Nekoliko meseci nakon što je ukrajinska kriza otpočela, postalo je jasno ono o čemu sam pisao i govorio od njenog početka – da je to u suštini rusko-američka kriza. Kao i u Siriji i na nekim drugim mestima, u Ukrajini postoji specifičan lokalni kontekst koji je ovu zemlju učinio pogodnim poprištem za ispoljavanje nove faze zaoštravanja odnosa Rusije i Sjedinjenih Država. Ipak, u poslednje vreme se o tom lokalnom kontekstu govori sve manje, kao rezultat očiglednog zasićenja stalnim ponavljanjem priče o identitetskoj podeljenosti Ukrajine i korumpiranosti njenih političara, dok se povodom globalnog – rusko-američkog – tek otvaraju nove i sveže teme. U ovom članku sam rešio da se osvrnem na temu koja nije ni nova, ni sveža, a poslednjih dana dominira u našim i svetskim medijima – da li između Rusije i Sjedinjenih Država zbog najnovijih događaja u Ukrajini i oko nje počinje novi hladni rat? Da pitanje nije ni novo, ni sveže, kažem iz razloga što je ono u poslednjih dvadesetak godina (dakle pre ovog poslednjeg slučaja) postavljeno najmanje dvaput – u vreme zaoštravanja rusko-američkih odnosa povodom agresije NATO na Jugoslaviju 1999; i još izraženije (čak su i neke knjige napisane tim povodom) negde 2007-2008, u periodu između Putinovog čuvenog minhenskog govora (kada je najoštrije do tada osuo drvlje i kamenje po američkom imperijalizmu) i Rusko-gruzijskog rata, posle koga su se odnosi dveju sila našli na najnižoj tački (do tada) još od kraja osamdesetih prošlog veka. Oba puta pitanje je ostalo bez adekvatnog odgovora i po svemu sudeći to se ponavlja i sada. Objašnjenje zašto odgovor izostaje je vrlo jednostavno – pitanje je pogrešno postavljeno i stoga iritantno, toliko da sam bio prinuđen da odvojim deo vremena kako bih demaskirao njegovu suštinu.

Pre nego što neko postavi pitanje „da li počinje novi hladni rat“, trebalo bi da zna šta je to hladni rat, a nešto mi se iz do sada viđenog ne čini da oni koji se najčešće poštapaju ovom frazom to znaju. Dakle, prvo treba definisati pojam hladnog rata, inače nećemo znati šta tražimo, samim tim ni moći da odgovorimo na pitanje. Ovo tim pre što hladni rat uopšte nije neupitan pojam. Moguće ga je definisati na dva osnovna i međusobno vrlo različita načina. Ako hladni rat definišemo kao Hladni rat (dakle, sa velikim „H“), govorimo o jednom specifičnom periodu u istoriji, koji je trajao otprilike od 1947. do 1989. i koji je u najkraćem karakterisalo nadmetanje za svetsku prevlast između dveju supersila koje su imale dve radikalno suprotstavljenje vladajuće ideologije, a da pritom nije došlo do direktnog „vrućeg“ oružanog sukoba među njima. Polazeći od ove definicije, vrlo brzo postaje jasno zašto odgovor na pitanje o novom Hladnom ratu mora biti odrečan – jer oba ključna elementa definicije danas nedostaju, i tako će po svemu sudeći ostati još jako dugo. Prvi element – postojanje dveju supersila koje se takmiče za svetsku prevlast – nedostaje iz prostog razloga što već dvadeset i kusur godina postoji jedna jedina supersila (SAD), dok je Rusija tek obična velika sila koja niti može, niti želi da se upusti u nadmetanje sa Amerikom za svetsku prevlast. Rusija je od tog nadmetanja odustala pre četvrt veka, ujedno se lišavajući i kapaciteta za isto, čime je efektivno okončala Hladni rat. Rusija je u isto vreme odustala od još nečeg, što je drugi element moje definicije Hladnog rata – napustila je komunističku ideologiju i krenula putem liberalno-kapitalističkih reformi, čime je otpao bitan razlog za konfrontaciju sa SAD. Rusija je kapitalistička zemlja i danas (u nekim aspektima je kapitalističkija i od SAD, o nekim zapadnoevropskim zemljama i da ne govorim). Novog Hladnog rata sa velikim „H“, dakle, između SAD i Rusije više nema i u dogledno vreme ne postoji realna osnova za njegovo obnavljanje.

