U prvom delu teksta bilo je reči o spoljnim i unutrašnjim činiocima koji će uticati na perspektive četvrtog po redu pokušaja rusko-američkog približavanja, onoga koji se očekuje nakon inauguracije predsednika Trampa. U drugom delu teksta prelazi se na mogućnosti rešavanja konkretnih pitanja oko kojih se dve sile sukobljavaju.
Da ne bude zabune vezane za prvi deo teksta, za uspeh približavanja Rusije i Sjedinjenih Država ne smatram neophodnim, niti očekujem da bi se skoro moglo desiti da njihovi identiteti o kojima sam govorio postanu kompatibilni, a pogotovo se to odnosi na sisteme vrednosti kao bitan element identiteta. Radikalno suprotne reakcije Putina i Trampa na smrt Fidela Kastra, na primer, svedoče o tome da postoje neke nepomirljive razlike u načinu na koji elite dveju sila poimaju stvarnost, i da one ne mogu lako da se izbrišu. Ali to se ni ne traži – dovoljno je da se SAD, ne odustajući od svog identiteta i sistema vrednosti, preorijentišu na alternativnu varijantu nacionalnog interesa i napuste veliku strategiju dominacije u korist strategije ofšor uravnoteživanja. U tom slučaju njihova spoljna politika postaće kompatibilna sa ruskom u onoj oblasti koja je i odgovorna za sukob dveju sila – u pogledu vizije upravljanja svetom, gde su se dosad sukobljavale dve ideje, američka o svetskoj hegemoniji jedne sile i univerzalnom sistemu vrednosti, i ruska o koncertu velikih sila i pluralizmu i konkurenciji vrednosti. Sirija će biti prvi test promene američke spoljne politike.
Da je Hilari Klinton pobedila, sva je prilika da bi se građanski rat u Siriji i posledično haos na njenom tlu nastavili u nedogled. Ovo zato što bi Hilari na mestu predsednika nastavila i dodatno radikalizovala sprovođenje velike strategije dominacije u svojoj liberalno-imperijalističkoj varijanti. Prema ovoj strategiji, Bašar el Asad neizostavno mora da ode i bude zamenjen američkom marionetom, jer je: blizak Rusiji i Iranu, silama koje zagovornici ove koncepcije vide kao rivale SAD, te njihov uticaj u Siriji treba eliminisati; njegova vladavina vrednosno inkompatibilna američkoj viziji (kao uostalom i poreci u Rusiji i Iranu). Liberalni imperijalisti se ne bi smirili dok ovaj posao ne završe. Čak i ako im loše ide (kao što je trenutno slučaj), u tome bi videli privremenu anomaliju koju će Amerika kao „izuzetna“ nacija pre ili kasnije da prevaziđe, jer istorija navodno radi za nju. Svaki kompromis na koji bi Vašington na čelu sa Hilari ili nekim sličnim sklopio sa Rusijom bio bi taktički i privremen – dok se ne stvore bolji uslovi za nastavak ofanzive (ovo je bio slučaj sa čitavim Obaminim „resetovanjem“, na primer). Amerikanci bi tukli Islamsku državu iz vazduha na području istočne Sirije koje im je Rusija već prepustila, ali ne bi išli do kraja, jer bi onda izgubili dobar izgovor da se mešaju u sirijski sukob, te bi istok Sirije ostao u konstantnom stanju haosa (kao što je dobar deo teritorije Iraka ostao nakon američkog povlačenja). A mešali bi se koliko mogu i u zapadnom delu koji kontrolišu Rusija i Asad, tako što bi nastupali u ime fantomskih „umerenih“ pobunjenika, a zapravo pomagali ekstremiste koji bi izvodili terorističke akcije duboko u pozadini protivnika. Rusiju bi pritiskali sankcijama povodom navodnih zločina nad civilima i humanitarne katastrofe. Uveli bi zonu zabranjenog leta nad jednim delom Sirije, koji bi verovatno bio nešto veći od onog koji im Rusi dopuštaju, što bi stvorilo opasnost od incidenata sličnih turskom obaranju ruskog aviona i povećalo šanse za izbijanje Trećeg svetskog rata.
