Ambasador Ruske Federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, u poslednje vreme sve češće istupa u javnosti na način koji za sobom povlači izvesne kontroverze. Najnoviji i ujedno najekstremniji primer je njegovo predavanje na Akademiji za diplomatiju i bezbednost, u toku koga je podelio nekoliko lekcija vlastima u Srbiji o „crvenim linijama“ koje ne smeju da pređu u svojoj spoljnoj politici, dok je lidera jedne susedne države nazvao – majmunom. Radi se o premijeru Crne Gore, Milu Đukanoviću. Istina, ambasador nije spomenuo njegovo ime, ali se iz konteksta lako može zaključiti da je on u pitanju. „Majmuni u politici“ pomenuti su u sklopu odgovora na pitanje jednog gosta sa Cetinja da li Rusija može da uradi nešto da bi zaustavila put Crne Gore ka NATO, a Čepurin je svaku sumnju otklonio pozivanjem na jednu anketu u kojoj su građani Srbije ocenjivali strane političke lidere, gde je dotični političar zauzeo pretposlednje mesto. Radi se o jednoj skorašnjoj anketi Nove srpske političke misli, gde je upravo Đukanović odmah posle Redžepa Tajipa Erdogana bio najslabije ocenjen.
Priznajem da nisam sasvim upućen u problematiku kako i zašto zahlađuju odnosi Moskve i Podgorice, ali čisto sumnjam da se to dešava zato što Crna Gora hoće u NATO. Taj cilj ona ima još od proglašenja nezavisnosti, a sam Milo ima reputaciju izrazito prozapadnog političara još od 1997. kada se sukobio sa Miloševićem. Kako to da je do sada valjao, a tek 2013. postaje majmun? Mora da je nešto drugo posredi, ali to nije tema ovog teksta. Ono što mi je privuklo pažnju jeste sam kontekst u kome je ova kvalifikacija izrečena – a to je diskusija o mogućem priključenju Srbije NATO i stavu Rusije o tome. Nazvavši Mila majmunom, navodno zato što ovaj hoće u NATO, ambasador je uputio indirektnu poruku i vlastima Srbije – ne budite majmuni, ne ulazite u NATO. Oko ovog poslednjeg je barem bio do kraja direktan – Rusija nema ništa protiv integracije Srbije u EU, ali bi ulazak u NATO predstavljao „ludost“, poremetio bi odnose Rusije i Srbije i zbog toga predstavlja „crvenu liniju“. Kao nekome ko ozbiljno prati i proučava spoljnu politiku Rusije, zanimljivo mi je da od nekog od najviših zvaničnika ove zemlje nikada nisam čuo ovako oštro protivljenje članstvu Srbije u NATO, koje zvuči gotovo preteće i sadrži implicitnu uvredu na račun srpskih državnika koji bi poveli zemlju tim pravcem. Ova vrsta kontroverznih nastupa, takoreći ispada, dolazi isključivo od ambasadora – kako Čepurina, tako i njegovog prethodnika Konuzina. Ovo je enigma kojom se bavim u daljem tekstu.
U svojoj ne tako dugoj akademskoj karijeri, imao sam prilike da se dosta puta sretnem sa stranim diplomatama, slušam ih šta govore i razmenim s njima mišljenje, gde je katkad dolazilo i do polemike. No, zanimljivo je da su se, od svih ovih prilika, dve najneprijatnije situacije u koje sam upao odigrale sa diplomatama iz Rusije. Što je naročita zagonetka ako se uzme u obzir da sam lično veliki rusofil, dobro poznajem rusku spoljnu politiku i imam simpatije za njena glavna strateška opredeljenja i stavove o najvažnijim međunarodnim pitanjima; zalažem se za vojnu neutralnost Srbije, te sam apsolutno protiv ulaska Srbije u NATO i smatram da bi Rusija i Srbija trebalo da imaju vrlo intenzivne prijateljske i partnerske odnose, zasnovane ne samo na nespornim zajedničkim interesima, već i na civilizacijskoj bliskosti i bratstvu dvaju naroda. Ali eto, izgleda da sa ruskim diplomatama u Beogradu baš i nemam sreće, što će biti jasnije nakon što uputim čitaoce u dve situacije na koje mislim.