Međutim, ako hladni rat definišemo u njegovom širem, zapravo izvornom značenju – kao postojanje neprijateljstva između dve države (nebitno da li ono počiva na suprotstavljenim političkim ciljevima, dubljem sukobu nacionalnih interesa, ili još dubljoj inkompatibilnosti nacionalnih identiteta) koje uključuje mogućnost izbijanja oružanog sukoba među njima u odgovarajućem trenutku, ali koji još uvek nije došao – onda se Rusija i SAD nalaze u gotovo konstantnom hladnom ratu preko 100 godina unazad, konkretno od Rusko-japanskog rata 1904/5, kad je administracija Teodora Ruzvelta podržavala Japan. Ovakvo značenje hladnog rata datira još iz 15. veka, kada je upotrebljeno za opis tadašnjih odnosa hrišćana i muslimana na Pirinejskom poluostrvu. Ako prihvatimo ovo značenje, brojni su hladni ratovi u istoriji, jednako koliko i vrući ratovi, jer – sledimo logiku Keneta Volca – uzroci vrućih ratova zapravo leže u hladnim ratovima. Ne može rat između dve zemlje da padne s Marsa ako pre toga među njima nije postojalo neprijateljstvo nekim povodom, odnosno – hladni rat. Sada je jasno zašto je pitanje „da li između Rusije i SAD počinje novi hladni rat“ besmisleno, jer je apsolutno neosnovano uopšte pitati se o Hladnom ratu sa velikim „H“, a u isto vreme hladni rat sa malim „h“ uveliko traje, već više od veka – dakle, nikako ne može biti „novi“. Naravno, ovaj dugi hladni rat Rusije i Amerike nije uvek bio istog intenziteta. Na jednom polu, Rusija i SAD su vodile čak i vrući rat 1918/9, kad je Vašington poslao trupe da se bore protiv nove revolucionarne vlasti. Na drugom polu, dve zemlje su kratko bile saveznici u Prvom svetskom ratu, nešto duže u drugom, a imale su i nekoliko perioda „detanta“, kada su njihovi odnosi bili nešto bolji nego inače. Posle Hladnog rata bilo je tri takva detanta, poslednji među njima poznat je kao Obamino „resetovanje“ (2009-2012), koje se završilo neuspehom i nakon koga su odnosi dveju sila rapidno krenuli da se kvare. Sa ukrajinskom krizom, dve zemlje ne samo da su nastavile gde su stale pre „resetovanja“, već su otišle i korak dalje u konfrontaciji, te su sada definitivno u najgorim odnosima u poslednjih 25 godina. Ova činjenica je zapravo i isprovocirala pitanje o „novom“ hladnom ratu, ali i nametnula mi potrebu da dokazujem da je to u stvari sve vreme stari hladni rat, a da su agresija NATO na SRJ 1999, Rusko-gruzijski rat 2008. i ukrajinska kriza 2013/4. samo njegovi najakutniji momenti.

Svakako da je poslednjih četvrt veka nešto drugačiji period u odnosu na celokupno dotadašnje trajanje dugog rusko-američkog hladnog rata. Nema više ni Sovjetskog Saveza, ni Ruske imperije, koji su mogli da budu realna pretnja SAD, ili bilo kojoj ozbiljnijoj svetskoj sili. Nema više ni komunističke ideologije (koja je u Rusiji bila vladajuća i tridesetak godina pre Hladnog rata). Pa ipak, postoji više pokazatelja koji govore o tome da neprijateljstvo Rusije i SAD još uvek traje, iako nema više onih najoštrijih osnova za isto. Ti pokazatelji ne iscrpljuju se samo u potpuno različitom gledanju SAD i Rusije na sukobe poput ukrajinskog i sirijskog, te vođenju različitiim aršinima prema onim „zamrznutim“, kao što su Kosovo, Južna Osetija i Abhazija. Neprijateljstvo SAD i Rusije vidimo i u činjenici da dve zemlje pregovaraju o nuklearnom razoružanju, kao i u pretnji koju Rusija vidi u američkoj protivraketnoj odbrani, što svedoči o tome da između dve zemlje još uvek postoji logika uzajamnog odvraćanja nuklearnim oružjem. Jeste li čuli možda nekad da Velika Britanija i Francuska, ili Kina i Pakistan pregovaraju o nuklearnom razoružanju, ili da se Saudijska Arabija plaši što UAE imaju američki protivraketni sistem Patriot na svojoj teritoriji? Ne, jer te zemlje ne gledaju jedna drugu kao pretnju, nijednoj od njih ne smeta nuklearno i drugo naoružanje one druge. Znak neprijateljstva Rusije i SAD je i odnos prema proširenju NATO – Rusija u njemu vidi pretnju, a SAD pak nisu volje da i Rusiju prime u NATO i tako reše problem. Da li se Austrija oseća ugroženo što je okružena NATO zemljama, da li Finska i Izrael posmatraju širenje NATO na istok kao pretnju? Da li bi SAD odbile da prime Švedsku u NATO, ako bi ova zatražila? Dakle, očigledno je da između Rusije i SAD postoje neke ozbiljne nesuglasice, usled kojih ove dve sile jedna u drugoj vide pretnju, što se ispoljava na opisane načine. Ako to nije hladni rat, onda ne znam šta je, ali novi Hladni rat iz navedenih razloga svakako nije.

