Jedanaestog marta 2020. godine u Liverpulu je odigrana revanš utakmica osmine finala Lige šampiona, između domaćeg tima, inače aktuelnog prvaka Evrope, i gostujućeg Atletika iz Madrida. Prva utakmica bila je završena rezultatom 1:0 u korist Atletika. Regularni deo revanša Liverpul je dobio sa 1:0; izjednačujući gol koji je Atletiko postigao u samom finišu je poništen, tako da se otišlo u produžetke. Oni su lepo počeli za Liverpul, koji je poveo sa 2:0 i imao u rukama rezultat koji ga vodi u četvrtfinale. Samo za kratko, jer uskoro Atletiko postiže vredan gol u gostima, zatim izjednačuje, da bi u samom finišu meča napravio i potpuni preokret – 2:3 za duplu pobedu nad šampionom Evrope. Zašto prepričavam ovu utakmicu? Zato što je u pitanju poslednji do danas značajniji sportski događaj u Evropi i svetu odigran pred publikom (55 hiljada navijača, među njima oko 3 hiljade gostiju iz Španije), a trenutno nema ni naznaka kada će biti sledećeg. Jer je istog tog 11. marta (datuma koji će ostati zapisan crnim slovima u savremenoj istoriji čovečanstva, bacivši u senku i svog „imenjaka“, 11. septembar), Svetska zdravstvena organizacija proglasila pandemiju bolesti COVID-19, koju izaziva respiratorni virus SARS CoV-2, opšte poznat pod nazivom grupe virusa kojoj pripada – korona.
Odgovor na pandemiju izmenio je planetu do neprepoznatljivosti. Širom sveta otkazani su ne samo sportski događaji (uključujući i Olimpijske igre), već i svi drugi masovni događaji i okupljanja – koncerti, festivali, sajmovi, proslave, parade, politički mitinzi i izbori... Čak su i Rusi otkazali tradicionalnu devetomajsku Paradu pobede, koja je ove godine uz to još i jubilarna (na 75-godišnjicu pobede nad fašizmom) – ima li bolje simbolike poražavajućeg stanja koje je nastupilo. Bioskopi, pozorišta, tržni centri i sva druga mesta na kojima bi se mogao okupiti veći broj ljudi, pozatvarani su. Škole i vrtići prestali su da rade. Razne proizvodne i uslužne delatnosti koje zahtevaju fizički kontakt i prisustvo obustavljene su. Granice su zatvorene, putnički saobraćaj (naročito avionski) ozbiljno redukovan, turizam gotovo onemogućen. Držanje „socijalne distance“, fizičkog rastojanja od dva metra, nošenje maski, rukavica i opsesivno-kompulsivna dezinfekcija, postali su nove norme življenja. U medijima ćete u poslednja dva meseca retko videti neku vest koja nema veze sa virusom – jer ostalih ili nema, ili ne zavređuju dovoljno pažnje. I tako redom – svet kakav smo poznavali je zbog jednog sićušnog stvorenja suspendovan do daljeg.
Valja odmah reći da se ovako nešto u istoriji nikada do sada nije desilo. Epidemija i pandemija je od pamtiveka bilo, i biće ih. Dešavale su se i mnogo gore od ove. Kuga je, recimo, dugo bila neizlečiva bolest i milenijumima pustošila razne delove sveta i Evropu, a najgora je u Evropi bila sredinom 14. veka, kada je, po nekim podacima, prepolovila stanovništvo. Stanovništvo su znali da desetkuju i upropašćuju i kolera, malarija, tifus, velike i male boginje, tuberkuloza, razne dečije bolesti, sve ono što će tek u 20. veku biti suzbijeno napretkom medicine, antibioticima i vakcinama. Grip je takođe znao masovno da odnosi živote – „španska groznica“ 1918, ali i još neki talasi različitih sojeva virusa gripa narednih decenija, kosili su milione. Konačno, AIDS je od svoje pojave takođe požnjela milionske žrtve i izmenila pogled čovečanstva na nezaštićene polne odnose. Mere suzbijanja ovih epidemija stare su koliko i same epidemije – pored lečenja i imunizacije, karantini i slični pokušaji ljudi da se izoluju od bolesti, ili da izoluju one koji su bolesni da ne bi širili dalje, viđani su u mnogim oblicima, na mnogim mestima i u raznim vremenima. Ali, ovako žestoka i sveobuhvatna reakcija čitavog sistema – od lokalnog, preko nacionalnog i regionalnog, do globalnog nivoa – na jednu pandemiju nikada i nigde nije viđena. I to uz upadljivu nesrazmeru između usvojenih mera i realne opasnosti od virusa.
Korona jeste opasan virus. Nedovoljno poznat, nezgodan, nepredviljiv, jako zarazan, može da ubije. Verovatno na razne načine opasniji od sezonskog gripa. Ali, da može da uradi i blizu onoga što je nekada radila kuga, pa i španska groznica – ne potvrđuje ni ono što smo u startu znali o virusu, niti iskustvo s njim prethodnih meseci. Od korone jednostavno umire mali procenat ljudi. Ako se pogleda statistika umrlih u odnosu na potvrđene (testirane) slučajeve, samo nekoliko zemalja je dostiglo veće cifre – ruku na srce, neke zaista i deluju zastrašujuće velike (oko 15 posto u Belgiji), ali u ogromnoj većini zemalja (uključujući Kinu, u kojoj se virus i pojavio) one su znatno manje (1 do najviše 5 posto, a negde i ispod 1; u Srbiji je oko 2). No, ako se uzme u obzir realan broj slučajeva, koji je po različitim procenama višestruko veći od potvrđenih, jer u njega ulaze i brojni asimptomatski i blagi slučajevi koji se ne testiraju (što je jedan od glavnih argumenata da je virus opasan, jer se smatra da i takvi slučajevi neopaženo šire zarazu) – smrtnost je svuda ispod, negde i daleko ispod 1 posto. Pri čemu ogromna većina ljudi koja od ovog virusa umire je ili u ozbiljnim godinama, ili već boluje od nečeg drugog. Ovaj virus pretežno kosi stare i bolesne – kod mlađih i zdravijih smrtnost je daleko, daleko manja, te se po njih korona ne može smatrati značajno opasnijom od sezonskog gripa. Pa ipak, tu je i sledeći argument – atipična upala pluća koju ovaj virus izaziva čini da, ako se dozvoli njegovo nesmetano širenje, preveliki broj ljudi odjednom dođe u situaciju da zahteva bolničko lečenje, što nijedan zdravstveni sistem ne može da izdrži, a to bi rezultiralo možda i bitno većom smrtnošću (umrli bi i oni koje bi bolničko lečenje inače moglo da spase). Zbog toga treba „zaravniti krivu“ – merama za suzbijanje širenja epidemije produžiti njeno trajanje, tako da se spreči da kritičan broj zaraženih koji zahteva bolničko lečenje istovremeno dospe u bolnice i prebukira ih. Argument jeste razuman i opravdava uvođenje nekakvih mera koje bi zauzdale širenje virusa, ali – pod uslovom da lek ne bude gori od bolesti.