U septembru 2011. učestvovao sam na Beogradskom bezbednosnom forumu i prisustvovao čuvenom nastupu tadašnjeg ambasadora Konuzina, koji je podigao mnogo bure u medijima, a čiji je ceo snimak javnost mogla da vidi na jutjubu. Za razliku od mnogih koji su komentarisali taj nastup samo na osnovu snimka, ja sam bio tamo – te mogu da pojasnim i neke stvari koje se iz samog snimka ne vide, a koje se tiču konteksta u kome se sve odigralo. Beogradski bezbednosni forum je jedan pre svega akademski skup na temu regionalne bezbednosti koji se država jednom godišnje, a na kome učešće pored naučnika i istraživača uzimaju i visoke političke ličnosti iz zemlje i sveta. Na skup se po pravilu poziva i dosta gostiju, među kojima i predstavnici diplomatskog kora u Beogradu. Ovaj forum organizuju dve nevladine organizacije i jedna naučno-istraživačka ustanova, koje su poznate po izrazito prozapadnom stavu svojih rukovodstava. Kada pogledamo i sastav učesnika, naročito iz inostranstva, preovlađuju proamerički i evroatlantski orijentisani ljudi. Drugim rečima, ovaj bezbednosni forum ima izrazitu pronatovsku crtu. Na dotičnom izdanju iz 2011, na prste jedne ruke mogli su se izbrojati učesnici koji se ne slažu s ovom dominantnom natovskom koncepcijom. Ja sam bio jedna od tih crnih ovaca, te sam iskoristio tu čast da su me pozvali da istaknem značaj rusko-američkog bezbednosnog dijaloga (tada „resetovanje“ još nije bilo stopostotno propalo) za naš region i upozorim na teške bezbednosne posledice ukoliko ovaj dijalog ne urodi plodom zbog toga što Sjedinjene Države i dalje tvrdoglavo favorizuju NATO kao dominantan subjekt evropske bezbednosti. Nažalost, nisam ostavio naročit odjek, jer me je relativno malo ljudi slušalo – stavljen sam na sam kraj programa za prvi dan (slučajno ili namerno?), nakon što se većina gostiju već bila razišla. Sutradan je došao na red jedan panel na kome je nekoliko eminentnih gostiju govorilo, između ostalog, o ulozi Rusije u evropskoj bezbednosti. Moderator je bio Ivan Vejvoda. Budući na izrazitu pronatovsku i stereotipnu rusofobičnu opredeljenost ovih govornika, palo mi je na pamet da se po završetku panela javim za reč i suprotstavim se iznetim tezama, uglavnom ponavljajući ono o čemu sam pričao prethodnog dana, samo sada pred mnogo većom i značajnijom publikom. Međutim, preduhitrio me je ambasador Konuzin, zatražio mikrofon, ustao sa svog mesta i onda je nastupilo ono što ste mogli da vidite na snimku, zaključno s ambasadorovim demonstrativnim napuštanjem skupa. Ono što je nastupilo posle toga bila je moja skamenjenost, crvenilo i znoj. Konuzin mi je za par minuta srušio čitavu koncepciju odbrane ruskog viđenja bezbednosnog poretka u Evropi, koju sam primenio u svom izlaganju prethodnog dana i neformalnim kontaktima sa drugim učesnicima. Najpre nisam smeo da pogledam u oči rusofobe iz zemalja Srednje i Istočne Evrope u redu iza mene, da bih posle u pauzi ostao bez odgovora na njihovo „Eto vidiš kakvi su tvoji Rusi“, a onda u restoranu slušao i druge ljude kako za stolom govore o „pijanom Rusu“ i „tipičnom KGB-ovcu“.
