Donald Tramp je samo dva i po meseca nakon stupanja na dužnost predsednika SAD izveo neposredan vojni napad na jednu suverenu zemlju. Uradio je ono što je tri i po godine ranije u sličnoj situaciji njegov prethodnik Barak Obama pretio da će da uradi, ali se nije usudio. Setio sam se šta sam tada napisao o mogućnosti da Obama ispuni svoju pretnju. Rekao sam da bi napad koji je najavio - ograničenog karaktera, kao retalijacija za navodnu upotrebu hemijskog oružja od strane sirijske vojske i sprečavanje da se on ponovi - bio besmislen. Jer, potpuno nevezano za to je li se taj napad stvarno odigrao ili je insceniran/počinjen od strane nekog drugog, on bi bio samo izgovor za vojnu akciju čiji bi cilj bio ono što je cilj SAD u Siriji u globalu - svrgavanje Asadovog režima i instaliranje proameričke vlasti u Damasku koja bi izvela Siriju iz ruske sfere uticaja. A to se ograničenom vojnom akcijom nije moglo postići, naprotiv - moglo bi čak da bude kontraproduktivno. Moj zaključak je, dakle, bio da su postojale dve mogućnosti: ili Obama planira da se upusti u totalnu vojnu akciju protiv Sirije, ili blefira. Odmah sam upozorio na poteškoće izvođenja totalne vojne akcije, a glavna se ticala činjenice da nisam verovao da će Rusi, iako su u to vreme u Siriji imali tek jednu poluoperativnu bazu, to dozvoliti. Kasniji događaji pokazali su da sam bio u pravu. Putin je izašao u javnost sa upozorenjem da će Rusija u slučaju američke intervencije pomoći Siriju, kao što joj sve vreme i pomaže. Mi ne znamo o čemu su on i Obama tada u Sankt Peterburgu razgovarali u četiri oka, ali je s obzirom na ono što je usledilo vrlo verovatno da su se tada dogovorili o rešenju krize - odustajanju SAD od intervencije pod uslovom da Sirija preda svoje hemijsko oružje UN. Ispostavilo se, dakle, da je Obama blefirao, i kao rezultat tog blefa postigao da se njegov protivnik odrekne oružja za masovno uništenje, što bi dugoročno moglo da je učini ranjivijom u odnosu na američku intervenciju koja bi nekad u budućnosti mogla da usledi. Rusi su međutim dobili mnogo opipljiviji dobitak, i to ne dugoročno, već odmah - Asad je za izvesno vreme ostavljen na miru i u periodu koji je sledio uspeo da preokrene situaciju na bojnom polju u svoju korist. To je učvrstilo pozicije Rusije u Siriji, a ona će otvaranjem nove baze i otpočinjanjem pune vojne intervencije na strani Asada u septembru 2015. pokazati da definitivno smatra Siriju delom svoje sfere uticaja i da se Putin nije nimalo šalio kada je rekao da će joj Rusija vojno pomoći.
Ruska intervencija dala je rezultata i dovela do preispitivanja američke politike prema Siriji u skladu sa novom realnošću na terenu već do kraja mandata Obamine administracije, a činilo se još i više od dolaska Trampa na mesto predsednika. Pre nekoliko dana zvaničnici SAD su nedvosmisleno objavili da politika promene režima u Siriji više nije na snazi, jer je prioritet borba protiv Islamske države. I evo, već su napravili zaokret od 180 stepeni - ne samo da su ponovo počeli da konstatuju da Asad mora da ode, već su i vojno intervenisali protiv njega. I to u situaciji preslikanoj u odnosu na onu od leta 2013 - kao odgovor na navodni hemijski napad, i to pre bilo kakve istrage i traženja dokaza ko ga je i kako počinio. Kao analitičar, pošteno je da priznam da, ako sam 2013. onako dobro prozreo Obamin blef, sada ni u snu nisam očekivao da će da se dogodi ovo što se dogodilo jutros. Ono što je još tragičnije jeste da je ovo samo jedan u nizu nepredviđenih događaja koji su se odigrali u poslednja dva meseca, a koji se odvijaju mimo mojih predviđanja iznetih kada je Tramp u novembru dobio izbore - da, uprkos svim ograničenjima koja bi se pred njega mogli postaviti, nesumnjivo sledi novi pokušaj rusko-američkog približavanja nakon što on u januaru bude preuzeo vlast. Ispostavilo se da za ova dva i po meseca očekivani pokušaj ne samo da nije počeo, već se nakon jutrošnjeg događaja postavlja logično pitanje: da li je rusko-američkom približavanju u potpunosti odzvonilo? Nakon priznanja greške, ostaje da pokušam da izvadim kestenje iz vatre i ponudim zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje.
