i opredelili se za „socijalizam u jednoj zemlji“, šireći kasnije svoj društveno-ekonomski model jedino sporadično, u funkciji bezbednosti države i globalnog takmičenja sa Sjedinjenim Državama. U današnjoj Rusiji, oslobođenoj vladajuće ideologije, pomenuta spoljnopolitička orijentacija je još naglašenija. U vezi sa navedenim shvatanjem vrednosti, kao i sa ruskom vizijom sopstvene države kao nezavisne velike sile (što je neophodno za njen unutrašnji razvoj i hvatanje koraka za bogatijim delom sveta) koja svoj položaj i ulogu u međunarodnim odnosima između ostalog zasniva na unikatnom evroazijskom geografskom položaju, Rusija se zalaže za multicentrični međunarodni poredak, u kome bi ključnu reč o pitanjima svetske politike ravnopravno vodilo nekoliko velikih sila okupljenih u „koncertu“. Suprotno ovome, Sjedinjene Države favorizuju unipolarni svetski poredak pod njihovim vođstvom, gde bi nezavisan uticaj svih ostalih velikih sila bio eliminisan, i u kome bi se upravljalo u ime „univerzalnih vrednosti“ – koje se pak mogu i nasilno nametati drugima, ukoliko hegemon smatra da tako treba. Kao i u slučaju Rusije, i kod SAD spoljnopolitička orijentacija odgovara karakteru njihovog društva – društva koje ne priznaje partikularne kolektivne (na primer etničke) identitete, već ih razbija na pojedince ujedinjene homogenizujućom ideologijom kao pripadnike jedne veštačke nacije. Iz ove inkompatibilnosti ruskog i američkog društva i njihovih spoljnih politika proizilaze i sva neslaganja dveju sila o svetskoj politici.

Opisane karakteristike politike Rusije ukazuju na ne samo trenutnu, već i tradicionalnu dominaciju u njoj „državničkog“ načina mišljenja. Vladimir Putin je tipičan predstavnik ovog načina mišljenja, čak blizak i idealnom tipu istog. Pored ove, među ruskim političkim misliocima i delatnicima prisutne su još dve velike, često vrlo uticajne, ali nikada na duži rok vladajuće škole mišljenja – zapadnjačka i civilizacionistička (podelu sam preuzeo od Andreja Cigankova). Za zapadnjake je karakteristično to što zagovaraju odricanje od kulturne samobitnosti Rusije radi njenog bezuslovnog utapanja u zapadnu civilizaciju, pa makar za to bila plaćena cena u vidu gubitka statusa velike sile i nezavisnosti u spoljnoj politici, čak i raspada same zemlje, te njenog svođenja na usko nacionalno jezgro iz njenog evropskog dela, čime bi ova postala samo još jedna od mnogih evropskih nacionalnih državica, satelita SAD. Civilizacioniste pak odlikuje izrazito antizapadni stav, koji pretpostavlja fundamentalnu različitost Rusije od Zapada, neophodnost kidanja svih veza i stalne konfrontacije sa njim, kao i okupljanja oko Rusije koalicije civilizacijski bliskih (pre svega pravoslavnih) zemalja, pa makar to odvelo Rusiju u izolaciju koja bi takođe ugrozila njen opstanak, a u najmanju ruku ekonomski status i građanske slobode stanovništva.

