I zvanično je potvrđeno – gradnja dela gasovoda Južni tok koji prolazi kroz Srbiju započeće 24. novembra. U ovom trenutku ne znam da li će, kako je ranije bilo najavljeno, radove otvoriti lično predsednik Putin. Datum za početak pregovora sa EU nismo dobili, ali zato makar ovaj više nije sporan. I to uprkos upornom mračenju poslednjih nedelja i meseci u srpskim medijima i na internet portalima kako se Južni tok dovodi u pitanje jer neko navodno radi protiv njega. Teoretičari zavere još jednom su se pokazali u punoj raskoši. Prva na udaru bila je emisija B92 „Insajder“ u kojoj se govorilo o navodnim malverzacijama vezanim za gasovod, a kojoj su napravili dobru reklamu prozivajući je kao dokaz postojanja zavere da se Rusija i na energetskom planu istisne iz Srbije (moram priznati da nisam ni gledao emisiju – izgleda da mi je bila manje bitna nego nekima). Logičan sled prozivki vodio je ka aktuelnim „izdajničkim“ vlastima u Srbiji, pri čemu naročito nisu štedeli ministarku Zoranu Mihajlović. Šta sve nisu rekli o njoj, u nastojanju da je prikažu kao diverzanta broj jedan koji ruši gasovod – rekli su i da radi za nekakvu Trilateralu (to takođe nisam bio siguran šta je, pa sam potražio na Vikipediji). Kao što se može videti, diverzija očigledno nije uspela, pa će se gasovod ipak graditi. Ono što je u svemu ovome najzanimljivije, a zbog čega i pišem ovaj članak, jeste na prvi pogled čudnovato slaganje između pomenutih teoretičara zavere i njihovih političkih protivnika – onih koji su zaista protiv Južnog toka.
U članku „Ruski spoljnopolitički vektor Srbije između rusofoba i lažnih rusofila“ pisao sam o simbiozi ove dve vrste ljudi. Takođe sam u članku „Zašto Srbija ne treba da uđe u NATO“ rekao nešto o imitaciji debate za i protiv ulaska Srbije u NATO, koja se vodi između pripadnika ovih grupa. Ni po pitanju Južnog toka podudaranje nije izostalo. Radi se o tome da sam primetio da se rusofobi/natovci/protivnici Južnog toka u velikoj meri slažu sa teorijom zavere protiv gasovoda, uz dve razlike u odnosu na one koji su je plasirali: o tome ne govore javno, već sam njihova mišljenja čuo privatno; smatraju da je dobro što se Južni tok navodno neće graditi. Tako sam pre nekoliko dana od jednog pripadnika ove grupacije čuo za njega veselu prognozu da gasovoda neće biti, jer ga Amerikanci ne žele, a ljudi na vlasti u Srbiji ispunjavaju njihove naloge, uz ponovljene ocene teoretičara zavere o ulozi ministarke Mihajlović i emisije „Insajder“ u tome. Da budem iskren prema čitaocima – ne branim ministarku Mihajlović, niti vlasti u Srbiji, ali ne mogu ni da ih prozivam za nešto za šta nemam dokaze, tako da najradije ne komentarišem navode da li su ili nisu za Južni tok. Takođe, nemam nikakvih iluzija ni u pogledu ofanzivne politike koju prema Rusiji vode Sjedinjene Države sa ciljem da joj potkrešu krila gde god je to moguće – pa i na planu energetike i gasovoda. Međutim, kada je konkretno prognoza o izgradnji Južnog toka u pitanju, ova globalna priča ne mora da ima suštinski značaj.
