Posle skoro mesec i po dana, afera Snouden je doživela svoj epilog. Po meni, jedini logičan i sasmim tim krajnje očekivan. Nakon što je status quo u vidu životarenja na Šeremetjevu u stilu Toma Henksa iz filma Terminal postao nepodnošljiv američkom operativcu, on se usmerio ka ostanku u Rusiji, koji mu je sveže odobren. Svakako, ne bez blagoslova njegovog kolege operativca, predsednika Rusije Vladimira Putina. Zašto nije moglo biti drugačije? Iako je formalan razlog Snoudenovog neuspeha da odleti u neku od egzotičnih južnoameričkih destinacija istek roka važnosti njegovog pasoša, razmislimo šta bi on realno dobio takvim letom? Veliki rizik da avion bude presretnut i prinudno spušten prilikom preleta nad nekom od satelitskih država SAD (zar ih je malo između Rusije i Južne Amerike?). Ili, ako bi nekim čudom i stigao u Ekvador, Venecuelu ili gde već, ostalo bi mu da se svaki dan okreće za svojom senkom, čekajući da komandosi dovrše posao. Kako Rusija nije američki satelit, niti banana država po kojoj komandosi svetske supersile mogu slobodno da vršljaju, za Snoudena nema bezbednijeg mesta. To je suština cele priče. Jedini uslov koji je Putin postavio za azil je onaj koji se ionako podrazumeva – da Snouden batali antiameričku aktivnost, ne bi li se sprečilo dalje narušavanje rusko-američkih odnosa. Podrazumeva se, jer je Snouden već uradio sve što je realno mogao da naškodi sopstvenoj zemlji, pa ne vidim šta bi to još mogao da uradi dok boravi na teritoriji Rusije. Takođe, rusko-američki odnosi se usled ove afere teško mogu pogoršati, iz prostog razloga što su već sada jako loši – neuporedivo lošiji nego što su bili do pre dve i po godine, kada je intervencija u Libiji zabola glogov kolac u srce Obaminog „resetovanja“. Kažu da povređen odnosom Rusije prema Snoudenu, Obama preispituje svoj susret sa Putinom u Moskvi u septembru. A šta bi bilo da se ipak sastane s njim? Ništa. Kao što ništa nije bilo ni prilikom prethodnog susreta dvojice predsednika, kad su i njihovi izrazi lica i gledanje u pod svedočili o fundamentalno različitim gledištima dveju svetskih sila na aktuelna goruća pitanja međunarodnih odnosa.
Ono što me je navelo da napišem ovaj članak, pak, jeste nešto što je na prvi pogled ironija istorije, a to je da su ljudi u poslednje vreme počeli da beže sa Zapada u Rusiju, dok je doskora bilo obrnuto. Naravno, ne bilo koji ljudi. Zli jezici, poput dežurnih rusofoba koji lupaju komentare na sajtu B92, reći će da će Snouden tek otkriti gde je došao, te da je najbolji dokaz za to da Zapad i Sjedinjene Države i dalje predstavljaju simbol slobode, za razliku od tradicionalno autoritarne i neliberalne Rusije, to što ogromna većina ljudi teži da emigrira u SAD, a ne u Rusiju. Malo su zamenili teze. Ogromna većina teži da emigrira trbuhom za kruhom, tamo gde su ekonomske prilike bolje – a svakako da su u SAD višestruko bolje nego u Rusiji, o Srbiji i mnogim drugim zemljama sveta da i ne govorim. Ali, Snouden nije emigrirao u Rusiju iz ekonomskih razloga, već zato da ne bi kao Bredli Mening proveo ostatak života u tamnici, ili se kao Asanž do daljnjeg rekreirao šetnjom hodnicima ambasade neke zemlje koja ima petlju da kontrira Americi. Što opet ne znači da se i iz ekonomskih razloga ne može emigrirati sa Zapada u Rusiju. Pre Snoudena se na korak dobijanja ruskog državljanstva odlučio Žerar Depardje, kako bi svoje bogatstvo zaštitio od Olanda i njegovog načina da se Francuska izbori sa sada već uznemirujuće kontinuiranom ekonomskom krizom. Ispada da se točak istorije okrenuo – kapitalisti su počeli da beže u Rusiju. Ali, kad zagrebemo ispod površine, videćemo da suština ne leži u vladajućoj ideologiji i unutrašnjem ekonomskom i političkom poretku neke države (mada delom i to utiče), već u shvatanju svetskog poretka. Onda ćemo videti da tu neke ironije istorije i nema.
