24. marta 2002. godine, bio sam na mitingu Socijalističke partije Srbije, održanom povodom trogodišnjice NATO agresije. Jedan tadašnji i sadašnji zvaničnik SPS sa govornice je upitao publiku: „Znate li kako se na kineskom zove predsednik vlade koji radi protiv svoje države? ĐIN ĐIĆ“. Deset godina posle Đinđićevog ubistva, SPS je dočekala da ima predsednika vlade iz svojih redova, samo da bi se ovaj suočio sa sve glasnijim optužbama sličnim onim za koje su socijalisti onda prozivali Đinđića – da radi protiv svoje države. Na pomenutom mitingu, sa razglasa je puštana pesma „Srpska se truba s Kosova čuje“. Danas je Ivica Dačić, predsednik SPS i Vlade Srbije, glavni pregovarač o Kosovu. „Srpsku trubu“ zamenili su sastanci sa Tačijem, zalaganje za podelu Kosova kao najbolje rešenje, te izjave poput one da se deset godina lagalo da je Kosovo naše. Ovo su razlozi zbog kojih oni koji izjednačuju patriotizam sa vernošću kosovskom mitu proglašavaju Dačića veleizdajnikom, dok ga njegovi dojučerašnji politički protivnici koji bi sutra potpisali kosovsku nezavisnost hvale kao hrabrog državnika. Zajedničko i za jedne i za druge je da ne razumeju suštinu niti Dačićevog „kopernikanskog obrta“, time i njegovog trenutnog pristupa rešavanju statusa Kosova, niti samog kosovskog pitanja. U ovom članku ću pokazati zašto nije nikakva ironija istorije, već vrlo logična posledica istorijskog kretanja, da baš Dačić preuzme na sebe kosovski izazov, iako smatram da se ovaj izazov na duži rok može pokazati kao prevelik zalogaj za ovog političara. No, pre toga ću objasniti zašto je za Srbiju važno da neko, bio to Dačić ili bilo ko drugi, odgovori na ovaj izazov i postigne istorijsko rešenje kosovskog problema.
Najpre, ne bih želeo da ispadne da sam preoštar prema kosovskom mitu. Ovaj mit, izgrađen na porazu u Kosovskom boju kao uvertiri u viševekovno ropstvo po Osmanlijama, imao je bitnu ulogu u očuvanju identiteta srpskog naroda za vreme tog ropstva i njegovom kasnijem oslobađanju od istog. U tom smislu je uloga ovog mita pozitivna. No, nakon što je oslobađanje uspelo, a Srbija stekla međunarodno priznatu nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878, došlo je do falsifikovanja ovog mita od strane elite koja je tada vladala Srbijom. Mit o Kosovskom boju kao istorijskom događaju u kome su Srbi izgubili slobodu, preinačen je u mit o Kosovu kao izgubljenoj teritoriji koju treba povratiti, jer je ona „kolevka srpstva“, „srce Srbije“, „sveta srpska zemlja“, te zbog toga bez Kosova Srbija navodno ne može biti Srbija. Najbolji dokaz u prilog tome da Kosovo kao teritorija pre Berlinskog kongresa nije imalo toliki značaj kao što će imati posle njega, jeste Načertanije Ilije Garašanina, pisano četrdesetih godina 19. veka. U njemu se, među teritorijama koje bi Srbija trebalo da oslobodi, pominje i Kosovo, ali pod nazivom Severna Albanija. Da je Kosovo zaista od davnina imalo ulogu „srca Srbije“, nema teorije da bi u najvažnijem nacionalnom programu devetnaestog veka bilo nazvano Severnom Albanijom. Razlog za naknadnu manipulaciju kosovskim mitom jeste potreba tadašnjeg vladaoca Milana Obrenovića i elite okupljene oko njega da opravdaju novi spoljnopolitički kurs prihvaćen Tajnom konvencijom sa Austrougarskom, po kome Srbija umesto na sever i zapad, gde živi glavnina njenog neoslobođenog stanovništva, treba da se širi na jug – Kosovo i Makedoniju (takozvanu staru Srbiju), gde je srpsko stanovništvo upadljivo bilo u manjini. Od tada do danas, Srbija i srpski narod su taoci na duži rok uzaludnih nastojanja njenih elita da se Kosovo povrati i zadrži. Sudbina jedne zemlje i naroda se u poslednjih vek i po iznova i iznova baca na rulet, i to samo na jedan broj, a to je vlasništvo nad teritorijom odavno većinski naseljenom tuđim stanovništvom.