Ostaje da odgovorim na pitanje šta je uzrok hladnog rata SAD i Rusije, otkud to opstajuće neprijateljstvo među njima u trajanju od jednog veka? Ovo pitanje je vrlo složeno i zahteva doktorsku disertaciju, a ne članak na blogu. O dosta aspekata koji se mogu posmatrati kao uzrok rusko-američke netrpeljivosti sam parcijalno pisao u više navrata, a sada ću pokušati da uprostim stvari i prikažem ih na najplastičniji mogući način. Prosečan čovek se, razmišljajući o ovom ili onom ratu, najčešće pita – ko je kriv za njega? Ja sam protivnik crno-belog holivudskog gledanja i pripisivanja nekome isključive krivice za bilo šta. Sklon sam da posmatram međunarodne odnose kao arenu u kojoj se države bore za svoje interese, koje vidim kao podjednako legitimne, pa neko u toj borbi pobedi, neko izgubi – to je realnost života i prirode, ne samo međunarodne politike. Ipak, krajnje uslovno mogu da prihvatim razmatranje krivice, ukoliko ga svedem na ono što se u nauci međunarodnim odnosima zove „neisprovocirana agresija“. Onaj ko krene u neisprovociranu agresiju, šta god da su mu motivi i kako god sebe pravdao, zapravo je pokretač sukoba, samim tim i snosi relativno najviše odgovornosti za njegovo izbijanje. Ako stvari ovako postavimo, onda se slažem da je Hitlerova Nemačka, upravo kao neisprovocirani agresor, glavni krivac za izbijanje Drugog svetskog rata. Zamolio bih onda i druge da se slože da su po istom principu Sjedinjene Države krivac za produžavanje rusko-američkog hladnog rata i posle Hladnog rata. Jer, šta je jednostrano proširenje NATO na istok, usmereno na bezbednosno isključenje i strateško zaokruživanje Rusije, šta je nastojanje da se izgradnjom protivraketnog štita uprkos protivljenju Rusije stekne nuklearna prednost, šta je kršenje međunarodnog prava bombardovanjem Srbije i priznavanjem nezavisnosti Kosova, te intervenisanje u unutrašnje stvari drugih zemalja, rušenje režima na postsovjetskom prostoru i šire (među kojima su neki demokratski izabrani) i nametanje marionetskih vlasti, kao i priprema sličnog scenarija za Rusiju sa ciljem da se ona liši mogućnosti da igra ulogu velike sile na međunarodnoj sceni, vodi nezavisnu spoljnu politiku, bude slobodna da samostalno raspolaže svojim resursima i bira vrednosti koje će baštiniti, šta je sve to, ako nije – neisprovocirana agresija Sjedinjenih Država na Rusiju? Sa druge strane, potezi Rusije za to vreme su uglavnom defanzivni – ona je prinuđena da formira svoj vojni i ekonomski savez, da odgovori trkom u naoružanju, da katkad i sama vojno interveniše protiv nekog suseda ili jednostrano prizna nečiju nezavisnost (u slučaju Krima, pripoji teritoriju sebi) – sve samo da bi se odbranila od pomenute ofanzive SAD i njihovih sledbenika. U svom istorijskom govoru povodom prisajedinjenja Krima, ruski predsednik Putin je to obrazložio jednom rečenicom: „Nas konstantno pokušavaju da sateraju u ćošak, zato što imamo nezavisnu poziciju, zato što je branimo…“

Naravno, druga strana se služi upornim izvrtanjem činjenica. Američki predsednik Obama izjavljuje kako je „Rusija regionalna sila koja preti svojim neposrednim susedima, ne iz snage, već iz slabosti“, a pritom propušta da doda kako je Amerika globalna sila koja preti državama na drugom kraju sveta, takođe iz slabosti – u situaciji kada njena nadmoć nad ostalim silama sve više relativno opada. Takođe, on kaže da i SAD vrše uticaj na svoje susede, ali da „uglavnom ne moraju da ih napadnu da bi imale snažne odnose saradnje s njima“. Uglavnom, SAD su pre 15 godina napale moju zemlju, hiljadama kilometara udaljenu, da bi sa njom uspostavile „snažne odnose saradnje“. Da li opstanak ovako bahate i agresivne politike najjače svetske sile uprkos relativnom opadanju njene moći treba da pripišemo karakteru elita koje donose odluke u Vašingtonu, ili da ga izvedemo iz dubljeg istorijski ukorenjenog identiteta ove zemlje, već je složenije pitanje. U svakom slučaju, hladni rat Rusije i SAD je tu sve vreme i nikada nije ni prestajao. Još jednu stvar da dodam – u hladnom ratu se ne može pobediti. To je iluzija Amerikanaca da su dobili Hladni rat. Hladni rat može da se okonča na dva načina: vrućim ratom, pa da onda eventualno neko u njemu pobedi; približavanjem, odnosno napuštanjem uzajamnog neprijateljstva dveju država, čime prestaje i hladni rat, naravno bez „pobednika“. Šta će biti ishod dugog rusko-američkog hladnog rata, jako je teško prognozirati. Ostaje makar da se nadamo da će ona strana koja je za njega odgovornija iz ukrajinske krize izvući pouku da – dalje neće moći.

Vladimir Trapara

Od utorka, 11. marta 2014, postsovjetski prostor ima još jedan zamrznuti sukob. Specifičan u odnosu na sve prethodne po tome što ovde nije bilo „vrućeg“ sukoba koji se „zamrzao“. No, ostali elementi zamrznutog sukoba su tu. Teritorijalna promena – oslanjajući se na zaštitu Rusije, poluostrvo Krim proglasilo je nezavisnost od Ukrajine, koja će po svemu sudeći biti verifikovana na nedeljnom referendumu. Izostanak šireg međunarodnog priznanja – bilo da Krim ostane nezavisan, bilo da se pripoji Ruskoj Federaciji, jasno je da ova promena do daljnjeg neće biti priznata ne samo od Ukrajine, već i od svih zapadnih i mnogih drugih zemalja sveta. Proglašenje nezavisnosti i njeno faktičko ostvarenje, pak, niko ne može da anulira, osim ako bi se sami Krimljani i njihovi ruski zaštitnici odrekli iste. U Deklaraciji nezavisnosti, Krim se pozvao na savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o Kosovu iz 2010. godine. Evo kako sam tada, u leto 2010, prokomentarisao ovo mišljenje (ko ne veruje, može da nađe belešku na mom fejsbuk profilu):

MSP je (protivno mom očekivanju, moram da priznam) odbio da stane na branik pozitivnog međunarodnog prava koje ne poznaje pravo na secesiju, ali zato sadrži načelo teritorijalnog integriteta kao kogentnu normu opšteg međunarodnog prava, zapisano u Povelji UN, kao izričitu zabranu jednostranog proglašenja nezavisnosti dela teritorije jedne suverene države. Sud je, naprotiv, stao na stanovište da norma koja zabranjuje secesiju u opštem međunarodnom pravu uopšte ne postoji, time što u obrazloženju savetodavnog mišljenja nijednom nije pomenuo Povelju UN i načelo teritorijalnog integriteta. Time je 10 sudija (rezultat je bio 10:4) diskreciono odlučilo da načelo teritorijalnog integriteta ne važi. Šta je posledica ovoga? Labavljenje načela teritorijalnog integriteta kao argumenta na koji se države mogu pozvati da bi osporile secesiju, definitivno. Dakle, od sada će svako ko hoće da se otcepi od neke države moći da citira ovo savetodavno mišljenje i kaže da mu međunarodnim pravom nije zabranjeno da se otcepi. Ako mu neke druge okolnosti ne smetaju, moći će i da ostvari otcepljenje.