U pomenutom razgovoru upotrebio sam dva argumenta da će se Južni tok ipak graditi kako je i najavljeno, sve i da su tačne teorije zavere o tome da neko baš u Srbiji radi protiv njega. Prvi je – zašto bi se Amerikanci toliko upinjali da zaustave ovaj gasovod kad je prethodno izgrađen i pušten u promet neuporedivo značajniji od njega Severni tok, koji direktno spaja Rusiju i Nemačku? Naposletku, zar krajnji korisnici ruskog gasa koji će ići Južnim tokom nisu isti kao i kod Severnog – napredne ekonomije srednje i zapadne Evrope, koje SAD ne mogu tek tako poželeti da ostave bez energenata, koliko god da im smeta njihova energetska zavisnost od Rusije i uticaj koji ova zemlja na osnovu toga ostvaruje u Evropi? Drugi argument je – Srbija je samo jedna od tranzitnih zemalja kroz koje Južni tok treba da prođe. Pre toga prolazi kroz Bugarsku – zar nije logičnije da SAD svojim saveznicima/satelitima Bugarima nalože da odustanu od gasovoda, ako im ovaj već toliko smeta? Na prvi argument nisam dobio zadovoljavajući odgovor, osim neozbiljnog da Amerikanci špijuniranjem Nemaca pokazuju koliko im je stalo do ekonomskih interesa svojih evropskih saveznika. Na drugi sam međutim dobio vrlo zanimljiv odgovor koji još jednom pokazuje perfidnost srpskih natovaca o kojoj sam pisao u članku „Zašto Srbija ne treba da uđe u NATO“: rečeno mi je da se Bugarskoj može da kaže „ne“ Amerikancima zato što je ona član NATO, nalazi se u sistemu („za stolom“), za razliku od nas koji smo van („na stolu“) i moramo ponizno da slušamo SAD, bez prava glasa! Vrhunac ironije je da neko ko je fanatično protiv Južnog toka kao argument za ulazak Srbije u NATO poteže to da bismo kao član alijanse mogli da se suprotstavimo Amerikancima i ipak gradimo Južni tok! Sve ovo nije nimalo čudno ako se pronikne u suštinu teorija zavere.
Teorija zavere donosi korist dvema suprotstavljenim grupama ljudi – onima koji su protiv navodne zavere, ali i onima koji navodno stoje iza nje. Korist za prve je očigledna – time što indukuju paranoju kod javnog mnjenja kako nam „zaverenici“ svima rade o glavi, oni ga mobilišu za neke svoje ciljeve. Međutim, i ovi drugi imaju sasvim jasnu korist od teorije zavere – jer je ona dobra reklama upravo njihove moći, sposobnosti da jednu takvu zaveru organizuju. Jednako kao što se može mobilisati protiv njih, javno mnjenje može i da stane uz njih – jer se plaši „zaverenika“, odnosno smatra bilo kakav otpor tako moćnoj svetskoj zaveri beznadežnim. U praksi se po pravilu dogode oba efekta, koja uravnoteže jedan drugi, pa krajnji rezultat bude oštra podeljenost javnog mnjenja između dva ekstrema, što i „zaverenicima“ i teoretičarima zavere pruža neiscrpan izvor političke podrške. Podrške koja je u solidnoj meri fanatična, jer oni koji je daju svoje stavove zasnivaju na teoriji zavere umesto na racionalnom promišljanju suštine. Budući da ekstremi na ovaj način profitiraju jedni od drugih, kao i od teorija zavere, njihova simbioza postaje logična. Neretko sam i sam dospevao u situacije gde su se dva ekstrema bolje slagala međusobno, nego sa mnom koji sam umeren – sa dobrim razlogom, jer moj umereni stav remeti njihovu simbiozu, a moji racionalni argumenti ruše njihove teorije zavere, pa ovi ostaju bez političkog i drugog profita.
Tako sada prirodnije deluje i situacija u kojoj rusofob/natovac, protivnik Južnog toka koristi teoriju zavere svojih političkih protivnika da bi izveo apsurdni obrt ka argumentu da bismo ulaskom u NATO mogli da odbranimo Južni tok! Na njegovu nesreću, ta situacija nije trajala dugo, jer je u međuvremenu potvrđeno da će se gasovod ipak graditi. Što ne bi bio nikakvo iznenađenje da smo se, umesto teorije zavere, oslonili na racionalnu analizu. Tačno je da Sjedinjenim Državama smeta što Rusija koristi energetiku kao snažan spoljnopolitički adut. Isto tako je i tačno da su evropski saveznici SAD, uključujući i ekonomski moćnu Nemačku, u manjoj ili većoj meri i sateliti najmoćnije sile sveta i da slede njenu politiku. Tačno je i da je Srbija mala balkanska zemlja čija vlast teško može da se odupre pritiscima moćnijih. Međutim, isto tako je tačno i da bi u uslovima oporavka od svetske ekonomske krize za Amerikance bilo isuviše opasno i kontraproduktivno da otvoreno podrivaju energetsku saradnju Rusije i Evrope i time svoje saveznike guraju u energetsku izolaciju i dalju ekonomsku krizu. Da su zaista hteli da osujete ovu saradnju, uradili bi to već kod Severnog toka. U tom svetlu, Južni tok jednostavno nije toliko strašan da bi SAD svoju spoljnopolitičku energiju usmerile na njegovo sabotiranje. Istina je da su podržavale alternativni pravac Nabuko – dok se nije pokazalo da je neisplativ. Nabuko međutim nije bio predviđen da ide kroz Srbiju – da su hteli da Srbija odustane od Južnog toka, zar ne bi najlogičniji potez bio da skrenu trasu Nabuka tako da prođe kroz Srbiju i postane jednako privlačna varijanta za nas kao i Južni tok? Nisu povukli ovaj potez, jer im očigledno nije mnogo stalo. Energetski vektor Rusije podrivaće na druge načine – forsiranjem svog tečnog gasa i gasa iz škriljaca, prelaskom na alternativne vidove energije, suprotstavljanjem Rusiji na drugim poljima, mimo energetike, itd.
