Septembar 2014. u međunarodnim odnosima ostaće upamćen po nastupanju prelomnih događaja u dvema trenutno najaktuelnijim svetskim krizama. Najpre je u Ukrajini došlo do primirja između Kijeva i pobunjenika u Donjecku i Lugansku, da bi zatim u Siriji nastupila američka vojna intervencija protiv džihadista. Iako nisu počele u isto vreme, ove dve krize su na više načina međusobno povezane, pa vremensko poklapanje ulaska i jedne i druge u novu fazu pruža dobru osnovu za razmatranje suštine ove povezanosti. U nastavku teksta najpre se bavim sličnostima i razlikama između ove dve krize, zatim ustanovljavam šta se to u njihovom toku bitno menja ulaskom u novu fazu, da bih na kraju izveo zaključke o mogućim posledicama njihovog paralelnog odvijanja po međunarodne odnose, kao i prognozu njihovog daljeg kretanja.
I trenutak izbijanja svake od kriza, i njihova predistorija, pokazuju zapanjujuće sličnosti u pogledu lokalnog i globalnog konteksta. Obe države su nastale kao „veštačke“, uz odlučujuću ulogu spoljnih aktera, a ne zahvaljujući autohtonoj državotvornoj ideji, bilo da je ona nacionalna (shvaćena u etno-nacionalnom, ili građansko-nacionalnom vidu, svejedno), ili višenacionalna (imperijalna). U stvaranju Sirije odlučujući spoljni akteri bile su sile pobednice u Prvom svetskom ratu, koje su prema Sajks-Pikoovom sporazumu podelile bliskoistočne teritorije poraženog Osmanlijskog carstva. Teritorija današnje Sirije poverena je na „čuvanje“ Francuskoj, da bi posle Drugog svetskog rata dobila i punu nezavisnost. U međuvremenu se suočila i s jednom promenom granice – oblast Aleksandrete, većinski nastanjena sirijskim Alavitima, pripala je Turskoj. Jedno vreme Sirija je bila deo Ujedinjene Arapske Republike, da bi sa propašću pokušaja stvaranja panarapske države obnovila nezavisnost. Ukrajina je, pak, stvorena zahvaljujući volji Rusije da se odrekne tog dela svoje vekovne teritorije, i to u dva vrlo analogna istorijska trenutka. Prvu privremenu nezavisnost, a zatim status federalne jedinice, Ukrajina dobija nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, kada je ovom velikom zemljom zavladala sa Zapada uvezena ideologija socijalizma. Drugi put Ukrajina postaje nezavisna (i ostaje to do danas) 1991. godine, nakon što je u Rusiji zavladala – takođe sa Zapada uvezena – ideologija liberalizma. U međuvremenu su ukrajinske granice menjane u više navrata, a za njihov izgled uoči izbijanja najnovije krize zaslužni su pripajanje zapadnih oblasti Galicije, Volinja, Severne Bukovine i Rutenije (Zakarpatja) u Drugom svetskom ratu, a zatim Krima deceniju kasnije.
„Veštačko“ formiranje i povlačenje granica Sirije i Ukrajine ostavilo je kao posledicu izostanak formiranja jedinstvenog nacionalnog identiteta u obe države, što će postati osnovni lokalni uzrok tekućih kriza u njima. Naime, iako su obe krize na površini izbile kao bunt većine naroda protiv korumpiranih i autoritarnih vlasti (u Siriji kao deo „Arapskog proleća“, a u Ukrajini kao ponavljanje „Narandžaste revolucije“), u osnovi i jedne i druge je borba grupacija sukobljenih identiteta za vlast – bilo na nivou države kao celine, ili makar na delu teritorije koji dotična grupacija većinski nastanjuje. U Siriji su se 2011. pobunili većinski suniti, u želji da zbace sa vlasti manjinske šiite – Alavite, koji tu vlast decenijama vrše preko klana Asad. U Ukrajini je 2013. stanovništvo severozapadne polovine zemlje, kome je više stalo do posebnog (prozapadnog i antiruski zasnovanog) ukrajinskog identiteta, ustalo protiv predsednika Janukoviča, koji se oslanjao na podršku jugoistočnih Ukrajinaca – bližih ruskom identitetu. U oba slučaja je sukob grupacija različitih identiteta prerastao u građanski rat i faktičku podelu zemlje.
