U prvom delu teksta bilo je reči o spoljnim i unutrašnjim činiocima koji će uticati na perspektive četvrtog po redu pokušaja rusko-američkog približavanja, onoga koji se očekuje nakon inauguracije predsednika Trampa. U drugom delu teksta prelazi se na mogućnosti rešavanja konkretnih pitanja oko kojih se dve sile sukobljavaju.
 
Da ne bude zabune vezane za prvi deo teksta, za uspeh približavanja Rusije i Sjedinjenih Država ne smatram neophodnim, niti očekujem da bi se skoro moglo desiti da njihovi identiteti o kojima sam govorio postanu kompatibilni, a pogotovo se to odnosi na sisteme vrednosti kao bitan element identiteta. Radikalno suprotne reakcije Putina i Trampa na smrt Fidela Kastra, na primer, svedoče o tome da postoje neke nepomirljive razlike u načinu na koji elite dveju sila poimaju stvarnost, i da one ne mogu lako da se izbrišu. Ali to se ni ne traži – dovoljno je da se SAD, ne odustajući od svog identiteta i sistema vrednosti, preorijentišu na alternativnu varijantu nacionalnog interesa i napuste veliku strategiju dominacije u korist strategije ofšor uravnoteživanja. U tom slučaju njihova spoljna politika postaće kompatibilna sa ruskom u onoj oblasti koja je i odgovorna za sukob dveju sila – u pogledu vizije upravljanja svetom, gde su se dosad sukobljavale dve ideje, američka o svetskoj hegemoniji jedne sile i univerzalnom sistemu vrednosti, i ruska o koncertu velikih sila i pluralizmu i konkurenciji vrednosti. Sirija će biti prvi test promene američke spoljne politike.
 
Da je Hilari Klinton pobedila, sva je prilika da bi se građanski rat u Siriji i posledično haos na njenom tlu nastavili u nedogled. Ovo zato što bi Hilari na mestu predsednika nastavila i dodatno radikalizovala sprovođenje velike strategije dominacije u svojoj liberalno-imperijalističkoj varijanti. Prema ovoj strategiji, Bašar el Asad neizostavno mora da ode i bude zamenjen američkom marionetom, jer je: blizak Rusiji i Iranu, silama koje zagovornici ove koncepcije vide kao rivale SAD, te njihov uticaj u Siriji treba eliminisati; njegova vladavina vrednosno inkompatibilna američkoj viziji (kao uostalom i poreci u Rusiji i Iranu). Liberalni imperijalisti se ne bi smirili dok ovaj posao ne završe. Čak i ako im loše ide (kao što je trenutno slučaj), u tome bi videli privremenu anomaliju koju će Amerika kao „izuzetna“ nacija pre ili kasnije da prevaziđe, jer istorija navodno radi za nju. Svaki kompromis na koji bi Vašington na čelu sa Hilari ili nekim sličnim sklopio sa Rusijom bio bi taktički i privremen – dok se ne stvore bolji uslovi za nastavak ofanzive (ovo je bio slučaj sa čitavim Obaminim „resetovanjem“, na primer). Amerikanci bi tukli Islamsku državu iz vazduha na području istočne Sirije koje im je Rusija već prepustila, ali ne bi išli do kraja, jer bi onda izgubili dobar izgovor da se mešaju u sirijski sukob, te bi istok Sirije ostao u konstantnom stanju haosa (kao što je dobar deo teritorije Iraka ostao nakon američkog povlačenja). A mešali bi se koliko mogu i u zapadnom delu koji kontrolišu Rusija i Asad, tako što bi nastupali u ime fantomskih „umerenih“ pobunjenika, a zapravo pomagali ekstremiste koji bi izvodili terorističke akcije duboko u pozadini protivnika. Rusiju bi pritiskali sankcijama povodom navodnih zločina nad civilima i humanitarne katastrofe. Uveli bi zonu zabranjenog leta nad jednim delom Sirije, koji bi verovatno bio nešto veći od onog koji im Rusi dopuštaju, što bi stvorilo opasnost od incidenata sličnih turskom obaranju ruskog aviona i povećalo šanse za izbijanje Trećeg svetskog rata.
 
Tramp bi, ako se preorijentiše na strategiju ofšor uravnoteživanja, mogao neke stvari po pitanju Sirije iz korena da promeni. On voli Asada koliko i Kastra – smatra ga brutalnim diktatorom, totalno inkompatibilnim sa sistemom vrednosti koji baštine SAD. Ali, to ne znači da SAD moraju Asada neizostavno da silom skinu sa vlasti i zamene ga svojom marionetom, jer je u strategiji ofšor uravnoteživanja Sirija relativno nebitna država za nacionalni interes i bezbednost Amerike. Uticaj Rusije i Irana u njoj se može tolerisati, jer ne predstavlja pretnju da neka od ovih sila ostvari regionalnu hegemoniju. Naprotiv, Asad, Rusija i Iran su korisni saveznici protiv stvarne pretnje, a to je islamski ekstremizam, oličen u Islamskoj državi i Al Nusri, koje treba poraziti do kraja. Kao što je Ruzvelt sarađivao sa Staljinom da bi se porazio nacizam, sarađivaće i Tramp sa Putinom po ovom pitanju. A to znači da će rat kroz nekoliko meseci biti završen i da će mapa Sirije izgledati tako da će veći deo Sirije biti ostavljen ruskoj i iranskoj sferi uticaja, dok će Amerikancima i njihovim regionalnim saveznicima (Turskoj i Saudijskoj Arabiji) ostati oblasti na severu i istoku zemlje. I to je zagovornicima strategije ofšor uravnoteživanja dovoljno, jer po njima (pogledati npr. o čemu govori Džon Miršajmer) ključni interes SAD na Bliskom istoku su energenti. Sirija nije bogata energentima koliko su zalivske zemlje, ali bi preko njene teritorije trebalo da prođe gasovod koji bi spojio Zaliv sa Turskom i dalje Evropom, i to baš preko onog dela koji bi Amerikanci nakon dogovora sa Rusima kontrolisali (dolina Eufrata). Naravno, nisu ni Rusi naivni, znaju oni da im je taj gasovod konkurencija, ali i da Amerikancima neće biti lako da ga naprave. To se ne može uraditi bez turskih, sirijskih i iračkih Kurda, a već sa Turskom SAD imaju protivrečne poglede na to kako rešiti kurdsko pitanje. No, to je stvar budućnosti i konačnog političkog rešenja za Siriju, koga nikada ne bi bilo da je Hilari pobedila, a sa Trampom se barem očekuje da se krvavi rat definitivno završi i da ljudi prestaju da ginu i iseljavaju se, dok bi se na političkom rešenju radilo postepeno i u dogovoru velikih i regionalnih sila i lokalnih aktera.
 
