Ako je suditi po medijskim i internet napisima o demonstracijama crnogorske opozicije poslednjih dana, kod naših jugozapadnih suseda se trenutno dešava nešto što nije viđeno još od „antibirokratske revolucije“. Na procenu realnih dometa ovih protesta vratiću se kasnije, a sad bih se najpre pozabavio pitanjima – kakvi motivi pokreću ljude da izađu na ulicu i traže smenu uz Lukašenka najdužeg vladaoca u Evropi, ali i čiji bi realni interesi mogli da stoje iza ovih dešavanja? Odgovori na ova dva pitanja objašnjavaju suštinu demonstracija u Crnoj Gori, uz čije saznanje ćemo lakše i do procene njihovih dometa.
 
Ono što najpre upada u oči u većini pokušaja analize crnogorskih protesta jeste njihovo poređenje sa nekim drugim sličnim dešavanjima – od beogradskih protesta 1996/7. i onog petooktobarskog, preko „obojenih revolucija“ na postsovjetskom prostoru, „Arapskog proleća“, pa sve do skorašnjih zbivanja u Ukrajini, ali i onih najsvežijih na Balkanu (Makedonija i Kosovo). Izbor sa kojim od ovih dešavanja će konkretni analitičar porediti podgorički narodni bunt najčešće zavisi od njegove procene suštine istog, ali i eventualne navijačke orijentacije za ili protiv njega, kao i prema dešavanjima s kojima se pravi poređenje. Zato je i bitno da ustanovimo suštinu, i to ako je moguće bez navijanja. Polazna tačka u tome biće sledeća – sva ova poređenja imaju minimum osnovanosti, jer sva pomenuta dešavanja imaju nešto zajedničko. To nešto je činjenica da ni u jednoj od navedenih zemalja koje su preživele narodne proteste do istih ne bi došlo da se nije stvorila kritična masa običnih ljudi nezadovoljnih određenim elementima postojećeg režima – bilo da se radi o određenom stepenu neslobode, percipirane nepravde, velikoj korupciji, ili lošem ekonomskom statusu velikog dela stanovništva, ili – po pravilu sve to zajedno. Znači, svuda je postojalo nekakvo nezadovoljstvo širokih narodnih masa, na koje aktuelne vlasti nisu imale adekvatan odgovor. To je bez ikakve sumnje slučaj i u Crnoj Gori, ekonomski relativno zaostaloj maloj zemlji Balkana, na čelu sa režimom ogrezlim u kriminalu i korupciji i nikad do kraja konsolidovanom demokratijom i vladavinom prava.
 
E sad, ni u jednom od pobrojanih slučajeva narodnih buntova, nezadovoljstvo narodnih masa korumpiranim vlastodršcima nije bilo jedini motiv, niti su se ove mase spontano digle na pobunu. Uvek bi ih na to pokretale različite elite specifičnih političkih interesa i ciljeva, često međusobno sukobljenih, ali u datom trenutku ujedinjenih oko jednog cilja – zbacivanja aktuelne vlasti. I uvek bi ti politički ciljevi elita stekli primat nad pomenutim najosnovnijim uzrocima nezadovoljstva masa, a međusobno sukobljavanje ovih elita oko toga čiji će ciljevi biti ostvareni dovelo bi do fenomena „revolucije koja jede svoju decu“ i izneveravanja ideala većine običnih ljudi o nekakvom boljem životu uz više demokratije i slobode, manje korupcije i slično. Takođe, uvek bi neke spoljne sile nastojale da iskoriste situaciju za svoje interese, ako ne i od početka dirigovale zbivanjima. Crna Gora nije izuzetak od ovoga.
 