Osnovni globalni uzrok izbijanja kriza u obe zemlje jeste pogoršanje odnosa Sjedinjenih Država i Rusije počev od 2011. godine. Iscrpevši mogućnosti „resetovanja“ odnosa sa Moskvom, Vašington na čelu sa Obaminom administracijom rešio je da pojača svoju geopolitičku ofanzivu protiv Rusije, sa ciljem da ovu zemlju liši statusa nezavisne velike sile i nametne joj svoju hegemoniju. Deo te ofanzive jeste „čišćenje otpadničkih režima“ na širem Bliskom istoku, kako bi se ovaj region u potpunosti našao pod kontrolom SAD i ruski uticaj iz njega potpuno istisnuo, a zatim poslužio kao odskočna daska za dalje napredovanje ka Zakavkazju i Srednjoj Aziji. Nakon obaranja režima u Avganistanu, Iraku, i Libiji, na meti SAD se našao Asadov režim u Siriji, čiji pad Rusi nisu bili spremni da dozvole, jer bi tako izgubili svoje poslednje tradicionalno uporište u regionu i omogućili Amerikancima da dođu na korak od ostvarenja potpune hegemonije na Bliskom istoku. Nakon neuspeha u Siriji, SAD se odlučuju da pokušaj nastavak frontalne ofanzive u Istočnoj Evropi (prekinute Rusko-gruzijskim ratom 2008), obaranjem Janukovičevog proruskog režima u Ukrajini, nakon čega nailaze na još žešće suprotstavljanje Rusije.
Osim sličnosti, postoje i upadljive razlike između sirijske i ukrajinske krize. Najpre, ova druga počinje tek dve i po godine nakon prve. Zatim, u Siriji nije uspelo svrgavanje režima – Asad se, zahvaljujući prihvatanju rusko-američkog dogovora o sirijskom hemijskom naoružanju u septembru 2013. održao na vlasti, da bi se zatim i na njoj učvrstio, čemu je u izvesnoj meri pripomoglo izbijanje ukrajinske krize i skretanje pažnje spoljnih aktera sa zbivanja u Siriji. U Ukrajini svrgavanje Janukoviča jeste uspelo u februaru 2014, kada je opozicija prekršila sporazum koji je uz posredovanje zapadnih zemalja sklopila s njim. Uloge su se u nastavku ukrajinske krize promenile – pređašnji pobunjenici postali su vlast, a pobunu je diglo prorusko stanovništvo na istoku zemlje. Dalje, mentalitet ljudi u Siriji i Ukrajini je očigledno različit, što pokazuje mnogo veća spremnost ovih prvih da u kontinuitetu međusobno ratuju, uz mnogo veće žrtve – dok je u Ukrajini uspostavljeno primirje, u Siriji je sukob čak proširen američkom intervencijom. Dok je u Ukrajini manje-više jasno ko protiv koga ratuje (iako to ne znači da ne postoje različite struje unutar svake od strana), podela na sukobljene strane je u Siriji složenija, budući da među pobunjenicima postoje veoma različite i međusobno sukobljene grupacije – to su pre svega Kurdi (i sami međusobno nejedinstveni), „umereni“ sunitski pobunjenici, i džihadisti. Konačno, i širi kontekst je u sirijskom slučaju donekle složeniji, jer je veća uloga regionalnih sila (iako ona postoji i u Ukrajini, kada je reč o Nemačkoj/EU i pojedinim istočnoevropskim državama), pre svega Irana, koji bi nakon eventualnog Asadovog pada bio sledeći „otpadnički“ režim na redu za američko „čišćenje“.
Novo u ukrajinskoj krizi nakon postignutog primirja je to što je proruskim pobunjenicima u Donjecku i Lugansku priznat legitimitet kao zaraćenoj strani i što su time dobili priliku da sa Kijevom pregovaraju o političkom rešenju. Pre samo mesec i nešto dana to nije bilo moguće, jer se Kijev posle obaranja malezijskog aviona nalazio u vojnoj ofanzivi koja je u jednom trenutku zapretila da potpuno porazi pobunjenike. Zahvaljujući kontraofanzivi koja je usledila (da li uz povećanu podršku Rusije, ili bez nje, svejedno je), pobunjenici su se izborili za to da Kijev, koji ih je do juče smatrao teroristima, sedne s njima za pregovarački sto i sklapanjem primirja im prizna faktičku kontrolu nad zaposednutim teritorijama. Novo u sirijskoj krizi jeste to što Sjedinjene Države, koje su pre ravno godinu dana bile na pragu vojne intervencije protiv Asada, sada intervenišu protiv njegovih protivnika džihadista, čime mu faktički pomažu da zadrži i možda ojača svoje pozicije u nastavku građanskog rata. U oba slučaja, dakle – jačanjem Asada u Siriji i opstankom pobunjenika u Ukrajini – može se reći da je Rusija upisala po poen u svojoj defanzivnoj konfrontaciji protiv SAD. No, to i dalje ne znači da je osigurala za sebe povoljno konačno političko rešenje ovih kriza – SAD, uostalom, ne bi ni dozvolile svojim pulenima u Kijevu da potpišu primirje, niti bi intervenisale protiv Asadovih džihadističkih protivnika, da se ne pouzdaju u neke „kečeve u rukavu“ koji bi mogli da im donesu konačan uspeh.