Zbog Kosova, Srbija se mnogo žrtvovala u toku dvadesetog veka, a ipak nikad nije uspela da ga u potpunosti integriše. Na kraju je ostala i bez svog najvećeg savremenog postignuća za koje je dala milione života – Jugoslavije, jedine srpske države koja je uspela da u svoj okvir obuhvati sve Srbe koji žive na ovim prostorima. Kosovo je naposletku izgubila ušavši u sukob sa najvećom silom sveta, što je ostavilo posledice koje i danas trpimo u vidu polukolonijalnog statusa u kome se naša zemlja nalazi, te mora da prolazi kroz svakojaka poniženja ne bi li svom narodu obezbedila koliko-toliko normalan život. Da bi se našao izlaz iz ovog kritičnog stanja, problem treba rešavati odande odakle je i počeo. Ako su nevolje krenule sa manipulativnim izvrtanjem kosovskog mita u nešto što on nije, onda ga treba ponovo preokrenuti i tako vratiti u njegov izvorni oblik. Srpskom narodu treba objasniti da njegova sudbina umnogome zavisi od mogućnosti da se oko Kosova postigne istorijski kompromis koji će dugoročno zadovoljiti i Srbe i Albance, umesto da (što je do sada bila praksa) onaj koji je trenutno jači nameće rešenje drugoj strani, da bi se onda druga strana osvetila čim se odnos snaga promeni u njenu korist. Onaj političar koji bi uspeo da izdejstvuje takav kompromis, ne samo da ne bi smeo da bude nazivan veleizdajnikom, već mu za života treba podići spomenik kao nekome ko je Srbe izveo iz agonije samoobmanjivanja o tome ko su oni zapravo i šta je njihov interes. Da li bi to mogao da bude Ivica Dačić?
Po meni je idealno da neko ko je naslednik Slobodana Miloševića na mestu lidera partije koju je ovaj nekad vodio, preuzme odgovornost za ovaj težak zadatak. Milošević je par exellence primer političara koji je platio glavom svoje igranje na kartu falsifikovanog kosovskog mita, jer je svoj dolazak na vlast, a onda i smisao svog bavljenja politikom zasnovao na njemu. Neuspeh da sačuva Kosovo koštao ga je i vlasti i života. Sada je Dačić, koji je devedesetih bio portparol Miloševićeve partije i mogao iz prve ruke da spozna uzaludnost bitke u čijim se prvim redovima nalazio, dobio priliku da ispravi grešku svog bivšeg lidera. Dačićev obrt postaje još jasniji ako ga ne posmatramo kao otklon od Miloševića, već kao povratak izvornim postulatima socijalističke ideje u Srba. Naime, SPS je naslednik jedne duže tradicije koja vodi poreklo još od Svetozara Markovića, a čiji je najistaknutiji predstavnik u vreme kada je Srbija (privremeno) uspela da povrati teritoriju Kosova bio Dimitrije Tucović. Ova socijalistička tradicija obuhvata i zalaganje za slobodu i bratski suživot svih balkanskih naroda, a to je nespojivo sa bilo kakvim ekstremnim nacionalizmom koji veruje da interese svog naroda može da ostvari na štetu interesa drugih. Dobro je poznato kakve je poglede Tucović imao na namere tadašnje srpske elite da silom zauzme ne samo Kosovo, već i teritoriju današnje Albanije, odričući Albancima pravo na sopstveno oslobođenje i državu i tako proizvodeći teško premostivi razdor između albanskog i srpskog naroda. Da je Tucović tada bio na vlasti umesto Nikole Pašića, kompromisno rešenje u vidu mirnog razgraničenja i dobrosusedskog života Srba i Albanaca moglo je još onda da bude postignuto. Danas Tucovićev naslednik Dačić pokušava da postigne takvo rešenje, ali u za Srbiju mnogo gorim demografskim i geopolitičkim okolnostima, pri čemu je i njegova realna politička moć da svoje ideje sprovede pod znakom pitanja.