Da analiziramo najpre sam slučaj američkog napada na Siriju. Ovoga puta neću kao 2013. zanemariti pitanje da li je do hemijskog napada zaista došlo, jer ga iz dva razloga smatram bitnim. Prvo, dok je onda figurirala mogućnost da se napad dogodio od strane pobunjenika, sada nema sumnje da je nervni gas oslobođen dejstvom sirijske vojske, u najmanju ruku kao kolateralna šteta njihovog napada na skladište municije pobunjenika - što je verzija koju iznose i Sirija i Rusija. Drugo, sada predsednik SAD nije Obama, za koga je bilo nedvosmisleno jasno šta mu je cilj u Siriji, već Tramp, kod koga je to pitanje u najmanju ruku sporno. Zašto je bitna prva stvar? Pa zato što, ako je jasno da je sirijska vojska na ovaj ili onaj način odgovorna za stradanje civila dejstvom hemijskog naoružanja, može osnovano da se posumnja da je Rusija dozvolila Amerikancima da ovim simboličnim napadom na avio bazu u Homsu „kazne“ Asada. Kako inače objasniti ovakav sled događaja. Najpre Dimitrij Peskov juče izađe pred medije i kaže da „podrška Rusije Siriji nije bezuslovna“. Zatim se dogodi opsežan napad krstarećim raketama na vrlo značajnu bazu sirijske vojske u kojoj je bilo i ruskih savetnika. Amerikanci kažu da su Ruse upozorili o napadu da bi koliko je moguće izbegli ljudske žrtve, što Rusi ne demantuju, a minimalne žrtve (među kojima nema Rusa), pa i šteta naneta tehnici u odnosu na broj ispaljenih raketa pokazuju da su neke mere kao odgovor na upozorenje zaista i preduzete. Rusija ne mrdne prstom da eventualno pokuša da obori neku od američkih raketa, a itekako ima čime. I konačno, jutro Sergej Lavrov izađe pred medije, osudi napad kao kršenje međunarodnog prava, kaže da on nanosi dodatnu štetu već lošim rusko-američkim odnosima, ali i da se nada da neće biti „nepovratnih posledica“ po te odnose. Vratićemo se na ovo, samo da razmotrimo drugu razliku u odnosu na 2013.
Tramp se 2013. kada je Obama pretio Siriji intervencijom nije slagao s tim i tvrdio je da bi takva akcija morala da bude odobrena u Senatu, da bi sada on i njegovi zvaničnici kritikovali Obamu što nije dejstvovao i, kako smo videli, sami dejstvovali bez odobrenja Senata. Videli smo da Obama nije mogao da dejstvuje, jer ograničeni napad ne bi imao smisla, a neki širi, sa ciljem svrgavanja Asada, Rusija ne bi dozvolila. Tramp međutim nije započeo svoj mandat idejom da svrgne Asada. On je čak i sada, nakon incidenta sa hemijskim naoružanjem, izbegao direktan odgovor na pitanje novinara da li smatra da Asad mora da ode - kao što je rečeno, tu mogućnost su pominjali samo pojedini njegovi saradnici. Stoga se može opravdano tvrditi da bi i ograničen napad kao retalijacija za navodnu upotrebu hemijskog oružja za Trampa mogao da ima smisla, pre svega kao poruka domaćem i svetskom javnom mnjenju da će Amerika i na čelu sa njim biti verna svojim proklamovanim vrednostima kad je neophodno, nevezano za to što je na inauguraciji rekao da SAD neće biti sklone intervencionizmu. Njegov emotivni govor, u kome je kao opravdanje za napad nekoliko puta pomenuo Boga i „prelepe bebe“ stradale od hemijskog oružja, upravo je usmeren na javno mnjenje. No, za razliku od 2013. Rusija je sada vojno daleko prisutnija u Siriji, što znači da ovoga puta može da odvrati čak i ograničen napad, ili odlučno reaguje na njega ako se desi. Da li to znači da je Tramp glup ili lud što se upustio u rizik ovakve avanture, koji može da znači i direktan sukob sa Rusima? Ili je zapravo obrnuto - možda Tramp zna nešto što mi ne znamo?