U slučaju mera koje su širom sveta usvojene u cilju suzbijanja pandemije, postoji ozbiljan osnov za brigu da bi one mogle da imaju mnogo teže posledice nego što bi ih imao sam virus kada bi se dopustilo da se nesmetano širi. Najpre, stroge mere se ni protiv same korone nisu pokazale kao garancija spasavanja ljudskih života. Italija je prva proglasila težak karantin na nacionalnom nivou – njeni građani već skoro dva meseca smeju da izađu iz kuće samo na posao, do najbliže prodavnice, ili apoteke. Pa ipak, za ta dva meseca je smrtnost od virusa u Italiji desetak puta veća nego u Nemačkoj, koja je usvojila znatno liberalnije mere. To što ćete ljudima zabraniti kretanje, ne sprečava – zapravo čak i olakšava – širenje virusa unutar samog karantina, recimo između komšija u stambenim zgradama ili ljudima u različitim tipovima kolektivnog smeštaja. No, ono što je još važnije od upitnosti efikasnosti izolacije kao mere borbe protiv epidemije, jesu njene pogubne posledice po gotovo sve ostale društvene aspekte. Najpre na zdravstveni. Ako je cilj da se sačuvaju zdravlje i životi ljudi, da li je neko prebrojao koliko ljudi bi mogla da razboli i potencijalno ubije izolacija? Konstantni stresovi od onoga što se dešava oko nas i sa nama, kao i nedovoljno kretanje i boravak u prirodi i na svežem vazduhu, mogu da izazovu niz bolesti težih i smrtonosnijih od korone – od malignih do srčanih, a da ne govorimo o neminovnim psihičkim oboljenjima i njihovim posledicama (recimo, u vidu nasilja i samoubistava). Ekonomske posledice već niko ni ne spori – mnogo miliona ljudi u svetu je u poslednja dva meseca već ostalo bez posla i mogućnosti da nađe druge izvore prihoda/profita, a projekcije o krizi, opštem padu svetske ekonomije i dužini oporavka su jezive. Pogodite koga će to najviše ugroziti? Najsiromašnije delove sveta i stanovništvo, gde već na svakih nekoliko sekundi neko umre od gladi, a kriza bi tu brojku mogla samo da multipikuje. Konačno, negativne političke posledice (očekivani porast političkog nasilja svih vrsta), ali i zastoj u kulturi i obrazovanju odneće svoj danak u vidu preobražaja sveta ka jednom nesigurnijem mestu gde će čovekov život biti kraći, a svakako manje srećan, sadržajan i kvalitetan.
Dakle, izrazimo suštinu globalne krize koju proživljavamo: sa ciljem da sačuva relativno mali broj života koji bi bio izgubljen zbog korone (od kojih bi veliki deo svakako u skorije vreme bio izgubljen), sistem je posegao za merama koje dugoročno na ovaj ili onaj način upropašćuju živote gotovo svih ostalih, a mnoge će i odneti. Izreka „za čije babe zdravlje?“, koliko god to surovo zvučalo, dobija svoje bukvalno značenje. Zašto je do ovoga moralo da dođe? Zašto je sistem po prvi put u istoriji pritisnuo dugme za samonuištenje u odgovoru na bolest relativno skromne smrtnosti, a nije to činio kada su svetom harale mnogo ozbiljnije pošasti? Odgovor je vrlo jednostavan – zato što može. Kada su harale kuga, velike boginje, pa i španska groznica, sistem – od zdravstvenog do bezbednosnog – nije bio dovoljno razvijen da bi uopšte bio u mogućnosti ovako da reaguje. Samouništavajuća reakcija današnjeg sistema paradoksalno je odraz njegove snage, a ne slabosti. Zanimljivo je da način na koji ljudi umiru od korone može da se uporedi s tim – kažu da ljude zapravo ne ubije virus, već preterana reakcija njihovog imunog sistema na njega. Zato deca ne umiru, jer im je imuni sistem nedovoljno razvijen. U vreme španske groznice ljudski život je još uvek bio relativno „jeftin“ – javila se u vreme Prvog svetskog rata, dok su milioni ljudi umirali nasilnom smrću. Da je sistem tada ovako reagovao, mogli bismo da zamislimo grotesknu sliku srpskih vojnika koji na Solunskom frontu jurišaju s maskom i rukavicama, i u razmaku od dva metra jedan od drugog. Današnji život je mnogo „skuplji“ – postao je toliko „skup“, da smo postali spremni da, zarad spasavanja svakog pojedinačnog života, platimo i cenu izraženu u životima mnogih drugih.
Još je važnije pitanje – ako je sistem već reagovao ovako zato što to može, da li je onda mogao da reaguje drugačije i bolje? Da li je mogao da učini racionalniji izbor u korist života većine i opstanka društva u obliku kakav znamo? Svakako da jeste, ali tu nije dovoljno pitanje je li mogao, već je li umeo, a naposletku – je li želeo. Već izvesno vreme nam je jasno da živimo u eri opšteg porasta diletantizma i pada morala u svim oblastima života, uključujući i profesije koje će u ovoj krizi biti u poziciji da donose odluke u ime sistema – zdravstvo i politiku. No, u ovom konkretnom slučaju, nije da nismo imali dovoljno vremena i upozorenja iz kojih su i diletanti mogli nešto da nauče. Prvi SARS se pojavio 2002. i digao veliku uzbunu u svetu, pre svega u azijskim zemljama, gde će zbog njega nošenje hirurških maski u neku ruku postati i deo lokalnog folklora. Virus se, srećom, nije značajnije proširio, inače smo sve ovo što sada gledamo mogli imati još onda. Kada se 2009. pojavio svinjski grip, prve projekcije o njegovoj smrtnosti su bile zastrašujuće, a preporuke kako treba reagovati bile nalik apokalipsi koja je trenutno u toku. Ispostavilo se da virus nije ništa opasniji od sezonskog gripa i da takve mere (ako i ikakve) ne zahteva. Dve godine kasnije izašao je film Contagion, koji sa zapanjujućom sličnošću predviđa ono što se danas dešava – užas koji nastaje kad sistem odluči da zbog jednog virusa zaustavi celokupan život. Konačno, pre zvaničnog proglašenja ove pandemije, bio je dva meseca fore da se upozna i prouči kinesko iskustvo, kako bi ostatak sveta optimalno reagovao. Umesto toga, Evropa i Amerika su se ponašale kao da se sve to dešava na drugoj planeti, da bi – kad se razbuktalo u Italiji – preko noći otišle u drugu, pogubnu krajnost u kojoj trenutno živimo. Skoro dve decenije i teorije i prakse su oni koji odlučuju o našim sudbinama imali da promisle o načinu kako da najpre izbegnu da dođu u situaciju da biraju između zlog i goreg, a da, ako u tome ipak ne uspeju, ne izaberu gore. To nas navodi na sumnju da – možda nisu ni želeli?
Mogućnost da sve ovo nekome zapravo odgovara, odnosno da je neko nezadovoljan što je scenario filma Contagion izostao kod SARS-a i svinjskog gripa, pa je sad dočekao svojih „5 minuta“, te namerno okretao glavu na drugu stranu dok je epidemija buktala u Kini, ne može se i ne sme isključiti. Ovo nije teorija zavere, po kojoj je neko namerno pustio virus da bi uveo totalitarnu kontrolu nad ljudima, ili profitirao od pandemije preko vakcine. Ništa ne mora da bude namerno – ali je činjenica da može jako dobro da se zloupotrebi. Setimo se kako je pre nekoliko godina, istražujući slučaj vakcina protiv svinjskog gripa, srpska novinarka izazvala znojenje i crvenilo kod predstavnika Svetske zdravstvene organizacije čim mu je pomenula farmaceutsku mafiju. Dalje, svet pre pandemije bio je isuviše raznovrstan i haotičan da bi njime mogli stabilno da upravljaju oni koji imaju takve ambicije. Ako su želeli magično sredstvo za to, našli su ga. Godinama se pričalo da ekonomska i migrantska kriza mogu da izazovu odgovor u vidu novog totalitarizma, ali sad vidimo da je strah ljudi od nevidljivog stvorenja mnogo efikasniji za to. Atomizovani pojedinci, društvo u rasulu i beznađu, žudnja za ikakvim vidom „normalnosti“, koje smo dobili preko noći (takva brzina ne bi bila moguća ni u uslovima ekonomske ili migrantske krize, čak ni rata) – obećan su ambijent za onoga ko ima želju i kapacitet da nametne ljudima totalitarnu kontrolu kakvu svet još nije video. Nešto slično poznato nam je iz filma V kao Vendeta. Ne, nisu sa portala teoretičara zavere, već iz ozbiljnih i autoritativnih izvora distopijske najave koje u skorije vreme vidimo, o budućnosti u kojoj će se ljudima izdavati „korona pasoši“, meriti im se temperatura na svakom koraku, pa se čak govori i o aplikacijama za praćenje zdravstvenog stanja svakog pojedinca, bez čega čovek neće imati dozvolu za bilo koju društvenu aktivnost.