Problem sa srpskim rusofobima i lažnim rusofilima je u tome što o karakteristikama i dominaciji državničke škole mišljenja u Rusiji nemaju pojma, već i jedni i drugi potpuno nekritički, na slepo, u Putinu vide civilizacionistu. S tim što se, logično, ovi prvi suprotstavljaju navodnom ruskom civilizacionizmu u ime zapadnjačke orijentacije Srbije, a ovi drugi identifikuju s njim. O kome govorim – pa, lako je identifikovati ove grupe po stavovima koje vrlo glasno iznose, mnogo glasnije nego pripadnici umerenih struja koje se trude da pravilnije razumeju Rusiju, međunarodne odnose u celini i položaj Srbije u njima. Rusofobi su pre svega okupljeni u pojedinim ekstremno prozapadnim opozicionim političkim partijama i nevladinim organizacijama, ali i u dobrom delu medijskog i akademskog sektora. Lažni rusofili preovlađuju u ekstremno desnim (pre svega vanparlamentarnim) političkim strankama, „narodnim“ pokretima slične ideologije (od kojih su neki i zabranjeni), a takođe su jaki i u akademskom sektoru, kao i u verskim krugovima; medijski su manje zastupljeni, ali im je loše informisano javno mnjenje naklonjenije nego rusofobima. Rusofobe ćete prepoznati po zalaganju za bezalternativnu orijentaciju Srbije ka Zapadu i bezuslovno uključenje zemlje u evroatlantske integracije (pre svega NATO), pa makar za to bili ispunjeni uslovi odricanja od svakog elementarnog nacionalnog interesa – pristajanje na dalje teritorijalno rasparčavanje Srbije, odricanje od zaštite sopstvenog naroda u regionu, nekritičko prihvatanje neoliberalnog ekonomskog modela koji bi dodatno upropastio ekonomiju zemlje i životni standard većine stanovništva, te ponižavajuće priznanje isključive krivice za ratove devedesetih i zločine u njima, odnosno zaboravljanje sopstvene junačke istorije u kojoj se srpski narod u dva svetska rata borio na pravoj strani. Naravno, uz bezuslovnu prozapadnu orijentaciju ide i obavezna antiruska propaganda, po kojoj Srbija treba što više da se udalji od Rusije, jedne azijatske, necivilizovane despotije koja tlači sopstveni narod, ekonomski eksploatiše i katkad vojno ugrožava susede, na globalnom planu podržava razne diktatore i zlikovce, a Srbiju bi htela da unazadi i skrene je sa „evropskog puta“. Prema rusofobima, ovoj „imperiji u raspadanju“ Zapad bi trebalo da ubrza raspad i transformiše je po za sebe prihvatljivom modelu („deputinizuje“ je – pandan „denacifikaciji“), kako bi ona ostavila jadnu Srbiju na miru da ide putem kojim bi htela. Pritom se često potura kao argument istorijski falsifikat kako Rusija nikada iskreno nije pomogla Srbiji, već bi je redovno izdala kad bi joj bilo najteže (kao da su srpski zapadnjaci ne znam kolike patriote, pa plaču zbog ruske izdaje). Lažne rusofile sam pak tako krstio zato što se kunu u nešto što Rusija nije – u Putinu i Rusiji pogrešno vide saveznika koji će lečiti njihove nacionalističke komplekse, pravoslavnog brata koji će oterati truli Zapad sa Balkana i vratiti Srbiji njenu svetu zemlju – Kosovo i Metohiju. Ovi ekstremni desničari imaju viziju Velike Srbije (u različitim verzijama njenih granica), poželjno etnički što čistije, naravno pravoslavne (taman posla da Srbin bude ateista, ili nešto još gore), u kojoj će oni određivati šta su tradicionalne vrednosti (dakle nikakve gej parade i druge zapadne izmišljotine ne dolaze u obzir). Ovakva Srbija bi se naravno udaljila od Evropske unije i drugih „globalističkih“ projekata i okrenula „istočnoj alternativi“. Jedino niko nije pitao Putina i druge ruske zvaničnike da li bi podržali Srbiju u takvoj alternativi, da li bi na primer primili Srbiju u ODKB i Evroazijsku uniju, instalirali vojne baze u Srbiji i prodali istoj S-300 protivavionske sisteme. Ili su ga pitali, ali ne žele da saopšte javnosti odgovor koji su dobili.

Nažalost, pripadnici obeju grupa su dobro infiltrirani i u državne organe, u redove vladajućih partija i među uticajne savetnike vladajućih političara. Takođe, kao što rekoh, snažno utiču i na neinformisano javno mnjenje, pa onda ovo ne može na pravi način da proceni poteze vlasti. Poteškoće sa kojima se Dačić i Vučić, kao dva trenutno vodeća državnika u Srbiji, koji pokušavaju da na pragmatizmu izgrade spoljnu politiku zemlje, uključujući i njen ruski vektor, logična su posledica ovoga. Navešću samo jedan primer. Kada je Dačić skoro bio u Moskvi, gde se susreo sa Medvedevim i Putinom, izjavio je posle tih susreta da je Rusija bila ljuta na Srbiju jer je ova nije na vreme konsultovala o nekim spoljnopolitičkim potezima (koji su povlačeni pod pritiskom EU i SAD). Kao neko ko se solidno razume u rusku spoljnu politiku, moram da izrazim sumnju u to da je Dačić zaista čuo ovako nešto od ruskih zvaničnika. To bi značilo da Srbija ima izuzetni bezbednosni značaj za Rusiju, da je Kosovo deo tog značaja, te da je Rusiji jako stalo kakve će spoljnopolitičke odluke Srbija donositi. Sve meni poznate činjenice ukazuju da nije baš tako. Moja je pretpostavka (možda i grešim) da je Dačiću ipak rečeno nešto drugo, ali je on to na ovakav način interpretirao radi podilaženja delu domaćeg javnog mnjenja zadojenog lažnim rusofilstvom. A sve zarad političkih poena – trebalo je ubediti javnost kako su prozapadni i antiruski potezi prethodne vlasti krivi što nam Rusija ne pomaže previše, umesto da se prizna da razlog leži u nerazumevanju ruske spoljne politike.