Kažu da je politički cilj koji se iskristalisao kao najglasniji u paleti različitih interesa šarolike opozicione koalicije taj da se spreči da Crna Gora uđe u NATO bez referenduma. Ovaj cilj, koji je artikulisao pre svega prvak Nove srpske demokratije Andrija Mandić, sasvim prirodno se nametnuo kao jedna od ideja vodilja protesta, ako se zna da je sudeći po istraživanjima javnog mnjenja većina crnogorskog stanovništva protiv ulaska u NATO. Tu već nastupa podela na navijačke tabore. U Srbiji su protivnici članstva Crne Gore u NATO odmah skočili da pozdrave proteste, računajući da će oni udaljiti Crnu Goru od Zapada, a ponovo je približiti Srbiji i Rusiji. Pristalice članstva i Crne Gore i Srbije u NATO su, pak, odmah optužile Rusiju da stoji iza protesta, jer želi da obori vlast koja hoće u NATO i da umesto njih dovede svoje marionete. Ni jedni, ni drugi nisu u pravu.
 
Najpre da vidimo kako i zašto bi to Rusija stajala iza demonstracija crnogorske opozicije. Prvo, nije zabeležen slučaj da je od raspada Sovjetskog Saveza na ovamo Moskva negde izvela ili pomogla promenu režima. Čak ni kad je imala realnu priliku za to, kao u Gruziji 2008. ili Ukrajini prošle godine. Jedino je u Južnoj Osetiji uticala na smenu jednog predsednika, ali ta kavkaska de facto republika ionako manje-više funkcioniše kao deo Ruske Federacije, pa bi optužba na račun Moskve da se umešala u njene unutrašnje stvari bila ravna optužbi da se ista meša u unutrašnje stvari neke od svojih federalnih jedinica. Naprotiv, Rusija već dugi niz godina istupa protiv politike narušavanja nacionalnog suvereniteta, mešanja u unutrašnje stvari suverenih država i promene režima koju sprovode Sjedinjene Države. Povremeno se angažuje i da odbrani suverenitet neke države, tj. neki prijateljski režim, kao što to čini trenutno u Siriji. Da bi u Crnoj Gori promenila ovu politiku, Rusija bi bez sumnje morala da ima veoma jak motiv za to. Da li je sprečavanje da Crna Gora uđe u NATO takav motiv? Naravno da nije, i to je moj drugi argument protiv teze kako ruska ruka zapravo pokreće crnogorski Demokratski front. Ako znamo da se Moskva pomirila sa članstvom u NATO Estonije i Letonije, koje se nalaze u neposrednoj blizini St. Peterburga (a ne tako daleko vazdušnom linijom i od Moskve) i u kojima postoji brojna ruska manjina koja bi mogla da se upotrebi kao „peta kolona“ za rušenje tamošnjih režima, ako se zna da je u NATO bez žešćeg protivljenja Moskve već ušlo nekoliko značajnih balkanskih država, kako bi to, dođavola, Rusiji mogao da naškodi ulazak u zapadnu alijansu jedne malecne i strateški nebitne Crne Gore? Toliko da ona odstupi od svoje politike odbrane nepovredivosti nacionalnog suvereniteta kao načela i upusti se u brutalno rušenje preko ulice, po američkom modelu, jednog ipak koliko-toliko demokratski izabranog režima? Pristalice stava da Rusi stoje iza podgoričkih protesta se ne daju pokolebati, već kao glavni dokaz za svoju tezu navode saopštenja određenih ruskih organa i zvaničnika, u kojima se blagonaklono gleda na proteste, a osuđujuće na Đukanovićev režim. Znači, ako ja izrazim simpatije prema nekom protestu u bilo kom delu sveta, onda to automatski znači da ja stojim iza tog protesta? Baš jaka logika. Rusija, to je bar jasno, nema nijedan razlog da voli Đukanovića – i to ne toliko zbog NATO, koliko zbog toga što je počeo da uvodi restrikcije za ruski kapital, a onda i uveo sankcije Moskvi – ali nema osnova zaključak da ga ona i ruši sa vlasti.
 