Ne osećam potrebu da nešto dodatno komentarišem.

Pitanje koje se sada postavlja je: kuda dalje? Posle nedeljnog referenduma, Putin će imati glavnu reč – on je taj koji treba da odluči hoće li primiti Krim u Rusku Federaciju. Alternativa izgleda nije povratak Krima Ukrajini, već nezavisnost poluostrva, koju se Rusija već na određeni način obavezala da štiti – sad nema nazad. Pišući i govoreći o ukrajinskoj krizi u poslednjih nekoliko meseci, uporno sam tvrdio da Rusiji raspad Ukrajine ne odgovara, jer joj ova zemlja mnogo više koristi cela – kao vojno neutralna tampon država koja bi razdvajala Rusiju od NATO, i na čiju bi spoljnu politiku Moskva mogla da utiče oslanjajući se na njenu ekonomsku zavisnost od istočnog suseda i proruski orijentisan deo stanovništva. Podela zemlje bi, pak, značila da Rusi prepuštaju Zapadu onaj deo Ukrajine koji preostane izvan njihove sfere uticaja, te dolaze u situaciju da puste NATO još malo na istok i susretnu se s njim negde na Dnjepru. Zato je Putin sve vreme igrao mudru partiju šaha, kako ne bi bio prinuđen da pribegne ekstremnom scenariju. Međutim, revolucionari u Kijevu i njihovi zapadni mentori otišli su predaleko u ekstremizmu mera za dolazak na vlast i kasnijih odluka, a Janukovič, koji je trebalo da štiti interese one proruske polovine Ukrajine, pokazao se nesposobnim da ih uravnoteži. Istok Ukrajine morao je da se samoorganizuje i zaštiti sebe od fašističkog divljanja pred kojim verolomni Zapad (naravno, mislim na brutalno izneveravanje sporazuma sa Janukovičem) zatvara oči. Krim je u tome otišao najdalje, jer Krim je ipak „nešto drugo“. Ukrajina je i inače veštačka država, u granicama iscrtanim kocem i konopcem, a Krim tek nikad nije bio Ukrajina u punom smislu. Zato je pitanje da li se otcepljenje Krima uopšte može smatrati raspadom Ukrajine – ali ću ga ja svejedno tako posmatrati. Stoga se pitam – da li Rusija može da podrži otcepljenje Krima, a da u isto vreme spreči da ostatak Ukrajine, uključujući i druge proruske regione, sklizne u zapadnu sferu uticaja? Mislim da za to ima tri načina, ali su sva tri vrlo nezgodna i nijedan od njih za Rusiju nije bolja opcija od one koja je postojala pre revolucije u Kijevu, i koja bi opstala da revolucionari i njihovi zapadni mentori nisu otišli tako daleko u beskrupuloznosti – celovita Ukrajina, u kojoj se predstavnici dve polovine zemlje smenjuju na vlasti, ali bez drugog izbora nego da „laviraju“ između Rusije i Zapada i vode računa o interesima obe polovine zemlje, što bi vremenom moglo da preraste u neki vid konsesualne demokratije u federalno uređenoj zemlji.

Prva opcija da Rusija izbegne da prepusti ostatak Ukrajine Zapadu i kijevskim ekstremistima jeste – da i drugi proruski regioni uz njenu podršku krenu putem koji je Krim odabrao. To bi značilo podelu Ukrajine „pola-pola“ i iz navedenih razloga za Rusiju ne bi bilo najbolje rešenje. Ipak, ovo rešenje jeste „plan B“, ako se već pokaže da je nemoguće sačuvati celu, a neutralnu Ukrajinu – u tom slučaju, bolje pola Ukrajine, nego samo Krim. Ono što je sporno jeste da li je Rusija u stanju da ostvari ovakav scenario? On bi značio potpuni raspad Ukrajine, dakle ne samo odlazak Krima, koji je ipak „nešto drugo“. Da li većina stanovništva Odese, Mikolajeva, Hersona, Dnjepropetrovska, Zaporožja, Donjecka, Harkova i Luganska želi raspad Ukrajine i pripajanje svojih regiona Rusiji? Sumnjam, jer gro stanovništva ovde ipak ne čine Rusi, već Ukrajinci koji govore ruskim jezikom, a oni su i na Krimu poedeljeni u stavovima. Što dalje bude išla na Zapad, Rusija će nailaziti na sve manje secesionista. Ako se ispostavi da pomenute oblasti ipak većinski žele otcepljenje, drugo pitanje je – može li se ono ostvariti bez ispaljenog metka, kao što je to bio slučaj na Krimu? Ako je iz geografskih razloga Krim bilo lako „odseći“, pa je teško zamislivo da bi Kijev poslao vojsku u unapred izgubljeni rat za poluostrvo, da li je dugačka administrativna granica koja se proteže po sredini Ukrajine linijom jugozapad-severoistok jednako logična i odbranjiva? Jedna incident bi bio dovoljan da zapali varnicu rata koji bi mogao da obuhvati celu Ukrajinu – Rusi se, ako hoće da taj rat dobiju i definitivno osiguraju otcepljenje istočnih oblasti, ne bi mogli zaustaviti na ovoj veštačkoj granici, već bi išli do Kijeva, možda i dalje. A da li bi onda NATO bio miran? Širi sukob bi lako mogao da uvuče  Pridnjestrovlje u kome Rusi već imaju trupe, a onda bi Rumunija teško mogla da ostane mirna čekajući šta će se desiti sa Moldavijom – ionako već merka Severnu Bukovinu. Mađarska je skoro izrazila zabrinutost za svoju manjinu u Ruteniji. Za Poljsku bi širenje sukoba bilo prilika da stavi pod kontrolu oblasti Galicije i Volinja, koje su nekad bile njene. Tri NATO članice bi se na svoju ruku mogle umešati, a onda – zna se, ako se negde sukobe sa ruskim snagama, aktivira se član 5 Severoatlantskog pakta, pa bismo se našli na rubu Trećeg svetskog rata. Mnogo je zavisnih rečenica koje počinju sa „ako“ u razmatranju scenarija podele Ukrajine po modelu „pola-pola“.