Drugi test biće Ukrajina. Ova zemlja pocepana je onog trenutka kada su političke snage koje predstavljaju zapadne Ukrajince uz podršku SAD i nekih evropskih država izvele nasilni prevrat i pokušale svoju ekstremno prozapadnu i rusofobičnu političku viziju da nametnu istočnim Ukrajincima. Kako je krajnji cilj strategije dominacije da i u samoj Rusiji dođe do promene režima, stavljanje Ukrajine sa sve Krimom pod kontrolu je samo jedna etapa u tom pravcu i sva je prilika da bi, da je Hilari pobedila, Vašington nastavio da insistira na tome. Sukob bi ostao zamrznut, eventualno bi se povremeno odmrzavao, ali ne bi bio rešen dogod je Rusija odlučna da brani svoje pozicije u istočnim delovima Ukrajine. Trampova preorijentacija na strategiju ofšor uravnoteživanja uslovila bi i potpuno nov pristup Ukrajini. Više ne bi bilo neophodno da ova zemlja bude u američkoj sferi uticaja, jer su Amerikanci i bez nje već toliko prodrli na istok Evrope da Rusija sve i da „poklopi“ celu Ukrajinu ne bi zapretila hegemonijom na kontinentu, a kamoli ukoliko se Ukrajina iznova neutralizuje po modelu „tampon države“ između Rusije i Zapada. Ovo će se, po mom mišljenju, za vreme Trampovog mandata verovatno i desiti. Izbori u Ukrajini planirani su za kroz par godina, ali zbog konstantnih trvenja među samim majdanovskim revolucionarima nisu isključeni ni prevremeni. Prirodno je da istočni delovi zemlje glasaju za snage nastale iz Janukovičeve Partije regiona (tako je bilo i na poslednjim izborima), koje će pre ili kasnije dovoljno ojačati da zatraže promenu aktuelnog političkog kursa zemlje u pravcu neutralnosti. Ovome bi prethodilo uskraćivanje američke podrške ekstremno antiruskim snagama koje trenutno vladaju zemljom, a omogućilo bi kompromisno rešavanje sukoba u Donjecku i Lugansku mirnim povratkom ovih oblasti u sastav Ukrajine, ali uz široku autonomiju i za te i za druge istočnoukrajinske oblasti i sticanje prava veta nad spoljnopolitičkim kursom zemlje. Jedino bi preostalo pitanje šta će biti sa Krimom. Mišljenja sam da ni Tramp neće priznati njegovo prisajedinjenje Rusiji, ali to Rusija neće ni tražiti – biće dovoljno da ga Vašington toleriše i da prihvati da pregovara o političkom rešenju za Ukrajinu nezavisno od pitanja Krima. Sa druge strane će i Rusija tolerisati da joj SAD ostave nekakve simbolične ekonomske sankcije baš po pitanju Krima (nekakav „spoljni zid“ sankcija, kakav su ostavili Srbiji nakon Dejtona), ako bi deo sankcija koji se odnosi na Donjeck i Lugansk, odnosno sprovođenje odredaba sporazuma u Minsku, bio skinut.
 
Pitanje proširenja NATO na istok bilo bi treći test i velika prilika da baš na ovom pitanju Vašington načini odlučujući korak ka uspehu približavanja sa Moskvom. Pobeda Hilari i opstanak strategije dominacije značio bi da se proširenje NATO na istok ne bi zaustavilo do kineskih granica, tj. dok u članstvo ne budu primljene sve bivše sovjetske republike, kao i ono što bi postale „bivše ruske republike“ nakon što bi sama Rusija prema planovima Bžežinskog i sličnih bila rasparčana na više delova. U strategiji ofšor uravnoteživanja NATO bi se sveo isključivo na odbrambeni savez (a Tramp je najavio da bi čak i za tu svrhu saveznici trebalo ravnomernije da podnose troškove). Trenutni teritorijalni obuhvat NATO je takav da on apsolutno omogućava odbranu američkih interesa u Evropi. Protiv ovakvog NATO njih niko spolja ne može ugroziti, te ne postoji nikakva defanzivna logika koja bi opravdala dalje širenje saveza na istok. To znači da bi na čelu sa Trampom bilo očekivano da Amerika odustane od daljeg proširenja, pa čak i da dozvoli eventualni izlazak neke od manje značajnih evropskih država iz NATO (ako ne i da izbaci neku koja ne izdvaja dovoljno novca za odbranu). Proširenje NATO verovatno bi ostalo moguće samo na par državica na Zapadnom Balkanu, ali na njemu Vašington ne bi insistirao kao do sada. Ovo se odnosi i na Crnu Goru, koja je već u predvorju NATO. Ukoliko bi Rusija nastavila da se odlučno protivi njenom članstvu (ali samo ukoliko je to protivljenje stvarno, a ne uzrokovano potrebom da se u kontekstu aktuelnog sukoba negativno reaguje na svaki američki potez, pa makar on ne ugrožavao neposredne ruske interese), mišljenja sam da bi Putin mogao da ubedi Trampa da Crnoj Gori zatvori vrata. Ključni argumenti bi bili: potpuna nevažnost Crne Gore za NATO sa stanovišta strategije ofšor uravnoteživanja (dok bi u strategiji dominacije imala svrhu u potpunom zatvaranju Srbije kao percipiranog lokalnog protivnika); protivljenje većine naroda u Crnoj Gori (uključujući i ceo konstitutivni srpski narod) članstvu u NATO, što bi Amerikancima stvorilo nepotreban problem u smislu savladavanja otpora onome što bi bilo viđeno kao njihova okupacija. Srbija bi iz odustajanja NATO od prijema Crne Gore imala verovatno najveću kolateralnu dobit od rusko-američkog približavanja.
 