No, ovo i dalje ne znači da u trenutna previranja u Crnoj Gori nisu upleteni i strani prsti. Ako smo videli da nisu ruski, čiji su onda? Ne verujem da je teško pogoditi. Ako bi trenutna zbivanja u perspektivi dovela do pada Đukanovića sa vlasti, on ne bi bio prvi, a verovatno ni poslednji klijent Sjedinjenih Država koga su ove pustile niz vodu onda kada bi ocenile da je „potrošen“, tj. da im je u toj i toj zemlji na vlasti potrebna „sveža krv“, neko ko bi kao i njegov prethodnik nastavio revnosno da radi za njihove interese, ali bi za razliku od njega imao i veću popularnost u narodu – koja bi trajala dok narod ne shvati da je i ovaj izneverio obećanja, a onda bi i on bio „potrošen“ i zamenjen, i tako u nedogled. Od Markosa do Mubaraka, od Ševarnadzea do Tadića, mnogi su ovo iskusili. Nipošto ne upirem prstom u Vašington da stoji iza crnogorskih protesta – rekoh već da narod i opozicija tamo imaju dovoljno svojih motiva za iste, i to motiva protivrečnih američkim interesima – ali da su najavom da bi Crna Gora mogla u NATO bez referenduma „bacile kosku“, jesu (kao što su je svojevremeno bacile Sadamu da napadne Kuvajt, Aliji da odbaci Kutiljerov plan, Sakašviliju da napadne Južnu Osetiju... a onda ih sve ostavile na cedilu), da imaju plan kako da upravljaju ishodima protesta i da će dati sve od sebe da ga sprovedu, stoji i to. Ovde dolazim do mesta gde ću se osvrnuti i na one prve „navijače“, koji u crnogorskim demonstracijama i potencijalnom rušenju Mila vide nešto veliko za Srbiju, da bih zatim napravio i procenu dometa ovih demonstracija.
 
Ako smo već identifikovali protivljenje ulasku Crne Gore u NATO bez referenduma kao jednu od ideja vodilja demonstracija, ali i razlog navijanja dobrog dela ovdašnje javnosti za demonstrante, hajde da vidimo šta bi uopšte bio motiv Đukanovićevog režima da uvede zemlju u NATO? Na to pitanje odgovor odavno znam i više puta dosad sam ga iznosio. Kako to često biva sa jednostavnim in medias res odgovorima, povremeno sam bivao neozbiljno shvaćen, kao na primer pre nekoliko meseci kad mi se Jakša Šćekić smejao nakon što sam mu rekao ono što ću reći za par rečenica. Potvrdu da sam u pravu dobio sam niotkoga drugog do od Andreja Nikolaidisa, čoveka bliskog Đukanovićevom režimu, koji je svojevremeno postao poznat u našoj javnosti po žaljenju što je bombaša koji je hteo da raznese salu u kojoj su se nalazili lideri Srbije i R. Srpske policija omela u njegovoj zločinačkoj nameri. U svom tekstu o navodnoj ruskoj ruci iza podgoričkih protesta, Nikolaidis je napisao sledeće: „Ulazak Crne Gore u NATO znači njen izlazak iz orbite Srbije i Rusije“. Dalje nisam morao da čitam. To što je Srbiju pomenuo pre Rusije pokazuje stvarni motiv crnogorskog režima da uđe u NATO, onaj koji sam pomenuo i Šćekiću: Crna Gora želi da uđe u NATO jer se oseća ugroženom od Srbije.
 