Ono što je možda i najužasnije u svemu je u kojoj meri ljudi, zaplašeni virusom o kome znaju samo ono što im se servira (i to od strane onih koji sami priznaju da o virusu ne znaju ništa), sami traže zaustavljanje sopstvenog života i kontrolu nad sobom. Orvelovskom parolom „stayhome“, odnosno „ostanikodkuće“ nismo bombardovani samo iz medija i od onih koji su na upravljačkim pozicijama, već se i obični ljudi na društvenim mrežama gotovo utrkuju ko će više da ispadne „kul“ ako podeli „hešteg“ s ovom parolom. Iza toga logično sledi prozivanje i zahtevi za kažnjavanjem onih koji nisu „kul“, jer izlaze iz kuće, ne nose maske i rukavice, ne dezinfikuju se više nego što je to normalno i smisleno, ne hvale se kako u izolaciji „rade na sebi“, već se usuđuju da saopšte bolnu istinu – da virus jeste loš, ali je izolacija gora. Javne ličnosti – sportisti, glumci, muzičari – iako su realno među najugroženijima od izolacije (pošto žive od delatnosti koje su do daljeg obustavljene zbog pandemije), lideri su ove agresivne kampanje (čast retkim izuzecima), a neki od njih koji su imali nesreću da zakače virus bogami vole i da se napadno „pohvale“ time. Ako ima nečeg pozitivnog u ovom ludilu, to je što se pokazuje u kojoj meri su mnogi ljudi nezadovoljni svojim poslovima koje su radili i uopšte životom koji su vodili, čim su izolaciju shvatili maltene kao odmor, umesto kao ono što jeste – apokalipsu i tragediju. No, i to ima svoje granice. Većina ljudi je olako prihvatila ekstremne mere, verujući da će one kratko trajati, da ćemo izolacijom „pobediti“ koronu i da će posle toga sve biti kao pre. No, kad se očekivanih nekoliko nedelja pretvori u nekoliko meseci, a onda slede i najave o nekoliko godina mera zaštite, socijalne distance i zabrane nekih okupljanja i putovanja, sve do masovne vakcinacije i/ili „kolektivnog imuniteta“ – za tu istu većinu parola „ostanikodkuće“ od „kul“ mantre postaje naslov horor priče.
To nas vodi do vremenskog činioca, koji je u celoj ovoj priči jako bitan. Da li ludilo traje nekoliko nedelja, meseci, ili godina, ne da nije svejedno, već je presudno za budućnost čovečanstva. Nekoliko nedelja bismo, uz neka originalna rešanja da se pomogne najugroženijima, mogli da podnesemo i totalnu izolaciju, ukoliko bi ona uništila virus i sve se nakon toga vratilo u normalu. Pošto su se nedelje već uveliko pretvorile u mesece, jasno je da je ova godina za veći deo sveta u mnogim aspektima izgubljena. No, i to bi se moglo nekako podneti, ukoliko bi tamo negde do jeseni bio proglašen kraj pandemije, a mi znali da će već sledeća godina biti normalna i omogućiti nam da zalečimo rane. Pandemija trenutno jeste u popuštanju. U Kini, gde je počela, kao i dobrom delu Istočne Azije, već je odavno pod kontrolom. U većem delu Evrope slabi, te države jedna po jedna (među njima i Srbija) polako popuštaju restriktivne mere. Međutim, još nismo ni počeli da se vraćamo u nekakvu normalu, a Svetska zdravstvena organizacija i oni koji je slušaju već nas upozoravaju da „najgore“ možda tek sledi, da je zbog popuštanja mera svakog časa moguć „drugi talas“ epidemije (a svakako na jesen i zimu), te da do „kolektivnog imuniteta“ ili vakcine, a to znači i još godinu, dve ili više, moramo da poštujemo neke zaštitne mere (npr. nošenje maski) i socijalnu distancu (što automatski znači da neće biti niza aktivnosti koje zahtevaju blizak fizički kontakt). Godine takvog života – čak i kad se, sa novim talasima epidemije, ne bi vraćale ekstremnije mere, već ostale samo na pomenutim polovičnim – čovečanstvo ne bi moglo da podnese, a da radikalno ne izmeni svoj način bivstvovanja u negativnom smeru, što bi imalo dalekosežne posledice koje bi trajale decenijama i bile gore i od korone i svih dosadašnjih epidemija.
Tu nema mesta argumentu – svetski ratovi trajali su i po više godina, pa je čovečanstvo preživelo, i čak napredovalo. Svetski ratovi nisu se vodili na teritoriji svih zemalja. U svetskim ratovima je samo povremeno postojala zabrana kretanja (kad neko završi u zarobljeništvu ili logoru, ili okupator negde uvede policijski čas), a upravo je kretanje omogućavalo mnogim ljudima da prežive – kao borci, ili kao izbeglice. Socijalna distanca, pak, ni u jednom ratu nije bila nametnuta kao globalna norma. Čak i u logoru, kontakt i solidarnost među zarobljenicima su znali da budu spasonosni. Kad bi ratovi prošli, u uslovima razorenih društava i ekonomije, ljudi bi mogli da se kreću, stupaju u kontakt sa drugima i tako obezbede egzistenciju za sebe i svoje porodice. Danas im se to brani, ili makar sputava. U poslednje vreme se sve češće čuje da je „fizička distanca“ ispravniji izraz nego „socijalna distanca“, jer se od ljudi navodno traži samo da se fizički drže na udaljenosti jedni od drugih, ne i da kidaju socijalne veze, ali u pitanju je klasična frojdovska omaška – fizička distanca jeste i socijalna, jer je društvene odnose nemoguće u potpunosti (zapravo, čak ni blizu) svesti na virtuelne. Direktan fizički kontakt često mora da postoji. Čak i u ekonomskoj sferi, koja je trenutno i glavni motiv političara da relaksiraju mere, postoji mnogo delatnosti koje se obesmišljavaju, otežavaju i onemogućavaju distancom i zaštitnim merama. A da ne govorimo o drugim oblastima života, jer čovek nije samo Homo oeconomicus, već i Homo politicus, Homo ludens (čovek koji se igra, dakle, kultura, sport, razonoda...), ali i Homo eroticus (mislim da nema potrebe elaborirati pretnju koju nametanje fizičkog razdvajanja u ovom sferi predstavlja za produženje ljudske vrste). Naposletku, od vremena svetskih ratova do danas, nije poskupeo samo goli ljudski život, već i način života koji vodimo, i uopšte način na koji društvo i njegov sistem funkcionišu. Zato je imperativ da se oni očuvaju, po cenu da neki životi budu izgubljeni. Alternativa je – i razaranje civilizacije kakvu poznajemo, i gubitak mnogo većeg broja života.
Da sve ne bi završilo u apokaliptičnom scenariju, te da bismo poput Atletika iz Madrida preokrenuli rezultat, u fazi krize koja je pred nama potrebno je slediti nekoliko ključnih preporuka.