Drugi slučaj desio se početkom ove godine, na predavanju ukrajinskog ambasadora na Institutu gde sam zaposlen. Tema je bila o predsedavanju Ukrajine OEBS. Ambasador je izrazio ambicije svoje zemlje da u toku godine predsedavanja doprinese sprovođenju izvornih načela OEBS o sveobuhvatnoj i nedeljivoj bezbednosti od Vankuvera do Vladivostoka. Ja sam postavio logično pitanje – kako Ukrajina namerava to da uradi u situaciji kada su dve ključne sile na prostoru OEBS, Rusija i SAD, u znatno lošijim odnosima od onih u kakvim su bile dve godine ranije – „resetovanje“ nažalost nije uspelo, te rusko-američki odnosi ponovo nalikuju konfrontaciji kakva je postojala 2008. u vreme Rusko-gruzijskog rata. Ukrajinac se nije složio sa mojom ocenom stanja odnosa Rusije i SAD, da bi mu zatim u pomoć pritekao i jedan ruski diplomata kome ne znam ime, ali pretpostavljam da je na bitnom položaju u ambasadi, jer sam ga često viđao i u pratnji Konuzina dok je ovaj bio ambasador. Ovaj diplomata mi je sa sarkastičnim osmehom na licu rekao da se varam, da je konfrontacija prejaka reč, te da postoji mnogo više oblasti u kojima SAD i Rusija dobro sarađuju, nego onih u kojima se ne slažu. Zaćutao sam, jer nisam imao volje da širim polemiku. Nisam video smisao u tome da objašnjavam diplomati stvari koje bi on trebalo da zna bolje od mene – da ga učim o Magnicki aktu i zakonu Dime Jakovljeva (tada Snouden još nije bio aktuelan), da mu pripovedam o istorijatu pitanja antiraketne odbrane, ili mu ukazujem na činjenicu da se Rusija i Amerika indirektno nalaze u ratu – preko sukobljenih strana kojima pomažu u Siriji. Bio sam pomalo uvređen, jer mi je diplomata svojom kratkom „lekcijom“ i sarkastičnim osmehom stavio do znanja da ja u stvari nemam pojma, da sam umislio da su Moskva i Vašington u ozbiljnim nesuglasicama o ključnim pitanjima svetske politike, da su oni u stvari dobri drugari, te da svoj doktorat u izradi u kome pokušavam da odgovorim na pitanje otkud ta konfrontacija dve sile mogu da vežem mačku o rep.
Kada se uporede ove dve situacije iz mog iskustva i Čepurinovo izlaganje na Akademiji, upadljiva je nedoslednost u nastupima ruskih diplomata – međusobno i u odnosu na najviše zvaničnike Rusije. Ako je tačno što kaže ovaj sekretar ili savetnik u ruskoj ambasadi da su SAD i Rusija u dobrim odnosima i da ne treba da umišljamo neku konfrontaciju među njima, zašto onda i Čepurin to nije rekao na Akademiji? Njegovo predavanje slušali su neki od istaknutih antizapadnjaka koji predaju na Akademiji, a koji se zalažu za savez sa Rusijom da bi nas ova branila od Amerike. Zašto ih nije spustio na zemlju kao njegov diplomata mene, tako što bi im rekao da je između Rusije i Amerike sve u redu i da se ne nadaju da će bratska Rusija ratovati za njih protiv svojih prijatelja s druge strane Atlantika? Nego ih je umesto toga potpaljivao parolom „Kosovo je Srbija“, mahao „šargarepom“ u vidu prijema u Evroazijsku uniju u isto vreme preteći „štapom“ ako uđemo u NATO i nazivajući političare koji se za to zalažu majmunima? Ako Rusija i SAD nisu u konfrontaciji, zašto je majmunski biti na strani Amerike? Zatim, zašto Konuzin onomad okupljenim natovcima/rusofobima nije objasnio da greše u svojim ekstremnim stavovima, jer SAD i Rusija zapravo fino sarađuju? Nego se i on poštapao Kosovom i postavio besmisleno pitanje „Ima li ovde Srba?“ u sali gde je pola ljudi bilo iz inostranstva, a drugu polovinu su pretežno činili domaći natovci, kojima patriotizam nije jača strana i koji podržavaju nezavisnost Kosova? Jedini Srbi u smislu koji je ta reč u tom trenutku imala za Konuzina bili smo nas par uljeza, kojima je on svojim ispadom potkopao i tu krhku poziciju za koju smo se u gnezdu natovskih jastrebova bili izborili.
