Dve nedelje nakon pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD deluje gotovo izvesno da će se ostvariti nešto su mnogi od nas koji su navijali za njega priželjkivali u slučaju da on postane predsednik – novi pokušaj približavanja Sjedinjenih država i Rusije. Ako su iz Trampovog vokabulara nakon izbora naprasno nestale neke izjave koje je davao u toku kampanje, a koje se tiču unutrašnje politike (npr. najave hapšenja Hilari Klinton, zabrane doseljavanja muslimana i slično), izgleda da on definitivno ostaje pri ključnim spoljnopolitičkim opredeljenjima koja je iznosio. Jedno od njih tiče se upravo normalizacije odnosa sa Rusijom, nakon što su oni u toku drugog mandata Baraka Obame pali na najnižu tačku posle Hladnog rata (a u nekim aspektima verovatno i niže). Američki mediji požurili su da za ovu normalizaciju upotrebe Obamin izraz kojim je kršten prethodni pokušaj približavanja dveju sila – „resetovanje“. Dobro je što ih je Tramp u startu sasekao u toku intervjua Njujork Tajmsu, rekavši da ne bi hteo da koristi taj izraz, s obzirom na ono što je u odnosima Moskve i Vašingtona usledilo nakon njegove prethodne upotrebe. Upravo u izrazu „resetovanje“ leži dobar deo odgovora zašto njime nazvan pokušaj rusko-američkog približavanja (na kome sam ja doktorirao) nije uspeo. Ispostavilo se da „resetovati“ odnose za Obamu i njegovu elitu ima bukvalno značenje „vraćanja na početak“, i to ne na bilo koji, već na početak posthladnoratovskog perioda kada je Rusija na čelu sa Borisom Jeljcinom i „Mr. Yes“ Kozirjevim delovala krotko i poslušno, spremna da ispuni svaki po njene interese štetan zahtev samoproglašenog pobednika u Hladnom ratu. Odbijanje Trampa da eru odnosa sa Rusijom koju namerava da započne nazove „resetovanjem“ daje nadu da on za razliku od Obame želi istinsko približavanje dveju sila na ravnopravnim osnovama. No, osim njegove želje mnogo je činilaca koji će uticati na ishod ovog četvrtog po redu pokušaja rusko-američkog približavanja u posthladnoratovskom periodu. Nauka o međunarodnim odnosima odavno je osmislila matricu za analizu ovih činilaca, koja se sastoji od tri nivoa – pojedinačnog, državnog i sistemskog.
Pošto sam pomenuo Trampovu želju, krenućemo od pojedinačnog nivoa. Na njemu se nalaze pojedinci koji imaju moć da donose odluke o spoljnoj politici, a to Tramp i njegov ruski kolega Putin svakako jesu. Topao lični odnos njih dvojice u najavi itekako može da pruži pozitivan doprinos odnosu njihovih država. Karakteristično za sva tri dosadašnja pokušaja pribižavanja Rusije i SAD jeste da su se oni zbili među predsednicima koji su imali ovakav lični odnos: Jeljcin i Klinton, Putin i Buš, Medvedev i Obama. Sa druge strane, lična netrpeljivost Obame i Putina (i to pre svega Obame prema Putinu), izražena čak i u njihovim grimasama i gestikuliranju pri susretima, dodatno je doprinela kvarenju odnosa koje je usledilo nakon neuspeha „resetovanja“. Za razliku od Džordža Buša, Trampa sa Putinom spaja i kompatibilnost političkih ideja, i to ne samo spoljnopolitičkih. Štaviše, teško da je ikada u istoriji postojao ovakav stepen slaganja ruskog i američkog vladara u pogledu na svet, iako se razume da je to slaganje daleko od apsolutnog.