Tramp bi, ako se preorijentiše na strategiju ofšor uravnoteživanja, mogao neke stvari po pitanju Sirije iz korena da promeni. On voli Asada koliko i Kastra – smatra ga brutalnim diktatorom, totalno inkompatibilnim sa sistemom vrednosti koji baštine SAD. Ali, to ne znači da SAD moraju Asada neizostavno da silom skinu sa vlasti i zamene ga svojom marionetom, jer je u strategiji ofšor uravnoteživanja Sirija relativno nebitna država za nacionalni interes i bezbednost Amerike. Uticaj Rusije i Irana u njoj se može tolerisati, jer ne predstavlja pretnju da neka od ovih sila ostvari regionalnu hegemoniju. Naprotiv, Asad, Rusija i Iran su korisni saveznici protiv stvarne pretnje, a to je islamski ekstremizam, oličen u Islamskoj državi i Al Nusri, koje treba poraziti do kraja. Kao što je Ruzvelt sarađivao sa Staljinom da bi se porazio nacizam, sarađivaće i Tramp sa Putinom po ovom pitanju. A to znači da će rat kroz nekoliko meseci biti završen i da će mapa Sirije izgledati tako da će veći deo Sirije biti ostavljen ruskoj i iranskoj sferi uticaja, dok će Amerikancima i njihovim regionalnim saveznicima (Turskoj i Saudijskoj Arabiji) ostati oblasti na severu i istoku zemlje. I to je zagovornicima strategije ofšor uravnoteživanja dovoljno, jer po njima (pogledati npr. o čemu govori Džon Miršajmer) ključni interes SAD na Bliskom istoku su energenti. Sirija nije bogata energentima koliko su zalivske zemlje, ali bi preko njene teritorije trebalo da prođe gasovod koji bi spojio Zaliv sa Turskom i dalje Evropom, i to baš preko onog dela koji bi Amerikanci nakon dogovora sa Rusima kontrolisali (dolina Eufrata). Naravno, nisu ni Rusi naivni, znaju oni da im je taj gasovod konkurencija, ali i da Amerikancima neće biti lako da ga naprave. To se ne može uraditi bez turskih, sirijskih i iračkih Kurda, a već sa Turskom SAD imaju protivrečne poglede na to kako rešiti kurdsko pitanje. No, to je stvar budućnosti i konačnog političkog rešenja za Siriju, koga nikada ne bi bilo da je Hilari pobedila, a sa Trampom se barem očekuje da se krvavi rat definitivno završi i da ljudi prestaju da ginu i iseljavaju se, dok bi se na političkom rešenju radilo postepeno i u dogovoru velikih i regionalnih sila i lokalnih aktera.
Drugi test biće Ukrajina. Ova zemlja pocepana je onog trenutka kada su političke snage koje predstavljaju zapadne Ukrajince uz podršku SAD i nekih evropskih država izvele nasilni prevrat i pokušale svoju ekstremno prozapadnu i rusofobičnu političku viziju da nametnu istočnim Ukrajincima. Kako je krajnji cilj strategije dominacije da i u samoj Rusiji dođe do promene režima, stavljanje Ukrajine sa sve Krimom pod kontrolu je samo jedna etapa u tom pravcu i sva je prilika da bi, da je Hilari pobedila, Vašington nastavio da insistira na tome. Sukob bi ostao zamrznut, eventualno bi se povremeno odmrzavao, ali ne bi bio rešen dogod je Rusija odlučna da brani svoje pozicije u istočnim delovima Ukrajine. Trampova preorijentacija na strategiju ofšor uravnoteživanja uslovila bi i potpuno nov pristup Ukrajini. Više ne bi bilo neophodno da ova zemlja bude u američkoj sferi uticaja, jer su Amerikanci i bez nje već toliko prodrli na istok Evrope da Rusija sve i da „poklopi“ celu Ukrajinu ne bi zapretila hegemonijom na kontinentu, a kamoli ukoliko se Ukrajina iznova neutralizuje po modelu „tampon države“ između Rusije i Zapada. Ovo će se, po mom mišljenju, za vreme Trampovog mandata verovatno i desiti. Izbori u Ukrajini planirani su za kroz par godina, ali zbog konstantnih trvenja među samim majdanovskim