Naime, pripajanje Krima i opstanak Novorusije su i dalje daleko ispod onoga što je politički cilj Moskve u Ukrajini – neutralna („finlandizovana“) Ukrajina, a ako se to ispostavi kao nemoguće, onda barem neutralnost ili povezanost sa Rusijom ukrajinske teritorije istočno od Dnjepra. Teritorija koju drže pobunjenici u Novorusiji trenutno obuhvata samo uže okruženje Donjecka i Luganska; čak i ako bi se protegla na ove dve oblasti u celini, izvan Novorusije ostalo bi šest većinski ruskojezičnih oblasti. No, sve i da se Ukrajina podeli tako da svih osam ruskojezičnih oblasti ostane uz Rusiju, pod kontrolom Kijeva ostali bi strateški značajni Černigov i Sumi, koji se nalaze na manjoj udaljenosti od Moskve od one koju mogu da dobace taktički projektili. Primirje i tampon zona koja se trenutno uspostavlja, osim što daju povećanu bezbednost pobunjenicima, ujedno ih i onemogućavaju da uvećaju teritoriju koju kontrolišu. Sva je prilika da će SAD nastojati da ometaju započeti mirovni proces, sa ciljem da maksimalno „gruzinizuju“ ostatak Ukrajine – tj. učine ga maksimalno antiruskim i nespremnim na kompromisno rešenje, u međuvremenu ga vojno i ekonomski pomažući, dok će Rusija pokušati da ucenjuje Kijev „zamrznutim sukobom“, u nadi da će ovaj vremenom shvatiti da je kompromis nužan.
Nešto slično može se reći i za Siriju. Daleko od toga da to što Amerikanci sada bombarduju džihadiste znači da će Asad povratiti kontrolu nad čitavom Sirijom. Kurdske teritorije svakako neće dobiti – naposletku, pomaganje stvaranja nezavisnog Kurdistana i jeste jedan od skrivenih motiva američke intervencije, gde bi nova država u računici Vašingtona trebalo da preseče „šiitski polumesec“ preko koga Iran vrši uticaj na Levantu, ali i posluži za destabilizaciju Turske ukoliko se ova isuviše osamostali. Asad će svakako ostati izolovan, iako će verovatno uspeti da dodatno učvrsti kontrolu nad teritorijom koju trenutno drže njegove snage, a možda i napredovati. Ipak, za očekivati je da SAD nakon što završe sa džihadistima povećaju pomoć „umerenim“ antiasadovskim snagama. Ne treba zaboraviti da krajnji cilj bliskoistočne ofanzive Vašingtona nije Sirija, već Iran, a tu su moguća iznenađenja u razvoju situacije i mimo Sirije. U ovom trenutku je teško odgovoriti na pitanje šta bi bilo pogubnije za Rusiju – da Amerikancima uspe promena režima u Teheranu, ili da se oni nagode s ovim režimom.