Stupanje na teren političkih ideja vodi nas ka drugom, državnom nivou. Pojedinac, predsednik ili neki drugi spoljnopolitički odlučilac, može da ima ove ili one ideje, ali mora da vodi računa i o jednoj kategoriji koja je trajnija od tih ideja, a to je nacionalni interes. Nacionalni interes, pak, počiva na jednoj još trajnijoj kategoriji, a to je identitet države, koji se formirao postepeno pod uticajem činilaca geografije i istorijske tradicije. Ono što jedna država jeste (identitet) određuje ono što joj treba (interes), a nijedna država ne može lako da pobegne od onoga što jeste. Srbija, na primer, u toku devetnaestog veka formirala je svoj identitet kao nacionalna država Srba na prostoru dveju imperija (Osmanlijske i Habzburške), odakle je proizašao njen interes da sve Srbe na tom prostoru oslobodi i ujedini u jednu državu. Opstanak ovog identiteta do danas nalaže da je savremeni nacionalni interes Srbije da štiti Republiku Srpsku, jer bi se odricanjem od nje odrekla i same sebe. Problem između Rusije i SAD je u tome što dve zemlje imaju izrazito inkompatibilne identitete. Identitet Rusije jeste identitet jedne multietničke imperije formirane na nebezbednom evroazijskom razmeđu, gde se jaka država istorijski nametnula kao garant jedinstva društva i njegovih pojedinačnih i kolektivnih vrednosti iznutra, te kao velika sila koja kroz ravnopravni odnos sa drugim velikim silama konstantno traži kombinaciju za bezbednost spolja. Identitet SAD formirao se kao identitet jednog „melting pot“ društva koje poništava kolektivne različitosti u ime sistema vrednosti zasnovanog na individualizmu kao vrhovnom načelu, i to na relativno bezbednoj zapadnoj hemisferi gde Amerikanci nikad nisu imali potrebu usklađivanja sa susedima na ravnopravnim osnovama da bi opstali. Dubinski uzroci rusko-američkog sukoba leže upravo u ovoj identitetskoj inkompatibilnosti: s jedne strane, to je sukob individualističkog i kolektivističkog načela kao osnove sistema vrednosti; sa druge je to sukob vizija svetskog poretka, one o svetskoj hegemoniji zasnovanoj na univerzalnim vrednostima (koju zastupaju SAD), i one o koncertu velikih sila koje ravnopravno upravljaju svetom u kome vladaju pluralizam i konkurencija vrednosti. Sa identitetima kakve poseduju, izgleda da su SAD i Rusija predodređene za dugotrajni sukob, gde alternativne ideje različitih predsednika imaju ograničenu mogućnost uticaja da se taj sukob makar ublaži. Ali postoji i olakšavajuća okolnost.
Naime, ostvarivanje hegemonističkog svetskog poretka i velika strategija dominacije u njegovoj funkciji nije jedina varijanta nacionalnog interesa SAD koja može da proizađe iz njihovog identiteta. Alternativa – svetski poredak u kome neko drugi neće postati hegemon – takođe je u skladu s njim. Ravnoteža snaga u Evropi i Aziji, a hegemonija samo na zapadnoj hemisferi, kako bi se obezbedio „izuzetni“ američki sistem vrednosti, suština je ove varijante nacionalnog interesa. Po njoj današnja Rusija nikako ne bi mogla da bude protivnik SAD, jer ne preti hegemonijom, ni u Evropi, ni u Aziji. O ovim dvema varijantama nacionalnog interesa pisao je svojevremeno Hans Morgentau, izjašnjavaju se u prilog ove druge, kao po njemu jedine prave varijante nacionalnog interesa SAD. Pre svetskih ratova je na ovako shvaćenom nacionalnom interesu SAD počivala velika strategija izolacionizma, da bi nakon saznanja da svet više nije tako veliki i da Amerika na svojoj zapadnoj hemisferi ne bi bila bezbedna u slučaju da neka druga velika sila ostvari hegemoniju u Evroaziji, ustupila mesto velikoj strategiji selektivnog angažovanja, odnosno ofšor uravnoteživanja. Primena ove strategije znači da se SAD angažuju na evroazijskom kopnu samo selektivno – u određenim oblastima i situacijama, kad se proceni da postoji opasnost da neka rivalska velika sila uspostavi regionalnu hegemoniju, pa je treba uravnotežiti. U svetskim ratovima i Hladnom ratu SAD su sprovodile upravo ovu veliku strategiju, sprečavajući najpre Nemačku i Japan, a zatim Sovjetski Savez i Kinu, da uspostave regionalne, ili čak širu evroazijsku hegemoniju. Ipak, sve vreme je u pozadini bila prisutna i druga varijanta nacionalnog interesa – najpre u Vilsonovoj viziji „sveta slobodnog za demokratiju“, a zatim i u strateškom dokumentu sa početka Hladnog rata (NSC-68 iz 1950) u kome se govorilo da bi u interesu SAD, čak i kad ne bi postojao Sovjetski Savez, bilo da razviju „zdravu međunarodnu zajednicu“. Uzrok zašto je ova varijanta nacionalnog interesa došla do izražaja u posthladnoratovskom periodu, a velika strategija dominacije bacila u zapećak strategiju ofšor uravnoteživanja, leži na trećem, sistemskom nivou analize.