Pandemija je globalna, pa i odgovor mora da bude takav. Strogo nacionalni odgovor na pandemiju, koji je bio pravilo u periodu za nama, ne može da donese skori izlazak iz krize, iz jednog jednostavnog razloga. Nacionalna strategija u suzbijanju epidemije može da bude uspešna samo dok su granice zatvorene. Različita dinamika širenja virusa i delotvornosti preduzetih mera u različitim zemljama garantuje da će one to dugo ostati, odnosno da će putovanja preko granice biti jako teška i uslovna, što bi u periodu dužem od nekoliko meseci u današnjem globalizovanom svetu bilo pogubno i za velike i moćne, da ne govorimo o malim državama. Globalni odgovor, međutim, ne znači uniformni odgovor na pandemiju u svakoj zemlji, a pogotovo ne sleđenje preporuka iz jednog centra – Svetske zdravstvene organizacije, čiji su kompetentnost i delovanje kompromitovani i pre ove pandemije, a naročito u njoj. Odgovor treba da se prilagođava karakteristikama širenja virusa, ali i opštim karakteristikama društva, ne samo u nacionalnim, već i usko lokalnim okvirima. Međutim, neophodna je i međudržavna koordinacija preduzetih mera na regionalnom (recimo evropskom) i globalnom planu, kako bi te mere bile pravovremene, sinhronizovane i efikasne, a ovo bi omogućilo što ranije otvaranje granica bez uslovljavanja većih od onih koje važe za kretanje u okviru nacionalnih granica, najpre između država koje prve suzbiju epidemiju. Uzajamna pomoć država takođe je bitna, i tu vidimo i pozitivne primere. Ali su oni praćeni i negativnim pojavama, poput međusobnih optužbi Kine i SAD ko je kriv za pandemiju.
O odgovoru na pandemiju ne mogu da odlučuju samo lekari, jer društvene posledice mera za njeno suzbijanje prevazilaze njihovu kompetentnost. Uz dužno poštovanje njihove profesije i svega što rade da spasu živote, lekari su od početka epidemije pomalo arogantno za sebe prisvojili monopol na naziv „struke“, te ostvarili nesrazmerno veliki uticaj na političare u odlukama koje ovi donose. Lekarima je lako da kažu „zahtevamo potpuni prekid kontakata“, ili „nema povratka u normalu još 2-3 godine“, jer nisu stručni da procene šta to znači za društvo. Mi iz društvenih nauka jesmo, i kažemo da bi to bilo katastrofalno, te je prirodno da zahtevamo za sebe uticaj na donošenje odluka o merama koje se usvajaju za suzbijanje epidemije. Zapravo, nije reč ni samo o društvenim naukama – treba otvoriti što širu ozbiljnu javnu raspravu o onome šta nam je činiti, a ne da odlučivanje bude rezervisano za uzak krug „belih mantila“, dok ostalima ostaje samo da komentarišu po društvenim mrežama. Tim pre što su lekari, pre svega epidemiolozi, poprilično omanuli i u svojoj struci. Dva epidemiologa – tri mišljenja, postalo je globalna norma poslednjih meseci. Jedni isti ljudi znaju da promene mišljenje za 180 stepeni, čega smo svedoci i u Srbiji. Nikako da se slože kako se tačno virus prenosi, koliko ostaje na različitim površinama, koji su lekovi efikasni, da li toplo vreme škodi virusu, koji su tačno simptomi bolesti i koliko bi moglo biti asimptomatskih slučajeva, da li obolelima ostaje imunitet i koliko dug, da li bolest može da bude sezonska... Najlakše je opravdati se sa „virus je nov i nepoznat“. Pa dobro, ako je virus nepoznat, onda pustite malo i one koji se bave poznatim stvarima, poput uticaja zabrane kretanja i socijalne distance na društvo, da kažu nešto o tome dokle bi se u tome i koliko dugo smelo ići, a da to ne ugrozi živote svih nas.
Ni vakcina, ni kolektivni imunitet nisu rešenje, već lečenje. COVID-19 je izlečiva bolest. Lečenje uspeva u ogromnoj većini slučajeva. Ali, nije svuda podjednako efikasno – što i objašnjava razliku u smrtnosti između pomenute Italije i Nemačke. Tamo gde jeste efikasno, treba videti zašto jeste i to univerzalno primeniti, a tamo gde nije, izvući neke pouke i ne ponoviti greške. Trend ka smanjenju smrtnosti u većini zemalja je ohrabrujući, i dokazuje da smo napredovali u lečenju (što lekovima, što krvnom plazmom obolelih), te da ako tako nastavimo, kroz par meseci možemo virus da učinimo i relativno bezopasnim. To nam je i glavna nada ako će korona opstati u kontinuitetu, ili se vraćati sezonski. Za vakcinu jednostavno treba previše vremena – ne manje od godinu i po dana – a videli smo da čovečanstvo nema toliko. Na kolektivni imunitet se takođe ne treba kladiti, jer ne znamo koliko traje, a i u uslovima čak i polovičnih mera potrebno je još i više vremena nego do vakcine da se razvije. Za Srbiju je za početak bitno da je sama počela da proizvodi lek hlorokin, koji se svuda pokazao najefikasnijim u lečenju COVID-a.
Treba definisati prihvatljivu stopu opasnosti od korone, čije bi dostizanje opravdalo skidanje svih vanrednih mera. Ova preporuka je verovatno i ključna. U nekim zemljama koje su gotovo iskorenile epidemiju, kao što su Kina, Australija, Novi Zeland i još neke, mere poput nošenja maski i održavanja socijalne distance i dalje ostaju na snazi, iako je šansa da se epidemija ponovo razbukta (barem dok granice ostaju zatvorene) ravna nuli. To je apsurd nad apsurdima. Opravdanje za uvođenje vanrednih mera nakon što se virus pojavio bilo je da je on opasniji od gripa, što po zaraznosti i smrtnosti, što po mogućnosti da dovede prevelik broj pacijenata na bolničko lečenje u kratkom roku. No, nije ni grip bezopasan – i on ubija solidan broj ljudi, zarazan je, i ima komplikacije koje zahtevaju bolnicu, pa se protiv njega nikada ne uvode neke posebne vanredne mere (osim kad se nakratko odloži početak škole, ili zabrani poseta bolnicama), niti je vakcinacija obavezna. Pitanje za milion dolara glasi: ako bi se opasnost od korone u perspektivi – usvojenim merama, lečenjem, slabljenjem samog virusa, ili na drugi način – svela na opasnost od sezonskog gripa ili ispod nje (a u pomenutim zemljama je već uveliko daleko ispod, i spisak takvih zemalja biće sve veći), hoće li onda i vanredne mere biti svedene na one koje se primenjuju protiv gripa? Ili će se insistirati da se korona potpuno iskoreni, tj. broj obolelih svede na nulu? Ovo poslednje bi bilo ne samo apsurdno i suludo, već i vrlo opasno. Jer, ako se bude insistiralo da se maske nose i distanca drži, a posledično zabranjuju okupljanja i putovanja dok korona potpuno ne nestane, onda bi se u perspektivi taj standard mogao primeniti i na grip i na bilo koju drugu zaraznu bolest – samo nebo je granica. Tako nešto apsolutno je neprihvatljivo. Umesto toga, treba definisati nivo prihvatljivosti opasnosti od korone – meren brojem zaraženih, slučajeva koji zahtevaju bolničko lečenje i smrtnosti u jedinici vremena – da li je to kao kod gripa, nešto manje, ili nešto više, pa onda kad se opasnost svede na taj nivo reći – stop merama, potpuno se vraćamo u normalu, ko neće da se razboli neka se individualno čuva kao i kod svih drugih zaraznih bolesti, a život ide dalje.
Suprotstaviti se bilo kakvoj zloupotrebi pandemije u pravcu profitiranja od nje ili uspostavljanja totalitarnog poretka. Ovo je nešto čemu treba da se posveti celo društvo. Kroz istoriju znamo da se sloboda teško i krvavo osvaja, a lako gubi. I sada će biti izgubljena, ako se na vreme ne pruži otpor onima koji bi da strah ljudi od nevidljivog protivnika i njihovu trenutnu atomizovanost socijalnom distancom i paralizu zabranama kretanja iskoriste da im na mala vrata uvedu visoko-tehnološke mehanizme nadzora i kontrole. Takođe se ne sme dozvoliti nastavak zastrašivanja ljudi nekim novim talasima pandemije, nepotkrepljenog činjenicama, koje ima za cilj da im se ubije nada da se drugačije mogu zaštititi od virusa dok im neko ne isporuči vakcinu i debelo je naplati. Srećna okolnost je da pored profita farmaceutske mafije postoje i neki drugi profiti koji stradaju zbog vanrednih mera, kao i da političari u suverenim državama brinu i o svom rejtingu kod stanovništva i ne uklapaju se automatski u distopijske dizajne „vladara iz senke“. No, na to se ne treba stopostotno oslanjati – svako od nas, bez obzira koliko mu se čini da je nebitan, treba da bude spreman da, ako bude trebalo, hiruršku masku zameni maskom Gaja Foksa. Inače bi sve što su naši preci – oni koji se nisu plašili ni virusa, ni mnogo gorih stvari – učinili za nas da bismo živeli u kakvoj-takvoj slobodi, postalo uzaludno.
