U poslednje vreme smo izloženi brutalnom spinovanju javnog mnjenja, koje sprovodi plejada domaćih medija u sadejstvu sa određenim brojem dežurnih političkih analitičara, a sa ciljem da ubede narod u Srbiji da naša zemlja neće moći još dugo da ostane neutralna, te da će u sve oštrijoj podeli na relaciji Zapad – Rusija pre ili kasnije morati da zauzme stranu. Razume se, svi koji učestvuju u ovom spinovanju već su se jasno opredelili u korist Zapada, a sada suptilno pokušavaju da svojim „argumentima“, koji na prvi pogled prilično zdravorazumski zvuče, isperu mozak prosečnog građanina Srbije (ima, doduše, i onih koji su protiv neutralnosti Srbije jer se zalažu za njen savez sa Rusijom, ali oni nisu tema ovog članka). Lično sam u poslednjih par meseci imao prilike da dajem analitičke izjave za više medija upravo o ovom pitanju, i nikada nisam pušten uživo – da ne bih slučajno izneo suštinu, onu radi koje pišem ovaj članak. Uvek bi to bili snimljeni prilozi ili zabeležene izjave (katkad date telefonski), iz kojih se po potrebi seklo i izbacivalo sve što previše odudara od nameravanog spinovanja. Vremenom sam se izveštio i počeo da dajem vrlo kratke i jasne komentare, izbegavajući odgovore na lukavo sročena podpitanja, kako bih na minimum sveo mogućnost da se ono što kažem upotrebi protiv mene. Moram da priznam da sam iznenađen što me još uvek zovu, kada vide da uporno kontriram njihovoj priči, jer jednostavno ne želim da budem saučesnik u projektu „promene svesti“ našeg naroda.
„Argumenti“ kojima se spinuje se mogu svesti na tri glavna, od kojih svaki smatram najobičnijim mitom, samo lepo upakovanim, u prefinjenom gebelsovskom maniru. Pre nego što pređem na razotkrivanje istih, reći ću par reči o jednoj jezičkoj nedoumici, koja kod nedovoljno upućenih unosi konfuziju i olakšava spinerima posao. U pitanju je značenje reči „neutralnost“. Odmah ćemo da razjasnimo – kad kažem da se zalažem za neutralnost Srbije, uopšte nemam u vidu neutralnost švajcarskog tipa, koju su nekada garantovale velike sile, te se poštuje i danas, i koja između ostalog znači da Švajcarska neće biti napadnuta ili uvučena u tuđi rat. Nisam naivan da mislim da Srbija na području koje zauzima i sa istorijskom tradicijom i interesima koje ima za sebe može da izbori takav status. Dakle, sa onim ko tvrdi da Srbija ne može da bude neutralna jer nije Švajcarska, odmah ću se složiti da ona zaista ne može da ima švajcarski vid neutralnosti. No, to i nije neutralnost kakva Srbiji treba i za kakvu se ja zalažem. O neutralnosti govorim isključivo u dva smisla. Prvo, u smislu vojne neutralnosti, što će reći neulaska niti u jedan vojni savez, čije bi članstvo Srbiju unapred obavezalo da učestvuje u nekom budućem ratu na strani tog saveza. Upravo je ključni smisao vojne neutralnosti u tome da Srbija do samog kraja zadrži slobodu odlučivanja hoće li uopšte ući u rat, i na čijoj strani. Drugo, jasno mi je da je podela na relaciji Zapad – Rusija sve oštrija i da približavanje nije na vidiku. O tome sam pisao i govorio nebrojeno puta. Drugi smisao vojne neutralnosti je u tome da se Srbija ne svrstava automatski ni na jednu stranu u toj podeli, već da se u skladu sa svojim interesom opredeljuje prema svakom pojedinačnom pitanju da li će biti uzdržana, ili podržati stav jedne od strana. Ako je jasno šta podrazumevam pod neutralnošću, prelazim na razotkrivanje „argumenata“, odnosno mitova koje plasiraju prozapadni spineri javnog mnjenja. Cilj mi je da odbranim izneti koncept neutralnosti.
Mit prvi: Srbija ne može da ostane neutralna, jer se opredelila za ulazak u Evropsku uniju. Da bi postala član Evropske unije, kažu, pre ili kasnije će morati da uskladi svoju spoljnu politiku sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Neutralan stav o bilo kom pitanju, dakle, nije moguć, jer je Srbija u obavezi da se prikloni zajedničkom stavu koji bi zauzela EU kao celina.