Ključni činilac na sistemskom nivou je raspodela moći u međunarodnom sistemu. Raspadom Sovjetskog Saveza ona je od bipolarne postala unipolarna, sa SAD kao jedinim polom moći. Upravo je ova nadmoć nad drugim akterima međunarodnih odnosa bacila Vašington u iskušenje da pokuša da ostvari svoju hegemonističku varijantu nacionalnog interesa, usled odnosa snaga ranije neostvarivu, tj. da u isto vreme učini svet „slobodnim za demokratiju“ i razvije „zdravu međunarodnu zajednicu“. Na čelu američke spoljnopolitičke elite smenjivale su se zagovornici ove vizije, samo u kozmetičkim različitim verzijama: liberalni imperijalisti (za vreme Klintona i Obame) i neokonzervativci (za vreme Buša). No, vrlo brzo se pokazalo da je ideja o svetskoj hegemoniji neostvariva čak i u unipolarnom poretku. Druge velike sile, iako manje moćne od SAD, Kina i Rusija, odbile su da se pokore američkoj hegemoniji. Rusija je pokazala spremnost i sposobnost da vodi i ratove da bi odbranila svoj status. Ekonomski i vojni rast Kine pre ili kasnije odvešće u novu bipolarnost. Nuklearno oružje čini one koji ga poseduju neranjivim, a žilavost otpora čak i malih tradicionalno nepokornih naroda privodi američku elitu spoznaji o ograničenoj upotrebljivosti oružane intervencije za hegemonističke ciljeve. Čak i na planu „meke moći“ američki hegemonizam ne može više da probija barijere kao što je mogao devedesetih prošlog veka, jer je liberalna ideologija (poput komunističke i fašističke pre nje) doživela očigledan neuspeh u zadovoljenju potreba ljudi, čak i u samim SAD kao svom jezgru (izbor Trampa je jedna od posledica ovog neuspeha). Samo dve neuspele vojne akcije (u Iraku i Avganistanu) i izbijanje svetske ekonomske krize bili su dovoljni da se Obama odluči za „resetovanje“. Sada su uslovi za sprovođenje velike strategije dominacije još gori, pa Tramp ima priliku da spoznaju toga (koju očigledno poseduje) pretoči u pravo približavanje sa Rusijom. Šta je potrebno da se to izvede?
Najpre, da se Tramp izbori sa opozicijom unutar SAD koja bi ostala privržena strategiji dominacije. Otežavajuća okolnost je u tome što je ova opozicija posebno snažna unutar same Republikanske stranke, kojoj sam Tramp, pripada, a koja ima većinu u oba doma Kongresa. Tramp će morati da pravi kompromise s ovom većinom već pri imenovanju svojih saradnika. Ovih dana se govori o mogućnosti da jedan od takvih kompromisa bude imenovanje Mita Romnija za državnog sekretara, a kako se može očekivati da približavanje sa Rusijom sprovodi čovek koji je istu okarakterisao kao geopolitičkog neprijatelja SAD broj jedan? Naravno, dogodilo se to u jeku predizborne kampanje 2012, dok Obamino „resetovanje“ još nije bilo odumrlo, a sam Obama najavljivao „fleksibilnost“ pema Rusiji nakon izbora, pa se ovaj Romnijev napad na Rusiju može shvatiti kao prosto kontriranje Obaminoj politici prema njoj. Nakon što je Obama zaoštrio odnose sa Rusijom do maksimuma, ko zna, možda i Romni napravi kopernikanski zaokret u suprotnom smeru. Ako je Obama svojevremeno „disciplinovao“ Hilari, možda Tramp uspe Romnija, ali bi svakako bilo sigurnije da za državnog sekretara odabere neku ličnost manje kompromitovanu rusofobijom. Kad jednom bude odabrao administraciju i krenuo putem približavanja sa Rusijom, imaće dovoljno mogućnosti da kroz svoja spoljnopolitička ovlašćenja i donošenjem izvršnih sporazuma koje Kongres ne može da anulira prostom većinom, zaobilazi rusofobične krugove u istom.
