Prilog Vladimira Ajzenhamera, saradnika u nastavi iz Centra za studije Azije pri Fakultetu političkih nauka u Beogradu
Alkohol ume da udari u glavu. U tome nema ničeg čudnog. Čudno je međutim kad nekoga u glavu udari jogurt. To se već ne dešava tako često. Ali kada se desi, onda se to očigledno dešava „najboljima“. Ukoliko ne verujete pitajte Redžepa Tajipa Erdogana.
Samo nekoliko dana pošto je turski premijer objavio rat alkoholu i namesto njega kao nacionalno piće promovisao „ajran“, tursku varijantu jogurta, opočelo je tzv. „tursko proleće“. Istina, neredi na Taksimu nisu izbili zbog latentne prohibicije, već zbog želje da se čuje i uvaži „vox populi“. Odnosno, da se isti ne guši pendrecima i suzavcem. Ipak, ajran u svemu ovome ima svoju ulogu, jer je nešto definitivno moralo da pomuti razum aktuelnom turskom premijeru, te je on tako lakomisleno upao u klopku koju su mu pripremili njegovi politički oponenti.
O kakvoj klopci je reč? Ostavimo se za trenutak opšte poznate priče o stablima, otporu „urbanih“ sekularista, i uvek prisutnom kemalističkom stahu od islamizacije turskog društva. Svi ovi faktori jesu bitni ukoliko tragamo za uzrocima nereda koji poslednjih desetak dana potresaju sve „zeleniju“ tursku republiku. Ali o njima je proteklih dana mnogo toga već rečeno, i malo šta novo ima da se doda. U ovom trenutku mnogo relavantnije je razumeti da je u ovim protestima (koji širom Turske niču kao pečurke posle kiše) itekako prisutna određena dnevnopolitička logika i „kalkulus“ pojedinih političkih igrača koji teško mogu biti okarakterisani kao N.N. lica iz mase. Jer više i nije toliko bitno da li su neredi na Taksimu izbili spontano ili pak iza njih stoji neka složenija „urota“. Ono što je bitno je da u Turskoj u ovom momentu politički (čitaj anti-erdoganski) deluje jedan do sada neviđen „konglomerat“ nezadovoljnika čija „kašika“ uveliko meša zakuvanu taksimsku čorbu. Reč je o, do juče teško zamislivom, savezu između kemalista, verskih i etničkih manjina, i umerenih islamista iz redova same vladajuće partije. Čak iako ova čudnovata „alijansa“ nije incijator nemira, ona sada igra ulogu glavnog „regulatora“ daljeg razvoja događaja.
Nije tajna da Narodna Republikanska Partija (CHP) već dugo vremena želi da vidi leđa aktuelnom premijeru. Ali ono što je do juče bila tajna jeste da se u Damasku, marta meseca ove godine, delegacija parlamentaraca CHP-a sastala sa Baširom al Asadom. Delegaciju su činila dva turska alevita, i dva pripadnika arapske alevi manjine koja živi u provincijama na samoj granici sa Sirijom. Navodni povod za ovaj susret bilo je nastojanje CHP-a da od Asada izdejstvuje oslobađanje jednog američkog i jednog palestinskog novinara nedavno uhapšenih u Siriji. Kada je pre nekoliko dana ova informacija procurela u tursku javnost, premijer Erdogan se žestoko obrušio na čelnike CHP-a, optužujući ih za izdaju nacionalnog interesa. Pale su i još neke ozbiljnije optužbe – o umešanosti CHP-a u nedavne bombaške napade u turskom pograničnom gradu Rejhanli. Na tome je za sada i ostalo, jer je razmotavanje klupka usporeno izbijanjem aktuelnih nereda. Ipak, teško je ne primetiti da je među demonstrantima na turskim ulicama prisutan i veliki broj alevita, te se određeni zaključci sami nameću.
Turski aleviti iako etnički i verski različiti od sirijskih dele njihovo nezadovoljstvo Erdoganovom politikom. Nije u pitanju samo odnos prema ratu u Siriji, već i odnos prema političkim i socijalnim reformama koje je Erdogan namerio da sprovede u turskom društvu. Strah od radikalizacije sunitskog islama već godinama tera turske alevite da glasaju za opozicioni CHP. Isti strah ih je sada naveo da izađu na ulice i zahtevaju odlazak sa vlasti novog turskog „sultana“. Poseta CHP-a Asadu, samo ih je dodatno motivisala, naročito arapske alevite koji žive u turskim pograničnim oblastima sa Sirijom. Njima je ovom posetom (ako ne i direktnom porukom iz Damaska) poručeno da je vreme zrelo za „ustanak“. O tome poslednjih dana govori i sam Erdogan obznanjujući domaćoj, ali i svetskoj javnosti, da turske službe bezbednosti rade na otkrivanju „stranih faktora“ koji stoje u pozadini građanskih nemira. No, što više o tome priča, to dublje upada u pripremljenu mu klopku. Upirući prste u savez Asada i domaće opozicije, Erdogan sve više nalikuje na lažljivog dečaka koji plaši pastire povicima „Vuk!“.