Ovaj argument na prvi pogled deluje kao konstatovanje očiglednog – Srbija ne može da bude neutralna, jer se opredelila da ne bude neutralna, odnosno da se pridruži jednom savezu država. Međutim, ključna reč ovde je „opredelila“. Srbija je po ovom viđenju sama izabrala da se pridruži Evropskoj uniji; sama može i da odustane, ukoliko bude procenila da članstvo nije u njenom interesu. Jer, pridruživanje Evropskoj uniji i nije cilj sam po sebi, već sredstvo za ostvarenje određenih nacionalnih interesa. Nema, dakle, nikakvog imperativa – „mora“ i „opredelila se“, izrazi su koji ne idu zajedno. Srbija može da bira hoće li ostati neutralna ili ne, jednako kao i da li će se pridružiti EU, ili odustati od članstva. A jesu li ciljevi pridruženja EU i očuvanja neutralnosti zaista inkompatibilni? EU nije vojni savez, dakle pridruženjem istoj Srbija ne bi prekršila vojnu neutralnost. Druga stvar bi bila ako bi EU Srbiji kao uslov za članstvo postavila ulazak u NATO. To se još nije dogodilo, a bilo bi i apsurdno ako se ima u vidu da već nekoliko članica EU nisu istovremeno članice NATO. Ako se ipak dogodi – Srbija će postupiti u skladu sa svojim nacionalnim interesom i načiniti izbor između neutralnosti i članstva u EU, dakle neutralnost ostaje moguća opcija. Za to vreme i EU će biti slobodna da načini izbor hoće li biti oblik integracije kontinenta koji ima svoj istok, zapad, sever i jug, ili će se svesti na čisto zapadnu političku tvorevinu u vazalnom statusu prema Sjedinjenim Državama. Šta je sa drugim smislom neutralnosti, tj. opredeljivanjem između Zapada i Rusije (o ukrajinskoj krizi ili čemu god)? I ovde je argument na klimavim nogama – Srbija mora da uskladi spoljnu politiku sa politikom EU, a da li je politika EU usklađena unutar sebe? Već i o samoj ukrajinskoj krizi različite članice Unije imaju različite pristupe, a o tome da Zajednička spoljna i bezbednosna politika ni izbliza nije zaista zajednička najbolje govore neka druga pitanja. Navešću ono nama najbliže – 5 članica EU ne priznaje Kosovo kao državu, ostale 23 ga priznaju. Oko jednog tako fundamentalnog spoljnopolitičkog pitanja poput ovog da li je jedna teritorija država ili nije, unutar EU nema saglasnosti, a mi i dalje pričamo o nekakvoj zajedničkoj spoljnoj politici i obavezi Srbije da se s njome uskladi?! Mislim da sam dovoljno rekao.
Mit drugi: Srbija ne može da bude neutralna, jer je isuviše, mala, slaba i nevažna velikim silama da bi joj tolerisale takav status. Obično se pravi poređenje sa SFR Jugoslavijom, koja je bila veća i značajnija, pa je mogla da bude nesvrstana. Ili, kaže se da se velikoj Nemačkoj može da ima partnerske odnose sa Rusijom, a malenoj Srbiji ne.
Najpre bih napomenuo da zvuči smešno kada prozapadni spineri javnog mnjenja koriste izraz „velike sile“ i uopšte potežu argumente koji zvuče realistički. Jer, oni se odreda predstavljaju kao „postmoderni“ mislioci, kojima su puna usta nekih „savremenih“ koncepata poput demokratije, ljudskih prava, ekonomske međuzavisnosti, dok su pojmovi kao što su velike sile, sfere uticaja, ravnoteža snaga za njih „prevaziđeni“, pa su tako npr. skloni da kritikuju Rusiju zbog toga što u skladu sa ovim pojmovima vodi „politiku 19. veka“. Radi se, dakle, o instrumentalnoj upotrebi realističke argumentacije, čija je prednost u odnosu na neke druge vidove argumentacije u tome što je „pitkija“ i laicima, odnosno širim narodnim masama, te je savršena za spinovanje. Problem je u tome što je u ovom slučaju prisutno okretanje činjenica naglavačke. To što je Srbija mala, slaba i nevažna, ne samo da ne šteti njenoj neutralnosti, već joj naprotiv ide na ruku. Nesvrstanosti SFR Jugoslavije je više od njene veličine i značaja doprineo bipolarni odnos snaga u međunarodnom sistemu (o tome više pri razotkrivanju sledećeg mita). Nemačka baš zato što je velika i značajna ima problema da uspostavi pune partnerske odnose sa Rusijom, jer joj SAD ne daju – za Vašington je bilo kakvo osamostaljivanje Nemačke, a naročito ono koje bi uključilo približavanje sa Rusijom, noćna mora, te čine sve da ga preduprede. Afere sa prisluškivanjem su odličan pokazatelj ovoga. Na drugoj strani, SAD teško da će imati nekakvu štetu od toga što će mala i beznačajna Srbija ostati neutralna, niti bi stekle neku korist u svom obračunu sa Rusijom ako bi im se pridružila (isto važi i za odnos Rusije prema Srbiji). Prema tome, slabašnost i beznačajnost Srbije upravo idu u prilog očekivanju da će velike sile tolerisati njenu neutralnost.