Na kraju, moja priča o simbiozi teoretičara zavere i „zaverenika“ nekome i sama može da zazvuči kao teorija zavere. Ja ću se braniti time da ne tvrdim da je ova simbioza namerna, da postoji neki dogovor između jednih i drugih da fingiraju debatu da bi svako od njih ostvario svoje interese. Ostvarivanje interesa i jeste ono o čemu se radi – simbioza je činjenica, a da li se do nje došlo „nevidljivom rukom“ ili eksplicitnim dogovorom, to ne mogu da tvrdim, jer nemam dokaze. U tome se i razlikujem od teoretičara zavere – zaključke izvodim isključivo na osnovu proverenih činjenica, što sam i pokazao analizom Južnog toka, a ne na osnovu rekla-kazala i nekakvih „insajderskih“ informacija za koje nemam dokaze. Ako ništa drugo, takve informacije su štetne, jer mogu potpasti pod kvalifikaciju klevete – a nisam blesav da me neko tuži i otera u bankrot jer sam ga pomenuo u kontekstu za koji nemam dokaze. Štaviše, oduvek mi je bilo fascinantno odakle teoretičarima zavere (koje ja još zovem i profesionalnim folirantima) smelost da javno blate ljude i upliću ih raznolike šeme na osnovu „činjenica“ koje obična javnost ne može lako da proveri? Padaju mi na um četiri moguća objašnjenja: ili zaista imaju neke insajderske informacije koje mogu da dokažu na sudu; ili su mnogo bogati, pa im plaćanje odštete ne pada teško; ili imaju dil sa svojim protivnicima da ih slobodno kleveću, jer to ovima diže rejting (to bi značilo da je simbioza o kojoj sam govorio namerna); ili računaju da će i njihovi protivnici njih klevetati, pa će onda međusobnim tužakanjem da prebijaju dugove za odštetu. Koja je od ove četiri opcije tačna – ne bih se izjašnjavao, jer nisam teoretičar zavere, a svakako da ne potpadam ni pod jednu od njih.
Vladimir Trapara
U članku „Ruski spoljnopolitički vektor Srbije između rusofoba i lažnih rusofila“ pisao sam o simbiozi ove dve vrste ljudi. Takođe sam u članku „Zašto Srbija ne treba da uđe u NATO“ rekao nešto o imitaciji debate za i protiv ulaska Srbije u NATO, koja se vodi između pripadnika ovih grupa. Ni po pitanju Južnog toka podudaranje nije izostalo. Radi se o tome da sam primetio da se rusofobi/natovci/protivnici Južnog toka u velikoj meri slažu sa teorijom zavere protiv gasovoda, uz dve razlike u odnosu na one koji su je plasirali: o tome ne govore javno, već sam njihova mišljenja čuo privatno; smatraju da je dobro što se Južni tok navodno neće graditi. Tako sam pre nekoliko dana od jednog pripadnika ove grupacije čuo za njega veselu prognozu da gasovoda neće biti, jer ga Amerikanci ne žele, a ljudi na vlasti u Srbiji ispunjavaju njihove naloge, uz ponovljene ocene teoretičara zavere o ulozi ministarke Mihajlović i emisije „Insajder“ u tome. Da budem iskren prema čitaocima – ne branim ministarku Mihajlović, niti vlasti u Srbiji, ali ne mogu ni da ih prozivam za nešto za šta nemam dokaze, tako da najradije ne komentarišem navode da li su ili nisu za Južni tok. Takođe, nemam nikakvih iluzija ni u pogledu ofanzivne politike koju prema Rusiji vode Sjedinjene Države sa ciljem da joj potkrešu krila gde god je to moguće – pa i na planu energetike i gasovoda. Međutim, kada je konkretno prognoza o izgradnji Južnog toka u pitanju, ova globalna priča ne mora da ima suštinski značaj.