Sjedinjene Države su u 20. veku započele revoluciju u međunarodnim odnosima kakva se ne pamti još od srednjovekovnog hrišćanskog (zapravo katoličkog) projekta imperije zasnovane na dominaciji jednog religijskog načina mišljenja koji se želeo predstaviti kao univerzalan. Reformacija je slomila taj projekat, pa u narednih najmanje pet vekova evropom i svetom dominira ideja nacionalnog interesa – borba država u anarhičnom međunarodnom sistemu da izbore najpre opstanak, a onda i što bolji položaj za sebe. Krhka ravnoteža snaga koja se u toj borbi formirala s vremena na vreme čuvala je kakvu-takvu stabilnost sistema i omogućavala da se razvije neki poredak, neka pravila ponašanja i institucije, koje bi uglavnom veliki diktirali malima. Najdalje što se otišlo u svesnom uređivanju sistema bio je koncert velikih sila posle Napoleonovih ratova, kada se nekoliko tadašnjih najmoćnijih država Evrope složilo da bi umesto prepuštanja stihijskoj logici ravnoteže snaga da dovede do stabilnosti, bilo mnogo logičnije ovlastiti velike sile da multilateralno se dogovarajući brinu o istoj. Na logici koncerta velikih sila formalno počiva i sistem Ujedinjenih nacija, a to je i osnovna ideja današnje Rusije o tome kako bi trebalo da funkcioniše svetski poredak. Vudro Vilson je krajem Prvog svetskog rata uveo SAD u svetsku politiku (krećući doduše sa osnove koju je svojom ofanzivnom spoljnom politikom uspostavio Teodor Ruzvelt, ali sa dosta drugačijim shvatanjima) ne sa ciljem da odbrani postojeći sistem ravnoteže snaga/koncerta sila, već da uspostavi novi svetski poredak – u kome će anarhiju (prvo zlo) zameniti hijerarhija, a nacionalne interese (drugo zlo) „univerzalne vrednosti“. Razume se da bi na čelu hijerarhije bile Sjedinjene Države, a „univerzalne vrednosti“ bi zapravo bile vrednosti koje one propišu. Otkako su posle Hladnog rata ostale jedina svetska supersila, SAD se iz petnih žila upinju da svoju premoć nad drugima pretoče u finalizaciju projekta novog svetskog poretka (kratak predah u tom smislu predstavljale su prve dve godine prvog Obaminog mandata, kada je i pomenuto „resetovanje“ odnosa sa Rusijom bilo na snazi). U kome će postojati jasna hijerarhija sa SAD na čelu, a nacionalni interesi biti tolerisani samo u meri u kojoj su strogo kompatibilni sa američkim (koji je u međuvremenu postao nadnacionalni) i u kojoj se još strožije sprovode u subordinaciji prema svetskom lideru („partnerstvo u vođstvu“ je najveća privilegija koju u američkoj zamisli novog svetskog poretka može da dobije neka druga sila).