I to ne, da me ne bi neko pogrešno shvatio, čisto klasično vojno ugroženom, kao da oni veruju da će ih Srbija sutra napasti pa im treba NATO da ih brani, već pre svega identitetski ugroženom. Valja imati na umu da su Crnogorci veštačka nacija. Oni su nekad bili Srbi, štaviše verovatno najsrpskiji deo srpstva, ali sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti nisu postali deo jedinstvene srpske nacionalne države (kao što su npr. Bavarska i Hanover postali deo Nemačke, Lombardija i Sardinija deo Italije, Burgundija i Provansa deo Francuske...), već su najpre dugo bili posebna država teritorijalno odvojena od Srbije, a zatim se u okviru višenacionalne države Jugoslavije u koju se i Srbija dobrovoljno utopila naposletku našli u federalnoj jedinici takođe odvojenoj od Srbije. Ta federalna jedinica pre nekoliko godina postala je nezavisna država, a od tada traju napori crnogorskog režima da „izgradi naciju“ tako što će dokazati da su Crnogorci nešto drugo u odnosu na Srbe. Što jače antisrpstvo, to jače crnogorstvo – postalo je pravilo u formiranju posebnog crnogorskog identiteta u poslednjih desetak godina. Ulazak u NATO predstavljao bi ako ne završni, a ono jako bitan simbolični korak u tom pravcu – graditelji crnogorske nacije napokon bi svoju staru „dukljansku civilizaciju“ smestili tamo gde misle da pripada, u krug takođe visoko civilizovanih zapadnih država, u isto vreme je odvajući od „moravskih varvara“. Šta ako, međutim, obaranje Đukanovića uspe i Crna Gora ne uđe u NATO? Da li bi to značilo i kraj projekta izgradnje antisrpski zasnovane crnogorske nacije?
 
Moj odgovor je – ne, naprotiv. Jer je taj proces već jako daleko odmakao i postao ireverzibilan. Današnji Crnogorci jednostavno ne mogu ponovo biti Srbi – oni koji mogu, tako su se izjasnili na popisu. I upravo položaj tih ljudi – Srba u Crnoj Gori – treba da bude prioritet u razmišljanju onih u Srbiji koji trenutno navijaju za demonstrante, a ne sprečavanje ulaska Crne Gore u NATO ili rušenje Đukanovićevog režima. Jer nema garancija da bi te dve stvari poboljšale položaj Srba u Crnoj Gori – naprotiv, lako bi mogle i da ga pogoršaju. Odgovorno tvrdim da bi za Srbe u Crnoj Gori možda čak bilo bolje da ona uđe u NATO, nego da ostane van njega. Jer bi ulaskom u NATO dukljanci u velikoj meri i na simboličkom i na bezbednosnom nivou zadovoljili svoje apetite za nacionalnom posebnošću, pa bi se osećali manje ugroženim od Srba, samim tim bi imali i manji motiv da ih ugnjetavaju i da kvare odnose sa Srbijom. Ako bi ostali van NATO, morali bi da nađu druge načine za zadovoljenje svojih identitetskih ambicija na štetu lokalnih Srba i odnosa naših dveju država. Osim ako vladar Crne Gore posle Đukanovića ne postane Srbin Andrija Mandić, ali to se neće desiti – baš zato što je Srbin, njega dugoročno neće podržati Crnogorci (koji su ipak većina u odnosu na Srbe), ali ni Amerikanci, koji će se kao što rekoh vrlo potruditi da utiču na ishod demonstracija, a nema ko da im se suprotstavi. Ako se smena Đukanovićevog režima i nalazi u dometu tekućih narodnih protesta – a to je vrlo moguće usled raskola u vladajućoj koaliciji – kako smo sigurni da bi to bilo dobro za Srbiju i Srbe? Naposletku, odnosi Srbije i Crne Gore u poslednjih nekoliko godina su bolji nego što su bili ikad još od 1997, upravo zahvaljujući razvijenim ličnim odnosima između tog Đukanovića i naših naprednjačkih vlasti, a kako znamo da se u slučaju da Đukanovića zameni recimo Medojević ne bi pogoršali? Pogotovo ako to bude američki Medojević, a biće sigurno – on bi bio idealna „sveža krv“ koju Vašington traži kao zamenu za Đukanovića. I nemojte da vas zavara ako taj Medojević kao jedan od prvih poteza raspiše referendum o ulasku u NATO, gde bi se većina građana izjasnila protiv. Jer, Amerikancima Crna Gora u NATO ni ne treba, iz potpuno istog razloga iz koga Rusima ne smeta. Vašingtonu treba Crna Gora što odvojenija od Srbije i Srbi u Crnoj Gori što ugnjeteniji i pod većim pritiskom da se pocrnogorče. Da Srbija slučajno ne bi ponovo postala regionalna sila. To je ono čemu se na prvom mestu valja suprotstaviti, i zato pamet u glavu pri proceni ko je u podgoričkim demonstracijama vjera, a ko nevjera.
 