Konačno, Rusija se ne protivi samo proširenju NATO u smislu prijema novih članica, već i širenju vojne infrastukture na već primljene istočne članice. Vrsta infrastrukture koja predstavlja rak-ranu rusko-američkih odnosa u poslednjih desetak godina jeste protivraketna odbrana. Tramp će ostati veran protivraketnoj odbrani u Evropi kao sredstvu koje bi onemogućilo eventualne nove članice nuklearnog kluba da ugroze američke saveznike nuklearnim oružjem. No, problem je u tome što dosadašnji planovi o raspoređivanju protivraketnog štita uopšte nisu bili motivisani opasnošću od novih nuklearnih sila, već su bili upereni protiv pre svega taktičkih nuklearnih kapaciteta Rusije. O tome pre svega govori njihova geografska lokacija. Bušov plan o štitu u Češkoj i Poljskoj naišao je na momentalno protivljenje Rusije, jer nije postojala logika po kojoj bi na tlu tih država trebalo rasporediti odbranu od iranskih raketa. Obama je zato u toku „resetovanja“ odustao od ovog plana i zamenio ga drugim, faznim, čije su prve dve faze podrazumevale raspoređivanje manje sofisticiranih elemenata protivraketne odbrane u državama koje se nalaze nešto južnije – Turskoj i Rumuniji. U trećoj fazi (planiranoj za 2018) predviđeno je postavljanje znatno sofisticiranijih elemenata u Poljskoj, a to Rusija ne može da prihvati. Ukoliko žele približavanje s njom, Sjedinjene Države moraće ili da potpuno odustanu od treće faze, ili da je premeste nekud južnije. Da je Hilari pobedila, to se sigurno ne bi desilo. Sa Trampom to postaje moguće i očekivano.
 
Ako ishod po ova četiri pitanje bude povoljan, sva je prilika da će takav biti i ishod ukupnog približavanja SAD i Rusije. To ne znači da dve zemlje, kao međusobno nezavisne velike sile inkompatibilnih nacionalnih identiteta, ne bi zadržale neki stepen rivalstva. Ali bi taj stepen bio manji nego stepen rivalstva svake od njih u odnosu na neke treće aktere. U prilog tome deluje čista geopolitika. Supersili hegemonu na zapadnoj hemisferi najlakše će biti da sprovodi strategiju ofšor uravnoteživanja u savezu sa velikom silom iz evroazijskog hartlenda, a protiv ekspanzionističkih sila rimlenda, koje bi upravo ugrožavanjem hartlenda zapretile uspostavljanjem evropske/azijske/evroazijske hegemonije. Sa druge strane, i Rusiji odgovara da iz ovog razloga imaju uz sebe jake SAD i pomognu im da neka od rivalskih sila rimlenda ne ugrozi njihovu hegemoniju na zapadnoj hemisferi. To je Rusija već činila u prošlosti, kada je podržavala SAD protiv Velike Britanije i u Ratu za nezavisnost i u Građanskom ratu. Sa svoje strane, SAD su u oba svetska rata pomagale Rusiji da se odupre nemačkoj agresiji. Ako u perspektivi islamski ekstremizam i možda Kina postanu nova pretnja sa rimlenda, istorija bi se mogla ponoviti. Ali nadajmo se da ovoga puta neće biti potrebno voditi svetski rat, već bi SAD i Rusija na vreme obuzdali ekstreme i zajednički sa drugim moćnim globalnim i regionalnim akterima radili na uspostavljanju mirnijeg, stabilnijeg, pravednijeg i prosperitetnijeg sveta. Neka Tramp i Putin, kao što piše na onom crnogorskom bilbordu, od januara 2017. počnu zajedno da rade na tome da učine svet velikim.
 
Vladimir Trapara
​

Dve nedelje nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD deluje gotovo izvesno da će se ostvariti nešto su mnogi od nas koji su navijali za njega priželjkivali u slučaju da on postane predsednik – novi pokušaj približavanja Sjedinjenih država i Rusije. Ako su iz Trampovog vokabulara nakon izbora naprasno nestale neke izjave koje je davao u toku kampanje, a koje se tiču unutrašnje politike (npr. najave hapšenja Hilari Klinton, zabrane doseljavanja muslimana i slično), izgleda da on definitivno ostaje pri ključnim spoljnopolitičkim opredeljenjima koja je iznosio. Jedno od njih tiče se upravo normalizacije odnosa sa Rusijom, nakon što su oni u toku drugog mandata Baraka Obame pali na najnižu tačku posle Hladnog rata (a u nekim aspektima verovatno i niže). Američki mediji požurili su da za ovu normalizaciju upotrebe Obamin izraz kojim je kršten prethodni pokušaj približavanja dveju sila – „resetovanje“. Dobro je što ih je Tramp u startu sasekao u toku intervjua Njujork Tajmsu, rekavši da ne bi hteo da koristi taj izraz, s obzirom na ono što je u odnosima Moskve i Vašingtona usledilo nakon njegove prethodne upotrebe. Upravo u izrazu „resetovanje“ leži dobar deo odgovora zašto njime nazvan pokušaj rusko-američkog približavanja (na kome sam ja doktorirao) nije uspeo. Ispostavilo se da „resetovati“ odnose za Obamu i njegovu elitu ima bukvalno značenje „vraćanja na početak“, i to ne na bilo koji, već na početak posthladnoratovskog perioda kada je Rusija na čelu sa Borisom Jeljcinom i „Mr. Yes“ Kozirjevim delovala krotko i poslušno, spremna da ispuni svaki po njene interese štetan zahtev samoproglašenog pobednika u Hladnom ratu. Odbijanje Trampa da eru odnosa sa Rusijom koju namerava da započne nazove „resetovanjem“ daje nadu da on za razliku od Obame želi istinsko približavanje dveju sila na ravnopravnim osnovama. No, osim njegove želje mnogo je činilaca koji će uticati na ishod ovog četvrtog po redu pokušaja rusko-američkog približavanja u posthladnoratovskom periodu. Nauka o međunarodnim odnosima odavno je osmislila matricu za analizu ovih činilaca, koja se sastoji od tri nivoa – pojedinačnog, državnog i sistemskog.
 