U svakom slučaju, SAD od svog hegemonističkog poduhvata neće skoro odustati, kao što ni Rusija neće prestati da se odupire istom. Obe strane imaju osnova da novu fazu sukoba u Ukrajini i Siriji posmatraju sa optimizmom. Složenost lokalnog konteksta obeju kriza u uslovima neslaganja Rusije i SAD kao ključnih spoljnih aktera isključuje skori dolazak do konačnog rešenja. Očekuje nas, dakle, nastavak bespoštedne borbe, koja će poprimiti oblik „rata iznurivanja“, uz upotrebu vojnih, ekonomskih i propagandnih sredstava, zavisno od toga kad i gde je koje od ovih sredstava prikladnije. To što se ove dve krize odskora paralelno odvijaju, znači samo da će napredak koji jedna strana ostvari u jednoj od njih automatski imati za posledicu veće zalaganje druge da joj „vrati“ u onoj drugoj krizi. SAD svoje očekivanje konačne pobede zasnivaju na verovanju u to da je istorija na njihovoj strani, te da će to pre ili kasnije shvatiti i stanovništvo Rusije i izabrati režim koji će Rusiju pretvoriti u „normalnu“ – što će reći Vašingtonu lojalnu državu. Rusija se, pak, uzda u strateško prenaprezanje SAD, koje bi u nekom trenutku trebalo da shvate da ne mogu da osvoje svet i da moraju da prihvate kompromis sa drugim ključnim akterima, gde Rusija svakako ubraja i sebe. Lično mislim da će američki hegemonistički projekat morati da doživi poraz, iz prostog razloga što je svet isuviše složen da bi se njime upravljalo iz jednog centra i na osnovu „univerzalnih“ vrednosti. Sa druge strane, Rusija će uvek imati ulogu jednog od ključnih aktera u upravljanju svetskim poretkom, iako to ne znači da joj ne prete nova „vremena smutnje“ i revolucije, kakve je iskusila u prošlosti. Što se tiče sirijske i ukrajinske krize, rešenje će neminovno u budućnosti morati da se dogodi u sklopu opšteg dogovora velikih sila o pravednijoj teritorijalnoj podeli sveta (koja ne mora nužno da znači nestanak Sirije i Ukrajine kao država, ali je takav rasplet vrlo verovatan), a pravednost u pravom smislu te reči podrazumeva da velike sile i na sebe primene kriterijume koje nameću drugima.
Na kraju, par reči i o Srbiji. Srbija se trenutno drži vojne neutralnosti, koja može, ali ne mora nužno da znači i neutralan stav prema svakom međunarodnom pitanju. Takav neutralan stav ponekad je neophodno zauzeti, kao u slučaju ukrajinske krize, preko koje se rusko-američka podela isuviše oštro prelama da bi Srbija mogla da podrži jednu stranu, a da ne izazove otvoreno neprijateljstvo druge. Do skora se neutralan stav Srbije nije dovodio pitanje, ali se bojim se da u poslednje vreme dolazi do odstupanja u pravcu blago prozapadnog stava. Npr. niko nije „tukao po ušima“ naše zvaničnike da nakon prozivki ambasadora Kirbija ponavljaju kako priznaju teritorijalni integritet Ukrajine sa Krimom. Bilo je dovoljno da podrže njen teritorijalni integritet bez preciziranja da li je s Krimom, ili bez njega, jer ovako dolaze u situaciju da ih Rusija sutra pita podržavaju li njen integritet. Takođe, od naših zvaničnika još uvek nisam čuo ključni argument zašto ne treba uvesti sankcije Rusiji. Sankcije se uvode nekome ko je kriv u određenom sukobu, a u ukrajinskom toga nema – postoje dve strane koje se tuku, i gde svaka sledi svoj interes. Ne bi bilo na odmet da Srbija kaže: ne uvodimo sankcije Rusiji, jer nije kriva. To i dalje ne znači da se mi svrstavamo na stranu Rusije – ostajemo neutralni u odnosu na strane u sukobu – ali ne zatvaramo oči pred istinitim tumačenjem događaja u ukrajinskoj krizi. Izbegavajući upotrebu ovog argumenta, pak, bojim se da se svrstavamo na stranu Zapada i kažemo ovako nešto: ok, Rusija je kriva, ona je agresor u Ukrajini, ali mi ne možemo da joj uvedemo sankcije jer nam treba njena ekonomska i politička podrška.
U Siriji već nije neophodno da Srbija zauzme po svim pitanjima potpuno neutralan stav, jer rusko-američki sukob tamo nije toliko oštar. Međutim, kad se već želi dati podrška nekome, onda treba poći od nacionalnog interesa Srbije i utvrditi gde se on nalazi u Siriji. Nažalost, naša elita je i ovde pokazala nesposobnost da prepozna nacionalni interes, i sva je prilika da na njeno opredeljivanje utiče neki spoljni činilac – konkretno, ponašanje SAD. Dok je Vašington satanizovao Asada i pretio intervencijom protiv Sirije, Srbija je u Generalnoj skupštini UN glasala za rezolucije koje su Asada osuđivale, potpuno ignorišući činjenicu da se protiv njega bore džihadisti koji čine stravične zločine nad civilnim stanovništvom. A sad kad SAD bombarduju te džihadiste, naše vlasti su se odjednom setile da su zapravo oni ti koje treba osuditi, pa premijer Vučić čak objašnjava javnosti kako se jednostavno moraju osuditi psihopate koji odsecaju glave; a gde je bio pre dve godine, kada su internetom uveliko kružili snimci odsecanja glava u Siriji? Malo više nacionalnog interesa, a manje povođenja za spoljnim uticajima (pogotovo uticajima onih koji rade protiv naših interesa), recept je za bolje postavljanje Srbije prema sirijskoj, ukrajinskoj i svakoj drugoj krizi u budućnosti.