Vladimir Trapara
Odgovor na pandemiju izmenio je planetu do neprepoznatljivosti. Širom sveta otkazani su ne samo sportski događaji (uključujući i Olimpijske igre), već i svi drugi masovni događaji i okupljanja – koncerti, festivali, sajmovi, proslave, parade, politički mitinzi i izbori... Čak su i Rusi otkazali tradicionalnu devetomajsku Paradu pobede, koja je ove godine uz to još i jubilarna (na 75-godišnjicu pobede nad fašizmom) – ima li bolje simbolike poražavajućeg stanja koje je nastupilo. Bioskopi, pozorišta, tržni centri i sva druga mesta na kojima bi se mogao okupiti veći broj ljudi, pozatvarani su. Škole i vrtići prestali su da rade. Razne proizvodne i uslužne delatnosti koje zahtevaju fizički kontakt i prisustvo obustavljene su. Granice su zatvorene, putnički saobraćaj (naročito avionski) ozbiljno redukovan, turizam gotovo onemogućen. Držanje „socijalne distance“, fizičkog rastojanja od dva metra, nošenje maski, rukavica i opsesivno-kompulsivna dezinfekcija, postali su nove norme življenja. U medijima ćete u poslednja dva meseca retko videti neku vest koja nema veze sa virusom – jer ostalih ili nema, ili ne zavređuju dovoljno pažnje. I tako redom – svet kakav smo poznavali je zbog jednog sićušnog stvorenja suspendovan do daljeg.
Valja odmah reći da se ovako nešto u istoriji nikada do sada nije desilo. Epidemija i pandemija je od pamtiveka bilo, i biće ih. Dešavale su se i mnogo gore od ove. Kuga je, recimo, dugo bila neizlečiva bolest i milenijumima pustošila razne delove sveta i Evropu, a najgora je u Evropi bila sredinom 14. veka, kada je, po nekim podacima, prepolovila stanovništvo. Stanovništvo su znali da desetkuju i upropašćuju i kolera, malarija, tifus, velike i male boginje, tuberkuloza, razne dečije bolesti, sve ono što će tek u 20. veku biti suzbijeno napretkom medicine, antibioticima i vakcinama. Grip je takođe znao masovno da odnosi živote – „španska groznica“ 1918, ali i još neki talasi različitih sojeva virusa gripa narednih decenija, kosili su milione. Konačno, AIDS je od svoje pojave takođe požnjela milionske žrtve i izmenila pogled čovečanstva na nezaštićene polne odnose. Mere suzbijanja ovih epidemija stare su koliko i same epidemije – pored lečenja i imunizacije, karantini i slični pokušaji ljudi da se izoluju od bolesti, ili da izoluju one koji su bolesni da ne bi širili dalje, viđani su u mnogim oblicima, na mnogim mestima i u raznim vremenima. Ali, ovako žestoka i sveobuhvatna reakcija čitavog sistema – od lokalnog, preko nacionalnog i regionalnog, do globalnog nivoa – na jednu pandemiju nikada i nigde nije viđena. I to uz upadljivu nesrazmeru između usvojenih mera i realne opasnosti od virusa.
Korona jeste opasan virus. Nedovoljno poznat, nezgodan, nepredviljiv, jako zarazan, može da ubije. Verovatno na razne načine opasniji od sezonskog gripa. Ali, da može da uradi i blizu onoga što je nekada radila kuga, pa i španska groznica – ne potvrđuje ni ono što smo u startu znali o virusu, niti iskustvo s njim prethodnih meseci. Od korone jednostavno umire mali procenat ljudi. Ako se pogleda statistika umrlih u odnosu na potvrđene (testirane) slučajeve, samo nekoliko zemalja je dostiglo veće cifre – ruku na srce, neke zaista i deluju zastrašujuće velike (oko 15 posto u Belgiji), ali u ogromnoj većini zemalja (uključujući Kinu, u kojoj se virus i pojavio) one su znatno manje (1 do najviše 5 posto, a negde i ispod 1; u Srbiji je oko 2). No, ako se uzme u obzir realan broj slučajeva, koji je po različitim procenama višestruko veći od potvrđenih, jer u njega ulaze i brojni asimptomatski i blagi slučajevi koji se ne testiraju (što je jedan od glavnih argumenata da je virus opasan, jer se smatra da i takvi slučajevi neopaženo šire zarazu) – smrtnost je svuda ispod, negde i daleko ispod 1 posto. Pri čemu ogromna većina ljudi koja od ovog virusa umire je ili u ozbiljnim godinama, ili već boluje od nečeg drugog. Ovaj virus pretežno kosi stare i bolesne – kod mlađih i zdravijih smrtnost je daleko, daleko manja, te se po njih korona ne može smatrati značajno opasnijom od sezonskog gripa. Pa ipak, tu je i sledeći argument – atipična upala pluća koju ovaj virus izaziva čini da, ako se dozvoli njegovo nesmetano širenje, preveliki broj ljudi odjednom dođe u situaciju da zahteva bolničko lečenje, što nijedan zdravstveni sistem ne može da izdrži, a to bi rezultiralo možda i bitno većom smrtnošću (umrli bi i oni koje bi bolničko lečenje inače moglo da spase). Zbog toga treba „zaravniti krivu“ – merama za suzbijanje širenja epidemije produžiti njeno trajanje, tako da se spreči da kritičan broj zaraženih koji zahteva bolničko lečenje istovremeno dospe u bolnice i prebukira ih. Argument jeste razuman i opravdava uvođenje nekakvih mera koje bi zauzdale širenje virusa, ali – pod uslovom da lek ne bude gori od bolesti.
U slučaju mera koje su širom sveta usvojene u cilju suzbijanja pandemije, postoji ozbiljan osnov za brigu da bi one mogle da imaju mnogo teže posledice nego što bi ih imao sam virus kada bi se dopustilo da se nesmetano širi. Najpre, stroge mere se ni protiv same korone nisu pokazale kao garancija spasavanja ljudskih života. Italija je prva proglasila težak karantin na nacionalnom nivou – njeni građani već skoro dva meseca smeju da izađu iz kuće samo na posao, do najbliže prodavnice, ili apoteke. Pa ipak, za ta dva meseca je smrtnost od virusa u Italiji desetak puta veća nego u Nemačkoj, koja je usvojila znatno liberalnije mere. To što ćete ljudima zabraniti kretanje, ne sprečava – zapravo čak i olakšava – širenje virusa unutar samog karantina, recimo između komšija u stambenim zgradama ili ljudima u različitim tipovima kolektivnog smeštaja. No, ono što je još važnije od upitnosti efikasnosti izolacije kao mere borbe protiv epidemije, jesu njene pogubne posledice po gotovo sve ostale društvene aspekte. Najpre na zdravstveni. Ako je cilj da se sačuvaju zdravlje i životi ljudi, da li je neko prebrojao koliko ljudi bi mogla da razboli i potencijalno ubije izolacija? Konstantni stresovi od onoga što se dešava oko nas i sa nama, kao i nedovoljno kretanje i boravak u prirodi i na svežem vazduhu, mogu da izazovu niz bolesti težih i smrtonosnijih od korone – od malignih do srčanih, a da ne govorimo o neminovnim psihičkim oboljenjima i njihovim posledicama (recimo, u vidu nasilja i samoubistava). Ekonomske posledice već niko ni ne spori – mnogo miliona ljudi u svetu je u poslednja dva meseca već ostalo bez posla i mogućnosti da nađe druge izvore prihoda/profita, a projekcije o krizi, opštem padu svetske ekonomije i dužini oporavka su jezive. Pogodite koga će to najviše ugroziti? Najsiromašnije delove sveta i stanovništvo, gde već na svakih nekoliko sekundi neko umre od gladi, a kriza bi tu brojku mogla samo da multipikuje. Konačno, negativne političke posledice (očekivani porast političkog nasilja svih vrsta), ali i zastoj u kulturi i obrazovanju odneće svoj danak u vidu preobražaja sveta ka jednom nesigurnijem mestu gde će čovekov život biti kraći, a svakako manje srećan, sadržajan i kvalitetan.