Savez CHP-a sa alevitskom manjinom nije jedino „ortačenje“ te vrste prisutno u trenutnim zbivanjima. Podršku protestima dala je i pro-kurdska Partija Mira i Demokratije (BDP). Time su Kurdi, kao Erdoganovi novi „najbolji drugari“, zarili nož u leđa njegovoj inicijativi za rešenje kurdskog pitanja. Odmah nakon izbijanja nemira BDP je izjavila da se volja naroda mora poštovati i pozdravila je „povratak demokratije u Tursku“. Time je direktno poručeno da bez obzira na premijerove aranžmane sa već dugo „ukatančenim“ liderom PKK Odželanom, turski Kurdi ne žele da Erdoganu prepuste rešavanje svoje sudbine. Od demonstranata sa Taksima će te ovih dana čuti kako sa ponosom izjavljuju kako među njima ima i dosta Kurda, i da su uprkos međusobnim razlikama jedinstveni u borbi za demokratiju. Pod brojnim „ikonama“ Ataturka i zastavama Republike ulicama turskih gradova zajedno marširaju pristalice CHP-a, aleviti i Kurdi.
No, tu nije kraj iznenađenjima. U čitavo zamešateljstvo uvučena je Erdoganova opozicija iz sopstvenih redova. Struja AKP koja se već dugo opire Erdoganovom „sultanizmu“ poslala je na ulice i mnoge članove vladajuće partije kako bi dali podršku otporu samovolji premijera. Ali to je samo deo njihove strategije za slabljenje političkih i stranačkih pozicija aktuelnog premijera. Mnogo važnija strategija (a po samog Erdogana i mnogo opasnija) je „pred-izborna“ kampanja predsednika Abdulaha Gula koja je zahvalujući protestima već otpočela. Naime, Gul koji je duže vreme u zavadi sa svojim partijskim kolegom Erdoganom (što nije ništa čudno jer pripadaju dvema različitim strujama koje su stvorile vladajuću AKP), pokazao je znatno više razumavanja za zahteve građana (koje je Erdogan nazvao ekstremistima i huliganima) i pozvao i vlast i demonstrante na smirivanje strasti. Uz to, proteklih dana Gul je na konsultacije primio predstavnike CHP-a, i BDP-a, koji su od njega zahtevali da pomogne u prevazilaženju krize. Erdogan je u ovim „pregovorima“ gurnut u stranu. Tako je zapravo opozicija potpomogla Gula u njegovom nastojanju da poveća svoju poularnost među turskim biračima. Ujedno omogućila mu je i da znatno oslabi Erdoganove pozicije pred predsedničke izbore naredne godine.
Motivi opozicione podrške Gulu su vrlo jednostavni. Erdogan ne krije svoju ambiciju da se na sledećim izborima kandiduje za novog predsednika, niti težnju da turski politički sistem preobrazi iz parlamentarnog u predsedničiki. Ustavnim amandmanima iz 2010. on je potpuno potčinio tursko pravosuđe, dok mu je parlamentarna većina na izborima 2011. donela i potpunu kontrolu nad zakonodavnom vlasti. Ukoliko bi se 2014. Erdogan dokopao predsedničke fotelje ništa ga više ne bi moglo zaustaviti da istu pretvori u sultanski tron. A to ne odgovara ni opoziciji, ni pomenutim manjinama, ni islamistima koncentrisanim oko Gula koji ima prava na još jedan predsednički mandat. Upravo zato se Gul i svrstao uz opoziciju. Izjavivši kako je „poruka sa Taksima primljena“, i kako građani imaju pravo da javno izraze svoje nezadovoljstvo politikom vlade, on je otvoreno stao na „crtu” svom partijskom kolegi. Stvaranjem slike u javnosti o „umerenom“ Gulu koji se suprotstavlja „besnom psu“ Erdoganu, otpočela je borba za „srce, dušu i glasove“ turskih birača. Opoziciji i pomenutim manjinama ovo naravno ide na ruku, jer znatno slabi tj. polarizuje nekad jedinstvenu moć turskih islamista.