Demografska situacija na Kosovu se u poslednjih 100 godina drastično promenila na štetu Srbije. Jaz u prirodnom priraštaju (naročito u poslednjih nekoliko decenija) i iseljavanje Srba (dobrovoljno ili prinudno) doveli su do svođenja procenta srpskog stanovništva u odnosu na albansko na skoro zanemarljivu cifru. Teritorija na koju bi Srbi danas mogli da računaju u eventualnoj podeli Kosova jeste malo parče na severu pokrajine, čiji je veći deo ionako naknadno pripojen Kosovu. Faktička autonomija koju Srbi na severu imaju od 1999. do danas, uz jake veze sa Beogradom, jeste prvi veliki adut koji Srbija ima u tekućim pregovorima sa Prištinom. U unutrašnjosti pokrajine, srpske enklave su raštrkane i nedovoljno jake da bi se izborile za sličan status, te zbog toga nažalost ne mogu da računaju na više od proširene samouprave u slučaju da do podele dođe. Geopolitička situacija takođe je izmenjena na štetu Srbije, jer za razliku od pre sto godina, naša zemlja danas nema nijednog saveznika koji bi bio dovoljno moćan da je podrži u podeli Kosova. Rusija podržava Srbiju na taj način što odbija da prizna nezavisnost Kosova, usled čega ono ne može da postane član UN. Podrška Rusije jeste drugi veliki adut koji Srbija ima u pregovorima sa Kosovom. No, dok se Rusija bavi Kosovom na pravnom planu, neke druge sile (pre svih SAD i Nemačka) kontrolišu faktičko stanje na terenu, pri čemu po svoj prilici ne gledaju blagonaklono na mogućnost da se Kosovo podeli. Konačno, da bi Dačić postao „srpski De Gol“ kako su ga neki krstili, on bi pored nepovoljne demografske i geopolitičke situacije morao da se izbori i sa sopstvenim statusom u vlasti Srbije. Za razliku od De Gola, koji je u vreme Alžirske krize bio „bog i batina“ U Francuskoj, Dačić je manjinski partner u vladi u kojoj glavnu reč vodi Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića, te je tek jedan od tri glavna centra moći u zemlji – drugi je Vučić, a treći bivši član SNS, predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Iako u toku pisanja ovog članka trojica pomenutih lidera zemlje zajedno putuju u Brisel da bi demonstrirali jedinstvo vlasti pred uslovljavanjima EU, nije sigurno da Vučić i Nikolić u potpunosti stoje uz Dačićeve ideje kada je reč o rešavanju kosovskog problema.