Pošto sam pomenuo Trampovu želju, krenućemo od pojedinačnog nivoa. Na njemu se nalaze pojedinci koji imaju moć da donose odluke o spoljnoj politici, a to Tramp i njegov ruski kolega Putin svakako jesu. Topao lični odnos njih dvojice u najavi itekako može da pruži pozitivan doprinos odnosu njihovih država. Karakteristično za sva tri dosadašnja pokušaja pribižavanja Rusije i SAD jeste da su se oni zbili među predsednicima koji su imali ovakav lični odnos: Jeljcin i Klinton, Putin i Buš, Medvedev i Obama. Sa druge strane, lična netrpeljivost Obame i Putina (i to pre svega Obame prema Putinu), izražena čak i u njihovim grimasama i gestikuliranju pri susretima, dodatno je doprinela kvarenju odnosa koje je usledilo nakon neuspeha „resetovanja“. Za razliku od Džordža Buša, Trampa sa Putinom spaja i kompatibilnost političkih ideja, i to ne samo spoljnopolitičkih. Štaviše, teško da je ikada u istoriji postojao ovakav stepen slaganja ruskog i američkog vladara u pogledu na svet, iako se razume da je to slaganje daleko od apsolutnog.
 
Stupanje na teren političkih ideja vodi nas ka drugom, državnom nivou. Pojedinac, predsednik ili neki drugi spoljnopolitički odlučilac, može da ima ove ili one ideje, ali mora da vodi računa i o jednoj kategoriji koja je trajnija od tih ideja, a to je nacionalni interes. Nacionalni interes, pak, počiva na jednoj još trajnijoj kategoriji, a to je identitet države, koji se formirao postepeno pod uticajem činilaca geografije i istorijske tradicije. Ono što jedna država jeste (identitet) određuje ono što joj treba (interes), a nijedna država ne može lako da pobegne od onoga što jeste. Srbija, na primer, u toku devetnaestog veka formirala je svoj identitet kao nacionalna država Srba na prostoru dveju imperija (Osmanlijske i Habzburške), odakle je proizašao njen interes da sve Srbe na tom prostoru oslobodi i ujedini u jednu državu. Opstanak ovog identiteta do danas nalaže da je savremeni nacionalni interes Srbije da štiti Republiku Srpsku, jer bi se odricanjem od nje odrekla i same sebe. Problem između Rusije i SAD je u tome što dve zemlje imaju izrazito inkompatibilne identitete. Identitet Rusije jeste identitet jedne multietničke imperije formirane na nebezbednom evroazijskom razmeđu, gde se jaka država istorijski nametnula kao garant jedinstva društva i njegovih pojedinačnih i kolektivnih vrednosti iznutra, te kao velika sila koja kroz ravnopravni odnos sa drugim velikim silama konstantno traži kombinaciju za bezbednost spolja. Identitet SAD formirao se kao identitet jednog „melting pot“ društva koje poništava kolektivne različitosti u ime sistema vrednosti zasnovanog na individualizmu kao vrhovnom načelu, i to na relativno bezbednoj zapadnoj hemisferi gde Amerikanci nikad nisu imali potrebu usklađivanja sa susedima na ravnopravnim osnovama da bi opstali. Dubinski uzroci rusko-američkog sukoba leže upravo u ovoj identitetskoj inkompatibilnosti: s jedne strane, to je sukob individualističkog i kolektivističkog načela kao osnove sistema vrednosti; sa druge je to sukob vizija svetskog poretka, one o svetskoj hegemoniji zasnovanoj na univerzalnim vrednostima (koju zastupaju SAD), i one o koncertu velikih sila koje ravnopravno upravljaju svetom u kome vladaju pluralizam i konkurencija vrednosti. Sa identitetima kakve poseduju, izgleda da su SAD i Rusija predodređene za dugotrajni sukob, gde alternativne ideje različitih predsednika imaju ograničenu mogućnost uticaja da se taj sukob makar ublaži. Ali postoji i olakšavajuća okolnost.
 
Naime, ostvarivanje hegemonističkog svetskog poretka i velika strategija dominacije u njegovoj funkciji nije jedina varijanta nacionalnog interesa SAD koja može da proizađe iz njihovog identiteta. Alternativa – svetski poredak u kome neko drugi neće postati hegemon – takođe je u skladu s njim. Ravnoteža snaga u Evropi i Aziji, a hegemonija samo na zapadnoj hemisferi, kako bi se obezbedio „izuzetni“ američki sistem vrednosti, suština je ove varijante nacionalnog interesa. Po njoj današnja Rusija nikako ne bi mogla da bude protivnik SAD, jer ne preti hegemonijom, ni u Evropi, ni u Aziji. O ovim dvema varijantama nacionalnog interesa pisao je svojevremeno Hans Morgentau, izjašnjavaju se u prilog ove druge, kao po njemu jedine prave varijante nacionalnog interesa SAD. Pre svetskih ratova je na ovako shvaćenom nacionalnom interesu SAD počivala velika strategija izolacionizma, da bi nakon saznanja da svet više nije tako veliki i da Amerika na svojoj zapadnoj hemisferi ne bi bila bezbedna u slučaju da neka druga velika sila ostvari hegemoniju u Evroaziji, ustupila mesto velikoj strategiji selektivnog angažovanja, odnosno ofšor uravnoteživanja. Primena ove strategije znači da se SAD angažuju na evroazijskom kopnu samo selektivno – u određenim oblastima i situacijama, kad se proceni da postoji opasnost da neka rivalska velika sila uspostavi regionalnu hegemoniju, pa je treba uravnotežiti. U svetskim ratovima i Hladnom ratu SAD su sprovodile upravo ovu veliku strategiju, sprečavajući najpre Nemačku i Japan, a zatim Sovjetski Savez i Kinu, da uspostave regionalne, ili čak širu evroazijsku hegemoniju. Ipak, sve vreme je u pozadini bila prisutna i druga varijanta nacionalnog interesa – najpre u Vilsonovoj viziji „sveta slobodnog za demokratiju“, a zatim i u strateškom dokumentu sa početka Hladnog rata (NSC-68 iz 1950) u kome se govorilo da bi u interesu SAD, čak i kad ne bi postojao Sovjetski Savez, bilo da razviju „zdravu međunarodnu zajednicu“. Uzrok zašto je ova varijanta nacionalnog interesa došla do izražaja u posthladnoratovskom periodu, a velika strategija dominacije bacila u zapećak strategiju ofšor uravnoteživanja, leži na trećem, sistemskom nivou analize.
 