revolucionarima nisu isključeni ni prevremeni. Prirodno je da istočni delovi zemlje glasaju za snage nastale iz Janukovičeve Partije regiona (tako je bilo i na poslednjim izborima), koje će pre ili kasnije dovoljno ojačati da zatraže promenu aktuelnog političkog kursa zemlje u pravcu neutralnosti. Ovome bi prethodilo uskraćivanje američke podrške ekstremno antiruskim snagama koje trenutno vladaju zemljom, a omogućilo bi kompromisno rešavanje sukoba u Donjecku i Lugansku mirnim povratkom ovih oblasti u sastav Ukrajine, ali uz široku autonomiju i za te i za druge istočnoukrajinske oblasti i sticanje prava veta nad spoljnopolitičkim kursom zemlje. Jedino bi preostalo pitanje šta će biti sa Krimom. Mišljenja sam da ni Tramp neće priznati njegovo prisajedinjenje Rusiji, ali to Rusija neće ni tražiti – biće dovoljno da ga Vašington toleriše i da prihvati da pregovara o političkom rešenju za Ukrajinu nezavisno od pitanja Krima. Sa druge strane će i Rusija tolerisati da joj SAD ostave nekakve simbolične ekonomske sankcije baš po pitanju Krima (nekakav „spoljni zid“ sankcija, kakav su ostavili Srbiji nakon Dejtona), ako bi deo sankcija koji se odnosi na Donjeck i Lugansk, odnosno sprovođenje odredaba sporazuma u Minsku, bio skinut.
Pitanje proširenja NATO na istok bilo bi treći test i velika prilika da baš na ovom pitanju Vašington načini odlučujući korak ka uspehu približavanja sa Moskvom. Pobeda Hilari i opstanak strategije dominacije značio bi da se proširenje NATO na istok ne bi zaustavilo do kineskih granica, tj. dok u članstvo ne budu primljene sve bivše sovjetske republike, kao i ono što bi postale „bivše ruske republike“ nakon što bi sama Rusija prema planovima Bžežinskog i sličnih bila rasparčana na više delova. U strategiji ofšor uravnoteživanja NATO bi se sveo isključivo na odbrambeni savez (a Tramp je najavio da bi čak i za tu svrhu saveznici trebalo ravnomernije da podnose troškove). Trenutni teritorijalni obuhvat NATO je takav da on apsolutno omogućava odbranu američkih interesa u Evropi. Protiv ovakvog NATO njih niko spolja ne može ugroziti, te ne postoji nikakva defanzivna logika koja bi opravdala dalje širenje saveza na istok. To znači da bi na čelu sa Trampom bilo očekivano da Amerika odustane od daljeg proširenja, pa čak i da dozvoli eventualni izlazak neke od manje značajnih evropskih država iz NATO (ako ne i da izbaci neku koja ne izdvaja dovoljno novca za odbranu). Proširenje NATO verovatno bi ostalo moguće samo na par državica na Zapadnom Balkanu, ali na njemu Vašington ne bi insistirao kao do sada. Ovo se odnosi i na Crnu Goru, koja je već u predvorju NATO. Ukoliko bi Rusija nastavila da se odlučno protivi njenom članstvu (ali samo ukoliko je to protivljenje stvarno, a ne uzrokovano potrebom da se u kontekstu aktuelnog sukoba negativno reaguje na svaki američki potez, pa makar on ne ugrožavao neposredne ruske interese), mišljenja sam da bi Putin mogao da ubedi Trampa da Crnoj Gori zatvori vrata. Ključni argumenti bi bili: potpuna nevažnost Crne Gore za NATO sa stanovišta strategije ofšor uravnoteživanja (dok bi u strategiji dominacije imala svrhu u potpunom zatvaranju Srbije kao percipiranog lokalnog protivnika); protivljenje većine naroda u Crnoj Gori (uključujući i ceo konstitutivni srpski narod) članstvu u NATO, što bi Amerikancima stvorilo nepotreban problem u smislu savladavanja otpora onome što bi bilo viđeno kao njihova okupacija. Srbija bi iz odustajanja NATO od prijema Crne Gore imala verovatno najveću kolateralnu dobit od rusko-američkog približavanja.