Druga opcija je da se i sa otcepljenim Krimom, situacija u ostatku Ukrajine normalizuje – da se revolucionari vrate na sporazum koji su imali sa Janukovičem i postigne kompromisno rešenje koje će garantovati da krnja Ukrajina ostane neutralna i prorusko stanovništvo u njoj bude zaštićeno i participira u vlasti. Ova opcija je nesigurna za Rusiju koliko i prethodna, a možda i teže ostvarljiva od nje. Nesigurna je, jer odlaskom Krima proruska populacija u Ukrajini gubi svoj značajan deo. Time se trajno narušava ravnoteža između dve Ukrajine – klackalica definitivno prelazi na stranu zapadne polovine. Može se tvrditi da bi istočni deo i pored manjeg stanovništva imao veću političku težinu zbog toga što je ekonomski jači, ali bi nakon političke odluke Kijeva da se prikloni Zapadu, EU i SAD verovatno učinile sve da pomognu Ukrajini da izravna ovu ekonomsku neravnotežu. Pritom je pitanje koliko bi i samo istočno stanovništvo ostalo lojalno Rusiji ako bi se osetilo izdanim od nje, jer je ova podržala Krim, a njih nije. Ova opcija je uostalom i teško ostvarljiva, jer je nerealno očekivati da bi kijevski revolucionari, ako do sada nisu bili spremni na kompromis, isti prihvatili nakon što im Rusija uzme Krim – bili bi samo još više ozlojeđeni. Rusija bi možda mogla da pokuša da ih privoli na kompromis ako im zapreti da će podeliti i ostatak Ukrajine – u nadi da će ovi prihvatiti „daj šta daš“ – ali smo videli da takve pretnje i do sada nisu urodile plodom.

Konačno, treća opcija je po meni u novonastalim okolnostima najmanje loše rešenje za Rusiju, a i najjednostavnije je izvesti – ucenjivanje Kijeva zamrznutim sukobom. Ova opcija bi značila sledeće – Rusija podržava nezavisnost Krima, ili ga pripaja sebi, u očekivanju da Kijev to neće priznati. Dogod ne bude priznavao, njemu će biti vezane ruke u pogledu svrstavanja u zapadnu sferu uticaja – država koja ima zamrznuti sukob na svojoj teritoriji teško da bi mogla da bude primljena u NATO, jer bi onda ovaj automatski po članu 5 stekao obavezu da štiti njen teritorijalni integritet, što znači da joj pomogne da vojnim putem povrati „okupiranu“ teritoriju. Ovo rešenje Rusija već godinama primenjuje kad je Gruzija u pitanju, i vidimo da je urodilo plodom – Gruzija ne može u NATO, a njene nove vlasti shvataju da moraju da nađu nekakav modus vivendi sa Rusijom. S ovom opcijom, međutim, takođe postoji problem. Ucenjivanjem zamrznutim sukobom Rusija može da drži Kijev izvan NATO, ali ne i da ga privoli da poštuje prava proruskog stanovništva u Ukrajini. Uz to, Ukrajina bi i bez ulaska u NATO mogla da se nađe u zapadnoj sferi uticaja, možda i da ugosti američke baze na svojoj teritoriji. Uostalom, ko garantuje da Ukrajina u jednom trenutku neće pustiti Krim da ode, da bi sačuvala sebe i potpuno se otrgla od Rusije? Zamrznuti sukob je bolje rešenje od prve pomenute opcije jedino utoliko što se njime ne rizikuje Treći svetski rat, a od druge jer je izvodljivije – zapravo se u neku ruku već primenjuje. Očekujem da se Rusija i odluči za ovu opciju, makar u prvo vreme.

Naravno, najbolje bi bilo da nijedna od ovih opcija uopšte nije morala da dođe u razmatranje i da se našlo načina za kompromisno rešenje koje bi sačuvalo celovitost Ukrajine i njenu ulogu tampon države između Rusije i Zapada. Revolucionari to nisu hteli, a Zapad ih je u odbijanju kompromisa podržao. Deluje da se imperijalistička elita u Vašingtonu neće smiriti dok ne baci Rusiju na kolena i zavlada svetom. Putin nije prvi ruski državnik u istoriji koji je pametno igrao, da bi Rusija, suočena sa nadmoćnijim protivnicima, na kraju ipak morala da podnese velike žrtve – koje joj često nisu garantovale pobedu. Prethodni slučaj kada se Rusija našla sama protiv svih (ako ne računamo stranu intervenciju u građanskom ratu posle Oktobarske revolucije) dogodio se u ratu koji je baš po Krimu nazvan, jer su se glavne borbe odigrale na ovom poluostrvu (1853-1856). Tada se Rusija našla u ratu protiv Velike Britanije, Francuske, Pijemonta (okosnice buduće Italije) i Turske, dok joj ni Pruska, ni Austrija nisu bile naklonjene. Taj rat Rusija je izgubila. U ovom novom joj se smeši Pirova pobeda. Putin naravno u ponedeljak može da zaustavi Krimsko proleće – da odbije da primi poluostrvo, da ga nagovori da ostane u Ukrajini i potraži kompromis sa Kijevom, ali bi ispao slab i pred sopstvenom elitom i javnim mnjenjem, i pred svetom, i pred Krimljanima kojima se obavezao da pritekne u pomoć. Ponoviću – nema nazad, valja stati iza prethodno povučenih poteza. Američki imperijalisti na duži rok svakako gube – uostalom, oni su ti koji su se prvi zaleteli glavom kroz zid, a znamo kako su prolazili u većini dosadašnjih slučajeva.