Ključni činilac na sistemskom nivou je raspodela moći u međunarodnom sistemu. Raspadom Sovjetskog Saveza ona je od bipolarne postala unipolarna, sa SAD kao jedinim polom moći. Upravo je ova nadmoć nad drugim akterima međunarodnih odnosa bacila Vašington u iskušenje da pokuša da ostvari svoju hegemonističku varijantu nacionalnog interesa, usled odnosa snaga ranije neostvarivu, tj. da u isto vreme učini svet „slobodnim za demokratiju“ i razvije „zdravu međunarodnu zajednicu“. Na čelu američke spoljnopolitičke elite smenjivale su se zagovornici ove vizije, samo u kozmetičkim različitim verzijama: liberalni imperijalisti (za vreme Klintona i Obame) i neokonzervativci (za vreme Buša). No, vrlo brzo se pokazalo da je ideja o svetskoj hegemoniji neostvariva čak i u unipolarnom poretku. Druge velike sile, iako manje moćne od SAD, Kina i Rusija, odbile su da se pokore američkoj hegemoniji. Rusija je pokazala spremnost i sposobnost da vodi i ratove da bi odbranila svoj status. Ekonomski i vojni rast Kine pre ili kasnije odvešće u novu bipolarnost. Nuklearno oružje čini one koji ga poseduju neranjivim, a žilavost otpora čak i malih tradicionalno nepokornih naroda privodi američku elitu spoznaji o ograničenoj upotrebljivosti oružane intervencije za hegemonističke ciljeve. Čak i na planu „meke moći“ američki hegemonizam ne može više da probija barijere kao što je mogao devedesetih prošlog veka, jer je liberalna ideologija (poput komunističke i fašističke pre nje) doživela očigledan neuspeh u zadovoljenju potreba ljudi, čak i u samim SAD kao svom jezgru (izbor Trampa je jedna od posledica ovog neuspeha). Samo dve neuspele vojne akcije (u Iraku i Avganistanu) i izbijanje svetske ekonomske krize bili su dovoljni da se Obama odluči za „resetovanje“. Sada su uslovi za sprovođenje velike strategije dominacije još gori, pa Tramp ima priliku da spoznaju toga (koju očigledno poseduje) pretoči u pravo približavanje sa Rusijom. Šta je potrebno da se to izvede?
 
Najpre, da se Tramp izbori sa opozicijom unutar SAD koja bi ostala privržena strategiji dominacije. Otežavajuća okolnost je u tome što je ova opozicija posebno snažna unutar same Republikanske stranke, kojoj sam Tramp, pripada, a koja ima većinu u oba doma Kongresa. Tramp će morati da pravi kompromise s ovom većinom već pri imenovanju svojih saradnika. Ovih dana se govori o mogućnosti da jedan od takvih kompromisa bude imenovanje Mita Romnija za državnog sekretara, a kako se može očekivati da približavanje sa Rusijom sprovodi čovek koji je istu okarakterisao kao geopolitičkog neprijatelja SAD broj jedan? Naravno, dogodilo se to u jeku predizborne kampanje 2012, dok Obamino „resetovanje“ još nije bilo odumrlo, a sam Obama najavljivao „fleksibilnost“ pema Rusiji nakon izbora, pa se ovaj Romnijev napad na Rusiju može shvatiti kao prosto kontriranje Obaminoj politici prema njoj. Nakon što je Obama zaoštrio odnose sa Rusijom do maksimuma, ko zna, možda i Romni napravi kopernikanski zaokret u suprotnom smeru. Ako je Obama svojevremeno „disciplinovao“ Hilari, možda Tramp uspe Romnija, ali bi svakako bilo sigurnije da za državnog sekretara odabere neku ličnost manje kompromitovanu rusofobijom. Kad jednom bude odabrao administraciju i krenuo putem približavanja sa Rusijom, imaće dovoljno mogućnosti da kroz svoja spoljnopolitička ovlašćenja i donošenjem izvršnih sporazuma koje Kongres ne može da anulira prostom većinom, zaobilazi rusofobične krugove u istom.
 