Mit treći: Srbija ne može da bude neutralna, jer je okružena zemljama zapadnog kruga država, koje su na ovim prostorima neuporedivo uticajnije od udaljene Rusije. Paralela sa SFR Jugoslavijom još jednom je prisutna – ona je svoju nesvrstanost održavala u uslovima bipolarnog sistema i ravnoteže snaga u Evropi, sa geografskim položajem na granici Istoka i Zapada.
Potpuno je tačno da se Srbija nalazi okružena zemljama Zapada, odnosno u zapadnoj sferi uticaja, kao i to da je teško zamislivo da bi Rusija mogla sopstvenu sferu uticaja da proširi na naše prostore. Takođe, činjenica je da je nesvrstavanju SFR Jugoslavije doprinosila kombinacija bipolarnog sistema i položaja na rasednoj liniji, ali upravo to – kombinacija, koja drukčije utiče nego svaki od ta dva činioca pojedinačno. To nam potvrđuje primer današnje Ukrajine – ona se nalazi na trenutnoj rasednoj liniji između Rusije i Zapada, ali ne u uslovima bipolarnog, već unipolarnog sistema. U takvim uslovima se ovakav njen položaj ne pokazuje kao blagoslov, već kao prokletstvo za njenu neutralnost. Za tu državu definitivno jeste najbolje rešenje da ostane neutralna, ali su poremećaj ravnoteže snaga u Evropi posle Hladnog rata i najnovije zaoštravanje odnosa Rusije i Zapada ugrozili i njen teritorijalni integritet i političku stabilnost, a kamoli neutralnost. Kada to znamo, onda treba da budemo srećni što se Srbija ne nalazi na rasednoj liniji Istoka i Zapada, jer u uslovima unipolarnosti baš to olakšava neutralnost. Naša zemlja je daleko u pozadini fronta na kome SAD vode borbu protiv Rusije, što je za tu borbu čini relativno irelevantnom – Zapadu je za njegov krstaški pohod protiv Rusije najvažnije da zemlje koje jesu na liniji tog fronta budu na njegovoj strani, i neće mu biti smak sveta ako Srbiji bude tolerisao neutralnost. Uostalom, za ovako nešto postoji istorijski presedan. Zašto uporno praviti paralelu sa SFR Jugoslavijom, kada primer Finske za vreme Hladnog rata mnogo više odgovara današnjoj Srbiji? Sovjetske trupe mogle su da upadnu u nju kad su htele, a ipak su joj tolerisale neutralnost. Zapravo je njena neutralnost i bila uslov da ne upadnu – sve što je Finska trebalo da radi je da se ne svrsta otvoreno na stranu Zapada i tako isprovocira sovjetsku okupaciju (odlično je pitanje da li bi Sovjetski Savez bolje prošao da je finski model primenio i na druge istočnoevropske zemlje). Tako i Srbija danas – sve što treba da radi je da ne provocira Zapad otvorenim stavljanjem na stranu Rusije, a neutralnost ne bi trebalo da bude problem. Tim pre što ni Zapad više nije ono što je nekad bio – zemlje poput Nemačke i Turske, uticajne na Balkanu, sve više nastoje da se osamostale u odnosu na SAD, ali i da konkurišu jedna drugoj, a to je savršena pozicija za naše „laviranje“. Položaj unutar zapadne sfere uticaja, dakle, pokazuje se kao još jedna olakšavajuća okolnost za neutralnost Srbije, a ne kao prepreka istoj.