Dodaću samo još jednu stvar vezanu za Srbiju. Ovdašnjim rusofobima je, naizgled paradoksalno, drago što će se Krim otcepiti, a pogotovo što je Putin u svom istorijskom govoru od pre nekoliko dana napravio paralelu sa Kosovom. Drago im je, jer sada mogu da tvrde kako Rusija zapravo priznaje da je nezavisnost Kosova legitimna, čim se u svom ponašanju prema Krimu poziva na isti princip. Rusofobi ovde polaze od pretpostavke da svi rusofili u Srbiji smatraju da je Kosovo „srce Srbije“, pa bi na ovaj način da im „ogade“ Rusiju. Još jedno hvatanje za slamku domaćih natovaca u nastojanju da odvoje Srbiju od Rusije, ali im ni ono neće uspeti, jer im je pretpostavka pogrešna. Prvo, ne smatraju svi rusofili u Srbiji da je Kosovo „srce Srbije“ – na primer, ja sam jedan od onih koji se s tim ne slažu. Drugo, srpsko-rusko prijateljstvo i interes Srbije da blisko sarađuje sa Rusijom, na jednoj strani, te da ne ulazi u vojno-političke strukture Zapada, na drugoj, daleko nadilaze pitanje Kosova. Ima mnogo drugih argumenata u prilog bliskosti Srbije i Rusije koje će domaći rusofobi tek morati da se potrude da pobiju, ako žele da Beograd iole udalje od Moskve. U tome sada nisu uspeli, ostaje im da čekaju neko novo proleće.

Vladimir Trapara 

Ukrajinski rolerkoster nastavlja da juri, bez upozorenja kuda će već sledećeg trenutka skrenuti. Iznova se pokazuje koliko je kriza u ovoj crnomorskoj zemlji nezahvalna za predviđanje. Pa ipak, smatram da najnoviji razvoj dešavanja samo potvrđuje glavne prognoze koje sam dao u toku bavljenja ovim pitanjem, evo ima već četiri meseca. Kad god bi me pitali: hoće li biti građanskog rata, hoće li se Ukrajina raspasti, hoće li Rusi uzeti deo… odgovarao sam da neće, jer to malo ko od aktera želi. Lično imam velike rezerve prema nenameravanim posledicama u politici – ako niko ne želi rat, teško da će ga i biti. Većina naroda i relevantnih političkih subjekata u Ukrajini svakako ne želi eskalaciju krvoprolića i raspad svoje zemlje – koji bi bio neminovna posledica građanskog rata, jer ne vidim način na koji bi jedna od strana u njemu mogla da stavi pod kontrolu celu državnu teritoriju. Zapadne zemlje ne žele ovakav ishod, jer su zainteresovane (pre svega SAD) za celu Ukrajinu, koja bi bila odvojena od ruske i uvučena u zapadnu sferu uticaja. Rusiji takođe ne ide u prilog da se Ukrajina raspadne, jer joj kao celovita vojno neutralna tampon država mnogo više odgovara od scenarija u kome bi zapad zemlje bio prepušten NATO, sa čijim bi se trupama ruski vojnici susreli negde kod Dnjepropetrovska. Rat eventualno iskreno žele samo ekstremisti sa krajnjeg zapada Ukrajine, fašisti koji patološki mrze Rusiju i kojima nije ni stalo do celovite Ukrajine, koliko do „slobode“ svojih krajeva. Upravo je njihovo stupanje na scenu prouzrokovalo najnoviji obrt u krizi, gde se stanovništvo na istoku zemlje probudilo i prizvalo intervenciju ruske vojske u pomoć. Za trenutak je delovalo kako je situacija izmakla kontroli i kako je rat zaista na pomolu. No, upravo ovaj najnoviji zaokret na volšeban način može da razreši krizu bez daljeg krvoprolića i potvrdi moje ranije prognoze. Rečenica iz jednog domaćeg filma, „Bugari ušli u Sofiju“, verovatno bi na kraju mogla vernije od one „Rusi dolaze“ da opiše najnovije događaje, koji su kod mnogih digli paniku.