Aleksej Arbatov, jedan od svetski najpoznatijih ruskih stručnjaka za međunarodne odnose, svojevremeno je profesoru Predragu Simiću izrekao rečenicu koja precizno izražava suštinu onoga kakva bi trebalo da bude ruska politika prema Srbiji: „Rusija mora pomoći Srbima, ali im ne sme poslati pogrešan signal“. Nažalost, ispadima svojih diplomata u Beogradu ona upravo šalje taj pogrešan signal. S jedne strane, one koje sam u jednom od svojih ranijih tekstova nazvao lažnim rusofilima uljuljkuje u njihovoj fiks ideji da se Srbija može priključiti nekom ruskom ekonomskom i vojnom bloku koji bi bio suprotstavljen Zapadu, te da ćemo zahvaljujući ulasku u savez sa našom pravoslavnom braćom uspeti da jednog dana povratimo našu svetinju Kosovo i Metohiju. Sa druge strane, ekstremima sa suprotnog pola, srpskim natovcima i rusofobima, daje u ruke moćan argument kako se Rusija bahato ponaša prema Srbiji, grubo meša u njene unutrašnje poslove i nastoji da je pretvori u svoju guberniju. Nas umerene, pak, koji ionako jedva uspevamo da s vremena na vreme uzmemo malo vazduha pritešnjeni između ova dva ekstrema, spušta na zemlju i ruši nam koncepciju u osnovi!
Sve što Moskva treba da uradi da ne bi slala pogrešan signal Srbima jeste da se postara da se njene diplomate u Beogradu ponašaju kao i najviši zvaničnici Rusije – dosledno istupajući na osnovu uvažavanja realnog stanja rusko-američkih odnosa i položaja Srbije u odnosu na njih. Da, odnosi Rusije i SAD se jesu pogoršali u odnosu na period „resetovanja“ (koje nažalost nije rezultiralo približavanjem dveju sila). Možda je konfrontacija zaista prejaka reč, ali šta je koštalo pomenutog diplomatu da se makar delimično složi sa mnom tako što će reći: „u pravu ste, između Moskve i Vašingtona po nekim pitanjima postoje nesuglasice koje još uvek nismo otklonili, pa to umanjuje mogućnost da OEBS u narednih godinu dana ispuni svrhu s kojom je osnovana – da bude krovna institucija jednake bezbednosti za sve na evroatlantsko-evroazijskom prostoru, jer SAD očigledno ne žele jednaku bezbednost“. Na drugoj strani – ne, u kakvim god odnosima bila sa SAD, Rusija neće s njima da zarati zbog Srbije, niti će primiti istu u svoj savez (što bi je automatski dovelo u sukob sa Zapadom, ukoliko Srbija nastavi da posmatra Kosovo kao deo svoje teritorije), niti će joj vratiti Kosovo. Da to može i želi, insistirala bi na većoj ulozi za sebe na Kosovu još 1999. i ne bi povukla trupe nekoliko godina kasnije. Zašto ambasador to ne objasni proruskim ekstremistima? Takođe, Rusija nema nameru da se meša u unutrašnja pitanja Srbije i drugih balkanskih zemalja, niti da potpiruje sukobe u regionu – time se bave Amerikanci. Niti će povući neke „kaznene“ poteze protiv Beograda ako ovaj krene ka članstvu u NATO, jer bi ih onda odavno povukla protiv npr. Bugarske – koja se nalazi istočnije od Srbije, bliže ruskim granicama. Zašto ambasadori ne ostanu dosledni toj politici i u izjavama, pa time izbiju iz ruku natovcima/rusofobima antiruske argumente?