Političkom procesu u SAD ne posvećujem veću pažnju bez razloga. Sjedinjene Države i njihova politika su pretežno odgovorne za neprijateljstvo sa posthladnoratovskom Rusijom, tako da su političke promene u Vašingtonu neophodan uslov približavanja sa Moskvom. No, to ne znači da politiku Rusije, odnosno Putina, uzimam zdravo za gotovo kao stabilan činilac jednačine. Ima i Putin svoju opoziciju, a nju ne čine samo liberalni prozapadni krugovi, koji nakon izbora Trampa dolaze u opasnost da „izgube posao“. Putin je ugrožen i „zdesna“, od strane nacionalista, evroazijaca, civilizacionista, duginovaca – da pomenem samo neke od izraza koji se koriste za antizapadne krugove koji se verovatno ne bi složili sa mnom da interesi Rusije i Sjedinjenih Država mogu da postanu kompatibilni samom činjenicom da se u SAD promenila koncepcija nacionalnog interesa i velika strategija. Aleksandar Dugin se jednako kao Putin obradovao Trampovoj pobedi, ali ne iz istih razloga. Dok za Putina Trampov izbor znači mogućnost ostvarenja ideje o koncertu velikih sila i potvrde postojeće sfere ruskog uticaja, Dugin u mogućem povlačenju Amerike vidi mogućnost za napredovanje Rusije u svojoj antiglobalističkoj i antiliberalnoj „civilizatorskoj“ misiji „oslobađanja“ Evrope i sveta od vrednosti koje nameće današnji Zapad. Putin bi se zadovoljio novom Vestfalijom – odustajanjem SAD od vladavine svetom onako kako su se Habzburzi 1648. pomirili da ne mogu vladati Evropom i priznali načelo „čija je zemlja, onoga je i vera“. Dugin bi sopstvenu „veru“ da proširi i izvan granica aktuelne ruske sfere uticaja. Uporedio bih odnos Dugin-Putin sa odnosom Trocki-Staljin, gde je prvi svrhu Sovjetske Rusije video u izvozu revolucije po svetu, dok je drugi smatrao da nacionalni interes Sovjetskog Saveza treba da bude ispred ideologije. Zbog svega ovoga ne bih se jednoznačno složio sa onima koji govore da talas političkih dešavanja u Evropi nakon Trampove pobede (predsednički izbori u Moldaviji i Bugarskoj, primarni izbori kod degolista u Francuskoj) apsolutno ide na ruku Putinu. Putin mora da pazi da na ovom talasu pobeda „anti-establišment“ snaga ne bude i on ugrožen od strane pripadnika svoje sopstvene elite koji i njega samog vide kao deo tog istog establišmenta.
Ukoliko Tramp i Putin budu odoleli unutrašnjoj opoziciji i čvrsto držali dizgine spoljnih politika svojih država, rusko-američko približavanje biće na dobrom putu. Zajedničko zaustavljanje građanskog rata u Siriji po svoj prilici biće prva značajna etapa u tom približavanju, nakon čega bi sledilo i rešavanje drugih spornih pitanja između dveju sila, ali o tome u drugom delu ovog teksta, koji uskoro sledi.
(nastaviće se...)
Vladimir Trapara
Pošto sam pomenuo Trampovu želju, krenućemo od pojedinačnog nivoa. Na njemu se nalaze pojedinci koji imaju moć da donose odluke o spoljnoj politici, a to Tramp i njegov ruski kolega Putin svakako jesu. Topao lični odnos njih dvojice u najavi itekako može da pruži pozitivan doprinos odnosu njihovih država. Karakteristično za sva tri dosadašnja pokušaja pribižavanja Rusije i SAD jeste da su se oni zbili među predsednicima koji su imali ovakav lični odnos: Jeljcin i Klinton, Putin i Buš, Medvedev i Obama. Sa druge strane, lična netrpeljivost Obame i Putina (i to pre svega Obame prema Putinu), izražena čak i u njihovim grimasama i gestikuliranju pri susretima, dodatno je doprinela kvarenju odnosa koje je usledilo nakon neuspeha „resetovanja“. Za razliku od Džordža Buša, Trampa sa Putinom spaja i kompatibilnost političkih ideja, i to ne samo spoljnopolitičkih. Štaviše, teško da je ikada u istoriji postojao ovakav stepen slaganja ruskog i američkog vladara u pogledu na svet, iako se razume da je to slaganje daleko od apsolutnog.