Vladimir Trapara
​

Mesec dana nakon što sam objavio prvi tekst o Putinovom sirijskom gambitu, stvari se odvijaju tačno prema u njemu iznetoj prognozi. Rusija je otpočela vojnu intervenciju u Siriji, koja se svodi na ograničene, hirurški precizne vazdušne napade (uz povremeno korišćenje krstarećih raketa iz Kaspijskog jezera, tek toliko da Moskva demonstrira da SAD u toj vrsti tehnologije nemaju monopol koji su mislile da imaju), uz više puta ponovljen stav da slanje kopnenih trupa ne dolazi u obzir. Dinamika i mete ruskih napada potvrđuju tezu, takođe iznetu u članku, da prioritet Rusije u Siriji jeste očuvanje sopstvene sfere uticaja u toj zemlji, za početak putem podrške Bašaru al Asadu da opstane na vlasti, pa tek onda borba protiv Islamske države. Naravno, niko ne očekuje da moskovski zvaničnici to i priznaju, jer „borba protiv terorizma“ propagandno mnogo lepše zvuči – u tom pogledu, uostalom, imaju na koga da se ugledaju – ali protivrečnosti u zvaničnim saopštenjima ruskog ministarstva odbrane i medijskim izveštajima neumoljivo ukazuju na pravo stanje stvari. Kad vidite udarnu vest „ruski avioni gađali 55 položaja ISIS u oblastima Idliba, Hame i Alepa“, a onda bacite pogled na ratnu mapu Sirije, odmah upada u oči da su teritorije koje kontroliše ISIS daleko od pomenutih gradova. Naravno, američka propaganda uporno skreće pažnju na ovu protivrečnost i uzvraća sopstvenom neistinom da je Asadov režim najodgovorniji za 250 hiljada mrtvih i milione izbeglica i da Rusija podržavajući ga biva saučesnik u njegovom zločinu i samo doliva ulje na vatru. Primarni zadatak analitičara i jeste da razlikuje suštinu od propagande, kako bi osnovano pretpostavio u kom pravcu bi sirijski građanski rat dalje mogao da se odvija. A suština je u sledećem.
 