I time je zamka za „besnog psa“ Erdogana postavljena. I za sada on se sve više upetljava u istu. Jer cilj „skrivenih“ gospodara protesta sa Taksima ima malo toga sa zaštitom parkova i drveća, a mnogo toga sa predsedničkim izborima zakazanim za sledeću godinu. Taksim nije „Tahrir“, bez obzira što to medijski jako lepo zvuči. Taksim nije ništa drugo do pištolj velikog kalibra dat Erdoganu u ruke da sam povuče njegov oroz, i tako izvrši svoje političko samoubistvo. Jer dokle god „pendreči“ i „kupa“ suzavcem demostrante on srozava svoj rejting ne samo u turskoj naciji i među svojim dojučerašnjim biračima (od kojih će se sada mnogi okrenuti Gulu), već i u očima celog sveta koji u njemu počinje da vidi novog Asada. I što više Erdogan insistira (ne bezrazložno) da je taj isti Asad jednim delom odgovoran za presađivanje pelcera „arapskog proleća“ na tursko tle, on sve više izgleda kao „tipičan“ diktator koji navodi „tipične“ izgovore kako bi opravdao svoju represivnu politiku. I time je oroz povučen. Za samo deset dana, Erdoganov rejting je ozbiljno poljuljan, i cilj pomenute „koalicije“ je postignut. Ostalo je samo da metak ispaljen na Taksimu stigne na cilj, što će se desti na predsedničkim izborima naredne godine.
Na kraju ostaje da razjasnimo i ulogu „ajrana“ u svim ovim zbivanjima. Pa kako drugačije objasniti katastrofalne poteze koje je „najveći“ živi turski lider (u čije zasluge se neosporno može upisati povratak Turske na međunarodnu scenu i „kroćenje“ pučevima sklone turske armije) povukao u preoteklih sedam dana. Kako smo na početku rekli, nešto mora da mu je udarilo u glavu pa je lakomisleno i arogantno upao u ovu, tako očiglednu zamku. Da u pitanju nije viski, to zasigurno znamo. Ne bi bilo halal. Dakle, krivac može biti samo ajran sa ledom. Drugog objašnjenja nema.
Ej, ajrane, ajrane....
Vladimir Ajzenhamer
Alkohol ume da udari u glavu. U tome nema ničeg čudnog. Čudno je međutim kad nekoga u glavu udari jogurt. To se već ne dešava tako često. Ali kada se desi, onda se to očigledno dešava „najboljima“. Ukoliko ne verujete pitajte Redžepa Tajipa Erdogana.
Samo nekoliko dana pošto je turski premijer objavio rat alkoholu i namesto njega kao nacionalno piće promovisao „ajran“, tursku varijantu jogurta, opočelo je tzv. „tursko proleće“. Istina, neredi na Taksimu nisu izbili zbog latentne prohibicije, već zbog želje da se čuje i uvaži „vox populi“. Odnosno, da se isti ne guši pendrecima i suzavcem. Ipak, ajran u svemu ovome ima svoju ulogu, jer je nešto definitivno moralo da pomuti razum aktuelnom turskom premijeru, te je on tako lakomisleno upao u klopku koju su mu pripremili njegovi politički oponenti.
O kakvoj klopci je reč? Ostavimo se za trenutak opšte poznate priče o stablima, otporu „urbanih“ sekularista, i uvek prisutnom kemalističkom stahu od islamizacije turskog društva. Svi ovi faktori jesu bitni ukoliko tragamo za uzrocima nereda koji poslednjih desetak dana potresaju sve „zeleniju“ tursku republiku. Ali o njima je proteklih dana mnogo toga već rečeno, i malo šta novo ima da se doda. U ovom trenutku mnogo relavantnije je razumeti da je u ovim protestima (koji širom Turske niču kao pečurke posle kiše) itekako prisutna određena dnevnopolitička logika i „kalkulus“ pojedinih političkih igrača koji teško mogu biti okarakterisani kao N.N. lica iz mase. Jer više i nije toliko bitno da li su neredi na Taksimu izbili spontano ili pak iza njih stoji neka složenija „urota“. Ono što je bitno je da u Turskoj u ovom momentu politički (čitaj anti-erdoganski) deluje jedan do sada neviđen „konglomerat“ nezadovoljnika čija „kašika“ uveliko meša zakuvanu taksimsku čorbu. Reč je o, do juče teško zamislivom, savezu između kemalista, verskih i etničkih manjina, i umerenih islamista iz redova same vladajuće partije. Čak iako ova čudnovata „alijansa“ nije incijator nemira, ona sada igra ulogu glavnog „regulatora“ daljeg razvoja događaja.