U pomenutom razgovoru upotrebio sam dva argumenta da će se Južni tok ipak graditi kako je i najavljeno, sve i da su tačne teorije zavere o tome da neko baš u Srbiji radi protiv njega. Prvi je – zašto bi se Amerikanci toliko upinjali da zaustave ovaj gasovod kad je prethodno izgrađen i pušten u promet neuporedivo značajniji od njega Severni tok, koji direktno spaja Rusiju i Nemačku? Naposletku, zar krajnji korisnici ruskog gasa koji će ići Južnim tokom nisu isti kao i kod Severnog – napredne ekonomije srednje i zapadne Evrope, koje SAD ne mogu tek tako poželeti da ostave bez energenata, koliko god da im smeta njihova energetska zavisnost od Rusije i uticaj koji ova zemlja na osnovu toga ostvaruje u Evropi? Drugi argument je – Srbija je samo jedna od tranzitnih zemalja kroz koje Južni tok treba da prođe. Pre toga prolazi kroz Bugarsku – zar nije logičnije da SAD svojim saveznicima/satelitima Bugarima nalože da odustanu od gasovoda, ako im ovaj već toliko smeta? Na prvi argument nisam dobio zadovoljavajući odgovor, osim neozbiljnog da Amerikanci špijuniranjem Nemaca pokazuju koliko im je stalo do ekonomskih interesa svojih evropskih saveznika. Na drugi sam međutim dobio vrlo zanimljiv odgovor koji još jednom pokazuje perfidnost srpskih natovaca o kojoj sam pisao u članku „Zašto Srbija ne treba da uđe u NATO“: rečeno mi je da se Bugarskoj može da kaže „ne“ Amerikancima zato što je ona član NATO, nalazi se u sistemu („za stolom“), za razliku od nas koji smo van („na stolu“) i moramo ponizno da slušamo SAD, bez prava glasa! Vrhunac ironije je da neko ko je fanatično protiv Južnog toka kao argument za ulazak Srbije u NATO poteže to da bismo kao član alijanse mogli da se suprotstavimo Amerikancima i ipak gradimo Južni tok! Sve ovo nije nimalo čudno ako se pronikne u suštinu teorija zavere.
Teorija zavere donosi korist dvema suprotstavljenim grupama ljudi – onima koji su protiv navodne zavere, ali i onima koji navodno stoje iza nje. Korist za prve je očigledna – time što indukuju paranoju kod javnog mnjenja kako nam „zaverenici“ svima rade o glavi, oni ga mobilišu za neke svoje ciljeve. Međutim, i ovi drugi imaju sasvim jasnu korist od teorije zavere – jer je ona dobra reklama upravo njihove moći, sposobnosti da jednu takvu zaveru organizuju. Jednako kao što se može mobilisati protiv njih, javno mnjenje može i da stane uz njih – jer se plaši „zaverenika“, odnosno smatra bilo kakav otpor tako moćnoj svetskoj zaveri beznadežnim. U praksi se po pravilu dogode oba efekta, koja uravnoteže jedan drugi, pa krajnji rezultat bude oštra podeljenost javnog mnjenja između dva ekstrema, što i „zaverenicima“ i teoretičarima zavere pruža neiscrpan izvor političke podrške. Podrške koja je u solidnoj meri fanatična, jer oni koji je daju svoje stavove zasnivaju na teoriji zavere umesto na racionalnom promišljanju suštine. Budući da ekstremi na ovaj način profitiraju jedni od drugih, kao i od teorija zavere, njihova simbioza postaje logična. Neretko sam i sam dospevao u situacije gde su se dva ekstrema bolje slagala međusobno, nego sa mnom koji sam umeren – sa dobrim razlogom, jer moj umereni stav remeti njihovu simbiozu, a moji racionalni argumenti ruše njihove teorije zavere, pa ovi ostaju bez političkog i drugog profita.