Konačno, Rusija se ne protivi samo proširenju NATO u smislu prijema novih članica, već i širenju vojne infrastukture na već primljene istočne članice. Vrsta infrastrukture koja predstavlja rak-ranu rusko-američkih odnosa u poslednjih desetak godina jeste protivraketna odbrana. Tramp će ostati veran protivraketnoj odbrani u Evropi kao sredstvu koje bi onemogućilo eventualne nove članice nuklearnog kluba da ugroze američke saveznike nuklearnim oružjem. No, problem je u tome što dosadašnji planovi o raspoređivanju protivraketnog štita uopšte nisu bili motivisani opasnošću od novih nuklearnih sila, već su bili upereni protiv pre svega taktičkih nuklearnih kapaciteta Rusije. O tome pre svega govori njihova geografska lokacija. Bušov plan o štitu u Češkoj i Poljskoj naišao je na momentalno protivljenje Rusije, jer nije postojala logika po kojoj bi na tlu tih država trebalo rasporediti odbranu od iranskih raketa. Obama je zato u toku „resetovanja“ odustao od ovog plana i zamenio ga drugim, faznim, čije su prve dve faze podrazumevale raspoređivanje manje sofisticiranih elemenata protivraketne odbrane u državama koje se nalaze nešto južnije – Turskoj i Rumuniji. U trećoj fazi (planiranoj za 2018) predviđeno je postavljanje znatno sofisticiranijih elemenata u Poljskoj, a to Rusija ne može da prihvati. Ukoliko žele približavanje s njom, Sjedinjene Države moraće ili da potpuno odustanu od treće faze, ili da je premeste nekud južnije. Da je Hilari pobedila, to se sigurno ne bi desilo. Sa Trampom to postaje moguće i očekivano.
Ako ishod po ova četiri pitanje bude povoljan, sva je prilika da će takav biti i ishod ukupnog približavanja SAD i Rusije. To ne znači da dve zemlje, kao međusobno nezavisne velike sile inkompatibilnih nacionalnih identiteta, ne bi zadržale neki stepen rivalstva. Ali bi taj stepen bio manji nego stepen rivalstva svake od njih u odnosu na neke treće aktere. U prilog tome deluje čista geopolitika. Supersili hegemonu na zapadnoj hemisferi najlakše će biti da sprovodi strategiju ofšor uravnoteživanja u savezu sa velikom silom iz evroazijskog hartlenda, a protiv ekspanzionističkih sila rimlenda, koje bi upravo ugrožavanjem hartlenda zapretile uspostavljanjem evropske/azijske/evroazijske hegemonije. Sa druge strane, i Rusiji odgovara da iz ovog razloga imaju uz sebe jake SAD i pomognu im da neka od rivalskih sila rimlenda ne ugrozi njihovu hegemoniju na zapadnoj hemisferi. To je Rusija već činila u prošlosti, kada je podržavala SAD protiv Velike Britanije i u Ratu za nezavisnost i u Građanskom ratu. Sa svoje strane, SAD su u oba svetska rata pomagale Rusiji da se odupre nemačkoj agresiji. Ako u perspektivi islamski ekstremizam i možda Kina postanu nova pretnja sa rimlenda, istorija bi se mogla ponoviti. Ali nadajmo se da ovoga puta neće biti potrebno voditi svetski rat, već bi SAD i Rusija na vreme obuzdali ekstreme i zajednički sa drugim moćnim globalnim i regionalnim akterima radili na uspostavljanju mirnijeg, stabilnijeg, pravednijeg i prosperitetnijeg sveta. Neka Tramp i Putin, kao što piše na onom crnogorskom bilbordu, od januara 2017. počnu zajedno da rade na tome da učine svet velikim.