Kao moguće objašnjenje za toleranciju koju zvanična Moskva ima prema ispadima svojih diplomatskih predstavnika u Beogradu (pri čemu nije isključeno da nam namerno šalje ljude sposobne za tu vrstu talasanja) vidim to da ona jednostavno eksperimentiše. Iz dva razloga joj se može da se tako ponaša. Prvo, zbog toga što joj Srbija i Zapadni Balkan jednostavno nisu od prioritetnog značaja, pa smatra da eksperimentom nema šta da izgubi. Drugo, misli da nema šta da izgubi i zbog toga što procenjuje da je istorijska tradicija nesvrstavanja Srbije veoma trajna i jaka, pa svejedno neće biti poremećena jačanjem ekstremnih opcija koje će uravnotežiti jedna drugu. Šta bi bio cilj tog eksperimenta? Da se vidi kako bi političke elite u Srbiji, ali i strani akteri koji ih podržavaju reagovali na određene asimetrične poteze Rusije, što bi ovoj moglo koristiti u zemljama koje su joj zaista od strateškog prioriteta i u kojima istorijska tradicija ne obećava toliku sigurnost (poput Ukrajine, na primer). Kao što neko reče, „ne pada sneg da bi pokrio breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag“. No, kada previše zverki sa jednog ili drugog ekstrema utaba stazu, više se neće raspoznati malobrojni tragovi umerenih. A mislim da su upravo su umereni u Srbiji ti koji su potrebni Rusiji za kvalitetnu saradnju.
Činjenica je da Srbija kao država ima stabilnu istorijsku tradiciju nesvrstavanja, ali to je slaba uteha za nas pojedince koji se zalažemo za očuvanje takve tradicije – bilo bi nam draže da upravo mi svesno vodimo Srbiju u tom pravcu, nego da ona ostane na njemu usled puke činjenice da postoji ravnoteža snaga između dva ekstrema. Tačno je i da kao zemlja za Rusiju nismo najviši prioritet, ali nismo sasvim ni nebitni – ako ništa drugo zbog toliko spominjanog Južnog toka. Da li je za Južni tok i energetske interese Rusije dobro da ispadi njenih diplomata u Beogradu potpiruju političku atmosferu nalik onoj iz filma „Tri karte za Holivud“ – gde politička situacija dolazi na rub građanskog rata između ekstremnih zapadnjaka i rusofila, pri čemu ni jedni ni drugi ne poznaju dovoljno odnose Rusije i Amerike, niti položaj naše zemlje u odnosu na njih? Nasuprot ovom šizofrenom stanju, mislim da je Rusiji u interesu da podrži nas umerene, koji znamo nešto o realnosti rusko-američkih odnosa i položaju Srbije i spremni smo da utičemo na oblikovanje spoljne politike zemlje u skladu sa tim znanjem. Slažem se da u politici ima mnogo majmuna, te zato pozivam spoljnopolitički establišment Rusije da pomogne nama koji to nismo.