Dakle, izrazimo suštinu globalne krize koju proživljavamo: sa ciljem da sačuva relativno mali broj života koji bi bio izgubljen zbog korone (od kojih bi veliki deo svakako u skorije vreme bio izgubljen), sistem je posegao za merama koje dugoročno na ovaj ili onaj način upropašćuju živote gotovo svih ostalih, a mnoge će i odneti. Izreka „za čije babe zdravlje?“, koliko god to surovo zvučalo, dobija svoje bukvalno značenje. Zašto je do ovoga moralo da dođe? Zašto je sistem po prvi put u istoriji pritisnuo dugme za samonuištenje u odgovoru na bolest relativno skromne smrtnosti, a nije to činio kada su svetom harale mnogo ozbiljnije pošasti? Odgovor je vrlo jednostavan – zato što može. Kada su harale kuga, velike boginje, pa i španska groznica, sistem – od zdravstvenog do bezbednosnog – nije bio dovoljno razvijen da bi uopšte bio u mogućnosti ovako da reaguje. Samouništavajuća reakcija današnjeg sistema paradoksalno je odraz njegove snage, a ne slabosti. Zanimljivo je da način na koji ljudi umiru od korone može da se uporedi s tim – kažu da ljude zapravo ne ubije virus, već preterana reakcija njihovog imunog sistema na njega. Zato deca ne umiru, jer im je imuni sistem nedovoljno razvijen. U vreme španske groznice ljudski život je još uvek bio relativno „jeftin“ – javila se u vreme Prvog svetskog rata, dok su milioni ljudi umirali nasilnom smrću. Da je sistem tada ovako reagovao, mogli bismo da zamislimo grotesknu sliku srpskih vojnika koji na Solunskom frontu jurišaju s maskom i rukavicama, i u razmaku od dva metra jedan od drugog. Današnji život je mnogo „skuplji“ – postao je toliko „skup“, da smo postali spremni da, zarad spasavanja svakog pojedinačnog života, platimo i cenu izraženu u životima mnogih drugih.
Još je važnije pitanje – ako je sistem već reagovao ovako zato što to može, da li je onda mogao da reaguje drugačije i bolje? Da li je mogao da učini racionalniji izbor u korist života većine i opstanka društva u obliku kakav znamo? Svakako da jeste, ali tu nije dovoljno pitanje je li mogao, već je li umeo, a naposletku – je li želeo. Već izvesno vreme nam je jasno da živimo u eri opšteg porasta diletantizma i pada morala u svim oblastima života, uključujući i profesije koje će u ovoj krizi biti u poziciji da donose odluke u ime sistema – zdravstvo i politiku. No, u ovom konkretnom slučaju, nije da nismo imali dovoljno vremena i upozorenja iz kojih su i diletanti mogli nešto da nauče. Prvi SARS se pojavio 2002. i digao veliku uzbunu u svetu, pre svega u azijskim zemljama, gde će zbog njega nošenje hirurških maski u neku ruku postati i deo lokalnog folklora. Virus se, srećom, nije značajnije proširio, inače smo sve ovo što sada gledamo mogli imati još onda. Kada se 2009. pojavio svinjski grip, prve projekcije o njegovoj smrtnosti su bile zastrašujuće, a preporuke kako treba reagovati bile nalik apokalipsi koja je trenutno u toku. Ispostavilo se da virus nije ništa opasniji od sezonskog gripa i da takve mere (ako i ikakve) ne zahteva. Dve godine kasnije izašao je film Contagion, koji sa zapanjujućom sličnošću predviđa ono što se danas dešava – užas koji nastaje kad sistem odluči da zbog jednog virusa zaustavi celokupan život. Konačno, pre zvaničnog proglašenja ove pandemije, bio je dva meseca fore da se upozna i prouči kinesko iskustvo, kako bi ostatak sveta optimalno reagovao. Umesto toga, Evropa i Amerika su se ponašale kao da se sve to dešava na drugoj planeti, da bi – kad se razbuktalo u Italiji – preko noći otišle u drugu, pogubnu krajnost u kojoj trenutno živimo. Skoro dve decenije i teorije i prakse su oni koji odlučuju o našim sudbinama imali da promisle o načinu kako da najpre izbegnu da dođu u situaciju da biraju između zlog i goreg, a da, ako u tome ipak ne uspeju, ne izaberu gore. To nas navodi na sumnju da – možda nisu ni želeli?
Mogućnost da sve ovo nekome zapravo odgovara, odnosno da je neko nezadovoljan što je scenario filma Contagion izostao kod SARS-a i svinjskog gripa, pa je sad dočekao svojih „5 minuta“, te namerno okretao glavu na drugu stranu dok je epidemija buktala u Kini, ne može se i ne sme isključiti. Ovo nije teorija zavere, po kojoj je neko namerno pustio virus da bi uveo totalitarnu kontrolu nad ljudima, ili profitirao od pandemije preko vakcine. Ništa ne mora da bude namerno – ali je činjenica da može jako dobro da se zloupotrebi. Setimo se kako je pre nekoliko godina, istražujući slučaj vakcina protiv svinjskog gripa, srpska novinarka izazvala znojenje i crvenilo kod predstavnika Svetske zdravstvene organizacije čim mu je pomenula farmaceutsku mafiju. Dalje, svet pre pandemije bio je isuviše raznovrstan i haotičan da bi njime mogli stabilno da upravljaju oni koji imaju takve ambicije. Ako su želeli magično sredstvo za to, našli su ga. Godinama se pričalo da ekonomska i migrantska kriza mogu da izazovu odgovor u vidu novog totalitarizma, ali sad vidimo da je strah ljudi od nevidljivog stvorenja mnogo efikasniji za to. Atomizovani pojedinci, društvo u rasulu i beznađu, žudnja za ikakvim vidom „normalnosti“, koje smo dobili preko noći (takva brzina ne bi bila moguća ni u uslovima ekonomske ili migrantske krize, čak ni rata) – obećan su ambijent za onoga ko ima želju i kapacitet da nametne ljudima totalitarnu kontrolu kakvu svet još nije video. Nešto slično poznato nam je iz filma V kao Vendeta. Ne, nisu sa portala teoretičara zavere, već iz ozbiljnih i autoritativnih izvora distopijske najave koje u skorije vreme vidimo, o budućnosti u kojoj će se ljudima izdavati „korona pasoši“, meriti im se temperatura na svakom koraku, pa se čak govori i o aplikacijama za praćenje zdravstvenog stanja svakog pojedinca, bez čega čovek neće imati dozvolu za bilo koju društvenu aktivnost.