Nakon što sam razotkrio sva tri mita o tome zašto Srbija navodno ne može da ostane neutralna, zaključiću razmatranjem pitanja – otkud meni naposletku toliko insistiranje na neutralnosti Srbije? Najpre, reći ću da je to insistiranje sasvim u duhu dugotrajne istorijske tradicije našeg naroda i naših zemalja. Nije slučajno da spineri uporno prave paralelu sa SFR Jugoslavijom da bi „dokazali“ neodrživost neutralnosti današnje Srbije. Na taj način oni neutralnost svode samo na jedan izolovani slučaj koji je trajao par decenija u toku Hladnog rata, potpuno prenebregavajući činjenicu da je ovakva politika – neulazaka u stalne vojne saveze i zadržavanja slobode opredeljivanja u međunarodnim sukobima u poslednjem trenutku – opšte mesto naše političke tradicije već vekovima. Srpska politika neutralnosti začeta je još u doba Nemanjića u 13. veku, i kao takva se reprodukovala (reprodukujući time i identitet srpske države kao zemlje „između Istoka i Zapada“) do danas, i to u najrazličitijim istorijskim okolnostima. Upravo iz istorije možemo da izvedemo zaključak da je naš narod najbolje prolazio onda kad je njegovo rukovodstvo vodilo ovakvu politiku, dok je najviše stradao onda kada su vlastodršci žrtvovali nacionalni interes nekim apstraktnim kosmopolitskim ciljevima ili savezništvima uspostavljenim u ličnom interesu. Da je knez Lazar više razmišljao kao Srbin, a manje kao hrišćanin (malo ljudi zna da se sa Turcima na Kosovu sukobila multietnička hrišćanska, a ne srpska vojska), bila bi izbegnuta tragedija Kosovkog boja. Slično se ponovilo sa svrstavanjem na stranu hrišćanskih sila protiv Turske krajem 17. veka, što je rezultiralo velikim seobama Srba. Tajni savez koji je kralj Milan Obrenović sklopio sa Austrougarskom posle Berlinskog kongresa uvukao nas je u spiralu besmislenih ratova sa Bugarskom, koji će dva bratska naroda u trajanju od čitavog veka učiniti smrtnim neprijateljima i otežati saradnju na Balkanu (između ostalog će nam zapečatiti sudbinu u Prvom svetskom ratu). Konačno, odbacivanje Trojnog pakta 1941, koji je Jugoslaviji faktički više garantovao neutralnost nego što je bio pakt, a zarad neke apstraktne solidarnosti sa „zapadnim demokratijama“ (pri čemu Jugoslavija tada uopšte nije ni bila demokratija), odveo nas je u tešku katastrofu u Drugom svetskom ratu. Priznajem, bilo je i slučajeva kada naša zemlja nije mogla da ostane neutralna, ali to je bilo onda kada je jedna strana bila dominantna, a druge praktično nije ni bilo: kada su Osmanlije gazile i Balkan i veliki deo Srednje Evrope u 15. veku; kada se i Rusija svrstala sa dominantnim Zapadom protiv Srbije početkom devedesetih prošlog veka.
Upravo ovaj poslednji slučaj je bitan za konačni deo suštine koji bih želeo da iznesem. Suočena sa nadmoćnim protivnikom i bez podrške s neke druge strane, Srbija je devedesetih prošlog veka asertivnom spoljnom politikom (uz visoku cenu, doduše) uspela da sačuva i neutralnost i minimum nacionalnih interesa. Kada to znamo, van svake logike je da sada, kad je njen položaj neuporedivo povoljniji, dobrovoljno preda i to malo što je sačuvala – a upravo to će se desiti ako spineri uspeju u svom poduhvatu. To i jeste njihov cilj – izdaja nacionalnih interesa Srbije u korist Zapada, dok je rusofobija samo paravan (parafraziraću Slobodana Miloševića – ne napadaju Srbiju zbog Rusije, nego Srbiju zbog Srbije). Razlog da Srbija danas ostane neutralna je samo jedan – upravo nacionalni interes. Rekao sam na početku da naša zemlja ima mogućnost sopstvenog izbora hoće li biti neutralna, ili ne – u tom smislu niko ne može da odlučuje umesto nje. Puna istina je da Srbija nema taj izbor – ona mora da ostane neutralna, ako hoće da zaštiti svoje interese. I upravo to je onaj deo koji mi seku iz televizijskih priloga i izbacuju iz izjava za novine. Po mnogim pitanjima, Zapad je radio i radi protiv interesa Srbije, dok nam Rusija ili pomaže, ili makar ne odmaže. Ko nam silom otima Kosovo? Ko ukida Republiku Srpsku? Ko se mršti kada čuje s kim i kakve partnerske odnose gradimo? Ko nam se meša u unutrašnje stvari, zahteva od nas „promenu svesti“ i prihvatanje nepostojeće krivice za ratove devedesetih? Zapad ili Rusija? Kad sve ovo znamo, zahtev da se svrstamo na stranu Zapada protiv Rusije, tako što bismo joj između ostalog uveli sankcije, ne samo što je direktno u suprotnosti s našim interesima, već zvuči krajnje morbidno. Ostaje da očekujemo da će i trenutna elita na čelu Srbije smoći snage da ostane verna istorijskoj tradiciji svoje zemlje i uskladi spoljnu politiku sa nacionalnim interesom, a ne sa željama spinera.