Ne bih da amnestiram ni Ruse zbog ovakvog stanja – i oni s vremena na vreme šalju pogrešne signale Srbiji i dodatno potpaljuju i lažne rusofile i rusofobe. Recimo, kad Putin dođe u Beograd i prednost da druženju sa vođom bajkerske grupe (čiji su pripadnici inače poznati po desničarskim stavovima i bliskosti civilizacionističkoj struji u Rusiji), u odnosu na susrete sa zvaničnicima zemlje. Ili kad Konuzin na Beogradskom bezbednosnom forumu održi zapaljivi govor zbog koga mu aplaudira čitavo desničarsko javno mnjenje, a sala Doma vojske, puna rusofoba iz zemlje i inostranstva, posle toga ispira usta sa njim nazivajući ga „pijanim Rusom“. Ili kad nam pošalju nacionalistu Rogozina da nas „loži“ stavovima drugačijim od zvanične politike Rusije. Doduše, jedan deo odgovora zašto se Rusi tako ponašaju jeste u tome da je u pitanju reakcija na pomenute srpske mane, ili se prosto radi o manjem geopolitičkom značaju Srbije za Rusiju (koji i rusofobi i lažni rusofili preuveličavaju), pa im se može da sebi dopuste ovakve ispade. Uz to, kad god treba, Rusi umeju da vrate klatno u ravnotežu. Ograđivanje Medvedeva prilikom Dačićeve posete od toga da Rusija povodom Kosova treba da se angažuje umesto Srbije, jedan je primer toga. Drugi primer mogu da navedem iz ličnog iskustva. Na jednom skorašnjem skupu sam imao kratku verbalnu polemiku s jednim ruskim diplomatom. On je oštro reagovao na moju izjavu da su odnosi Rusije i SAD trenutno mnogo lošiji nego što su bili do pre dve godine, te da se dve zemlje opet nalaze u „konfrontaciji“ poput one iz 2007/2008. Rekao je da nije istina da konfrontacija postoji, te da postoji mnogo više oblasti u kojima Rusija i SAD imaju dobru saradnju, nego što ima onih u kojima se ne slažu. Očigledno ga je moj prejaki izraz „konfrontacija“ naveo na pomisao da sam lažni rusofil koji se raduje što Amerika i Rusija nisu u dobrim odnosima i nada se da će Srbija izvući neku korist iz toga, pa je hteo malo da me spusti na zemlju.

Rešenje za stvarnu pragmatičnu spoljnu politiku Srbije i njen kvalitetan ruski vektor jeste u smanjenju uticaja kako rusofoba, tako i lažnih rusofila na nju. Trenutni vlastodršci u Srbiji to mogu da izvedu, tako što će dati više prostora stvarnim poznavaocima ruske spoljne politike, neutralne do blago rusofilne orijentacije, kojima je stalo do države, a ne samo do ličnih interesa (radi kojih su neki skloni da obmanjuju javnost, iako im etika poziva diktira da govore istinu). Rusija već sada dosta pomaže Srbiji, i po pitanju Kosova i drugih važnih državnih pitanja, ali i ekonomski. Mogla bi da joj pomaže još više, ukoliko bi kreatori srpske spoljne politike sledili savet koji sam dao. Tim pre što je u poslednje vreme primetan blagi porast interesovanja Rusije za Balkan, pre svega u oblasti energetike (što je dobilo izraz i u novom Spoljnopolitičkom konceptu Rusije). Srbija ima unikatan geografski položaj i istorijsku tradiciju koji joj omogućavaju da izvlači podjednake koristi od saradnje i sa zemljama Zapada, i sa Rusijom i ostalim globalnim i regionalnim akterima. Ali, to nikako neće ići ukoliko se ekstremnim opcijama političkog mišljenja dozvoli da dominiraju.

Vladimir Trapara