Vladimir Trapara
I trenutak izbijanja svake od kriza, i njihova predistorija, pokazuju zapanjujuće sličnosti u pogledu lokalnog i globalnog konteksta. Obe države su nastale kao „veštačke“, uz odlučujuću ulogu spoljnih aktera, a ne zahvaljujući autohtonoj državotvornoj ideji, bilo da je ona nacionalna (shvaćena u etno-nacionalnom, ili građansko-nacionalnom vidu, svejedno), ili višenacionalna (imperijalna). U stvaranju Sirije odlučujući spoljni akteri bile su sile pobednice u Prvom svetskom ratu, koje su prema Sajks-Pikoovom sporazumu podelile bliskoistočne teritorije poraženog Osmanlijskog carstva. Teritorija današnje Sirije poverena je na „čuvanje“ Francuskoj, da bi posle Drugog svetskog rata dobila i punu nezavisnost. U međuvremenu se suočila i s jednom promenom granice – oblast Aleksandrete, većinski nastanjena sirijskim Alavitima, pripala je Turskoj. Jedno vreme Sirija je bila deo Ujedinjene Arapske Republike, da bi sa propašću pokušaja stvaranja panarapske države obnovila nezavisnost. Ukrajina je, pak, stvorena zahvaljujući volji Rusije da se odrekne tog dela svoje vekovne teritorije, i to u dva vrlo analogna istorijska trenutka. Prvu privremenu nezavisnost, a zatim status federalne jedinice, Ukrajina dobija nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, kada je ovom velikom zemljom zavladala sa Zapada uvezena ideologija socijalizma. Drugi put Ukrajina postaje nezavisna (i ostaje to do danas) 1991. godine, nakon što je u Rusiji zavladala – takođe sa Zapada uvezena – ideologija liberalizma. U međuvremenu su ukrajinske granice menjane u više navrata, a za njihov izgled uoči izbijanja najnovije krize zaslužni su pripajanje zapadnih oblasti Galicije, Volinja, Severne Bukovine i Rutenije (Zakarpatja) u Drugom svetskom ratu, a zatim Krima deceniju kasnije.
„Veštačko“ formiranje i povlačenje granica Sirije i Ukrajine ostavilo je kao posledicu izostanak formiranja jedinstvenog nacionalnog identiteta u obe države, što će postati osnovni lokalni uzrok tekućih kriza u njima. Naime, iako su obe krize na površini izbile kao bunt većine naroda protiv korumpiranih i autoritarnih vlasti (u Siriji kao deo „Arapskog proleća“, a u Ukrajini kao ponavljanje „Narandžaste revolucije“), u osnovi i jedne i druge je borba grupacija sukobljenih identiteta za vlast – bilo na nivou države kao celine, ili makar na delu teritorije koji dotična grupacija većinski nastanjuje. U Siriji su se 2011. pobunili većinski suniti, u želji da zbace sa vlasti manjinske šiite – Alavite, koji tu vlast decenijama vrše preko klana Asad. U Ukrajini je 2013. stanovništvo severozapadne polovine zemlje, kome je više stalo do posebnog (prozapadnog i antiruski zasnovanog) ukrajinskog identiteta, ustalo protiv predsednika Janukoviča, koji se oslanjao na podršku jugoistočnih Ukrajinaca – bližih ruskom identitetu. U oba slučaja je sukob grupacija različitih identiteta prerastao u građanski rat i faktičku podelu zemlje.