Vladimir Trapara
„Argumenti“ kojima se spinuje se mogu svesti na tri glavna, od kojih svaki smatram najobičnijim mitom, samo lepo upakovanim, u prefinjenom gebelsovskom maniru. Pre nego što pređem na razotkrivanje istih, reći ću par reči o jednoj jezičkoj nedoumici, koja kod nedovoljno upućenih unosi konfuziju i olakšava spinerima posao. U pitanju je značenje reči „neutralnost“. Odmah ćemo da razjasnimo – kad kažem da se zalažem za neutralnost Srbije, uopšte nemam u vidu neutralnost švajcarskog tipa, koju su nekada garantovale velike sile, te se poštuje i danas, i koja između ostalog znači da Švajcarska neće biti napadnuta ili uvučena u tuđi rat. Nisam naivan da mislim da Srbija na području koje zauzima i sa istorijskom tradicijom i interesima koje ima za sebe može da izbori takav status. Dakle, sa onim ko tvrdi da Srbija ne može da bude neutralna jer nije Švajcarska, odmah ću se složiti da ona zaista ne može da ima švajcarski vid neutralnosti. No, to i nije neutralnost kakva Srbiji treba i za kakvu se ja zalažem. O neutralnosti govorim isključivo u dva smisla. Prvo, u smislu vojne neutralnosti, što će reći neulaska niti u jedan vojni savez, čije bi članstvo Srbiju unapred obavezalo da učestvuje u nekom budućem ratu na strani tog saveza. Upravo je ključni smisao vojne neutralnosti u tome da Srbija do samog kraja zadrži slobodu odlučivanja hoće li uopšte ući u rat, i na čijoj strani. Drugo, jasno mi je da je podela na relaciji Zapad – Rusija sve oštrija i da približavanje nije na vidiku. O tome sam pisao i govorio nebrojeno puta. Drugi smisao vojne neutralnosti je u tome da se Srbija ne svrstava automatski ni na jednu stranu u toj podeli, već da se u skladu sa svojim interesom opredeljuje prema svakom pojedinačnom pitanju da li će biti uzdržana, ili podržati stav jedne od strana. Ako je jasno šta podrazumevam pod neutralnošću, prelazim na razotkrivanje „argumenata“, odnosno mitova koje plasiraju prozapadni spineri javnog mnjenja. Cilj mi je da odbranim izneti koncept neutralnosti.
Mit prvi: Srbija ne može da ostane neutralna, jer se opredelila za ulazak u Evropsku uniju. Da bi postala član Evropske unije, kažu, pre ili kasnije će morati da uskladi svoju spoljnu politiku sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Neutralan stav o bilo kom pitanju, dakle, nije moguć, jer je Srbija u obavezi da se prikloni zajedničkom stavu koji bi zauzela EU kao celina.