Mislim da je u pitanju upravo ovo drugo i da je sumnja da je Tramp odlično znao da Rusija neće reagovati krajnje osnovana. Zapravo, moglo bi se reći da i Rusi i Tramp ovim napadom dobijaju. Tramp se u situaciji kada protivnici na sve načine pokušavaju da diskredituju njega i njegove saradnike, a pre svega tako što ih optužuju za veze sa Rusijom, pokazuje kao odlučniji od Obame u zaštiti američkih vrednosti i interesa na međunarodnom planu, i to baš protiv neprijatelja koga podržava Rusija. Sa druge strane, Rusi postižu nekoliko stvari. Šalju poruku Asadu, ali ne samo njemu, već i njegovom regionalnom zaštitniku Iranu, koliko su zapravo zavisni od nje, i koliko bi bili ranjivi u odnosu na Ameriku ukoliko bi Rusija propustila da ih zaštiti. Više puta sam govorio, ponoviću i sada, da Rusija u Siriji ne brani Asada, već svoju sferu uticaja - Asad je u tome samo instrumentalan, jer trenutno nema boljeg. U isto vreme, Moskva i sama poentira kod domaćeg i svetskog javnog mnjenja, osuđujući američku „agresiju“ (i usput „humanitarnu katastrofu“ u Mosulu), te dobija priliku da dodatno učvrsti svoje pozicije u Siriji otkazivanjem memoranduma sa SAD o podeli neba Sirije. Posle svega videće se da je i vuk sit i da su ovce na broju. Odgovorno predviđam, bez imalo straha da ću i ovoga puta promašiti, da Rusi neće dozvoliti novi američki napad na sirijsku vojsku, niti će Tramp takav napad hteti. No, da li ovo prećutno razumevanje Rusije i SAD u ovom slučaju daje nadu da je ipak moguće njihovo približavanje, koje bi počelo od Sirije? Bojim se da je odgovor negativan.
Tramp je već nakon preve dve-tri nedelje svog mandata „uhvaćen u mašinu“ tzv. „duboke države“ tj. onih delova američke elite koji se zalažu za očuvanje postojeće spoljne politike Sjedinjenih Država, usmerene na ostvarivanje svetske hegemonije i posledično neprijateljske prema Rusiji i svima onima koji hoće da ostanu suvereni. Jedan za drugim padali su njegovi saradnici koje je „duboka država“ smatrala „rusoljupcima“: Flin, Sešns, Benon. Ostali saradnici bitno su zaoštrili anti-rusku retoriku, kako i oni ne bi bili nove žrtve. Sama činjenica da je Tramp morao da odstupi od onoga što je govorio na inauguraciji i napadne Siriju ne čekajući da se išta vezano za navodni hemijski napad rasvetli, a da bi se opravdao pred javnošću da i on nije „rusoljubac“, govori nam o tome koliko je nemoćan u kandžama neokonzervativno-liberalnoimperijalističko-hegemonističko-rusofobične klike. Rusija mu je u tome sada pomogla, ali kao što vidimo učinila je to zato što ima i neke druge interese. Više mu neće pomagati, jer nema razloga da to čini ako je on nemoćan da joj isporuči ustupke koje očekuje. To će se najpre ogledati u Siriji, gde neće biti očekivane zajedničke borbe protiv Islamske države i rada na trajnom političkom rešenju. Lično smatram da su Islamskoj državi dani odbrojani, ali do toga će doći tako što će se Rusija i SAD sa svojim pulenima odvojeno boriti protiv nje, kao što su i do sada činili. Od političkog rešenja na duži rok nema ništa, jer Tramp tek sad ne sme da prihvati Asada kao deo rešenja, niti da se obaveže na bilo šta što bi značilo da Siriju definitivno prepušta ruskoj sferi uticaja. A Rusija sa svoje strane neće prihvatiti ništa manje od toga. U Ukrajini su šanse za sporazumevanje još i manje, i nije slučajno da su najžešće antiruske poruke nove administracije u poslednje vreme bile date baš povodom ukrajinskog pitanja. Konačno, ne vidim mogućnost da Tramp odustane od treće faze protivraketnog štita u Poljskoj, tako da nakon njegovog instaliranja (po planu sledeće godine) možemo da očekujemo još i veće zaoštravanje odnosa dveju sila.