Umesto rata i raspada, moja prognoza prilikom izbijanja poslednjeg talasa krize je bila da će se situacija smiriti dijalogom vlasti i opozicije, izvesti ustavna reforma i održati izbori – pa ako prozapadna opozicija dođe na vlast, ona svejedno neće moći da u potpunosti svrsta Ukrajinu na Zapad, već će morati da poštuje interese istočne polovine stanovništva i nastavi da lavira (ako ništa drugo, iz ekonomskih razloga) između Zapada i Rusije. Naravno, idealno dugoročno rešenje za zemlju poput Ukrajine bi svakako bilo teško naći i neki vid političke krize bi se stalno reciklirao, ali barem ne bi bilo ljudskih žrtava, paljevina i anarhije. Čak i onog dana kada je na ulicama Kijeva poginulo više desetina ljudi, uporno sam tvrdio da je Ukrajina daleko od građanskog rata, jer bi on zahtevao da se hijerarhija u zemlji potpuno uruši i da se stanovništvo podeli na dve organizovane grupacije spremne da koriste oružano nasilje jedna protiv druge. U tom trenutku je postojala samo jedna takva grupacija – nacisti sa zapada zemlje, koji su prvi otvorili vatru na policiju i specijalne jedinice. Policija i specijalne jedinice ne mogu da budu druga strana u građanskom ratu – o njemu bi se moglo govoriti tek ako bi se i proruska polovina Ukrajine (ili makar njen ekstremniji deo) digla na oružje. Kako su i ta polovina zemlje i Janukovič i njegova Partija regiona bili nespremni na takav korak i umesto toga popustili opoziciji u njenim ključnim zahtevima, potpisan je sporazum o ustavnim promenama, puštanju Timošenkove iz zatvora, obrazovanju prelazne vlade i prevremenim izborima. Ovaj sporazum garantovali su ministri spoljnih poslova tri evropske zemlje i sve je išlo prema mojim prognozama. Ono što u tom trenutku nisam očekivao je da će i opozicija i njeni zapadni mentori brutalno da prekrše sporazum koji su potpisali i dozvole naoružanim nacistima da faktički preuzmu komandu nad „revolucijom“; da će nesposobni Janukovič da pobegne iz zemlje; da će se nove, bez izbora i nasilno ustoličene vlasti početi da ponašaju tako bahato, da će u revolucionarnom zanosu već za prvih par dana usvojiti nekoliko odluka bez presedana, uključujući i onu najkontroverzniju koja oduzima ruskom jeziku status regionalnog. Reakcija proruske polovine Ukrajine, a naročito tradicionalno separatističkog Krima, bila je sasvim prirodna i opravdana. Spremnost Rusije da vojno pritekne u pomoć svom narodu, ugroženom od brutalne fašističke ulične diktature – takođe. Sada su se – formiranjem druge strane koja bi ratovala – stekli uslovi da dođe do građanskog rata, koji bi intervencijom Rusije neminovno prerastao u međudržavni. Međutim, sada organizovanost za rat one prve strane biva dovedena u pitanje.

Ako bi „revolucionari“ iz Kijeva sada silom pokušali da nametnu poslušnost legitimnim regionalnim vlastima na Krimu i u drugim delovima Ukrajine koji revoluciju ne priznaju i naginju Rusiji, imali bismo i građanski i rusko-ukrajinski rat, sa minimalnom, ali ne i nepostojećom mogućnošću eskalacije ka Trećem svetskom ratu. Moje prognoze o relativno mirnom razrešenju krize ne bi se ostvarile. Morao bih da priznam da su ekstremisti iz redova opozicije ispali isuviše razuzdani, a Zapad koji ih podržava isuviše beskrupulozan za moja očekivanja, te da sam pogrešio uzdajući se u „evropski mentalitet“ koji razlikuje Ukrajinu od Sirije. Ipak, da li zbog mentaliteta, odnosa snaga, ili nečeg trećeg, deluje da uzurpatori vlasti u Kijevu nemaju s kim i čime da ratuju. Prvog dana im se na mobilizaciju odazvalo 1,5 posto ljudi. Izgleda da je paljenje automobilskih guma i pucanje na policajce i Berkute koji nisu imali ovlašćenje da koriste oružje bilo jedna stvar, a izlazak na megdan drugoj vojnoj sili sveta sasvim druga. Admiral koga je samozvani predsednik Turčinov postavio za komandanta mornarice, već sutradan je prebegao Krimu. Očigledno nije samo Janukovič nesposoban političar, ima ih i na strani njegovih protivnika. NATO neće da čuje da interveniše u Ukrajini. Proruske zaštitne snage (verovatno i regularne ruske trupe s njima) šetaju Krimom kako požele, bez otpora. Situacija je tamo stabilna, kao i u većini drugih istočnih oblasti. Sve što „revolucionari“ iz Kijeva i njihovi zapadni mentori sada treba da urade ako hoće da i cela Ukrajina bude stabilna i ostane celovita, jeste da „spuste loptu“, obuzdaju fašiste iz svojih redova, ponište nelegitimne odluke koje su doneli, ispoštuju sporazum sa Janukovičem, formiraju reprezentativnu prelaznu vladu, raspišu demokratske izbore, pozabave se ustavnim promenama koje bi neminovno morale da obuhvate i reorganizaciju zemlje po federalnom modelu uz neki oblik konsesualne demokratije i ostanu verni politici vojne neutralnosti i uravnoteženih ekonomskih odnosa sa EU i Rusijom. I moja prognoza će se ostvariti. Alternativa je rat protiv Rusije koji će „revolucionari“ izgubiti, a Ukrajina se raspasti. Ja jednostavno verujem da su, sve i da su toliko ludi, makar nesposobni da krenu u takvo samoubistvo.