Vladimir Trapara
Da ne bude zabune vezane za prvi deo teksta, za uspeh približavanja Rusije i Sjedinjenih Država ne smatram neophodnim, niti očekujem da bi se skoro moglo desiti da njihovi identiteti o kojima sam govorio postanu kompatibilni, a pogotovo se to odnosi na sisteme vrednosti kao bitan element identiteta. Radikalno suprotne reakcije Putina i Trampa na smrt Fidela Kastra, na primer, svedoče o tome da postoje neke nepomirljive razlike u načinu na koji elite dveju sila poimaju stvarnost, i da one ne mogu lako da se izbrišu. Ali to se ni ne traži – dovoljno je da se SAD, ne odustajući od svog identiteta i sistema vrednosti, preorijentišu na alternativnu varijantu nacionalnog interesa i napuste veliku strategiju dominacije u korist strategije ofšor uravnoteživanja. U tom slučaju njihova spoljna politika postaće kompatibilna sa ruskom u onoj oblasti koja je i odgovorna za sukob dveju sila – u pogledu vizije upravljanja svetom, gde su se dosad sukobljavale dve ideje, američka o svetskoj hegemoniji jedne sile i univerzalnom sistemu vrednosti, i ruska o koncertu velikih sila i pluralizmu i konkurenciji vrednosti. Sirija će biti prvi test promene američke spoljne politike.
Da je Hilari Klinton pobedila, sva je prilika da bi se građanski rat u Siriji i posledično haos na njenom tlu nastavili u nedogled. Ovo zato što bi Hilari na mestu predsednika nastavila i dodatno radikalizovala sprovođenje velike strategije dominacije u svojoj liberalno-imperijalističkoj varijanti. Prema ovoj strategiji, Bašar el Asad neizostavno mora da ode i bude zamenjen američkom marionetom, jer je: blizak Rusiji i Iranu, silama koje zagovornici ove koncepcije vide kao rivale SAD, te njihov uticaj u Siriji treba eliminisati; njegova vladavina vrednosno inkompatibilna američkoj viziji (kao uostalom i poreci u Rusiji i Iranu). Liberalni imperijalisti se ne bi smirili dok ovaj posao ne završe. Čak i ako im loše ide (kao što je trenutno slučaj), u tome bi videli privremenu anomaliju koju će Amerika kao „izuzetna“ nacija pre ili kasnije da prevaziđe, jer istorija navodno radi za nju. Svaki kompromis na koji bi Vašington na čelu sa Hilari ili nekim sličnim sklopio sa Rusijom bio bi taktički i privremen – dok se ne stvore bolji uslovi za nastavak ofanzive (ovo je bio slučaj sa čitavim Obaminim „resetovanjem“, na primer). Amerikanci bi tukli Islamsku državu iz vazduha na području istočne Sirije koje im je Rusija već prepustila, ali ne bi išli do kraja, jer bi onda izgubili dobar izgovor da se mešaju u sirijski sukob, te bi istok Sirije ostao u konstantnom stanju haosa (kao što je dobar deo teritorije Iraka ostao nakon američkog povlačenja). A mešali bi se koliko mogu i u zapadnom delu koji kontrolišu Rusija i Asad, tako što bi nastupali u ime fantomskih „umerenih“ pobunjenika, a zapravo pomagali ekstremiste koji bi izvodili terorističke akcije duboko u pozadini protivnika. Rusiju bi pritiskali sankcijama povodom navodnih zločina nad civilima i humanitarne katastrofe. Uveli bi zonu zabranjenog leta nad jednim delom Sirije, koji bi verovatno bio nešto veći od onog koji im Rusi dopuštaju, što bi stvorilo opasnost od incidenata sličnih turskom obaranju ruskog aviona i povećalo šanse za izbijanje Trećeg svetskog rata.