Nije tajna da Narodna Republikanska Partija (CHP) već dugo vremena želi da vidi leđa aktuelnom premijeru. Ali ono što je do juče bila tajna jeste da se u Damasku, marta meseca ove godine, delegacija parlamentaraca CHP-a sastala sa Baširom al Asadom. Delegaciju su činila dva turska alevita, i dva pripadnika arapske alevi manjine koja živi u provincijama na samoj granici sa Sirijom. Navodni povod za ovaj susret bilo je nastojanje CHP-a da od Asada izdejstvuje oslobađanje jednog američkog i jednog palestinskog novinara nedavno uhapšenih u Siriji. Kada je pre nekoliko dana ova informacija procurela u tursku javnost, premijer Erdogan se žestoko obrušio na čelnike CHP-a, optužujući ih za izdaju nacionalnog interesa. Pale su i još neke ozbiljnije optužbe – o umešanosti CHP-a u nedavne bombaške napade u turskom pograničnom gradu Rejhanli. Na tome je za sada i ostalo, jer je razmotavanje klupka usporeno izbijanjem aktuelnih nereda. Ipak, teško je ne primetiti da je među demonstrantima na turskim ulicama prisutan i veliki broj alevita, te se određeni zaključci sami nameću.
Turski aleviti iako etnički i verski različiti od sirijskih dele njihovo nezadovoljstvo Erdoganovom politikom. Nije u pitanju samo odnos prema ratu u Siriji, već i odnos prema političkim i socijalnim reformama koje je Erdogan namerio da sprovede u turskom društvu. Strah od radikalizacije sunitskog islama već godinama tera turske alevite da glasaju za opozicioni CHP. Isti strah ih je sada naveo da izađu na ulice i zahtevaju odlazak sa vlasti novog turskog „sultana“. Poseta CHP-a Asadu, samo ih je dodatno motivisala, naročito arapske alevite koji žive u turskim pograničnim oblastima sa Sirijom. Njima je ovom posetom (ako ne i direktnom porukom iz Damaska) poručeno da je vreme zrelo za „ustanak“. O tome poslednjih dana govori i sam Erdogan obznanjujući domaćoj, ali i svetskoj javnosti, da turske službe bezbednosti rade na otkrivanju „stranih faktora“ koji stoje u pozadini građanskih nemira. No, što više o tome priča, to dublje upada u pripremljenu mu klopku. Upirući prste u savez Asada i domaće opozicije, Erdogan sve više nalikuje na lažljivog dečaka koji plaši pastire povicima „Vuk!“.
Savez CHP-a sa alevitskom manjinom nije jedino „ortačenje“ te vrste prisutno u trenutnim zbivanjima. Podršku protestima dala je i pro-kurdska Partija Mira i Demokratije (BDP). Time su Kurdi, kao Erdoganovi novi „najbolji drugari“, zarili nož u leđa njegovoj inicijativi za rešenje kurdskog pitanja. Odmah nakon izbijanja nemira BDP je izjavila da se volja naroda mora poštovati i pozdravila je „povratak demokratije u Tursku“. Time je direktno poručeno da bez obzira na premijerove aranžmane sa već dugo „ukatančenim“ liderom PKK Odželanom, turski Kurdi ne žele da Erdoganu prepuste rešavanje svoje sudbine. Od demonstranata sa Taksima će te ovih dana čuti kako sa ponosom izjavljuju kako među njima ima i dosta Kurda, i da su uprkos međusobnim razlikama jedinstveni u borbi za demokratiju. Pod brojnim „ikonama“ Ataturka i zastavama Republike ulicama turskih gradova zajedno marširaju pristalice CHP-a, aleviti i Kurdi.