Vladimir Trapara
Priznajem da nisam sasvim upućen u problematiku kako i zašto zahlađuju odnosi Moskve i Podgorice, ali čisto sumnjam da se to dešava zato što Crna Gora hoće u NATO. Taj cilj ona ima još od proglašenja nezavisnosti, a sam Milo ima reputaciju izrazito prozapadnog političara još od 1997. kada se sukobio sa Miloševićem. Kako to da je do sada valjao, a tek 2013. postaje majmun? Mora da je nešto drugo posredi, ali to nije tema ovog teksta. Ono što mi je privuklo pažnju jeste sam kontekst u kome je ova kvalifikacija izrečena – a to je diskusija o mogućem priključenju Srbije NATO i stavu Rusije o tome. Nazvavši Mila majmunom, navodno zato što ovaj hoće u NATO, ambasador je uputio indirektnu poruku i vlastima Srbije – ne budite majmuni, ne ulazite u NATO. Oko ovog poslednjeg je barem bio do kraja direktan – Rusija nema ništa protiv integracije Srbije u EU, ali bi ulazak u NATO predstavljao „ludost“, poremetio bi odnose Rusije i Srbije i zbog toga predstavlja „crvenu liniju“. Kao nekome ko ozbiljno prati i proučava spoljnu politiku Rusije, zanimljivo mi je da od nekog od najviših zvaničnika ove zemlje nikada nisam čuo ovako oštro protivljenje članstvu Srbije u NATO, koje zvuči gotovo preteće i sadrži implicitnu uvredu na račun srpskih državnika koji bi poveli zemlju tim pravcem. Ova vrsta kontroverznih nastupa, takoreći ispada, dolazi isključivo od ambasadora – kako Čepurina, tako i njegovog prethodnika Konuzina. Ovo je enigma kojom se bavim u daljem tekstu.
U svojoj ne tako dugoj akademskoj karijeri, imao sam prilike da se dosta puta sretnem sa stranim diplomatama, slušam ih šta govore i razmenim s njima mišljenje, gde je katkad dolazilo i do polemike. No, zanimljivo je da su se, od svih ovih prilika, dve najneprijatnije situacije u koje sam upao odigrale sa diplomatama iz Rusije. Što je naročita zagonetka ako se uzme u obzir da sam lično veliki rusofil, dobro poznajem rusku spoljnu politiku i imam simpatije za njena glavna strateška opredeljenja i stavove o najvažnijim međunarodnim pitanjima; zalažem se za vojnu neutralnost Srbije, te sam apsolutno protiv ulaska Srbije u NATO i smatram da bi Rusija i Srbija trebalo da imaju vrlo intenzivne prijateljske i partnerske odnose, zasnovane ne samo na nespornim zajedničkim interesima, već i na civilizacijskoj bliskosti i bratstvu dvaju naroda. Ali eto, izgleda da sa ruskim diplomatama u Beogradu baš i nemam sreće, što će biti jasnije nakon što uputim čitaoce u dve situacije na koje mislim.
U septembru 2011. učestvovao sam na Beogradskom bezbednosnom forumu i prisustvovao čuvenom nastupu tadašnjeg ambasadora Konuzina, koji je podigao mnogo bure u medijima, a čiji je ceo snimak javnost mogla da vidi na jutjubu. Za razliku od mnogih koji su komentarisali taj nastup samo na osnovu snimka, ja sam bio tamo – te mogu da pojasnim i neke stvari koje se iz samog snimka ne vide, a koje se tiču konteksta u kome se sve odigralo. Beogradski bezbednosni forum je jedan pre svega akademski skup na temu regionalne bezbednosti koji se država jednom godišnje, a na kome učešće pored naučnika i istraživača uzimaju i visoke političke ličnosti iz zemlje i sveta. Na skup se po pravilu poziva i dosta gostiju, među kojima i predstavnici diplomatskog kora u Beogradu. Ovaj forum organizuju dve nevladine organizacije i jedna naučno-istraživačka ustanova, koje su poznate po izrazito prozapadnom stavu svojih