Ono što je možda i najužasnije u svemu je u kojoj meri ljudi, zaplašeni virusom o kome znaju samo ono što im se servira (i to od strane onih koji sami priznaju da o virusu ne znaju ništa), sami traže zaustavljanje sopstvenog života i kontrolu nad sobom. Orvelovskom parolom „stayhome“, odnosno „ostanikodkuće“ nismo bombardovani samo iz medija i od onih koji su na upravljačkim pozicijama, već se i obični ljudi na društvenim mrežama gotovo utrkuju ko će više da ispadne „kul“ ako podeli „hešteg“ s ovom parolom. Iza toga logično sledi prozivanje i zahtevi za kažnjavanjem onih koji nisu „kul“, jer izlaze iz kuće, ne nose maske i rukavice, ne dezinfikuju se više nego što je to normalno i smisleno, ne hvale se kako u izolaciji „rade na sebi“, već se usuđuju da saopšte bolnu istinu – da virus jeste loš, ali je izolacija gora. Javne ličnosti – sportisti, glumci, muzičari – iako su realno među najugroženijima od izolacije (pošto žive od delatnosti koje su do daljeg obustavljene zbog pandemije), lideri su ove agresivne kampanje (čast retkim izuzecima), a neki od njih koji su imali nesreću da zakače virus bogami vole i da se napadno „pohvale“ time. Ako ima nečeg pozitivnog u ovom ludilu, to je što se pokazuje u kojoj meri su mnogi ljudi nezadovoljni svojim poslovima koje su radili i uopšte životom koji su vodili, čim su izolaciju shvatili maltene kao odmor, umesto kao ono što jeste – apokalipsu i tragediju. No, i to ima svoje granice. Većina ljudi je olako prihvatila ekstremne mere, verujući da će one kratko trajati, da ćemo izolacijom „pobediti“ koronu i da će posle toga sve biti kao pre. No, kad se očekivanih nekoliko nedelja pretvori u nekoliko meseci, a onda slede i najave o nekoliko godina mera zaštite, socijalne distance i zabrane nekih okupljanja i putovanja, sve do masovne vakcinacije i/ili „kolektivnog imuniteta“ – za tu istu većinu parola „ostanikodkuće“ od „kul“ mantre postaje naslov horor priče.
To nas vodi do vremenskog činioca, koji je u celoj ovoj priči jako bitan. Da li ludilo traje nekoliko nedelja, meseci, ili godina, ne da nije svejedno, već je presudno za budućnost čovečanstva. Nekoliko nedelja bismo, uz neka originalna rešanja da se pomogne najugroženijima, mogli da podnesemo i totalnu izolaciju, ukoliko bi ona uništila virus i sve se nakon toga vratilo u normalu. Pošto su se nedelje već uveliko pretvorile u mesece, jasno je da je ova godina za veći deo sveta u mnogim aspektima izgubljena. No, i to bi se moglo nekako podneti, ukoliko bi tamo negde do jeseni bio proglašen kraj pandemije, a mi znali da će već sledeća godina biti normalna i omogućiti nam da zalečimo rane. Pandemija trenutno jeste u popuštanju. U Kini, gde je počela, kao i dobrom delu Istočne Azije, već je odavno pod kontrolom. U većem delu Evrope slabi, te države jedna po jedna (među njima i Srbija) polako popuštaju restriktivne mere. Međutim, još nismo ni počeli da se vraćamo u nekakvu normalu, a Svetska zdravstvena organizacija i oni koji je slušaju već nas upozoravaju da „najgore“ možda tek sledi, da je zbog popuštanja mera svakog časa moguć „drugi talas“ epidemije (a svakako na jesen i zimu), te da do „kolektivnog imuniteta“ ili vakcine, a to znači i još godinu, dve ili više, moramo da poštujemo neke zaštitne mere (npr. nošenje maski) i socijalnu distancu (što automatski znači da neće biti niza aktivnosti koje zahtevaju blizak fizički kontakt). Godine takvog života – čak i kad se, sa novim talasima epidemije, ne bi vraćale ekstremnije mere, već ostale samo na pomenutim polovičnim – čovečanstvo ne bi moglo da podnese, a da radikalno ne izmeni svoj način bivstvovanja u negativnom smeru, što bi imalo dalekosežne posledice koje bi trajale decenijama i bile gore i od korone i svih dosadašnjih epidemija.
Tu nema mesta argumentu – svetski ratovi trajali su i po više godina, pa je čovečanstvo preživelo, i čak napredovalo. Svetski ratovi nisu se vodili na teritoriji svih zemalja. U svetskim ratovima je samo povremeno postojala zabrana kretanja (kad neko završi u zarobljeništvu ili logoru, ili okupator negde uvede policijski čas), a upravo je kretanje omogućavalo mnogim ljudima da prežive – kao borci, ili kao izbeglice. Socijalna distanca, pak, ni u jednom ratu nije bila nametnuta kao globalna norma. Čak i u logoru, kontakt i solidarnost među zarobljenicima su znali da budu spasonosni. Kad bi ratovi prošli, u uslovima razorenih društava i ekonomije, ljudi bi mogli da se kreću, stupaju u kontakt sa drugima i tako obezbede egzistenciju za sebe i svoje porodice. Danas im se to brani, ili makar sputava. U poslednje vreme se sve češće čuje da je „fizička distanca“ ispravniji izraz nego „socijalna distanca“, jer se od ljudi navodno traži samo da se fizički drže na udaljenosti jedni od drugih, ne i da kidaju socijalne veze, ali u pitanju je klasična frojdovska omaška – fizička distanca jeste i socijalna, jer je društvene odnose nemoguće u potpunosti (zapravo, čak ni blizu) svesti na virtuelne. Direktan fizički kontakt često mora da postoji. Čak i u ekonomskoj sferi, koja je trenutno i glavni motiv političara da relaksiraju mere, postoji mnogo delatnosti koje se obesmišljavaju, otežavaju i onemogućavaju distancom i zaštitnim merama. A da ne govorimo o drugim oblastima života, jer čovek nije samo Homo oeconomicus, već i Homo politicus, Homo ludens (čovek koji se igra, dakle, kultura, sport, razonoda...), ali i Homo eroticus (mislim da nema potrebe elaborirati pretnju koju nametanje fizičkog razdvajanja u ovom sferi predstavlja za produženje ljudske vrste). Naposletku, od vremena svetskih ratova do danas, nije poskupeo samo goli ljudski život, već i način života koji vodimo, i uopšte način na koji društvo i njegov sistem funkcionišu. Zato je imperativ da se oni očuvaju, po cenu da neki životi budu izgubljeni. Alternativa je – i razaranje civilizacije kakvu poznajemo, i gubitak mnogo većeg broja života.
Da sve ne bi završilo u apokaliptičnom scenariju, te da bismo poput Atletika iz Madrida preokrenuli rezultat, u fazi krize koja je pred nama potrebno je slediti nekoliko ključnih preporuka.
Pandemija je globalna, pa i odgovor mora da bude takav. Strogo nacionalni odgovor na pandemiju, koji je bio pravilo u periodu za nama, ne može da donese skori izlazak iz krize, iz jednog jednostavnog razloga. Nacionalna strategija u suzbijanju epidemije može da bude uspešna samo dok su granice zatvorene. Različita dinamika širenja virusa i delotvornosti preduzetih mera u različitim zemljama garantuje da će one to dugo ostati, odnosno da će putovanja preko granice biti jako teška i uslovna, što bi u periodu dužem od nekoliko meseci u današnjem globalizovanom svetu bilo pogubno i za velike i moćne, da ne govorimo o malim državama. Globalni odgovor, međutim, ne znači uniformni odgovor na pandemiju u svakoj zemlji, a pogotovo ne sleđenje preporuka iz jednog centra – Svetske zdravstvene organizacije, čiji su kompetentnost i delovanje kompromitovani i pre ove pandemije, a naročito u njoj. Odgovor treba da se prilagođava karakteristikama širenja virusa, ali i opštim karakteristikama društva, ne samo u nacionalnim, već i usko lokalnim okvirima. Međutim, neophodna je i međudržavna koordinacija preduzetih mera na regionalnom (recimo evropskom) i globalnom planu, kako bi te mere bile pravovremene, sinhronizovane i efikasne, a ovo bi omogućilo što ranije otvaranje granica bez uslovljavanja većih od onih koje važe za kretanje u okviru nacionalnih granica, najpre između država koje prve suzbiju epidemiju. Uzajamna pomoć država takođe je bitna, i tu vidimo i pozitivne primere. Ali su oni praćeni i negativnim pojavama, poput međusobnih optužbi Kine i SAD ko je kriv za pandemiju.