Tramp bi, ako se preorijentiše na strategiju ofšor uravnoteživanja, mogao neke stvari po pitanju Sirije iz korena da promeni. On voli Asada koliko i Kastra – smatra ga brutalnim diktatorom, totalno inkompatibilnim sa sistemom vrednosti koji baštine SAD. Ali, to ne znači da SAD moraju Asada neizostavno da silom skinu sa vlasti i zamene ga svojom marionetom, jer je u strategiji ofšor uravnoteživanja Sirija relativno nebitna država za nacionalni interes i bezbednost Amerike. Uticaj Rusije i Irana u njoj se može tolerisati, jer ne predstavlja pretnju da neka od ovih sila ostvari regionalnu hegemoniju. Naprotiv, Asad, Rusija i Iran su korisni saveznici protiv stvarne pretnje, a to je islamski ekstremizam, oličen u Islamskoj državi i Al Nusri, koje treba poraziti do kraja. Kao što je Ruzvelt sarađivao sa Staljinom da bi se porazio nacizam, sarađivaće i Tramp sa Putinom po ovom pitanju. A to znači da će rat kroz nekoliko meseci biti završen i da će mapa Sirije izgledati tako da će veći deo Sirije biti ostavljen ruskoj i iranskoj sferi uticaja, dok će Amerikancima i njihovim regionalnim saveznicima (Turskoj i Saudijskoj Arabiji) ostati oblasti na severu i istoku zemlje. I to je zagovornicima strategije ofšor uravnoteživanja dovoljno, jer po njima (pogledati npr. o čemu govori Džon Miršajmer) ključni interes SAD na Bliskom istoku su energenti. Sirija nije bogata energentima koliko su zalivske zemlje, ali bi preko njene teritorije trebalo da prođe gasovod koji bi spojio Zaliv sa Turskom i dalje Evropom, i to baš preko onog dela koji bi Amerikanci nakon dogovora sa Rusima kontrolisali (dolina Eufrata). Naravno, nisu ni Rusi naivni, znaju oni da im je taj gasovod konkurencija, ali i da Amerikancima neće biti lako da ga naprave. To se ne može uraditi bez turskih, sirijskih i iračkih Kurda, a već sa Turskom SAD imaju protivrečne poglede na to kako rešiti kurdsko pitanje. No, to je stvar budućnosti i konačnog političkog rešenja za Siriju, koga nikada ne bi bilo da je Hilari pobedila, a sa Trampom se barem očekuje da se krvavi rat definitivno završi i da ljudi prestaju da ginu i iseljavaju se, dok bi se na političkom rešenju radilo postepeno i u dogovoru velikih i regionalnih sila i lokalnih aktera.
Drugi test biće Ukrajina. Ova zemlja pocepana je onog trenutka kada su političke snage koje predstavljaju zapadne Ukrajince uz podršku SAD i nekih evropskih država izvele nasilni prevrat i pokušale svoju ekstremno prozapadnu i rusofobičnu političku viziju da nametnu istočnim Ukrajincima. Kako je krajnji cilj strategije dominacije da i u samoj Rusiji dođe do promene režima, stavljanje Ukrajine sa sve Krimom pod kontrolu je samo jedna etapa u tom pravcu i sva je prilika da bi, da je Hilari pobedila, Vašington nastavio da insistira na tome. Sukob bi ostao zamrznut, eventualno bi se povremeno odmrzavao, ali ne bi bio rešen dogod je Rusija odlučna da brani svoje pozicije u istočnim delovima Ukrajine. Trampova preorijentacija na strategiju ofšor uravnoteživanja uslovila bi i potpuno nov pristup Ukrajini. Više ne bi bilo neophodno da ova zemlja bude u američkoj sferi uticaja, jer su Amerikanci i bez nje već toliko prodrli na istok Evrope da Rusija sve i da „poklopi“ celu Ukrajinu ne bi zapretila hegemonijom na kontinentu, a kamoli ukoliko se Ukrajina iznova neutralizuje po modelu „tampon države“ između Rusije i Zapada. Ovo će se, po mom mišljenju, za vreme Trampovog mandata verovatno i desiti. Izbori u Ukrajini planirani su za kroz par godina, ali zbog konstantnih trvenja među samim majdanovskim