Ovaj argument na prvi pogled deluje kao konstatovanje očiglednog – Srbija ne može da bude neutralna, jer se opredelila da ne bude neutralna, odnosno da se pridruži jednom savezu država. Međutim, ključna reč ovde je „opredelila“. Srbija je po ovom viđenju sama izabrala da se pridruži Evropskoj uniji; sama može i da odustane, ukoliko bude procenila da članstvo nije u njenom interesu. Jer, pridruživanje Evropskoj uniji i nije cilj sam po sebi, već sredstvo za ostvarenje određenih nacionalnih interesa. Nema, dakle, nikakvog imperativa – „mora“ i „opredelila se“, izrazi su koji ne idu zajedno. Srbija može da bira hoće li ostati neutralna ili ne, jednako kao i da li će se pridružiti EU, ili odustati od članstva. A jesu li ciljevi pridruženja EU i očuvanja neutralnosti zaista inkompatibilni? EU nije vojni savez, dakle pridruženjem istoj Srbija ne bi prekršila vojnu neutralnost. Druga stvar bi bila ako bi EU Srbiji kao uslov za članstvo postavila ulazak u NATO. To se još nije dogodilo, a bilo bi i apsurdno ako se ima u vidu da već nekoliko članica EU nisu istovremeno članice NATO. Ako se ipak dogodi – Srbija će postupiti u skladu sa svojim nacionalnim interesom i načiniti izbor između neutralnosti i članstva u EU, dakle neutralnost ostaje moguća opcija. Za to vreme i EU će biti slobodna da načini izbor hoće li biti oblik integracije kontinenta koji ima svoj istok, zapad, sever i jug, ili će se svesti na čisto zapadnu političku tvorevinu u vazalnom statusu prema Sjedinjenim Državama. Šta je sa drugim smislom neutralnosti, tj. opredeljivanjem između Zapada i Rusije (o ukrajinskoj krizi ili čemu god)? I ovde je argument na klimavim nogama – Srbija mora da uskladi spoljnu politiku sa politikom EU, a da li je politika EU usklađena unutar sebe? Već i o samoj ukrajinskoj krizi različite članice Unije imaju različite pristupe, a o tome da Zajednička spoljna i bezbednosna politika ni izbliza nije zaista zajednička najbolje govore neka druga pitanja. Navešću ono nama najbliže – 5 članica EU ne priznaje Kosovo kao državu, ostale 23 ga priznaju. Oko jednog tako fundamentalnog spoljnopolitičkog pitanja poput ovog da li je jedna teritorija država ili nije, unutar EU nema saglasnosti, a mi i dalje pričamo o nekakvoj zajedničkoj spoljnoj politici i obavezi Srbije da se s njome uskladi?! Mislim da sam dovoljno rekao.
Mit drugi: Srbija ne može da bude neutralna, jer je isuviše, mala, slaba i nevažna velikim silama da bi joj tolerisale takav status. Obično se pravi poređenje sa SFR Jugoslavijom, koja je bila veća i značajnija, pa je mogla da bude nesvrstana. Ili, kaže se da se velikoj Nemačkoj može da ima partnerske odnose sa Rusijom, a malenoj Srbiji ne.
Najpre bih napomenuo da zvuči smešno kada prozapadni spineri javnog mnjenja koriste izraz „velike sile“ i uopšte potežu argumente koji zvuče realistički. Jer, oni se odreda predstavljaju kao „postmoderni“ mislioci, kojima su puna usta nekih „savremenih“ koncepata poput demokratije, ljudskih prava, ekonomske međuzavisnosti, dok su pojmovi kao što su velike sile, sfere uticaja, ravnoteža snaga za njih „prevaziđeni“, pa su tako npr. skloni da kritikuju Rusiju zbog toga što u skladu sa ovim pojmovima vodi „politiku 19. veka“. Radi se, dakle, o instrumentalnoj upotrebi realističke argumentacije, čija je prednost u odnosu na neke druge vidove argumentacije u tome što je „pitkija“ i laicima, odnosno širim narodnim masama, te je savršena za spinovanje. Problem je u tome što je u ovom slučaju prisutno okretanje činjenica naglavačke. To što je Srbija mala, slaba i nevažna, ne samo da ne šteti njenoj neutralnosti, već joj naprotiv ide na ruku. Nesvrstanosti SFR Jugoslavije je više od njene veličine i značaja doprineo bipolarni odnos snaga u međunarodnom sistemu (o tome više pri razotkrivanju sledećeg mita). Nemačka baš zato što je velika i značajna ima problema da uspostavi pune partnerske odnose sa Rusijom, jer joj SAD ne daju – za Vašington je bilo kakvo osamostaljivanje Nemačke, a naročito ono koje bi uključilo približavanje sa Rusijom, noćna mora, te čine sve da ga preduprede. Afere sa prisluškivanjem su odličan pokazatelj ovoga. Na drugoj strani, SAD teško da će imati nekakvu štetu od toga što će mala i beznačajna Srbija ostati neutralna, niti bi stekle neku korist u svom obračunu sa Rusijom ako bi im se pridružila (isto važi i za odnos Rusije prema Srbiji). Prema tome, slabašnost i beznačajnost Srbije upravo idu u prilog očekivanju da će velike sile tolerisati njenu neutralnost.