Političkom procesu u SAD ne posvećujem veću pažnju bez razloga. Sjedinjene Države i njihova politika su pretežno odgovorne za neprijateljstvo sa posthladnoratovskom Rusijom, tako da su političke promene u Vašingtonu neophodan uslov približavanja sa Moskvom. No, to ne znači da politiku Rusije, odnosno Putina, uzimam zdravo za gotovo kao stabilan činilac jednačine. Ima i Putin svoju opoziciju, a nju ne čine samo liberalni prozapadni krugovi, koji nakon izbora Trampa dolaze u opasnost da „izgube posao“. Putin je ugrožen i „zdesna“, od strane nacionalista, evroazijaca, civilizacionista, duginovaca – da pomenem samo neke od izraza koji se koriste za antizapadne krugove koji se verovatno ne bi složili sa mnom da interesi Rusije i Sjedinjenih Država mogu da postanu kompatibilni samom činjenicom da se u SAD promenila koncepcija nacionalnog interesa i velika strategija. Aleksandar Dugin se jednako kao Putin obradovao Trampovoj pobedi, ali ne iz istih razloga. Dok za Putina Trampov izbor znači mogućnost ostvarenja ideje o koncertu velikih sila i potvrde postojeće sfere ruskog uticaja, Dugin u mogućem povlačenju Amerike vidi mogućnost za napredovanje Rusije u svojoj antiglobalističkoj i antiliberalnoj „civilizatorskoj“ misiji „oslobađanja“ Evrope i sveta od vrednosti koje nameće današnji Zapad. Putin bi se zadovoljio novom Vestfalijom – odustajanjem SAD od vladavine svetom onako kako su se Habzburzi 1648. pomirili da ne mogu vladati Evropom i priznali načelo „čija je zemlja, onoga je i vera“. Dugin bi sopstvenu „veru“ da proširi i izvan granica aktuelne ruske sfere uticaja. Uporedio bih odnos Dugin-Putin sa odnosom Trocki-Staljin, gde je prvi svrhu Sovjetske Rusije video u izvozu revolucije po svetu, dok je drugi smatrao da nacionalni interes Sovjetskog Saveza treba da bude ispred ideologije. Zbog svega ovoga ne bih se jednoznačno složio sa onima koji govore da talas političkih dešavanja u Evropi nakon Trampove pobede (predsednički izbori u Moldaviji i Bugarskoj, primarni izbori kod degolista u Francuskoj) apsolutno ide na ruku Putinu. Putin mora da pazi da na ovom talasu pobeda „anti-establišment“ snaga ne bude i on ugrožen od strane pripadnika svoje sopstvene elite koji i njega samog vide kao deo tog istog establišmenta.
 
Ukoliko Tramp i Putin budu odoleli unutrašnjoj opoziciji i čvrsto držali dizgine spoljnih politika svojih država, rusko-američko približavanje biće na dobrom putu. Zajedničko zaustavljanje građanskog rata u Siriji po svoj prilici biće prva značajna etapa u tom približavanju, nakon čega bi sledilo i rešavanje drugih spornih pitanja između dveju sila, ali o tome u drugom delu ovog teksta, koji uskoro sledi.
 
(nastaviće se...)
 
Vladimir Trapara
​

Čudo se ipak dogodilo. Nakon Bregzita, još jedan veliki svetski politički događaj razbio je sve analitičke klišee zasnovane na zastareloj metodologiji istraživanja javnog mnjenja i očekivanjima da se neke stvari u savremenom svetu jednostavno ne dešavaju. Donald Tramp je izabran za predsednika Sjedinjenih Država, i to relativno ubedljivo. Od ideje da pre izbora napišem članak u kome ću reći šta bi za međunarodne odnose značila pobeda jednog, a šta drugog kandidata,  odustao sam pre samo par dana. Razlog je bio vrlo jednostavan – mrzelo me da pišem oba scenarija. Da prognoziram ko će pobediti, to već nisam hteo, jer nisam imao osnova. Pobede Klintonove sam se bojao, pobedi Trampa se nadao, i to je sve. To što su mnogi domaći i strani analitičari smatrali da imaju osnova da tvrde da će Hilari ubedljivo da dobije izbore, ide njima na dušu. Bilo je i onih mudrijih, koji su tvrdili da se, ko god da pobedi, u američkoj spoljnoj politici ništa neće promeniti. Moje mišljenje je da se sa pobedom Donalda Trampa stvaraju uslovi da se neke stvari ipak promene. To je tema ovog članka.
 
Ključna promena mogla bi da se odigra u oblasti tzv. velike strategije SAD. Ako je verovati onome što je govorio u kampanji i suditi na osnovu njegovog izbora pojedinih saradnika, Tramp bi mogao da bude prvi pothladnoratovski predsednik koji će dovesti u pitanje veliku strategiju dominacije. Ova strategija podrazumeva da je vrhovni spoljnopolitički cilj SAD – osvajanje sveta, odnosno uspostavljanje svetske dominacije/hegemonije. Ono što po mišljenju većeg dela američke elite opravdava ovaj cilj jeste uverenje u izuzetnost američke nacije i njenu pozvanost da predvodi svet, koji ni u jednoj drugoj alternativi ne može da bude bolje mesto za život. Prema ovoj viziji, i same SAD mogu da budu bezbedne i prosperitetne jedino ako na krilima svoje samoproglašene pobede u Hladnom ratu i premoći nad svim ostalim akterima međunarodnog sistema zavladaju svetom. Bil Klinton, Džordž Buš mlađi i Barak Obama bili su privrženi ovoj strategiji. Razlike su bile samo u nijansama. Obama je u toku svog prvog mandata bio prinuđen da malo olabavi osvajački pohod, kako bi se Amerika oporavila od rana koje je sama sebi nanela neuspešnim ratovima u Avganistanu i Iraku, nekritičnim i prebrzim evropskim prodorom na istok protiv Rusije, kao i lošom ekonomskom politikom koja je rezultirala svetskom ekonomskom krizom. Pri kraju prvog i u toku svog drugog mandata, Obama je odnosom prema posledicama „Arapskog proleća“, pre svega građanskom ratu u Siriji, te ukrajinskoj krizi, pokazao da ipak ostaje veran velikoj strategiji dominacije, i to liberalnom imperijalizmu kao njegovoj posebno malignoj varijanti.
 
Da je Hilari Klinton dobila izbore, liberalni imperijalizam i velika strategija dominacije bi se gotovo sigurno nastavili i dodatno zaoštrili, gurajući svet ka ambisu opasnosti od izbijanja novog svetskog rata. Sa Trampom u Beloj kući stvari bi se mogle pokrenuti u pozitivnom smeru, i to tako što bi Vašington makar privremeno odstupio od velike strategije dominacije u korist strategije ofšor uravnoteživanja. Ova velika strategija polazi od fundamentalno drugačije koncepcije nacionalnog interesa SAD. Prema njoj nije neophodno da Amerika vlada svetom da bi bila bezbedna i prosperitetna. Naročito nije neophodno, štaviše štetno je, da svoju težnju ka hegemoniji pravda svojom izuzetnošću i naprednošću svoje liberalne ideologije, progoneći one koji baštine neke druge vrednosti. Dovoljno je da SAD sačuvaju hegemoniju na zapadnoj hemisferi i spreče da neko drugi uspostavi hegemoniju na istočnoj. Ovo bi se postiglo uravnoteživanjem potencijalnih hegemona u Evropi i Aziji. Kako u Evropi potencijalnog hegemona u ovom trenutku nema, dok bi u Aziji u perspektivi to mogla da bude Kina, preorijentacija sa jedne na drugu veliku strategiju mogla bi da donese veliki geopolitički zaokret Vašingtona.
 