I sad, ako znamo da se sve vrti oko vizije svetskog poretka, barem kada su rusko-američki odnosi u pitanju, onda nam i afera Snouden, kao i Mening/Asanž pre nje, postaje jasnija. Hedli Bul je još pre pola veka utvrdio da je bilo koji društveni, pa i međunarodni poredak ima tri osnovne svrhe: da osigura fizičku bezbednost članovima društva, njihovu svojinu i poštovanje međusobnih dogovora. Poredak koji to ne može da obezbedi zapravo i nije poredak. Da bi se, pak, različite vizije poredaka međusobno takmičile, one moraju da ponude svojim korisnicima još nešto mimo ove tri osnovne svrhe – neke vrednosti u ime kojih će se poredak predstavljati kao superiorniji u odnosu na alternative. Američki novi svetski poredak je upravo u tome omanuo, jer je u sopstvenom jezgru počeo da dovoi u pitanje vrednosti u ime kojih deluje. Kada se to desi, očekuje se da korisnici, članovi društva, polako počnu da okreću leđa poretku. I to u početku ide sasvim polako, jer je ogromnom većinom ljudi lako manipulisati. Vidovi manipulacije postali su posebno sofisticirani danas, kada je obilje informacija preko interneta dosttupnije nego ikad i običnim ljudima. To dovodi to toga da je svrha manipulacije obeshrabriti ljude da uopšte potraže lako dostupne informacije, odnosno, ako se i odluče na taj korak, ohrabriti ih da zanemare i/ili pogrešno protumače informacije. Kao u bajci Carevo novo odelo, dok se ne pojavi dete koje glasno kaže očiglednu istinu. I upravo to je uloga Meninga, Asanža i Snoudena, koji su se drznuli da kažu da je car go, da nešto nije u redu sa upražnjavanjem vrednosti od strane SAD, koje su one same proklamovale. Snoudenov advokat kaže da je ovaj u toku svog boravka na aerodromu pročitao Zločin i kaznu Dostojevskog. Kad bude stigao do Braće Karamazova i priče o Velikom inkvizitoru, biće još bliži suštini sopstvenog zločina i kazne koju za njega zahteva njegova domovina. Novi svetski poredak, kao i bilo koji drugi univerzalistički projekat, ne sme da dozvoli neslaganje, renegatstvo, bilo koji pomen ozbiljne alternative. Car je obučen, i tačka, bez obzira što i on sam vidi da je go, ali ne sme da prizna. Rusija ne nudi alternativu američkom projektu, jer nema nameru da gradi novi svetski poredak. Ona samo brani svoj nacionalni interes, jer je po njoj to i dalje legitimno. I smatra da će stabilnost u svetu najbolje biti garantovana ako se više velikih sila koje poseduju svoje legitimne, međusobno različite nacionalne interese, dogovaraju, umesto ako se jednoj od njih dozvoli da dominira svima ostalima. Jasno je onda gde leži kompatibilnost interesa dvojice operativaca, onog iz NSA i onog iz Kremlja (kako su Putina u svojoj najnovijoj knjizi krstili Hilova i Gedi), koja je i dovela do (očekivanog) raspleta afere. Rusija želi da se odbrani od nasrtaja Sjedinjenih Država na njenu nezavisnost, proizišlih iz projekta novog svetskog poretka, a Snouden da izbegne robiju koja mu preti zbog demaskiranja vrednosnog licemerja dotičnog projekta. I tu nema nikakve ironije istorije, jer ona od pamtiveka počiva na kompatibilnosti i sukobu različitih interesa, umesto na nekim izvikanim „univerzalnim vrednostima“ i „moralnim“ normama. Zar bi politika i trebalo drugačije da se vodi?