Ruska intervencija u Siriji je trostruko pozitivan događaj – dobra je i za Siriju, i za Rusiju, i za svet. Za Siriju je dobra jer daje kakvu-takvu nadu da bi građanski rat u ovoj zemlji mogao da se okonča održivim političkim rešenjem, prihvatljivim za većinu sukobljenih strana i pre svega za sirijsko stanovništvo. Da Rusija nije intervenisala, samo je pitanje trenutka kada bi Asad pao sa vlasti pred naletom pobunjenika različitih boja, podržanih od strane Sjedinjenih Država, Francuske, Turske, Saudijske Arabije i drugih spoljnih aktera zainteresovanih da iz Sirije istisnu ruski i iranski uticaj u sopstvenu korist. Rezultat bi bio instaliranje marionetske vlasti u Damasku koja ne bi imala efektivnu kontrolu nad većim delom teritorije zemlje, kojim bi nekažnjeno divljali različiti ekstremisti, a alavitska manjina bi najverovatnije doživela osvetnički pogrom. Imali bismo još jednu u nizu bliskoistočnih država u haosu, izvoznika terorizma i ilegalnih migranata. Podrškom Asadu da se održi i sirijskoj vojsci da napreduje na terenu, Rusija najpre sprečava mogućnost da Alaviti dožive pogrom, zatim smanjuje prostor za divljanje ekstremista (iako tvrdim da sa njihovim potpunim uništenjem neće žuriti, jer joj njihovo postojanje i delovanje daje dobro propagandno pokriće za intervenciju), da bi naposletku dala šansu i obnavljanju jedinstva Sirije kroz izmirenje sunita i Alavita i tranziciju ka političkom poretku koji bi bio po meri i jednih i drugih. Moram da priznam da oko ovog poslednjeg nisam optimista, jer za ostvarenje u ovom trenutku tako složenog političkog cilja nije dovoljna vojna intervencija – na bajonetima se ne može sedeti. Gotovo je nemoguće očekivati da se Sirija ponovo ujedini pod Asadom, jer je za većinu sunita on jednostavno neprihvatljiv – ne samo zbog načina na koji percipiraju njegovo postupanje u aktuelnoj krizi, već i zbog duge kontroverzne istorije klana Asad i alavitske vladavine Sirijom, koja je ispunila sunitska srca i umove mržnjom i nepoverenjem. Obnova jedinstva Sirije stoga bi morala da podrazumeva odlazak Asada u nekom trenutku i njegovu zamenu sunitom koji bi bio blagonaklon i prema Alavitima, prijatelj Rusije i nepoverljiv prema Sjedinjenim Državama. A kako naći takvog među sunitima, ako se zna da su njihova elita i stanovništvo razapeti između: čekića američkih marioneta, džepova punih dolara i usta punih obećanja o demokratiji i lagodnom zapadnjačkom životu za sve; i nakovnja islamskih fundamentalista, zadojenih mržnjom prema celom svetu? Zato ću ponoviti stav iz prethodnog članka da Moskva neće u nedogled tražiti ličnost koja bi mogla da obnovi jedinstvo Sirije, već će se u nekom trenutku jednostavno pomiriti sa raspadom zemlje i očuvanjem pozicija u za nju vitalnom području uz Levant, koji većinski nastanjuju Alaviti. Krnju Siriju, ili čak Alavitsku državu, smatram izvodljivijom opcijom za Rusiju, nego što bi to bio povratak cele Sirije u njenu sferu uticaja.
 
Intervencija Rusije je dobra za nju samu najpre iz pomenutog razloga, što ona njome brani svoju sferu uticaja od američke i islamističke ekspanzije, i to na njenom isturenom položaju – jedinom preostalom izvan postsovjetskog prostora, i to na toplom moru, u strateški tako značajnom regionu kakav je Bliski istok. Rat u Gruziji i ukrajinska kriza pokazali su koliko je opasno za jednu veliku silu da se brani isključivo na svojim granicama, te sirijskom intervencijom ona šalje i snažnu poruku – da nije spremna na uzmicanje ni sa položaja koji se nalaze malo dalje od tih granica. Što intervencija bude uspešnija, poruka će biti jača, jer će se dokazati kapacitet Rusije za projekciju moći ka udaljenim područjima, koji su joj na Zapadu dugo osporavali i na tom osporavanju temeljili tvrdnju da je Rusija samo regionalna, ne i velika sila. Vašington tu poruku ne može da shvati drugačije, nego ovako – ako su spremni i sposobni da nam ovo urade u Siriji, šta li bi nam tek radili ako nastavimo da ih pritiskamo u Ukrajini, ili ih ne daj bože izazovemo i na tlu same Rusije?
 