Mit treći: Srbija ne može da bude neutralna, jer je okružena zemljama zapadnog kruga država, koje su na ovim prostorima neuporedivo uticajnije od udaljene Rusije. Paralela sa SFR Jugoslavijom još jednom je prisutna – ona je svoju nesvrstanost održavala u uslovima bipolarnog sistema i ravnoteže snaga u Evropi, sa geografskim položajem na granici Istoka i Zapada.
Potpuno je tačno da se Srbija nalazi okružena zemljama Zapada, odnosno u zapadnoj sferi uticaja, kao i to da je teško zamislivo da bi Rusija mogla sopstvenu sferu uticaja da proširi na naše prostore. Takođe, činjenica je da je nesvrstavanju SFR Jugoslavije doprinosila kombinacija bipolarnog sistema i položaja na rasednoj liniji, ali upravo to – kombinacija, koja drukčije utiče nego svaki od ta dva činioca pojedinačno. To nam potvrđuje primer današnje Ukrajine – ona se nalazi na trenutnoj rasednoj liniji između Rusije i Zapada, ali ne u uslovima bipolarnog, već unipolarnog sistema. U takvim uslovima se ovakav njen položaj ne pokazuje kao blagoslov, već kao prokletstvo za njenu neutralnost. Za tu državu definitivno jeste najbolje rešenje da ostane neutralna, ali su poremećaj ravnoteže snaga u Evropi posle Hladnog rata i najnovije zaoštravanje odnosa Rusije i Zapada ugrozili i njen teritorijalni integritet i političku stabilnost, a kamoli neutralnost. Kada to znamo, onda treba da budemo srećni što se Srbija ne nalazi na rasednoj liniji Istoka i Zapada, jer u uslovima unipolarnosti baš to olakšava neutralnost. Naša zemlja je daleko u pozadini fronta na kome SAD vode borbu protiv Rusije, što je za tu borbu čini relativno irelevantnom – Zapadu je za njegov krstaški pohod protiv Rusije najvažnije da zemlje koje jesu na liniji tog fronta budu na njegovoj strani, i neće mu biti smak sveta ako Srbiji bude tolerisao neutralnost. Uostalom, za ovako nešto postoji istorijski presedan. Zašto uporno praviti paralelu sa SFR Jugoslavijom, kada primer Finske za vreme Hladnog rata mnogo više odgovara današnjoj Srbiji? Sovjetske trupe mogle su da upadnu u nju kad su htele, a ipak su joj tolerisale neutralnost. Zapravo je njena neutralnost i bila uslov da ne upadnu – sve što je Finska trebalo da radi je da se ne svrsta otvoreno na stranu Zapada i tako isprovocira sovjetsku okupaciju (odlično je pitanje da li bi Sovjetski Savez bolje prošao da je finski model primenio i na druge istočnoevropske zemlje). Tako i Srbija danas – sve što treba da radi je da ne provocira Zapad otvorenim stavljanjem na stranu Rusije, a neutralnost ne bi trebalo da bude problem. Tim pre što ni Zapad više nije ono što je nekad bio – zemlje poput Nemačke i Turske, uticajne na Balkanu, sve više nastoje da se osamostale u odnosu na SAD, ali i da konkurišu jedna drugoj, a to je savršena pozicija za naše „laviranje“. Položaj unutar zapadne sfere uticaja, dakle, pokazuje se kao još jedna olakšavajuća okolnost za neutralnost Srbije, a ne kao prepreka istoj.