Vladimir Trapara
Ono što me je navelo da napišem ovaj članak, pak, jeste nešto što je na prvi pogled ironija istorije, a to je da su ljudi u poslednje vreme počeli da beže sa Zapada u Rusiju, dok je doskora bilo obrnuto. Naravno, ne bilo koji ljudi. Zli jezici, poput dežurnih rusofoba koji lupaju komentare na sajtu B92, reći će da će Snouden tek otkriti gde je došao, te da je najbolji dokaz za to da Zapad i Sjedinjene Države i dalje predstavljaju simbol slobode, za razliku od tradicionalno autoritarne i neliberalne Rusije, to što ogromna većina ljudi teži da emigrira u SAD, a ne u Rusiju. Malo su zamenili teze. Ogromna većina teži da emigrira trbuhom za kruhom, tamo gde su ekonomske prilike bolje – a svakako da su u SAD višestruko bolje nego u Rusiji, o Srbiji i mnogim drugim zemljama sveta da i ne govorim. Ali, Snouden nije emigrirao u Rusiju iz ekonomskih razloga, već zato da ne bi kao Bredli Mening proveo ostatak života u tamnici, ili se kao Asanž do daljnjeg rekreirao šetnjom hodnicima ambasade neke zemlje koja ima petlju da kontrira Americi. Što opet ne znači da se i iz ekonomskih razloga ne može emigrirati sa Zapada u Rusiju. Pre Snoudena se na korak dobijanja ruskog državljanstva odlučio Žerar Depardje, kako bi svoje bogatstvo zaštitio od Olanda i njegovog načina da se Francuska izbori sa sada već uznemirujuće kontinuiranom ekonomskom krizom. Ispada da se točak istorije okrenuo – kapitalisti su počeli da beže u Rusiju. Ali, kad zagrebemo ispod površine, videćemo da suština ne leži u vladajućoj ideologiji i unutrašnjem ekonomskom i političkom poretku neke države (mada delom i to utiče), već u shvatanju svetskog poretka. Onda ćemo videti da tu neke ironije istorije i nema.
Sjedinjene Države su u 20. veku započele revoluciju u međunarodnim odnosima kakva se ne pamti još od srednjovekovnog hrišćanskog (zapravo katoličkog) projekta imperije zasnovane na dominaciji jednog religijskog načina mišljenja koji se želeo predstaviti kao univerzalan. Reformacija je slomila taj projekat, pa u narednih najmanje pet vekova evropom i svetom dominira ideja nacionalnog interesa – borba država u anarhičnom međunarodnom sistemu da izbore najpre opstanak, a onda i što bolji položaj za sebe. Krhka ravnoteža snaga koja se u toj borbi formirala s vremena na vreme čuvala je kakvu-takvu stabilnost sistema i omogućavala da se razvije neki poredak, neka pravila ponašanja i institucije, koje bi uglavnom veliki diktirali malima. Najdalje što se otišlo u svesnom uređivanju sistema bio je koncert velikih sila posle Napoleonovih ratova, kada se nekoliko tadašnjih najmoćnijih država Evrope složilo da bi umesto prepuštanja stihijskoj logici ravnoteže snaga da dovede do stabilnosti, bilo mnogo logičnije ovlastiti velike sile da multilateralno se dogovarajući brinu o istoj. Na logici koncerta velikih sila formalno počiva i sistem Ujedinjenih nacija, a to je i osnovna ideja današnje Rusije o tome kako bi trebalo da funkcioniše svetski poredak. Vudro Vilson je krajem Prvog svetskog rata uveo SAD u svetsku politiku (krećući doduše sa osnove koju je svojom ofanzivnom spoljnom politikom uspostavio Teodor Ruzvelt, ali sa dosta drugačijim shvatanjima) ne sa ciljem da odbrani postojeći sistem ravnoteže snaga/koncerta sila, već da uspostavi novi svetski poredak – u kome će anarhiju (prvo zlo) zameniti hijerarhija, a nacionalne interese (drugo zlo) „univerzalne vrednosti“. Razume se da bi na čelu hijerarhije bile Sjedinjene Države, a „univerzalne vrednosti“ bi zapravo bile vrednosti koje one propišu. Otkako su posle Hladnog rata ostale jedina svetska supersila, SAD se iz petnih žila upinju da svoju premoć nad drugima pretoče u finalizaciju projekta novog svetskog poretka (kratak predah u tom smislu predstavljale su prve dve godine prvog Obaminog mandata, kada je i pomenuto „resetovanje“ odnosa sa Rusijom bilo na snazi). U kome će postojati jasna hijerarhija sa SAD na čelu, a nacionalni interesi biti tolerisani samo u meri u kojoj su strogo kompatibilni sa američkim (koji je u međuvremenu postao nadnacionalni) i u kojoj se još strožije sprovode u subordinaciji prema svetskom lideru („partnerstvo u vođstvu“ je najveća privilegija koju u američkoj zamisli novog svetskog poretka može da dobije neka druga sila).