Čvrst stav Rusije prema Americi prikazan sirijskom intervencijom dobar je i za svet. Odavno tvrdim da je on isuviše složen i raznolik da bi se njime upravljalo samo iz jednog centra, kako bi to htela američka elita, odnosno da bi mu se nametale nekakve „univerzalne“ vrednosti, uz zanemarivanje lokalnih specifičnosti i tradicija. Rusija se u Siriji, kao i svuda drugde gde se našla u klinču sa Sjedinjenim Državama, ne bori samo za sebe, već i za multicentričan svet, koji bi bio mnogo pravedniji od onog u kome bi postojala hegemonija Vašingtona. SAD se nažalost, uprkos relativnom opadanju moći u odnosu na Kinu i neke druge igrače, i dalje tvrdoglavo drže ekspanzionističke spoljne politike čiji je cilj osvajanje sveta, kao ranjeni lav koji nakon svakog uboda grize još žešće. No, u nekom trenutku moraće da prihvate realnost neizvodljivosti svog poduhvata i pomire se sa multicentričnim svetom, a što im neko više bude pokazivao zube, to će pre doći do istorijske spoznaje. Ruska intervencija u Siriji značajno doprinosi tome, jer remeti američke planove ne samo u Siriji, već i šire na Bliskom istoku. Nije nimalo slučajno da je vrhovni lider Irana, ajatolah Ali Hamnei, neposredno nakon otpočinjanja ruske intervencije zabranio bilo kakve dalje pregovore sa SAD nakon sklapanja nuklearnog sporazuma – osetio je da neprijatelj slabi i uzmiče i da treba strpljivo da sačeka promenu njegove politike da bi razgovarao s njim. Pogledajte samo Irak – nakon dve i po decenije američkih pritisaka, izolacije, zatim i okupacije te zemlje, dešava se da režim u Bagdadu, za koji su svi verovali da je provereno lojalan Vašingtonu, ne samo što je u ovom trenutku bliži Teheranu, već i od Rusije traži da vojno interveniše na njegovoj teritoriji protiv Islamske države. Regionalni saveznici SAD – Turska, Izrael, Saudijska Arabija, o Egiptu da i ne govorim, ponašaju se sve nezavisnije, jer vide da Amerika nije sposobna da umesto njih zaštiti njihove interese. Nastavak ovakvih trendova na Bliskom istoku neminovno će se preliti i na druge regione, te će američki hegemonistički poduhvat morati da doživi poraz.
 
Ne treba očekivati da ruska intervencija bude brza i kratka. Razloge sam već nagovestio. Jedan je da Rusi nemaju nameru da žure sa uništavanjem ekstremista, posebno Islamske države, jer bi time oduzeli sebi dobar izgovor za intervenisanje radi svojih primarnih ciljeva. Drugi je da ne žele nepotrebno da rasipaju kapacitete povećavanjem obima intervencije i time rizikuju da u nekom trenutku eskaliraju istu i do kopnene, jer su naučili dobru lekciju i iz svog iskustva u Avganistanu i iz američkih iskustava širom Bliskog istoka. Intervencija će biti spora, lagana, ali efikasna, u sadejstvu sa kopnenim snagama sirijske vojske, koje su jedine ovlašćene da promene odnos snaga na terenu i ojačaju pozicije zvaničnog Damaska u nekim budućim mirovnim pregovorima. Tu leži i treći razlog zašto će Rusija odugovlačiti intervenciju – krajnji cilj i jeste uspeh političkih pregovora i tranzicija u Damasku ka režimu koji bi bio uključiviji od Asadovog, a u isto vreme jednako proruski i antiamerički. Iako ponavljam da sam skeptik kada je reč o mogućnosti da Rusi među sunitima pronađu snage koje bi ispunile ovaj poslednji cilj, jedno je jasno – štagod Moskva na kraju postigla u Siriji, sve će biti daleko bolje nego što bi bilo da nije intervenisala, odnosno da je ostavila Siriju na milost i nemilost američkim marionetama i džihadistima.
 
Vladimir Trapara
​