revolucionarima nisu isključeni ni prevremeni. Prirodno je da istočni delovi zemlje glasaju za snage nastale iz Janukovičeve Partije regiona (tako je bilo i na poslednjim izborima), koje će pre ili kasnije dovoljno ojačati da zatraže promenu aktuelnog političkog kursa zemlje u pravcu neutralnosti. Ovome bi prethodilo uskraćivanje američke podrške ekstremno antiruskim snagama koje trenutno vladaju zemljom, a omogućilo bi kompromisno rešavanje sukoba u Donjecku i Lugansku mirnim povratkom ovih oblasti u sastav Ukrajine, ali uz široku autonomiju i za te i za druge istočnoukrajinske oblasti i sticanje prava veta nad spoljnopolitičkim kursom zemlje. Jedino bi preostalo pitanje šta će biti sa Krimom. Mišljenja sam da ni Tramp neće priznati njegovo prisajedinjenje Rusiji, ali to Rusija neće ni tražiti – biće dovoljno da ga Vašington toleriše i da prihvati da pregovara o političkom rešenju za Ukrajinu nezavisno od pitanja Krima. Sa druge strane će i Rusija tolerisati da joj SAD ostave nekakve simbolične ekonomske sankcije baš po pitanju Krima (nekakav „spoljni zid“ sankcija, kakav su ostavili Srbiji nakon Dejtona), ako bi deo sankcija koji se odnosi na Donjeck i Lugansk, odnosno sprovođenje odredaba sporazuma u Minsku, bio skinut.
Pitanje proširenja NATO na istok bilo bi treći test i velika prilika da baš na ovom pitanju Vašington načini odlučujući korak ka uspehu približavanja sa Moskvom. Pobeda Hilari i opstanak strategije dominacije značio bi da se proširenje NATO na istok ne bi zaustavilo do kineskih granica, tj. dok u članstvo ne budu primljene sve bivše sovjetske republike, kao i ono što bi postale „bivše ruske republike“ nakon što bi sama Rusija prema planovima Bžežinskog i sličnih bila rasparčana na više delova. U strategiji ofšor uravnoteživanja NATO bi se sveo isključivo na odbrambeni savez (a Tramp je najavio da bi čak i za tu svrhu saveznici trebalo ravnomernije da podnose troškove). Trenutni teritorijalni obuhvat NATO je takav da on apsolutno omogućava odbranu američkih interesa u Evropi. Protiv ovakvog NATO njih niko spolja ne može ugroziti, te ne postoji nikakva defanzivna logika koja bi opravdala dalje širenje saveza na istok. To znači da bi na čelu sa Trampom bilo očekivano da Amerika odustane od daljeg proširenja, pa čak i da dozvoli eventualni izlazak neke od manje značajnih evropskih država iz NATO (ako ne i da izbaci neku koja ne izdvaja dovoljno novca za odbranu). Proširenje NATO verovatno bi ostalo moguće samo na par državica na Zapadnom Balkanu, ali na njemu Vašington ne bi insistirao kao do sada. Ovo se odnosi i na Crnu Goru, koja je već u predvorju NATO. Ukoliko bi Rusija nastavila da se odlučno protivi njenom članstvu (ali samo ukoliko je to protivljenje stvarno, a ne uzrokovano potrebom da se u kontekstu aktuelnog sukoba negativno reaguje na svaki američki potez, pa makar on ne ugrožavao neposredne ruske interese), mišljenja sam da bi Putin mogao da ubedi Trampa da Crnoj Gori zatvori vrata. Ključni argumenti bi bili: potpuna nevažnost Crne Gore za NATO sa stanovišta strategije ofšor uravnoteživanja (dok bi u strategiji dominacije imala svrhu u potpunom zatvaranju Srbije kao percipiranog lokalnog protivnika); protivljenje većine naroda u Crnoj Gori (uključujući i ceo konstitutivni srpski narod) članstvu u NATO, što bi Amerikancima stvorilo nepotreban problem u smislu savladavanja otpora onome što bi bilo viđeno kao njihova okupacija. Srbija bi iz odustajanja NATO od prijema Crne Gore imala verovatno najveću kolateralnu dobit od rusko-američkog približavanja.