Stupanje na teren političkih ideja vodi nas ka drugom, državnom nivou. Pojedinac, predsednik ili neki drugi spoljnopolitički odlučilac, može da ima ove ili one ideje, ali mora da vodi računa i o jednoj kategoriji koja je trajnija od tih ideja, a to je nacionalni interes. Nacionalni interes, pak, počiva na jednoj još trajnijoj kategoriji, a to je identitet države, koji se formirao postepeno pod uticajem činilaca geografije i istorijske tradicije. Ono što jedna država jeste (identitet) određuje ono što joj treba (interes), a nijedna država ne može lako da pobegne od onoga što jeste. Srbija, na primer, u toku devetnaestog veka formirala je svoj identitet kao nacionalna država Srba na prostoru dveju imperija (Osmanlijske i Habzburške), odakle je proizašao njen interes da sve Srbe na tom prostoru oslobodi i ujedini u jednu državu. Opstanak ovog identiteta do danas nalaže da je savremeni nacionalni interes Srbije da štiti Republiku Srpsku, jer bi se odricanjem od nje odrekla i same sebe. Problem između Rusije i SAD je u tome što dve zemlje imaju izrazito inkompatibilne identitete. Identitet Rusije jeste identitet jedne multietničke imperije formirane na nebezbednom evroazijskom razmeđu, gde se jaka država istorijski nametnula kao garant jedinstva društva i njegovih pojedinačnih i kolektivnih vrednosti iznutra, te kao velika sila koja kroz ravnopravni odnos sa drugim velikim silama konstantno traži kombinaciju za bezbednost spolja. Identitet SAD formirao se kao identitet jednog „melting pot“ društva koje poništava kolektivne različitosti u ime sistema vrednosti zasnovanog na individualizmu kao vrhovnom načelu, i to na relativno bezbednoj zapadnoj hemisferi gde Amerikanci nikad nisu imali potrebu usklađivanja sa susedima na ravnopravnim osnovama da bi opstali. Dubinski uzroci rusko-američkog sukoba leže upravo u ovoj identitetskoj inkompatibilnosti: s jedne strane, to je sukob individualističkog i kolektivističkog načela kao osnove sistema vrednosti; sa druge je to sukob vizija svetskog poretka, one o svetskoj hegemoniji zasnovanoj na univerzalnim vrednostima (koju zastupaju SAD), i one o koncertu velikih sila koje ravnopravno upravljaju svetom u kome vladaju pluralizam i konkurencija vrednosti. Sa identitetima kakve poseduju, izgleda da su SAD i Rusija predodređene za dugotrajni sukob, gde alternativne ideje različitih predsednika imaju ograničenu mogućnost uticaja da se taj sukob makar ublaži. Ali postoji i olakšavajuća okolnost.