Putin je još jednom pokazao da je dobar šahista, povlačeći oprezne poteze i čekajući kako će protivnik odigrati. To što je protivnik konstantno povlačio pogrešne poteze i prouzrokovao nepotrebno zaoštravanje krize nije prvi put – setimo se Sakašvilija – ali Moskva trenutno deluje sposobno efektno da okonča partiju u svoju korist, što bi bila još jedna u nizu njenih diplomatskih pobeda protiv vašingtonskih imperijalista. Čak i da dođe do rata i bude prinuđena da interveniše i pod kontrolu stavi deo Ukrajine, to i dalje ne znači da neće držati u šaci i njen ostatak. Moći će da se posluži gruzijskim modelom – kako je malo verovatno da bi Kijev priznao otcepljenje istočnog dela zemlje, ruke bi mu bile vezane postojanjem „zamrznutog sukoba“. O nemogućnosti da ekonomski opstane bez razvijenijeg i bogatijeg istočnog dela zemlje i saradnje sa Rusijom i da ne pričam. Naravno, nije ni lako, ni jeftino, ni bezbolno biti velika sila, pa će i Rusija morati da plati određenu cenu, kakav god potez usledio. Rublja već uveliko kliza, nijedno zaoštravanje odnosa sa Zapadom nije prijatno, a tek da ne govorim o ljudskim žrtvama kojih bi neminovno bilo u slučaju rata. Ipak, koristi koje će Rusija izvući od još jedne uspešne odbrane od nasrtaja američkog imperijalizma na duži rok biće mnogo veće od štete. Toga su očigledno svesni i građani Rusije, čim ih je neuporedivo više izašlo na skupove podrške sunarodnicima na istoku Ukrajine, nego na mitinge solidarnosti sa Kijevom.

Na drugoj strani, Amerikanci su igrali svoju kombinaciju američkog fudbala i pokera, i – preigrali. Predaleko su otišli probijajući se silom kroz redove protivnika, umesto da su se zaustavili u za njih najpovoljnijem trenutku (kad je Janukovič pristao na sporazum), a sve njihove blefove Putin je prozreo. Razumljiva je ljutnja onog ko gubi. Izjave američkih i drugih zapadnih zvaničnika poslednjih dana deluju krajnje patetično. Svesni da su nemoćni da bilo šta drugo urade, oni prete nekakvim sankcijama Rusiji, što su već bez rezultata radili 2008. u vreme Rusko-gruzijskog rata. Grupa G7 – SAD i šest njihovih vazala, tri pobeđena ratna neprijatelja, dve bivše kolonijalne sile i jedna bivša kolonija – bi da bojkotuju samit G8 u Sočiju i možda čak izbace Rusiju iz ove grupe država, što će nju verovatno mnogo zaboleti sada kad G20 ionako preuzima primat. Ređaju se lamenti nad „ruskom agresijom na suverenu zemlju“ – kao pokvarena ploča zvuče razni dušebrižnici, od beznačajnih međunarodnih ličnosti poput australijskog premijera ili nekog Čeha Švarcenberga, pa do Džona Kerija, državnog sekretara SAD najpoznatijeg po izmišljanju države Kirzahstan (a mi se smejali predsedniku opštine Novi Beograd kad je govorio o Nambiji). Ruski mediji, a i šira svetska javnost, već se sprdaju sa njegovom izjavom „jednostavno ne možete da izvršite invaziju na drugu državu sa lažnim povodom da biste ostvarili svoje interese“. Da živim u Norveškoj, Holandiji, ili nekoj sličnoj zemlji punoj ispranih mozgova koji nemaju kontakta sa realnošću međunarodnih odnosa, možda bih i ozbiljno shvatio Kerija. Ali, ja živim u Srbiji i odlično mi je poznato koga Keri zapravo opisuje kada ovako govori.

Iako sam na duži rok optimista sve i da se ne ostvari moja prognoza da će se kriza okončati bez rata, primećujem jednu zastrašujuću stvar u ovoj priči. Kada su 1941. nacisti napali Rusiju, Amerika i Engleska stale su na njenu stranu. Danas, kada nacističke horde sa zapada Ukrajine opet prete Rusima, Amerika, Engleska i ceo Zapad ih svesrdno podržavaju. Pokušavam da zamislim situaciju u kojoj se i 1941. Rusija sama suočila sa nacističkom nemani – nad planetu se u toj viziji nadvijaju neki crni oblaci, tako da je razumljivo zašto mi trenutna situacija, u kojoj se Rusija bukvalno sama suprotstavlja nacistima, deluje jezivo. Ipak, vremena su se malčice promenila. Usled napretka u oružanoj tehnologiji (pre svega sa pojavom nuklearnog oružja), rat postaje manje prihvatljivo sredstvo za razračunavanje velikih sila, pa na scenu stupaju suptilnije metode. Danas ne moraš biti jak kao Crvena Armija da bi pobedio naciste i njihove pomagače – vašingtonske imperijaliste. Putinova šahovska partija to potvrđuje. I na kraju, da dodam da mi je žao što moja zemlja, koja je inače dala nemerljiv doprinos antifašističkoj borbi u Drugom svetskom ratu, ćuti dok se sve ovo dešava. Razumem da ne smemo previše da se zamerimo Zapadu, jer smo u njegovoj sferi uticaja. Razumem i da je Aleksandar Vučić isuviše zauzet izborima i inženjeringom osvajanja natpolovične većine. Ali, šta je falilo da neko od naših zvaničnika izađe i ponudi makar da posreduje u sukobu? To bi najpre bio neutralan nastup, nikome se ne bismo zamerili. Drugo, upravo tom neutralnošću bismo između redova poslali poruku da se ne slažemo sa zapadnim holivudskim tumačenjem događaja i predstavljanjem Rusije kao agresora. I konačno, imali bismo kakve-takve šanse da doprinesemo pozitivnom i mirnom razrešenju krize, a takav ishod svakako ne bi odgovarao nacistima. Ako se Nikolić i Vučić već na sva zvona hvale kako je ugled Srbije u svetu porastao (ovaj prvi čak ističe kako mu laska kad ga porede sa Titom), onda ne bi bilo na odmet uskladiti i spoljnu politiku sa tim – učiniti je makar malo aktivnijom.

Vladimir Trapara