No, tu nije kraj iznenađenjima. U čitavo zamešateljstvo uvučena je Erdoganova opozicija iz sopstvenih redova. Struja AKP koja se već dugo opire Erdoganovom „sultanizmu“ poslala je na ulice i mnoge članove vladajuće partije kako bi dali podršku otporu samovolji premijera. Ali to je samo deo njihove strategije za slabljenje političkih i stranačkih pozicija aktuelnog premijera. Mnogo važnija strategija (a po samog Erdogana i mnogo opasnija) je „pred-izborna“ kampanja predsednika Abdulaha Gula koja je zahvalujući protestima već otpočela. Naime, Gul koji je duže vreme u zavadi sa svojim partijskim kolegom Erdoganom (što nije ništa čudno jer pripadaju dvema različitim strujama koje su stvorile vladajuću AKP), pokazao je znatno više razumavanja za zahteve građana (koje je Erdogan nazvao ekstremistima i huliganima) i pozvao i vlast i demonstrante na smirivanje strasti. Uz to, proteklih dana Gul je na konsultacije primio predstavnike CHP-a, i BDP-a, koji su od njega zahtevali da pomogne u prevazilaženju krize. Erdogan je u ovim „pregovorima“ gurnut u stranu. Tako je zapravo opozicija potpomogla Gula u njegovom nastojanju da poveća svoju poularnost među turskim biračima. Ujedno omogućila mu je i da znatno oslabi Erdoganove pozicije pred predsedničke izbore naredne godine.
Motivi opozicione podrške Gulu su vrlo jednostavni. Erdogan ne krije svoju ambiciju da se na sledećim izborima kandiduje za novog predsednika, niti težnju da turski politički sistem preobrazi iz parlamentarnog u predsedničiki. Ustavnim amandmanima iz 2010. on je potpuno potčinio tursko pravosuđe, dok mu je parlamentarna većina na izborima 2011. donela i potpunu kontrolu nad zakonodavnom vlasti. Ukoliko bi se 2014. Erdogan dokopao predsedničke fotelje ništa ga više ne bi moglo zaustaviti da istu pretvori u sultanski tron. A to ne odgovara ni opoziciji, ni pomenutim manjinama, ni islamistima koncentrisanim oko Gula koji ima prava na još jedan predsednički mandat. Upravo zato se Gul i svrstao uz opoziciju. Izjavivši kako je „poruka sa Taksima primljena“, i kako građani imaju pravo da javno izraze svoje nezadovoljstvo politikom vlade, on je otvoreno stao na „crtu” svom partijskom kolegi. Stvaranjem slike u javnosti o „umerenom“ Gulu koji se suprotstavlja „besnom psu“ Erdoganu, otpočela je borba za „srce, dušu i glasove“ turskih birača. Opoziciji i pomenutim manjinama ovo naravno ide na ruku, jer znatno slabi tj. polarizuje nekad jedinstvenu moć turskih islamista.
I time je zamka za „besnog psa“ Erdogana postavljena. I za sada on se sve više upetljava u istu. Jer cilj „skrivenih“ gospodara protesta sa Taksima ima malo toga sa zaštitom parkova i drveća, a mnogo toga sa predsedničkim izborima zakazanim za sledeću godinu. Taksim nije „Tahrir“, bez obzira što to medijski jako lepo zvuči. Taksim nije ništa drugo do pištolj velikog kalibra dat Erdoganu u ruke da sam povuče njegov oroz, i tako izvrši svoje političko samoubistvo. Jer dokle god „pendreči“ i „kupa“ suzavcem demostrante on srozava svoj rejting ne samo u turskoj naciji i među svojim dojučerašnjim biračima (od kojih će se sada mnogi okrenuti Gulu), već i u očima celog sveta koji u njemu počinje da vidi novog Asada. I što više Erdogan insistira (ne bezrazložno) da je taj isti Asad jednim delom odgovoran za presađivanje pelcera „arapskog proleća“ na tursko tle, on sve više izgleda kao „tipičan“ diktator koji navodi „tipične“ izgovore kako bi opravdao svoju represivnu politiku. I time je oroz povučen. Za samo deset dana, Erdoganov rejting je ozbiljno poljuljan, i cilj pomenute „koalicije“ je postignut. Ostalo je samo da metak ispaljen na Taksimu stigne na cilj, što će se desti na predsedničkim izborima naredne godine.
Na kraju ostaje da razjasnimo i ulogu „ajrana“ u svim ovim zbivanjima. Pa kako drugačije objasniti katastrofalne poteze koje je „najveći“ živi turski lider (u čije zasluge se neosporno može upisati povratak Turske na međunarodnu scenu i „kroćenje“ pučevima sklone turske armije) povukao u preoteklih sedam dana. Kako smo na početku rekli, nešto mora da mu je udarilo u glavu pa je lakomisleno i arogantno upao u ovu, tako očiglednu zamku. Da u pitanju nije viski, to zasigurno znamo. Ne bi bilo halal. Dakle, krivac može biti samo ajran sa ledom. Drugog objašnjenja nema.
Ej, ajrane, ajrane....
Vladimir Ajzenhamer
RSS Feed