Naime, ostvarivanje hegemonističkog svetskog poretka i velika strategija dominacije u njegovoj funkciji nije jedina varijanta nacionalnog interesa SAD koja može da proizađe iz njihovog identiteta. Alternativa – svetski poredak u kome neko drugi neće postati hegemon – takođe je u skladu s njim. Ravnoteža snaga u Evropi i Aziji, a hegemonija samo na zapadnoj hemisferi, kako bi se obezbedio „izuzetni“ američki sistem vrednosti, suština je ove varijante nacionalnog interesa. Po njoj današnja Rusija nikako ne bi mogla da bude protivnik SAD, jer ne preti hegemonijom, ni u Evropi, ni u Aziji. O ovim dvema varijantama nacionalnog interesa pisao je svojevremeno Hans Morgentau, izjašnjavaju se u prilog ove druge, kao po njemu jedine prave varijante nacionalnog interesa SAD. Pre svetskih ratova je na ovako shvaćenom nacionalnom interesu SAD počivala velika strategija izolacionizma, da bi nakon saznanja da svet više nije tako veliki i da Amerika na svojoj zapadnoj hemisferi ne bi bila bezbedna u slučaju da neka druga velika sila ostvari hegemoniju u Evroaziji, ustupila mesto velikoj strategiji selektivnog angažovanja, odnosno ofšor uravnoteživanja. Primena ove strategije znači da se SAD angažuju na evroazijskom kopnu samo selektivno – u određenim oblastima i situacijama, kad se proceni da postoji opasnost da neka rivalska velika sila uspostavi regionalnu hegemoniju, pa je treba uravnotežiti. U svetskim ratovima i Hladnom ratu SAD su sprovodile upravo ovu veliku strategiju, sprečavajući najpre Nemačku i Japan, a zatim Sovjetski Savez i Kinu, da uspostave regionalne, ili čak širu evroazijsku hegemoniju. Ipak, sve vreme je u pozadini bila prisutna i druga varijanta nacionalnog interesa – najpre u Vilsonovoj viziji „sveta slobodnog za demokratiju“, a zatim i u strateškom dokumentu sa početka Hladnog rata (NSC-68 iz 1950) u kome se govorilo da bi u interesu SAD, čak i kad ne bi postojao Sovjetski Savez, bilo da razviju „zdravu međunarodnu zajednicu“. Uzrok zašto je ova varijanta nacionalnog interesa došla do izražaja u posthladnoratovskom periodu, a velika strategija dominacije bacila u zapećak strategiju ofšor uravnoteživanja, leži na trećem, sistemskom nivou analize.
Ključni činilac na sistemskom nivou je raspodela moći u međunarodnom sistemu. Raspadom Sovjetskog Saveza ona je od bipolarne postala unipolarna, sa SAD kao jedinim polom moći. Upravo je ova nadmoć nad drugim akterima međunarodnih odnosa bacila Vašington u iskušenje da pokuša da ostvari svoju hegemonističku varijantu nacionalnog interesa, usled odnosa snaga ranije neostvarivu, tj. da u isto vreme učini svet „slobodnim za demokratiju“ i razvije „zdravu međunarodnu zajednicu“. Na čelu američke spoljnopolitičke elite smenjivale su se zagovornici ove vizije, samo u kozmetičkim različitim verzijama: liberalni imperijalisti (za vreme Klintona i Obame) i neokonzervativci (za vreme Buša). No, vrlo brzo se pokazalo da je ideja o svetskoj hegemoniji neostvariva čak i u unipolarnom poretku. Druge velike sile, iako manje moćne od SAD, Kina i Rusija, odbile su da se pokore američkoj hegemoniji. Rusija je pokazala spremnost i sposobnost da vodi i ratove da bi odbranila svoj status. Ekonomski i vojni rast Kine pre ili kasnije odvešće u novu bipolarnost. Nuklearno oružje čini one koji ga poseduju neranjivim, a žilavost otpora čak i malih tradicionalno nepokornih naroda privodi američku elitu spoznaji o ograničenoj upotrebljivosti oružane intervencije za hegemonističke ciljeve. Čak i na planu „meke moći“ američki hegemonizam ne može više da probija barijere kao što je mogao devedesetih prošlog veka, jer je liberalna ideologija (poput komunističke i fašističke pre nje) doživela očigledan neuspeh u zadovoljenju potreba ljudi, čak i u samim SAD kao svom jezgru (izbor Trampa je jedna od posledica ovog neuspeha). Samo dve neuspele vojne akcije (u Iraku i Avganistanu) i izbijanje svetske ekonomske krize bili su dovoljni da se Obama odluči za „resetovanje“. Sada su uslovi za sprovođenje velike strategije dominacije još gori, pa Tramp ima priliku da spoznaju toga (koju očigledno poseduje) pretoči u pravo približavanje sa Rusijom. Šta je potrebno da se to izvede?