Osnovni globalni uzrok izbijanja kriza u obe zemlje jeste pogoršanje odnosa Sjedinjenih Država i Rusije počev od 2011. godine. Iscrpevši mogućnosti „resetovanja“ odnosa sa Moskvom, Vašington na čelu sa Obaminom administracijom rešio je da pojača svoju geopolitičku ofanzivu protiv Rusije, sa ciljem da ovu zemlju liši statusa nezavisne velike sile i nametne joj svoju hegemoniju. Deo te ofanzive jeste „čišćenje otpadničkih režima“ na širem Bliskom istoku, kako bi se ovaj region u potpunosti našao pod kontrolom SAD i ruski uticaj iz njega potpuno istisnuo, a zatim poslužio kao odskočna daska za dalje napredovanje ka Zakavkazju i Srednjoj Aziji. Nakon obaranja režima u Avganistanu, Iraku, i Libiji, na meti SAD se našao Asadov režim u Siriji, čiji pad Rusi nisu bili spremni da dozvole, jer bi tako izgubili svoje poslednje tradicionalno uporište u regionu i omogućili Amerikancima da dođu na korak od ostvarenja potpune hegemonije na Bliskom istoku. Nakon neuspeha u Siriji, SAD se odlučuju da pokušaj nastavak frontalne ofanzive u Istočnoj Evropi (prekinute Rusko-gruzijskim ratom 2008), obaranjem Janukovičevog proruskog režima u Ukrajini, nakon čega nailaze na još žešće suprotstavljanje Rusije.
Osim sličnosti, postoje i upadljive razlike između sirijske i ukrajinske krize. Najpre, ova druga počinje tek dve i po godine nakon prve. Zatim, u Siriji nije uspelo svrgavanje režima – Asad se, zahvaljujući prihvatanju rusko-američkog dogovora o sirijskom hemijskom naoružanju u septembru 2013. održao na vlasti, da bi se zatim i na njoj učvrstio, čemu je u izvesnoj meri pripomoglo izbijanje ukrajinske krize i skretanje pažnje spoljnih aktera sa zbivanja u Siriji. U Ukrajini svrgavanje Janukoviča jeste uspelo u februaru 2014, kada je opozicija prekršila sporazum koji je uz posredovanje zapadnih zemalja sklopila s njim. Uloge su se u nastavku ukrajinske krize promenile – pređašnji pobunjenici postali su vlast, a pobunu je diglo prorusko stanovništvo na istoku zemlje. Dalje, mentalitet ljudi u Siriji i Ukrajini je očigledno različit, što pokazuje mnogo veća spremnost ovih prvih da u kontinuitetu međusobno ratuju, uz mnogo veće žrtve – dok je u Ukrajini uspostavljeno primirje, u Siriji je sukob čak proširen američkom intervencijom. Dok je u Ukrajini manje-više jasno ko protiv koga ratuje (iako to ne znači da ne postoje različite struje unutar svake od strana), podela na sukobljene strane je u Siriji složenija, budući da među pobunjenicima postoje veoma različite i međusobno sukobljene grupacije – to su pre svega Kurdi (i sami međusobno nejedinstveni), „umereni“ sunitski pobunjenici, i džihadisti. Konačno, i širi kontekst je u sirijskom slučaju donekle složeniji, jer je veća uloga regionalnih sila (iako ona postoji i u Ukrajini, kada je reč o Nemačkoj/EU i pojedinim istočnoevropskim državama), pre svega Irana, koji bi nakon eventualnog Asadovog pada bio sledeći „otpadnički“ režim na redu za američko „čišćenje“.
Novo u ukrajinskoj krizi nakon postignutog primirja je to što je proruskim pobunjenicima u Donjecku i Lugansku priznat legitimitet kao zaraćenoj strani i što su time dobili priliku da sa Kijevom pregovaraju o političkom rešenju. Pre samo mesec i nešto dana to nije bilo moguće, jer se Kijev posle obaranja malezijskog aviona nalazio u vojnoj ofanzivi koja je u jednom trenutku zapretila da potpuno porazi pobunjenike. Zahvaljujući kontraofanzivi koja je usledila (da li uz povećanu podršku Rusije, ili bez nje, svejedno je), pobunjenici su se izborili za to da Kijev, koji ih je do juče smatrao teroristima, sedne s njima za pregovarački sto i sklapanjem primirja im prizna faktičku kontrolu nad zaposednutim teritorijama. Novo u sirijskoj krizi jeste to što Sjedinjene Države, koje su pre ravno godinu dana bile na pragu vojne intervencije protiv Asada, sada intervenišu protiv njegovih protivnika džihadista, čime mu faktički pomažu da zadrži i možda ojača svoje pozicije u nastavku građanskog rata. U oba slučaja, dakle – jačanjem Asada u Siriji i opstankom pobunjenika u Ukrajini – može se reći da je Rusija upisala po poen u svojoj defanzivnoj konfrontaciji protiv SAD. No, to i dalje ne znači da je osigurala za sebe povoljno konačno političko rešenje ovih kriza – SAD, uostalom, ne bi ni dozvolile svojim pulenima u Kijevu da potpišu primirje, niti bi intervenisale protiv Asadovih džihadističkih protivnika, da se ne pouzdaju u neke „kečeve u rukavu“ koji bi mogli da im donesu konačan uspeh.