Naime, za SAD koje sprovode veliku strategiju dominacije Rusija predstavlja geopolitičkog neprijatelja broj jedan, kako je to bez dlake na jeziku ocenio Obamin protivkandidat na prošlim izborima, Mit Romni. Zašto – pa zato što se aktivno suprotstavlja američkom hegemonističkom pohodu, odbijajući da mu se pokori, odnosno da se odrekne svoje nezavisnosti, statusa velike sile i kulturne samobitnosti. Ukoliko bi se, međutim, Vašington preorijentisao na strategiju ofšor uravnoteživanja, Moskva ne samo da bi prestala da mu bude neprijatelj, već bi postala i potencijalni saveznik. Jer, Rusija niti želi, niti može da ostvari hegemoniju bilo u Evropi, bilo Aziji, te samim tim ne predstavlja pretnju i nema je potrebe uravnoteživati. Sa druge strane, Kina bi u dogledno vreme sve i da ne ispolji otvorenu želju, mogla da stekne sposobnost da zapreti uspostavljanjem azijske hegemonije. Tako nešto bilo bi pretnja između ostalih i za Rusiju kao kineskog suseda, te bi bilo prirodno da SAD sarađuju sa Rusijom u obuzdavanju potencijalnog kineskog revizionizma. No, to bi bio neki razvoj situacije u perspektivi ukoliko se promena velike strategije pokaže kao trajna, a u ovom trenutku je bitno da ocenimo šta Trampova pobeda donosi rusko-američkim odnosima sada i ovde.
 
Aktuelni sukob Sjedinjenih Država i Rusije možemo da posmatramo na tri nivoa. Prvi je opšti, i tiče se pomenutog hegemonističkog pohoda SAD, kome Rusija stoji na putu. Ako se SAD preorijentišu na veliku strategiju ofšor uravnoteživanja i odustanu od ovog pohoda, više neće biti osnova za sukob i doći će do dugo čekanog rusko-američkog približavanja. U teoriji. U praksi, to približavanje moralo bi da se ispolji na posebnom, a naročito na pojedinačnom nivou. Na posebnom nivou nalaze se dugoročne spoljnopolitičke inicijative SAD preduzete kao deo hegemonističkog pohoda, poput širenja NATO i njegove vojne infrastrukture na istok i mešanja u unutrašnje poslove suverenih zemalja (izazivanja „obojenih“ revolucija, ponekad i direktnih oružanih intervencija) sa ciljem rušenja nezavisnih i uspostavljanja marionetskih režima. Na pojedinačnom, to su konkretni potezi koje SAD u poslednje vreme povlače na štetu Rusije. Posebno goruća su pitanja raspoređivanja protivraketnog štita u Istočnoj Evropi, ukrajinske i sirijske krize. Preorijentacija na strategiju ofšor uravnoteživanja morala bi da obuhvati sledeće: odustajanje od daljeg proširenja NATO, pa čak i preispitivanje dosadašnjeg proširenja i uloge ovog vojnog saveza, kako bi se on sveo na defanzivan vojni savez za odbranu zapadne civilizacije od potencijalnih pretnji (među kojima nije Rusija); odustajanje od treće faze raspoređivanja protivraketnog štita u Poljskoj i stvarna saradnja sa Rusijom oko sprovođenja eventualnih novih planova o protivraketnoj odbrani; prestanak podrške anti-ruskim političkim snagama na postsovjetskom prostoru i prozapadnoj opoziciji u samoj Rusiji; traganje za kompromisnim rešenjem ukrajinskog sukoba uz uvažavanje interesa Rusije i insistiranje na budućoj vojnoj i političkoj neutralnosti Ukrajine; kompromisno rešavanje sirijskog sukoba, uz prethodno dokrajčivanje Islamske države zajedničkom akcijom ruskih i američkih snaga i njihovih klijenata na terenu.
 
Ako Tramp u toku svog mandata bude povukao ove poteze, sigurno će doći do prestanka neprijateljstva i približavanja SAD i Rusije – bez njih zapravo ni ne može da dođe do približavanja, što je pokazao neuspeh Obaminog „resetovanja“. A da li će ih povući? Za početak, opredeljenje da se odnosi sa Rusijom poprave postoji, a prvi test biće Sirija. Ako je povodom nečega Tramp bio kategoričan u toku kampanje, to je insistiranje na saradnji sa Rusijom radi konačnog slamanja Islamske države. Na ruku takvom scenariju ide činjenica da je tako nešto već počelo da se odigrava na terenu. Već se može nazreti mapa Sirije nakon konačnog primirja u toj zemlji, sa relativno jasnom podelom sfera uticaja, gde bi Rusija i Iran zadržali odlučujući uticaj u zapadnoj polovini njene teritorije, a SAD i njihovi regionalni saveznici (Turska i Saudijska Arabija) u severnim, istočnim i južnim oblastima. Na osnovu te podele tražilo bi se kasnije i kompromisno političko rešenje među lokalnim akterima.
 
Što se tiče drugih pitanja, naivno bi bilo očekivati da Tramp može da prizna aneksiju Krima, ali će se sigurno dogovarati sa Rusijom o traženju kompromisnog rešenja za Donjeck i Lugansk. Nakon toga bi ostalo samo da vreme odradi svoje u pogledu unutrašnjepolitičkih kretanja u Ukrajini koja će neminovno dovesti do nove neutralizacije zemlje, ukoliko izostane američki pritisak u nekom drugom pravcu (kakav smo videli na početku ukrajinske krize). Proširenje NATO i dalji razvoj protivraketnog sistema su već dovoljno otežani asertivnim reakcijama Rusije, te Trampu neće biti teško da ih stavi na led (usuđujem se da kažem da nakon njegove pobede čak ni Crna Gora više nije sigurna članica zapadne alijanse). Naravno, topao lični odnos Putina i Trampa u najavi, koji bi bio sušta suprotnost namrgođenoj fizionomiji odnosa Putin-Obama, može da pruži bitan doprinos razrešavanju svih ovih pitanja.
 