Najpre, da se Tramp izbori sa opozicijom unutar SAD koja bi ostala privržena strategiji dominacije. Otežavajuća okolnost je u tome što je ova opozicija posebno snažna unutar same Republikanske stranke, kojoj sam Tramp, pripada, a koja ima većinu u oba doma Kongresa. Tramp će morati da pravi kompromise s ovom većinom već pri imenovanju svojih saradnika. Ovih dana se govori o mogućnosti da jedan od takvih kompromisa bude imenovanje Mita Romnija za državnog sekretara, a kako se može očekivati da približavanje sa Rusijom sprovodi čovek koji je istu okarakterisao kao geopolitičkog neprijatelja SAD broj jedan? Naravno, dogodilo se to u jeku predizborne kampanje 2012, dok Obamino „resetovanje“ još nije bilo odumrlo, a sam Obama najavljivao „fleksibilnost“ pema Rusiji nakon izbora, pa se ovaj Romnijev napad na Rusiju može shvatiti kao prosto kontriranje Obaminoj politici prema njoj. Nakon što je Obama zaoštrio odnose sa Rusijom do maksimuma, ko zna, možda i Romni napravi kopernikanski zaokret u suprotnom smeru. Ako je Obama svojevremeno „disciplinovao“ Hilari, možda Tramp uspe Romnija, ali bi svakako bilo sigurnije da za državnog sekretara odabere neku ličnost manje kompromitovanu rusofobijom. Kad jednom bude odabrao administraciju i krenuo putem približavanja sa Rusijom, imaće dovoljno mogućnosti da kroz svoja spoljnopolitička ovlašćenja i donošenjem izvršnih sporazuma koje Kongres ne može da anulira prostom većinom, zaobilazi rusofobične krugove u istom.
Političkom procesu u SAD ne posvećujem veću pažnju bez razloga. Sjedinjene Države i njihova politika su pretežno odgovorne za neprijateljstvo sa posthladnoratovskom Rusijom, tako da su političke promene u Vašingtonu neophodan uslov približavanja sa Moskvom. No, to ne znači da politiku Rusije, odnosno Putina, uzimam zdravo za gotovo kao stabilan činilac jednačine. Ima i Putin svoju opoziciju, a nju ne čine samo liberalni prozapadni krugovi, koji nakon izbora Trampa dolaze u opasnost da „izgube posao“. Putin je ugrožen i „zdesna“, od strane nacionalista, evroazijaca, civilizacionista, duginovaca – da pomenem samo neke od izraza koji se koriste za antizapadne krugove koji se verovatno ne bi složili sa mnom da interesi Rusije i Sjedinjenih Država mogu da postanu kompatibilni samom činjenicom da se u SAD promenila koncepcija nacionalnog interesa i velika strategija. Aleksandar Dugin se jednako kao Putin obradovao Trampovoj pobedi, ali ne iz istih razloga. Dok za Putina Trampov izbor znači mogućnost ostvarenja ideje o koncertu velikih sila i potvrde postojeće sfere ruskog uticaja, Dugin u mogućem povlačenju Amerike vidi mogućnost za napredovanje Rusije u svojoj antiglobalističkoj i antiliberalnoj „civilizatorskoj“ misiji „oslobađanja“ Evrope i sveta od vrednosti koje nameće današnji Zapad. Putin bi se zadovoljio novom Vestfalijom – odustajanjem SAD od vladavine svetom onako kako su se Habzburzi 1648. pomirili da ne mogu vladati Evropom i priznali načelo „čija je zemlja, onoga je i vera“. Dugin bi sopstvenu „veru“ da proširi i izvan granica aktuelne ruske sfere uticaja. Uporedio bih odnos Dugin-Putin sa odnosom Trocki-Staljin, gde je prvi svrhu Sovjetske Rusije video u izvozu revolucije po svetu, dok je drugi smatrao da nacionalni interes Sovjetskog Saveza treba da bude ispred ideologije. Zbog svega ovoga ne bih se jednoznačno složio sa onima koji govore da talas političkih dešavanja u Evropi nakon Trampove pobede (predsednički izbori u Moldaviji i Bugarskoj, primarni izbori kod degolista u Francuskoj) apsolutno ide na ruku Putinu. Putin mora da pazi da na ovom talasu pobeda „anti-establišment“ snaga ne bude i on ugrožen od strane pripadnika svoje sopstvene elite koji i njega samog vide kao deo tog istog establišmenta.
Ukoliko Tramp i Putin budu odoleli unutrašnjoj opoziciji i čvrsto držali dizgine spoljnih politika svojih država, rusko-američko približavanje biće na dobrom putu. Zajedničko zaustavljanje građanskog rata u Siriji po svoj prilici biće prva značajna etapa u tom približavanju, nakon čega bi sledilo i rešavanje drugih spornih pitanja između dveju sila, ali o tome u drugom delu ovog teksta, koji uskoro sledi.
(nastaviće se...)
Vladimir Trapara
RSS Feed