Tako sada prirodnije deluje i situacija u kojoj rusofob/natovac, protivnik Južnog toka koristi teoriju zavere svojih političkih protivnika da bi izveo apsurdni obrt ka argumentu da bismo ulaskom u NATO mogli da odbranimo Južni tok! Na njegovu nesreću, ta situacija nije trajala dugo, jer je u međuvremenu potvrđeno da će se gasovod ipak graditi. Što ne bi bio nikakvo iznenađenje da smo se, umesto teorije zavere, oslonili na racionalnu analizu. Tačno je da Sjedinjenim Državama smeta što Rusija koristi energetiku kao snažan spoljnopolitički adut. Isto tako je i tačno da su evropski saveznici SAD, uključujući i ekonomski moćnu Nemačku, u manjoj ili većoj meri i sateliti najmoćnije sile sveta i da slede njenu politiku. Tačno je i da je Srbija mala balkanska zemlja čija vlast teško može da se odupre pritiscima moćnijih. Međutim, isto tako je tačno i da bi u uslovima oporavka od svetske ekonomske krize za Amerikance bilo isuviše opasno i kontraproduktivno da otvoreno podrivaju energetsku saradnju Rusije i Evrope i time svoje saveznike guraju u energetsku izolaciju i dalju ekonomsku krizu. Da su zaista hteli da osujete ovu saradnju, uradili bi to već kod Severnog toka. U tom svetlu, Južni tok jednostavno nije toliko strašan da bi SAD svoju spoljnopolitičku energiju usmerile na njegovo sabotiranje. Istina je da su podržavale alternativni pravac Nabuko – dok se nije pokazalo da je neisplativ. Nabuko međutim nije bio predviđen da ide kroz Srbiju – da su hteli da Srbija odustane od Južnog toka, zar ne bi najlogičniji potez bio da skrenu trasu Nabuka tako da prođe kroz Srbiju i postane jednako privlačna varijanta za nas kao i Južni tok? Nisu povukli ovaj potez, jer im očigledno nije mnogo stalo. Energetski vektor Rusije podrivaće na druge načine – forsiranjem svog tečnog gasa i gasa iz škriljaca, prelaskom na alternativne vidove energije, suprotstavljanjem Rusiji na drugim poljima, mimo energetike, itd.
Na kraju, moja priča o simbiozi teoretičara zavere i „zaverenika“ nekome i sama može da zazvuči kao teorija zavere. Ja ću se braniti time da ne tvrdim da je ova simbioza namerna, da postoji neki dogovor između jednih i drugih da fingiraju debatu da bi svako od njih ostvario svoje interese. Ostvarivanje interesa i jeste ono o čemu se radi – simbioza je činjenica, a da li se do nje došlo „nevidljivom rukom“ ili eksplicitnim dogovorom, to ne mogu da tvrdim, jer nemam dokaze. U tome se i razlikujem od teoretičara zavere – zaključke izvodim isključivo na osnovu proverenih činjenica, što sam i pokazao analizom Južnog toka, a ne na osnovu rekla-kazala i nekakvih „insajderskih“ informacija za koje nemam dokaze. Ako ništa drugo, takve informacije su štetne, jer mogu potpasti pod kvalifikaciju klevete – a nisam blesav da me neko tuži i otera u bankrot jer sam ga pomenuo u kontekstu za koji nemam dokaze. Štaviše, oduvek mi je bilo fascinantno odakle teoretičarima zavere (koje ja još zovem i profesionalnim folirantima) smelost da javno blate ljude i upliću ih raznolike šeme na osnovu „činjenica“ koje obična javnost ne može lako da proveri? Padaju mi na um četiri moguća objašnjenja: ili zaista imaju neke insajderske informacije koje mogu da dokažu na sudu; ili su mnogo bogati, pa im plaćanje odštete ne pada teško; ili imaju dil sa svojim protivnicima da ih slobodno kleveću, jer to ovima diže rejting (to bi značilo da je simbioza o kojoj sam govorio namerna); ili računaju da će i njihovi protivnici njih klevetati, pa će onda međusobnim tužakanjem da prebijaju dugove za odštetu. Koja je od ove četiri opcije tačna – ne bih se izjašnjavao, jer nisam teoretičar zavere, a svakako da ne potpadam ni pod jednu od njih.
Vladimir Trapara
RSS Feed