Ljudski je pogrešiti, ali i priznati grešku. Kao analitičar, nisam smeo da dozvolim da „wishful thinking“ utiče na moju sposobnost naučnog predviđanja. Poverovao sam da Tramp može da nadjača „duboku državu“ i nametne promenu velike strategije u spoljnoj politici Vašingtona, ali se ispostavilo da on ni nema veliku strategiju. On izgleda ima strategiju samo da se zadrži u fotelji, kako ne bi poput Flina, Sešnsa ili Benona pre kraja mandata izleteo iz nje. Ustupci „dubokoj državi“ na planu spoljne politike su najmanje što može da učini. Pa još ako to i Rusiji odgovara da bi homogenizovala svoju političku scenu i učvrstila sferu uticaja - a jutrošnji događaj je pokazao da itekako odgovara - neće skoro biti približavanja Moskve i Vašingtona. Međutim, postoji svetlo na kraju tunela. Amerika će svoju politiku pre ili kasnije morati da promeni, jer u uslovima promene u odnosu snaga u svetu hegemonistička politika na duži rok nije održiva. Ispostavilo se da je bilo prerano tome se nadati za vreme Trampovog mandata, ali istorija će kad-tad doći po svoje.
Vladimir Trapara
Ruska intervencija dala je rezultata i dovela do preispitivanja američke politike prema Siriji u skladu sa novom realnošću na terenu već do kraja mandata Obamine administracije, a činilo se još i više od dolaska Trampa na mesto predsednika. Pre nekoliko dana zvaničnici SAD su nedvosmisleno objavili da politika promene režima u Siriji više nije na snazi, jer je prioritet borba protiv Islamske države. I evo, već su napravili zaokret od 180 stepeni - ne samo da su ponovo počeli da konstatuju da Asad mora da ode, već su i vojno intervenisali protiv njega. I to u situaciji preslikanoj u odnosu na onu od leta 2013 - kao odgovor na navodni hemijski napad, i to pre bilo kakve istrage i traženja dokaza ko ga je i kako počinio. Kao analitičar, pošteno je da priznam da, ako sam 2013. onako dobro prozreo Obamin blef, sada ni u snu nisam očekivao da će da se dogodi ovo što se dogodilo jutros. Ono što je još tragičnije jeste da je ovo samo jedan u nizu nepredviđenih događaja koji su se odigrali u poslednja dva meseca, a koji se odvijaju mimo mojih predviđanja iznetih kada je Tramp u novembru dobio izbore - da, uprkos svim ograničenjima koja bi se pred njega mogli postaviti, nesumnjivo sledi novi pokušaj rusko-američkog približavanja nakon što on u januaru bude preuzeo vlast. Ispostavilo se da za ova dva i po meseca očekivani pokušaj ne samo da nije počeo, već se nakon jutrošnjeg događaja postavlja logično pitanje: da li je rusko-američkom približavanju u potpunosti odzvonilo? Nakon priznanja greške, ostaje da pokušam da izvadim kestenje iz vatre i ponudim zadovoljavajući odgovor na ovo pitanje.