O odgovoru na pandemiju ne mogu da odlučuju samo lekari, jer društvene posledice mera za njeno suzbijanje prevazilaze njihovu kompetentnost. Uz dužno poštovanje njihove profesije i svega što rade da spasu živote, lekari su od početka epidemije pomalo arogantno za sebe prisvojili monopol na naziv „struke“, te ostvarili nesrazmerno veliki uticaj na političare u odlukama koje ovi donose. Lekarima je lako da kažu „zahtevamo potpuni prekid kontakata“, ili „nema povratka u normalu još 2-3 godine“, jer nisu stručni da procene šta to znači za društvo. Mi iz društvenih nauka jesmo, i kažemo da bi to bilo katastrofalno, te je prirodno da zahtevamo za sebe uticaj na donošenje odluka o merama koje se usvajaju za suzbijanje epidemije. Zapravo, nije reč ni samo o društvenim naukama – treba otvoriti što širu ozbiljnu javnu raspravu o onome šta nam je činiti, a ne da odlučivanje bude rezervisano za uzak krug „belih mantila“, dok ostalima ostaje samo da komentarišu po društvenim mrežama. Tim pre što su lekari, pre svega epidemiolozi, poprilično omanuli i u svojoj struci. Dva epidemiologa – tri mišljenja, postalo je globalna norma poslednjih meseci. Jedni isti ljudi znaju da promene mišljenje za 180 stepeni, čega smo svedoci i u Srbiji. Nikako da se slože kako se tačno virus prenosi, koliko ostaje na različitim površinama, koji su lekovi efikasni, da li toplo vreme škodi virusu, koji su tačno simptomi bolesti i koliko bi moglo biti asimptomatskih slučajeva, da li obolelima ostaje imunitet i koliko dug, da li bolest može da bude sezonska... Najlakše je opravdati se sa „virus je nov i nepoznat“. Pa dobro, ako je virus nepoznat, onda pustite malo i one koji se bave poznatim stvarima, poput uticaja zabrane kretanja i socijalne distance na društvo, da kažu nešto o tome dokle bi se u tome i koliko dugo smelo ići, a da to ne ugrozi živote svih nas.
Ni vakcina, ni kolektivni imunitet nisu rešenje, već lečenje. COVID-19 je izlečiva bolest. Lečenje uspeva u ogromnoj većini slučajeva. Ali, nije svuda podjednako efikasno – što i objašnjava razliku u smrtnosti između pomenute Italije i Nemačke. Tamo gde jeste efikasno, treba videti zašto jeste i to univerzalno primeniti, a tamo gde nije, izvući neke pouke i ne ponoviti greške. Trend ka smanjenju smrtnosti u većini zemalja je ohrabrujući, i dokazuje da smo napredovali u lečenju (što lekovima, što krvnom plazmom obolelih), te da ako tako nastavimo, kroz par meseci možemo virus da učinimo i relativno bezopasnim. To nam je i glavna nada ako će korona opstati u kontinuitetu, ili se vraćati sezonski. Za vakcinu jednostavno treba previše vremena – ne manje od godinu i po dana – a videli smo da čovečanstvo nema toliko. Na kolektivni imunitet se takođe ne treba kladiti, jer ne znamo koliko traje, a i u uslovima čak i polovičnih mera potrebno je još i više vremena nego do vakcine da se razvije. Za Srbiju je za početak bitno da je sama počela da proizvodi lek hlorokin, koji se svuda pokazao najefikasnijim u lečenju COVID-a.
Treba definisati prihvatljivu stopu opasnosti od korone, čije bi dostizanje opravdalo skidanje svih vanrednih mera. Ova preporuka je verovatno i ključna. U nekim zemljama koje su gotovo iskorenile epidemiju, kao što su Kina, Australija, Novi Zeland i još neke, mere poput nošenja maski i održavanja socijalne distance i dalje ostaju na snazi, iako je šansa da se epidemija ponovo razbukta (barem dok granice ostaju zatvorene) ravna nuli. To je apsurd nad apsurdima. Opravdanje za uvođenje vanrednih mera nakon što se virus pojavio bilo je da je on opasniji od gripa, što po zaraznosti i smrtnosti, što po mogućnosti da dovede prevelik broj pacijenata na bolničko lečenje u kratkom roku. No, nije ni grip bezopasan – i on ubija solidan broj ljudi, zarazan je, i ima komplikacije koje zahtevaju bolnicu, pa se protiv njega nikada ne uvode neke posebne vanredne mere (osim kad se nakratko odloži početak škole, ili zabrani poseta bolnicama), niti je vakcinacija obavezna. Pitanje za milion dolara glasi: ako bi se opasnost od korone u perspektivi – usvojenim merama, lečenjem, slabljenjem samog virusa, ili na drugi način – svela na opasnost od sezonskog gripa ili ispod nje (a u pomenutim zemljama je već uveliko daleko ispod, i spisak takvih zemalja biće sve veći), hoće li onda i vanredne mere biti svedene na one koje se primenjuju protiv gripa? Ili će se insistirati da se korona potpuno iskoreni, tj. broj obolelih svede na nulu? Ovo poslednje bi bilo ne samo apsurdno i suludo, već i vrlo opasno. Jer, ako se bude insistiralo da se maske nose i distanca drži, a posledično zabranjuju okupljanja i putovanja dok korona potpuno ne nestane, onda bi se u perspektivi taj standard mogao primeniti i na grip i na bilo koju drugu zaraznu bolest – samo nebo je granica. Tako nešto apsolutno je neprihvatljivo. Umesto toga, treba definisati nivo prihvatljivosti opasnosti od korone – meren brojem zaraženih, slučajeva koji zahtevaju bolničko lečenje i smrtnosti u jedinici vremena – da li je to kao kod gripa, nešto manje, ili nešto više, pa onda kad se opasnost svede na taj nivo reći – stop merama, potpuno se vraćamo u normalu, ko neće da se razboli neka se individualno čuva kao i kod svih drugih zaraznih bolesti, a život ide dalje.
Suprotstaviti se bilo kakvoj zloupotrebi pandemije u pravcu profitiranja od nje ili uspostavljanja totalitarnog poretka. Ovo je nešto čemu treba da se posveti celo društvo. Kroz istoriju znamo da se sloboda teško i krvavo osvaja, a lako gubi. I sada će biti izgubljena, ako se na vreme ne pruži otpor onima koji bi da strah ljudi od nevidljivog protivnika i njihovu trenutnu atomizovanost socijalnom distancom i paralizu zabranama kretanja iskoriste da im na mala vrata uvedu visoko-tehnološke mehanizme nadzora i kontrole. Takođe se ne sme dozvoliti nastavak zastrašivanja ljudi nekim novim talasima pandemije, nepotkrepljenog činjenicama, koje ima za cilj da im se ubije nada da se drugačije mogu zaštititi od virusa dok im neko ne isporuči vakcinu i debelo je naplati. Srećna okolnost je da pored profita farmaceutske mafije postoje i neki drugi profiti koji stradaju zbog vanrednih mera, kao i da političari u suverenim državama brinu i o svom rejtingu kod stanovništva i ne uklapaju se automatski u distopijske dizajne „vladara iz senke“. No, na to se ne treba stopostotno oslanjati – svako od nas, bez obzira koliko mu se čini da je nebitan, treba da bude spreman da, ako bude trebalo, hiruršku masku zameni maskom Gaja Foksa. Inače bi sve što su naši preci – oni koji se nisu plašili ni virusa, ni mnogo gorih stvari – učinili za nas da bismo živeli u kakvoj-takvoj slobodi, postalo uzaludno.
Vladimir Trapara
RSS Feed