Naime, pripajanje Krima i opstanak Novorusije su i dalje daleko ispod onoga što je politički cilj Moskve u Ukrajini – neutralna („finlandizovana“) Ukrajina, a ako se to ispostavi kao nemoguće, onda barem neutralnost ili povezanost sa Rusijom ukrajinske teritorije istočno od Dnjepra. Teritorija koju drže pobunjenici u Novorusiji trenutno obuhvata samo uže okruženje Donjecka i Luganska; čak i ako bi se protegla na ove dve oblasti u celini, izvan Novorusije ostalo bi šest većinski ruskojezičnih oblasti. No, sve i da se Ukrajina podeli tako da svih osam ruskojezičnih oblasti ostane uz Rusiju, pod kontrolom Kijeva ostali bi strateški značajni Černigov i Sumi, koji se nalaze na manjoj udaljenosti od Moskve od one koju mogu da dobace taktički projektili. Primirje i tampon zona koja se trenutno uspostavlja, osim što daju povećanu bezbednost pobunjenicima, ujedno ih i onemogućavaju da uvećaju teritoriju koju kontrolišu. Sva je prilika da će SAD nastojati da ometaju započeti mirovni proces, sa ciljem da maksimalno „gruzinizuju“ ostatak Ukrajine – tj. učine ga maksimalno antiruskim i nespremnim na kompromisno rešenje, u međuvremenu ga vojno i ekonomski pomažući, dok će Rusija pokušati da ucenjuje Kijev „zamrznutim sukobom“, u nadi da će ovaj vremenom shvatiti da je kompromis nužan.
Nešto slično može se reći i za Siriju. Daleko od toga da to što Amerikanci sada bombarduju džihadiste znači da će Asad povratiti kontrolu nad čitavom Sirijom. Kurdske teritorije svakako neće dobiti – naposletku, pomaganje stvaranja nezavisnog Kurdistana i jeste jedan od skrivenih motiva američke intervencije, gde bi nova država u računici Vašingtona trebalo da preseče „šiitski polumesec“ preko koga Iran vrši uticaj na Levantu, ali i posluži za destabilizaciju Turske ukoliko se ova isuviše osamostali. Asad će svakako ostati izolovan, iako će verovatno uspeti da dodatno učvrsti kontrolu nad teritorijom koju trenutno drže njegove snage, a možda i napredovati. Ipak, za očekivati je da SAD nakon što završe sa džihadistima povećaju pomoć „umerenim“ antiasadovskim snagama. Ne treba zaboraviti da krajnji cilj bliskoistočne ofanzive Vašingtona nije Sirija, već Iran, a tu su moguća iznenađenja u razvoju situacije i mimo Sirije. U ovom trenutku je teško odgovoriti na pitanje šta bi bilo pogubnije za Rusiju – da Amerikancima uspe promena režima u Teheranu, ili da se oni nagode s ovim režimom.
U svakom slučaju, SAD od svog hegemonističkog poduhvata neće skoro odustati, kao što ni Rusija neće prestati da se odupire istom. Obe strane imaju osnova da novu fazu sukoba u Ukrajini i Siriji posmatraju sa optimizmom. Složenost lokalnog konteksta obeju kriza u uslovima neslaganja Rusije i SAD kao ključnih spoljnih aktera isključuje skori dolazak do konačnog rešenja. Očekuje nas, dakle, nastavak bespoštedne borbe, koja će poprimiti oblik „rata iznurivanja“, uz upotrebu vojnih, ekonomskih i propagandnih sredstava, zavisno od toga kad i gde je koje od ovih sredstava prikladnije. To što se ove dve krize odskora paralelno odvijaju, znači samo da će napredak koji jedna strana ostvari u jednoj od njih automatski imati za posledicu veće zalaganje druge da joj „vrati“ u onoj drugoj krizi. SAD svoje očekivanje konačne pobede zasnivaju na verovanju u to da je istorija na njihovoj strani, te da će to pre ili kasnije shvatiti i stanovništvo Rusije i izabrati režim koji će Rusiju pretvoriti u „normalnu“ – što će reći Vašingtonu lojalnu državu. Rusija se, pak, uzda u strateško prenaprezanje SAD, koje bi u nekom trenutku trebalo da shvate da ne mogu da osvoje svet i da moraju da prihvate kompromis sa drugim ključnim akterima, gde Rusija svakako ubraja i sebe. Lično mislim da će američki hegemonistički projekat morati da doživi poraz, iz prostog razloga što je svet isuviše složen da bi se njime upravljalo iz jednog centra i na osnovu „univerzalnih“ vrednosti. Sa druge strane, Rusija će uvek imati ulogu jednog od ključnih aktera u upravljanju svetskim poretkom, iako to ne znači da joj ne prete nova „vremena smutnje“ i revolucije, kakve je iskusila u prošlosti. Što se tiče sirijske i ukrajinske krize, rešenje će neminovno u budućnosti morati da se dogodi u sklopu opšteg dogovora velikih sila o pravednijoj teritorijalnoj podeli sveta (koja ne mora nužno da znači nestanak Sirije i Ukrajine kao država, ali je takav rasplet vrlo verovatan), a pravednost u pravom smislu te reči podrazumeva da velike sile i na sebe primene kriterijume koje nameću drugima.