Da analiziramo najpre sam slučaj američkog napada na Siriju. Ovoga puta neću kao 2013. zanemariti pitanje da li je do hemijskog napada zaista došlo, jer ga iz dva razloga smatram bitnim. Prvo, dok je onda figurirala mogućnost da se napad dogodio od strane pobunjenika, sada nema sumnje da je nervni gas oslobođen dejstvom sirijske vojske, u najmanju ruku kao kolateralna šteta njihovog napada na skladište municije pobunjenika - što je verzija koju iznose i Sirija i Rusija. Drugo, sada predsednik SAD nije Obama, za koga je bilo nedvosmisleno jasno šta mu je cilj u Siriji, već Tramp, kod koga je to pitanje u najmanju ruku sporno. Zašto je bitna prva stvar? Pa zato što, ako je jasno da je sirijska vojska na ovaj ili onaj način odgovorna za stradanje civila dejstvom hemijskog naoružanja, može osnovano da se posumnja da je Rusija dozvolila Amerikancima da ovim simboličnim napadom na avio bazu u Homsu „kazne“ Asada. Kako inače objasniti ovakav sled događaja. Najpre Dimitrij Peskov juče izađe pred medije i kaže da „podrška Rusije Siriji nije bezuslovna“. Zatim se dogodi opsežan napad krstarećim raketama na vrlo značajnu bazu sirijske vojske u kojoj je bilo i ruskih savetnika. Amerikanci kažu da su Ruse upozorili o napadu da bi koliko je moguće izbegli ljudske žrtve, što Rusi ne demantuju, a minimalne žrtve (među kojima nema Rusa), pa i šteta naneta tehnici u odnosu na broj ispaljenih raketa pokazuju da su neke mere kao odgovor na upozorenje zaista i preduzete. Rusija ne mrdne prstom da eventualno pokuša da obori neku od američkih raketa, a itekako ima čime. I konačno, jutro Sergej Lavrov izađe pred medije, osudi napad kao kršenje međunarodnog prava, kaže da on nanosi dodatnu štetu već lošim rusko-američkim odnosima, ali i da se nada da neće biti „nepovratnih posledica“ po te odnose. Vratićemo se na ovo, samo da razmotrimo drugu razliku u odnosu na 2013.
Tramp se 2013. kada je Obama pretio Siriji intervencijom nije slagao s tim i tvrdio je da bi takva akcija morala da bude odobrena u Senatu, da bi sada on i njegovi zvaničnici kritikovali Obamu što nije dejstvovao i, kako smo videli, sami dejstvovali bez odobrenja Senata. Videli smo da Obama nije mogao da dejstvuje, jer ograničeni napad ne bi imao smisla, a neki širi, sa ciljem svrgavanja Asada, Rusija ne bi dozvolila. Tramp međutim nije započeo svoj mandat idejom da svrgne Asada. On je čak i sada, nakon incidenta sa hemijskim naoružanjem, izbegao direktan odgovor na pitanje novinara da li smatra da Asad mora da ode - kao što je rečeno, tu mogućnost su pominjali samo pojedini njegovi saradnici. Stoga se može opravdano tvrditi da bi i ograničen napad kao retalijacija za navodnu upotrebu hemijskog oružja za Trampa mogao da ima smisla, pre svega kao poruka domaćem i svetskom javnom mnjenju da će Amerika i na čelu sa njim biti verna svojim proklamovanim vrednostima kad je neophodno, nevezano za to što je na inauguraciji rekao da SAD neće biti sklone intervencionizmu. Njegov emotivni govor, u kome je kao opravdanje za napad nekoliko puta pomenuo Boga i „prelepe bebe“ stradale od hemijskog oružja, upravo je usmeren na javno mnjenje. No, za razliku od 2013. Rusija je sada vojno daleko prisutnija u Siriji, što znači da ovoga puta može da odvrati čak i ograničen napad, ili odlučno reaguje na njega ako se desi. Da li to znači da je Tramp glup ili lud što se upustio u rizik ovakve avanture, koji može da znači i direktan sukob sa Rusima? Ili je zapravo obrnuto - možda Tramp zna nešto što mi ne znamo?
Mislim da je u pitanju upravo ovo drugo i da je sumnja da je Tramp odlično znao da Rusija neće reagovati krajnje osnovana. Zapravo, moglo bi se reći da i Rusi i Tramp ovim napadom dobijaju. Tramp se u situaciji kada protivnici na sve načine pokušavaju da diskredituju njega i njegove saradnike, a pre svega tako što ih optužuju za veze sa Rusijom, pokazuje kao odlučniji od Obame u zaštiti američkih vrednosti i interesa na međunarodnom planu, i to baš protiv neprijatelja koga podržava Rusija. Sa druge strane, Rusi postižu nekoliko stvari. Šalju poruku Asadu, ali ne samo njemu, već i njegovom regionalnom zaštitniku Iranu, koliko su zapravo zavisni od nje, i koliko bi bili ranjivi u odnosu na Ameriku ukoliko bi Rusija propustila da ih zaštiti. Više puta sam govorio, ponoviću i sada, da Rusija u Siriji ne brani Asada, već svoju sferu uticaja - Asad je u tome samo instrumentalan, jer trenutno nema boljeg. U isto vreme, Moskva i sama poentira kod domaćeg i svetskog javnog mnjenja, osuđujući američku „agresiju“ (i usput „humanitarnu katastrofu“ u Mosulu), te dobija priliku da dodatno učvrsti svoje pozicije u Siriji otkazivanjem memoranduma sa SAD o podeli neba Sirije. Posle svega videće se da je i vuk sit i da su ovce na broju. Odgovorno predviđam, bez imalo straha da ću i ovoga puta promašiti, da Rusi neće dozvoliti novi američki napad na sirijsku vojsku, niti će Tramp takav napad hteti. No, da li ovo prećutno razumevanje Rusije i SAD u ovom slučaju daje nadu da je ipak moguće njihovo približavanje, koje bi počelo od Sirije? Bojim se da je odgovor negativan.