Formula – vi nama deo teritorije koji je ionako naš, a mi vama priznanje nezavisnosti – na prvi pogled jeste istorijsko rešenje koje bi moglo da zadovolji obe strane i otkloni uzroke obnavljanja sukoba, ali već na drugi pogled to je krupan izazov s obzirom na aktuelnu demografsku i geopolitičku situaciju. Krupan je posebno za Dačića, s obzirom na njegovu realnu političku moć i dugoročne izglede da opstane na vlasti. Ipak, to ne znači da Dačića ne treba podržati u rešavanju kosovskog pitanja. Lepo je videti da se jedan političar u Srbiji posle punih sto godina ozbiljno prihvatio zadatka da izvede srpski narod iz tunela kojim tako dugo tumara zahvaljujući jednom falsifikovanom mitu. Pritom, on ne ide u drugu krajnost da u potpunosti pristane na sve ono što od nas traži druga strana, podržana od moćnih saveznika, a što je u suprotnosti sa našim nacionalnim interesom, već traga za rešenjem koje bi u datim okolnostima predstavljalo stvarni kompromis. Mišljenja sam da će, čak i ako ne uspe, ovaj Dačićev poduhvat biti na dostojan način zabeležen u istoriji. To će se desiti onda kada Srbi i Albanci shvate (a to će morati kad-tad da se desi) da moraju da prekinu lanac krvne osvete koji i jedne i druge osuđuje na stagnaciju i propadanje, čime se koriste oni čiji se projekat svetske vladavine upravo temelji na oduzimanju izgleda za slobodan razvoj i napredovanje narodima širom sveta.
Vladimir Trapara
Najpre, ne bih želeo da ispadne da sam preoštar prema kosovskom mitu. Ovaj mit, izgrađen na porazu u Kosovskom boju kao uvertiri u viševekovno ropstvo po Osmanlijama, imao je bitnu ulogu u očuvanju identiteta srpskog naroda za vreme tog ropstva i njegovom kasnijem oslobađanju od istog. U tom smislu je uloga ovog mita pozitivna. No, nakon što je oslobađanje uspelo, a Srbija stekla međunarodno priznatu nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878, došlo je do falsifikovanja ovog mita od strane elite koja je tada vladala Srbijom. Mit o Kosovskom boju kao istorijskom događaju u kome su Srbi izgubili slobodu, preinačen je u mit o Kosovu kao izgubljenoj teritoriji koju treba povratiti, jer je ona „kolevka srpstva“, „srce Srbije“, „sveta srpska zemlja“, te zbog toga bez Kosova Srbija navodno ne može biti Srbija. Najbolji dokaz u prilog tome da Kosovo kao teritorija pre Berlinskog kongresa nije imalo toliki značaj kao što će imati posle njega, jeste Načertanije Ilije Garašanina, pisano četrdesetih godina 19. veka. U njemu se, među teritorijama koje bi Srbija trebalo da oslobodi, pominje i Kosovo, ali pod nazivom Severna Albanija. Da je Kosovo zaista od davnina imalo ulogu „srca Srbije“, nema teorije da bi u najvažnijem nacionalnom programu devetnaestog veka bilo nazvano Severnom Albanijom. Razlog za naknadnu manipulaciju kosovskim mitom jeste potreba tadašnjeg vladaoca Milana Obrenovića i elite okupljene oko njega da opravdaju novi spoljnopolitički kurs prihvaćen Tajnom konvencijom sa Austrougarskom, po kome Srbija umesto na sever i zapad, gde živi glavnina njenog neoslobođenog stanovništva, treba da se širi na jug – Kosovo i Makedoniju (takozvanu staru Srbiju), gde je srpsko stanovništvo upadljivo bilo u manjini. Od tada do danas, Srbija i srpski narod su taoci na duži rok uzaludnih nastojanja njenih elita da se Kosovo povrati i zadrži. Sudbina jedne zemlje i naroda se u poslednjih vek i po iznova i iznova baca na rulet, i to samo na jedan broj, a to je vlasništvo nad teritorijom odavno većinski naseljenom tuđim stanovništvom.