I sad, ako znamo da se sve vrti oko vizije svetskog poretka, barem kada su rusko-američki odnosi u pitanju, onda nam i afera Snouden, kao i Mening/Asanž pre nje, postaje jasnija. Hedli Bul je još pre pola veka utvrdio da je bilo koji društveni, pa i međunarodni poredak ima tri osnovne svrhe: da osigura fizičku bezbednost članovima društva, njihovu svojinu i poštovanje međusobnih dogovora. Poredak koji to ne može da obezbedi zapravo i nije poredak. Da bi se, pak, različite vizije poredaka međusobno takmičile, one moraju da ponude svojim korisnicima još nešto mimo ove tri osnovne svrhe – neke vrednosti u ime kojih će se poredak predstavljati kao superiorniji u odnosu na alternative. Američki novi svetski poredak je upravo u tome omanuo, jer je u sopstvenom jezgru počeo da dovoi u pitanje vrednosti u ime kojih deluje. Kada se to desi, očekuje se da korisnici, članovi društva, polako počnu da okreću leđa poretku. I to u početku ide sasvim polako, jer je ogromnom većinom ljudi lako manipulisati. Vidovi manipulacije postali su posebno sofisticirani danas, kada je obilje informacija preko interneta dosttupnije nego ikad i običnim ljudima. To dovodi to toga da je svrha manipulacije obeshrabriti ljude da uopšte potraže lako dostupne informacije, odnosno, ako se i odluče na taj korak, ohrabriti ih da zanemare i/ili pogrešno protumače informacije. Kao u bajci Carevo novo odelo, dok se ne pojavi dete koje glasno kaže očiglednu istinu. I upravo to je uloga Meninga, Asanža i Snoudena, koji su se drznuli da kažu da je car go, da nešto nije u redu sa upražnjavanjem vrednosti od strane SAD, koje su one same proklamovale. Snoudenov advokat kaže da je ovaj u toku svog boravka na aerodromu pročitao Zločin i kaznu Dostojevskog. Kad bude stigao do Braće Karamazova i priče o Velikom inkvizitoru, biće još bliži suštini sopstvenog zločina i kazne koju za njega zahteva njegova domovina. Novi svetski poredak, kao i bilo koji drugi univerzalistički projekat, ne sme da dozvoli neslaganje, renegatstvo, bilo koji pomen ozbiljne alternative. Car je obučen, i tačka, bez obzira što i on sam vidi da je go, ali ne sme da prizna. Rusija ne nudi alternativu američkom projektu, jer nema nameru da gradi novi svetski poredak. Ona samo brani svoj nacionalni interes, jer je po njoj to i dalje legitimno. I smatra da će stabilnost u svetu najbolje biti garantovana ako se više velikih sila koje poseduju svoje legitimne, međusobno različite nacionalne interese, dogovaraju, umesto ako se jednoj od njih dozvoli da dominira svima ostalima. Jasno je onda gde leži kompatibilnost interesa dvojice operativaca, onog iz NSA i onog iz Kremlja (kako su Putina u svojoj najnovijoj knjizi krstili Hilova i Gedi), koja je i dovela do (očekivanog) raspleta afere. Rusija želi da se odbrani od nasrtaja Sjedinjenih Država na njenu nezavisnost, proizišlih iz projekta novog svetskog poretka, a Snouden da izbegne robiju koja mu preti zbog demaskiranja vrednosnog licemerja dotičnog projekta. I tu nema nikakve ironije istorije, jer ona od pamtiveka počiva na kompatibilnosti i sukobu različitih interesa, umesto na nekim izvikanim „univerzalnim vrednostima“ i „moralnim“ normama. Zar bi politika i trebalo drugačije da se vodi?
Vladimir Trapara
RSS Feed