Konačno, Rusija se ne protivi samo proširenju NATO u smislu prijema novih članica, već i širenju vojne infrastukture na već primljene istočne članice. Vrsta infrastrukture koja predstavlja rak-ranu rusko-američkih odnosa u poslednjih desetak godina jeste protivraketna odbrana. Tramp će ostati veran protivraketnoj odbrani u Evropi kao sredstvu koje bi onemogućilo eventualne nove članice nuklearnog kluba da ugroze američke saveznike nuklearnim oružjem. No, problem je u tome što dosadašnji planovi o raspoređivanju protivraketnog štita uopšte nisu bili motivisani opasnošću od novih nuklearnih sila, već su bili upereni protiv pre svega taktičkih nuklearnih kapaciteta Rusije. O tome pre svega govori njihova geografska lokacija. Bušov plan o štitu u Češkoj i Poljskoj naišao je na momentalno protivljenje Rusije, jer nije postojala logika po kojoj bi na tlu tih država trebalo rasporediti odbranu od iranskih raketa. Obama je zato u toku „resetovanja“ odustao od ovog plana i zamenio ga drugim, faznim, čije su prve dve faze podrazumevale raspoređivanje manje sofisticiranih elemenata protivraketne odbrane u državama koje se nalaze nešto južnije – Turskoj i Rumuniji. U trećoj fazi (planiranoj za 2018) predviđeno je postavljanje znatno sofisticiranijih elemenata u Poljskoj, a to Rusija ne može da prihvati. Ukoliko žele približavanje s njom, Sjedinjene Države moraće ili da potpuno odustanu od treće faze, ili da je premeste nekud južnije. Da je Hilari pobedila, to se sigurno ne bi desilo. Sa Trampom to postaje moguće i očekivano.
Ako ishod po ova četiri pitanje bude povoljan, sva je prilika da će takav biti i ishod ukupnog približavanja SAD i Rusije. To ne znači da dve zemlje, kao međusobno nezavisne velike sile inkompatibilnih nacionalnih identiteta, ne bi zadržale neki stepen rivalstva. Ali bi taj stepen bio manji nego stepen rivalstva svake od njih u odnosu na neke treće aktere. U prilog tome deluje čista geopolitika. Supersili hegemonu na zapadnoj hemisferi najlakše će biti da sprovodi strategiju ofšor uravnoteživanja u savezu sa velikom silom iz evroazijskog hartlenda, a protiv ekspanzionističkih sila rimlenda, koje bi upravo ugrožavanjem hartlenda zapretile uspostavljanjem evropske/azijske/evroazijske hegemonije. Sa druge strane, i Rusiji odgovara da iz ovog razloga imaju uz sebe jake SAD i pomognu im da neka od rivalskih sila rimlenda ne ugrozi njihovu hegemoniju na zapadnoj hemisferi. To je Rusija već činila u prošlosti, kada je podržavala SAD protiv Velike Britanije i u Ratu za nezavisnost i u Građanskom ratu. Sa svoje strane, SAD su u oba svetska rata pomagale Rusiji da se odupre nemačkoj agresiji. Ako u perspektivi islamski ekstremizam i možda Kina postanu nova pretnja sa rimlenda, istorija bi se mogla ponoviti. Ali nadajmo se da ovoga puta neće biti potrebno voditi svetski rat, već bi SAD i Rusija na vreme obuzdali ekstreme i zajednički sa drugim moćnim globalnim i regionalnim akterima radili na uspostavljanju mirnijeg, stabilnijeg, pravednijeg i prosperitetnijeg sveta. Neka Tramp i Putin, kao što piše na onom crnogorskom bilbordu, od januara 2017. počnu zajedno da rade na tome da učine svet velikim.
Vladimir Trapara