Tramp je već nakon preve dve-tri nedelje svog mandata „uhvaćen u mašinu“ tzv. „duboke države“ tj. onih delova američke elite koji se zalažu za očuvanje postojeće spoljne politike Sjedinjenih Država, usmerene na ostvarivanje svetske hegemonije i posledično neprijateljske prema Rusiji i svima onima koji hoće da ostanu suvereni. Jedan za drugim padali su njegovi saradnici koje je „duboka država“ smatrala „rusoljupcima“: Flin, Sešns, Benon. Ostali saradnici bitno su zaoštrili anti-rusku retoriku, kako i oni ne bi bili nove žrtve. Sama činjenica da je Tramp morao da odstupi od onoga što je govorio na inauguraciji i napadne Siriju ne čekajući da se išta vezano za navodni hemijski napad rasvetli, a da bi se opravdao pred javnošću da i on nije „rusoljubac“, govori nam o tome koliko je nemoćan u kandžama neokonzervativno-liberalnoimperijalističko-hegemonističko-rusofobične klike. Rusija mu je u tome sada pomogla, ali kao što vidimo učinila je to zato što ima i neke druge interese. Više mu neće pomagati, jer nema razloga da to čini ako je on nemoćan da joj isporuči ustupke koje očekuje. To će se najpre ogledati u Siriji, gde neće biti očekivane zajedničke borbe protiv Islamske države i rada na trajnom političkom rešenju. Lično smatram da su Islamskoj državi dani odbrojani, ali do toga će doći tako što će se Rusija i SAD sa svojim pulenima odvojeno boriti protiv nje, kao što su i do sada činili. Od političkog rešenja na duži rok nema ništa, jer Tramp tek sad ne sme da prihvati Asada kao deo rešenja, niti da se obaveže na bilo šta što bi značilo da Siriju definitivno prepušta ruskoj sferi uticaja. A Rusija sa svoje strane neće prihvatiti ništa manje od toga. U Ukrajini su šanse za sporazumevanje još i manje, i nije slučajno da su najžešće antiruske poruke nove administracije u poslednje vreme bile date baš povodom ukrajinskog pitanja. Konačno, ne vidim mogućnost da Tramp odustane od treće faze protivraketnog štita u Poljskoj, tako da nakon njegovog instaliranja (po planu sledeće godine) možemo da očekujemo još i veće zaoštravanje odnosa dveju sila.
Ljudski je pogrešiti, ali i priznati grešku. Kao analitičar, nisam smeo da dozvolim da „wishful thinking“ utiče na moju sposobnost naučnog predviđanja. Poverovao sam da Tramp može da nadjača „duboku državu“ i nametne promenu velike strategije u spoljnoj politici Vašingtona, ali se ispostavilo da on ni nema veliku strategiju. On izgleda ima strategiju samo da se zadrži u fotelji, kako ne bi poput Flina, Sešnsa ili Benona pre kraja mandata izleteo iz nje. Ustupci „dubokoj državi“ na planu spoljne politike su najmanje što može da učini. Pa još ako to i Rusiji odgovara da bi homogenizovala svoju političku scenu i učvrstila sferu uticaja - a jutrošnji događaj je pokazao da itekako odgovara - neće skoro biti približavanja Moskve i Vašingtona. Međutim, postoji svetlo na kraju tunela. Amerika će svoju politiku pre ili kasnije morati da promeni, jer u uslovima promene u odnosu snaga u svetu hegemonistička politika na duži rok nije održiva. Ispostavilo se da je bilo prerano tome se nadati za vreme Trampovog mandata, ali istorija će kad-tad doći po svoje.
Vladimir Trapara
RSS Feed