Zbog Kosova, Srbija se mnogo žrtvovala u toku dvadesetog veka, a ipak nikad nije uspela da ga u potpunosti integriše. Na kraju je ostala i bez svog najvećeg savremenog postignuća za koje je dala milione života – Jugoslavije, jedine srpske države koja je uspela da u svoj okvir obuhvati sve Srbe koji žive na ovim prostorima. Kosovo je naposletku izgubila ušavši u sukob sa najvećom silom sveta, što je ostavilo posledice koje i danas trpimo u vidu polukolonijalnog statusa u kome se naša zemlja nalazi, te mora da prolazi kroz svakojaka poniženja ne bi li svom narodu obezbedila koliko-toliko normalan život. Da bi se našao izlaz iz ovog kritičnog stanja, problem treba rešavati odande odakle je i počeo. Ako su nevolje krenule sa manipulativnim izvrtanjem kosovskog mita u nešto što on nije, onda ga treba ponovo preokrenuti i tako vratiti u njegov izvorni oblik. Srpskom narodu treba objasniti da njegova sudbina umnogome zavisi od mogućnosti da se oko Kosova postigne istorijski kompromis koji će dugoročno zadovoljiti i Srbe i Albance, umesto da (što je do sada bila praksa) onaj koji je trenutno jači nameće rešenje drugoj strani, da bi se onda druga strana osvetila čim se odnos snaga promeni u njenu korist. Onaj političar koji bi uspeo da izdejstvuje takav kompromis, ne samo da ne bi smeo da bude nazivan veleizdajnikom, već mu za života treba podići spomenik kao nekome ko je Srbe izveo iz agonije samoobmanjivanja o tome ko su oni zapravo i šta je njihov interes. Da li bi to mogao da bude Ivica Dačić?
Po meni je idealno da neko ko je naslednik Slobodana Miloševića na mestu lidera partije koju je ovaj nekad vodio, preuzme odgovornost za ovaj težak zadatak. Milošević je par exellence primer političara koji je platio glavom svoje igranje na kartu falsifikovanog kosovskog mita, jer je svoj dolazak na vlast, a onda i smisao svog bavljenja politikom zasnovao na njemu. Neuspeh da sačuva Kosovo koštao ga je i vlasti i života. Sada je Dačić, koji je devedesetih bio portparol Miloševićeve partije i mogao iz prve ruke da spozna uzaludnost bitke u čijim se prvim redovima nalazio, dobio priliku da ispravi grešku svog bivšeg lidera. Dačićev obrt postaje još jasniji ako ga ne posmatramo kao otklon od Miloševića, već kao povratak izvornim postulatima socijalističke ideje u Srba. Naime, SPS je naslednik jedne duže tradicije koja vodi poreklo još od Svetozara Markovića, a čiji je najistaknutiji predstavnik u vreme kada je Srbija (privremeno) uspela da povrati teritoriju Kosova bio Dimitrije Tucović. Ova socijalistička tradicija obuhvata i zalaganje za slobodu i bratski suživot svih balkanskih naroda, a to je nespojivo sa bilo kakvim ekstremnim nacionalizmom koji veruje da interese svog naroda može da ostvari na štetu interesa drugih. Dobro je poznato kakve je poglede Tucović imao na namere tadašnje srpske elite da silom zauzme ne samo Kosovo, već i teritoriju današnje Albanije, odričući Albancima pravo na sopstveno oslobođenje i državu i tako proizvodeći teško premostivi razdor između albanskog i srpskog naroda. Da je Tucović tada bio na vlasti umesto Nikole Pašića, kompromisno rešenje u vidu mirnog razgraničenja i dobrosusedskog života Srba i Albanaca moglo je još onda da bude postignuto. Danas Tucovićev naslednik Dačić pokušava da postigne takvo rešenje, ali u za Srbiju mnogo gorim demografskim i geopolitičkim okolnostima, pri čemu je i njegova realna politička moć da svoje ideje sprovede pod znakom pitanja.