No, treba biti realan i pomenuti i neka ograničenja. Svojim spoljnopolitičkim idejama Tramp izlazi iz do sada prisutne matrice svoje Republikanske stranke, koja trenutno ima većinu u oba doma Kongresa. Prethodni republikanski kandidati za predsednika Džon Mekejn i Mit Romni bili su daleko veći anti-ruski jastrebovi od demokrate Obame. U američkom sistemu kočnica i ravnoteža gotovo je sigurno da će rusofobična većina u Kongresu nastojati da blokira svaki predsednikov potez usmeren na približavanje s Rusijom. Dalje, tu su razne lobi grupe koje će nastojati da spreče značajnija pomeranja u američkoj spoljnoj politici. Posebno treba obratiti pažnju na istočnoevropski lobi, koji će sigurno nastaviti da huška Vašington na sukob sa Rusijom, jednako prilježno kako se trudio da minira Obamino „resetovanje“. Zatim su tu i razne nedržavne strukture, poput Fridom Hausa, Zadužbine za mir, Soroša, Rokfelera i ekipe, koje će nezavisno od toga ko je na mestu predsednika SAD nastaviti da sprovode liberalno-imperijalističku agendu. Napokon, veliko je pitanje da li je jedan predsednički mandat (pa možda i dva) dovoljan da supersila poput SAD načini potpuni spoljnopolitički zaokret. Ako Trampa u Beloj kući nasledi neki novi liberalni imperijalista, idemo Jovo nanovo. No, za jednu malu zemlju možda je upravo taj jedan mandat dovoljan da sačuva sebe, kako god se situacija naknadno bude razvijala. Pogađate, reč je o Srbiji.
 
Za Srbiju je dobro što je pobedio Tramp. Kad kažem za Srbiju, mislim na njen narod i patriotski opredeljeni deo elite. Ne mislim na strukture koje finansiraju pomenuti Soroš i Rokfeler da bi navodno radile protiv uticaja Rusije u Srbiji, a zapravo protiv Srbije same. Kada su me novinari nakon izmišljenog Trampovog intervjua za Nedeljnik pitali da isti prokomentarišem, ja sam još uvek ne znajući da je intervju izmišljen rekao isto što bih i sada. Po meni je potpuno irelevantno da li će se Tramp izviniti Srbiji za NATO agresiju, veličati naše savezništvo u svetskim ratovima i slično. To su sporedna, emotivna pitanja. Interesi su važniji od emocija, tako da je suštinsko pitanje – hoće li SAD nastaviti da rade protiv interesa Srbije. Ne mora Tramp da nam se izvini za agresiju, može štaviše da misli da je ona bila prava stvar. Ne mora da povuče priznanje nezavisnosti Kosova – što je bilo, bilo je. Ali, mogao bi za početak da otkaže podršku kosovskim Albancima na planu miniranja uspostavljanja Zajednice srpskih opština, i moći ćemo da budemo zadovoljni. Takođe, neka Tramp kao i njegovi prethodnici misli da su Srbi bili loši momci u Bosni, da se u Srebrenici desio genocid, i slično. Ali ako prestane da na osnovu tih vrednosnih sudova o prošlosti radi na daljem podrivanju Republike Srpske, biće to sasvim dovoljno za nas. I konačno, ako Tramp krene putem mirenja sa Rusijom, onda niko od nas neće moći da traži da Rusiju osudimo, uvedemo joj sankcije ili vrši bilo kakav pritisak na nas da odustanemo od neutralnosti.
 
Ako se nisam usudio da prognoziram pobednika izbora, sada se usuđujem da prognoziram da će Tramp povodom Srbije da uradi upravo ove tri stvari, jer je dosadašnja loša politika SAD prema tradicionalno nepokornoj Srbiji (jednako kao i u slučaju Rusije) posledica te iste velike strategije dominacije o kojoj je bilo reči. Prelaskom Vašingtona na ofšor uravnoteživanje, i mi bismo dobili prostor da dišemo. Koji sigurno ne bismo imali da je pobedila Hilari. Ko gubi, ima pravo da se ljuti, pa tako vatreni podržavalac Hilari Klinton i osvedočeni anti-Srbin Danijel Server već lamentira nad posledicama Trampove pobede po Balkan. Pokušava nesrećni licemer da nas ubedi da je za nas loše što je Tramp pobedio, jer bi Hilari bila „posvećenija stabilnosti i demokratiji na ovim prostorima, uključujući teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine i Kosova“, te da se Srbija „suočava sa ozbiljnom političkom i kriminalnom pretnjom po svoju demokratiju i stabilnost koja dolazi od Rusije i Rusiji lojalnih srpskih snaga“, koja bi mogla da naraste usled „Trampove i Putinove romanse“. Znači, za Srbiju ne valja što je Tramp pobedio, jer onda Rusija može da nastavi da podriva njenu stabilnost, dok bi Hilari tu stabilnost čuvala podrškom suverenitetu BiH i Kosova. Da nije smešno, bilo bi tužno, i obratno.
 
E sad, Srbija je na potezu. Neće nam Tramp sam od sebe rešiti probleme ukoliko se sami ne potrudimo. Njegov izbor je prilika, a Srbija mora da iskoristi tu priliku tako što će joj za početak biti jasno šta želi, a zatim i tako što će za to snažno lobirati kod nove američke administracije. Aleksandar Vučić nije dobro počeo. Još početkom prošle godine je kategorički tvrdio da će Hilari Klinton biti predsednik SAD, da bi njegovo klađenje na pogrešnog konja kulminiralo odlaskom na sastanak Klinton fondacije u jeku izborne kampanje. Ljudski je grešiti, ali treba katkad i priznati da si pogrešio, poneti odgovornost za grešku i učiniti sve da je ispraviš. Pre nego što propustimo i ovu priliku.
 
Vladimir Trapara
​