Na kraju, par reči i o Srbiji. Srbija se trenutno drži vojne neutralnosti, koja može, ali ne mora nužno da znači i neutralan stav prema svakom međunarodnom pitanju. Takav neutralan stav ponekad je neophodno zauzeti, kao u slučaju ukrajinske krize, preko koje se rusko-američka podela isuviše oštro prelama da bi Srbija mogla da podrži jednu stranu, a da ne izazove otvoreno neprijateljstvo druge. Do skora se neutralan stav Srbije nije dovodio pitanje, ali se bojim se da u poslednje vreme dolazi do odstupanja u pravcu blago prozapadnog stava. Npr. niko nije „tukao po ušima“ naše zvaničnike da nakon prozivki ambasadora Kirbija ponavljaju kako priznaju teritorijalni integritet Ukrajine sa Krimom. Bilo je dovoljno da podrže njen teritorijalni integritet bez preciziranja da li je s Krimom, ili bez njega, jer ovako dolaze u situaciju da ih Rusija sutra pita podržavaju li njen integritet. Takođe, od naših zvaničnika još uvek nisam čuo ključni argument zašto ne treba uvesti sankcije Rusiji. Sankcije se uvode nekome ko je kriv u određenom sukobu, a u ukrajinskom toga nema – postoje dve strane koje se tuku, i gde svaka sledi svoj interes. Ne bi bilo na odmet da Srbija kaže: ne uvodimo sankcije Rusiji, jer nije kriva. To i dalje ne znači da se mi svrstavamo na stranu Rusije – ostajemo neutralni u odnosu na strane u sukobu – ali ne zatvaramo oči pred istinitim tumačenjem događaja u ukrajinskoj krizi. Izbegavajući upotrebu ovog argumenta, pak, bojim se da se svrstavamo na stranu Zapada i kažemo ovako nešto: ok, Rusija je kriva, ona je agresor u Ukrajini, ali mi ne možemo da joj uvedemo sankcije jer nam treba njena ekonomska i politička podrška.
U Siriji već nije neophodno da Srbija zauzme po svim pitanjima potpuno neutralan stav, jer rusko-američki sukob tamo nije toliko oštar. Međutim, kad se već želi dati podrška nekome, onda treba poći od nacionalnog interesa Srbije i utvrditi gde se on nalazi u Siriji. Nažalost, naša elita je i ovde pokazala nesposobnost da prepozna nacionalni interes, i sva je prilika da na njeno opredeljivanje utiče neki spoljni činilac – konkretno, ponašanje SAD. Dok je Vašington satanizovao Asada i pretio intervencijom protiv Sirije, Srbija je u Generalnoj skupštini UN glasala za rezolucije koje su Asada osuđivale, potpuno ignorišući činjenicu da se protiv njega bore džihadisti koji čine stravične zločine nad civilnim stanovništvom. A sad kad SAD bombarduju te džihadiste, naše vlasti su se odjednom setile da su zapravo oni ti koje treba osuditi, pa premijer Vučić čak objašnjava javnosti kako se jednostavno moraju osuditi psihopate koji odsecaju glave; a gde je bio pre dve godine, kada su internetom uveliko kružili snimci odsecanja glava u Siriji? Malo više nacionalnog interesa, a manje povođenja za spoljnim uticajima (pogotovo uticajima onih koji rade protiv naših interesa), recept je za bolje postavljanje Srbije prema sirijskoj, ukrajinskoj i svakoj drugoj krizi u budućnosti.
Vladimir Trapara
RSS Feed