Demografska situacija na Kosovu se u poslednjih 100 godina drastično promenila na štetu Srbije. Jaz u prirodnom priraštaju (naročito u poslednjih nekoliko decenija) i iseljavanje Srba (dobrovoljno ili prinudno) doveli su do svođenja procenta srpskog stanovništva u odnosu na albansko na skoro zanemarljivu cifru. Teritorija na koju bi Srbi danas mogli da računaju u eventualnoj podeli Kosova jeste malo parče na severu pokrajine, čiji je veći deo ionako naknadno pripojen Kosovu. Faktička autonomija koju Srbi na severu imaju od 1999. do danas, uz jake veze sa Beogradom, jeste prvi veliki adut koji Srbija ima u tekućim pregovorima sa Prištinom. U unutrašnjosti pokrajine, srpske enklave su raštrkane i nedovoljno jake da bi se izborile za sličan status, te zbog toga nažalost ne mogu da računaju na više od proširene samouprave u slučaju da do podele dođe. Geopolitička situacija takođe je izmenjena na štetu Srbije, jer za razliku od pre sto godina, naša zemlja danas nema nijednog saveznika koji bi bio dovoljno moćan da je podrži u podeli Kosova. Rusija podržava Srbiju na taj način što odbija da prizna nezavisnost Kosova, usled čega ono ne može da postane član UN. Podrška Rusije jeste drugi veliki adut koji Srbija ima u pregovorima sa Kosovom. No, dok se Rusija bavi Kosovom na pravnom planu, neke druge sile (pre svih SAD i Nemačka) kontrolišu faktičko stanje na terenu, pri čemu po svoj prilici ne gledaju blagonaklono na mogućnost da se Kosovo podeli. Konačno, da bi Dačić postao „srpski De Gol“ kako su ga neki krstili, on bi pored nepovoljne demografske i geopolitičke situacije morao da se izbori i sa sopstvenim statusom u vlasti Srbije. Za razliku od De Gola, koji je u vreme Alžirske krize bio „bog i batina“ U Francuskoj, Dačić je manjinski partner u vladi u kojoj glavnu reč vodi Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića, te je tek jedan od tri glavna centra moći u zemlji – drugi je Vučić, a treći bivši član SNS, predsednik Srbije Tomislav Nikolić. Iako u toku pisanja ovog članka trojica pomenutih lidera zemlje zajedno putuju u Brisel da bi demonstrirali jedinstvo vlasti pred uslovljavanjima EU, nije sigurno da Vučić i Nikolić u potpunosti stoje uz Dačićeve ideje kada je reč o rešavanju kosovskog problema.
Formula – vi nama deo teritorije koji je ionako naš, a mi vama priznanje nezavisnosti – na prvi pogled jeste istorijsko rešenje koje bi moglo da zadovolji obe strane i otkloni uzroke obnavljanja sukoba, ali već na drugi pogled to je krupan izazov s obzirom na aktuelnu demografsku i geopolitičku situaciju. Krupan je posebno za Dačića, s obzirom na njegovu realnu političku moć i dugoročne izglede da opstane na vlasti. Ipak, to ne znači da Dačića ne treba podržati u rešavanju kosovskog pitanja. Lepo je videti da se jedan političar u Srbiji posle punih sto godina ozbiljno prihvatio zadatka da izvede srpski narod iz tunela kojim tako dugo tumara zahvaljujući jednom falsifikovanom mitu. Pritom, on ne ide u drugu krajnost da u potpunosti pristane na sve ono što od nas traži druga strana, podržana od moćnih saveznika, a što je u suprotnosti sa našim nacionalnim interesom, već traga za rešenjem koje bi u datim okolnostima predstavljalo stvarni kompromis. Mišljenja sam da će, čak i ako ne uspe, ovaj Dačićev poduhvat biti na dostojan način zabeležen u istoriji. To će se desiti onda kada Srbi i Albanci shvate (a to će morati kad-tad da se desi) da moraju da prekinu lanac krvne osvete koji i jedne i druge osuđuje na stagnaciju i propadanje, čime se koriste oni čiji se projekat svetske vladavine upravo temelji na oduzimanju izgleda za slobodan razvoj i napredovanje narodima širom sveta.
Vladimir Trapara
RSS Feed