Nakon što sam razotkrio sva tri mita o tome zašto Srbija navodno ne može da ostane neutralna, zaključiću razmatranjem pitanja – otkud meni naposletku toliko insistiranje na neutralnosti Srbije? Najpre, reći ću da je to insistiranje sasvim u duhu dugotrajne istorijske tradicije našeg naroda i naših zemalja. Nije slučajno da spineri uporno prave paralelu sa SFR Jugoslavijom da bi „dokazali“ neodrživost neutralnosti današnje Srbije. Na taj način oni neutralnost svode samo na jedan izolovani slučaj koji je trajao par decenija u toku Hladnog rata, potpuno prenebregavajući činjenicu da je ovakva politika – neulazaka u stalne vojne saveze i zadržavanja slobode opredeljivanja u međunarodnim sukobima u poslednjem trenutku – opšte mesto naše političke tradicije već vekovima. Srpska politika neutralnosti začeta je još u doba Nemanjića u 13. veku, i kao takva se reprodukovala (reprodukujući time i identitet srpske države kao zemlje „između Istoka i Zapada“) do danas, i to u najrazličitijim istorijskim okolnostima. Upravo iz istorije možemo da izvedemo zaključak da je naš narod najbolje prolazio onda kad je njegovo rukovodstvo vodilo ovakvu politiku, dok je najviše stradao onda kada su vlastodršci žrtvovali nacionalni interes nekim apstraktnim kosmopolitskim ciljevima ili savezništvima uspostavljenim u ličnom interesu. Da je knez Lazar više razmišljao kao Srbin, a manje kao hrišćanin (malo ljudi zna da se sa Turcima na Kosovu sukobila multietnička hrišćanska, a ne srpska vojska), bila bi izbegnuta tragedija Kosovkog boja. Slično se ponovilo sa svrstavanjem na stranu hrišćanskih sila protiv Turske krajem 17. veka, što je rezultiralo velikim seobama Srba. Tajni savez koji je kralj Milan Obrenović sklopio sa Austrougarskom posle Berlinskog kongresa uvukao nas je u spiralu besmislenih ratova sa Bugarskom, koji će dva bratska naroda u trajanju od čitavog veka učiniti smrtnim neprijateljima i otežati saradnju na Balkanu (između ostalog će nam zapečatiti sudbinu u Prvom svetskom ratu). Konačno, odbacivanje Trojnog pakta 1941, koji je Jugoslaviji faktički više garantovao neutralnost nego što je bio pakt, a zarad neke apstraktne solidarnosti sa „zapadnim demokratijama“ (pri čemu Jugoslavija tada uopšte nije ni bila demokratija), odveo nas je u tešku katastrofu u Drugom svetskom ratu. Priznajem, bilo je i slučajeva kada naša zemlja nije mogla da ostane neutralna, ali to je bilo onda kada je jedna strana bila dominantna, a druge praktično nije ni bilo: kada su Osmanlije gazile i Balkan i veliki deo Srednje Evrope u 15. veku; kada se i Rusija svrstala sa dominantnim Zapadom protiv Srbije početkom devedesetih prošlog veka.
Upravo ovaj poslednji slučaj je bitan za konačni deo suštine koji bih želeo da iznesem. Suočena sa nadmoćnim protivnikom i bez podrške s neke druge strane, Srbija je devedesetih prošlog veka asertivnom spoljnom politikom (uz visoku cenu, doduše) uspela da sačuva i neutralnost i minimum nacionalnih interesa. Kada to znamo, van svake logike je da sada, kad je njen položaj neuporedivo povoljniji, dobrovoljno preda i to malo što je sačuvala – a upravo to će se desiti ako spineri uspeju u svom poduhvatu. To i jeste njihov cilj – izdaja nacionalnih interesa Srbije u korist Zapada, dok je rusofobija samo paravan (parafraziraću Slobodana Miloševića – ne napadaju Srbiju zbog Rusije, nego Srbiju zbog Srbije). Razlog da Srbija danas ostane neutralna je samo jedan – upravo nacionalni interes. Rekao sam na početku da naša zemlja ima mogućnost sopstvenog izbora hoće li biti neutralna, ili ne – u tom smislu niko ne može da odlučuje umesto nje. Puna istina je da Srbija nema taj izbor – ona mora da ostane neutralna, ako hoće da zaštiti svoje interese. I upravo to je onaj deo koji mi seku iz televizijskih priloga i izbacuju iz izjava za novine. Po mnogim pitanjima, Zapad je radio i radi protiv interesa Srbije, dok nam Rusija ili pomaže, ili makar ne odmaže. Ko nam silom otima Kosovo? Ko ukida Republiku Srpsku? Ko se mršti kada čuje s kim i kakve partnerske odnose gradimo? Ko nam se meša u unutrašnje stvari, zahteva od nas „promenu svesti“ i prihvatanje nepostojeće krivice za ratove devedesetih? Zapad ili Rusija? Kad sve ovo znamo, zahtev da se svrstamo na stranu Zapada protiv Rusije, tako što bismo joj između ostalog uveli sankcije, ne samo što je direktno u suprotnosti s našim interesima, već zvuči krajnje morbidno. Ostaje da očekujemo da će i trenutna elita na čelu Srbije smoći snage da ostane verna istorijskoj tradiciji svoje zemlje i uskladi spoljnu politiku sa nacionalnim interesom, a ne sa željama spinera.
Vladimir Trapara
RSS Feed