rukovodstava. Kada pogledamo i sastav učesnika, naročito iz inostranstva, preovlađuju proamerički i evroatlantski orijentisani ljudi. Drugim rečima, ovaj bezbednosni forum ima izrazitu pronatovsku crtu. Na dotičnom izdanju iz 2011, na prste jedne ruke mogli su se izbrojati učesnici koji se ne slažu s ovom dominantnom natovskom koncepcijom. Ja sam bio jedna od tih crnih ovaca, te sam iskoristio tu čast da su me pozvali da istaknem značaj rusko-američkog bezbednosnog dijaloga (tada „resetovanje“ još nije bilo stopostotno propalo) za naš region i upozorim na teške bezbednosne posledice ukoliko ovaj dijalog ne urodi plodom zbog toga što Sjedinjene Države i dalje tvrdoglavo favorizuju NATO kao dominantan subjekt evropske bezbednosti. Nažalost, nisam ostavio naročit odjek, jer me je relativno malo ljudi slušalo – stavljen sam na sam kraj programa za prvi dan (slučajno ili namerno?), nakon što se većina gostiju već bila razišla. Sutradan je došao na red jedan panel na kome je nekoliko eminentnih gostiju govorilo, između ostalog, o ulozi Rusije u evropskoj bezbednosti. Moderator je bio Ivan Vejvoda. Budući na izrazitu pronatovsku i stereotipnu rusofobičnu opredeljenost ovih govornika, palo mi je na pamet da se po završetku panela javim za reč i suprotstavim se iznetim tezama, uglavnom ponavljajući ono o čemu sam pričao prethodnog dana, samo sada pred mnogo većom i značajnijom publikom. Međutim, preduhitrio me je ambasador Konuzin, zatražio mikrofon, ustao sa svog mesta i onda je nastupilo ono što ste mogli da vidite na snimku, zaključno s ambasadorovim demonstrativnim napuštanjem skupa. Ono što je nastupilo posle toga bila je moja skamenjenost, crvenilo i znoj. Konuzin mi je za par minuta srušio čitavu koncepciju odbrane ruskog viđenja bezbednosnog poretka u Evropi, koju sam primenio u svom izlaganju prethodnog dana i neformalnim kontaktima sa drugim učesnicima. Najpre nisam smeo da pogledam u oči rusofobe iz zemalja Srednje i Istočne Evrope u redu iza mene, da bih posle u pauzi ostao bez odgovora na njihovo „Eto vidiš kakvi su tvoji Rusi“, a onda u restoranu slušao i druge ljude kako za stolom govore o „pijanom Rusu“ i „tipičnom KGB-ovcu“.
Drugi slučaj desio se početkom ove godine, na predavanju ukrajinskog ambasadora na Institutu gde sam zaposlen. Tema je bila o predsedavanju Ukrajine OEBS. Ambasador je izrazio ambicije svoje zemlje da u toku godine predsedavanja doprinese sprovođenju izvornih načela OEBS o sveobuhvatnoj i nedeljivoj bezbednosti od Vankuvera do Vladivostoka. Ja sam postavio logično pitanje – kako Ukrajina namerava to da uradi u situaciji kada su dve ključne sile na prostoru OEBS, Rusija i SAD, u znatno lošijim odnosima od onih u kakvim su bile dve godine ranije – „resetovanje“ nažalost nije uspelo, te rusko-američki odnosi ponovo nalikuju konfrontaciji kakva je postojala 2008. u vreme Rusko-gruzijskog rata. Ukrajinac se nije složio sa mojom ocenom stanja odnosa Rusije i SAD, da bi mu zatim u pomoć pritekao i jedan ruski diplomata kome ne znam ime, ali pretpostavljam da je na bitnom položaju u ambasadi, jer sam ga često viđao i u pratnji Konuzina dok je ovaj bio ambasador. Ovaj diplomata mi je sa sarkastičnim osmehom na licu rekao da se varam, da je konfrontacija prejaka reč, te da postoji mnogo više oblasti u kojima SAD i Rusija dobro sarađuju, nego onih u kojima se ne slažu. Zaćutao sam, jer nisam imao volje da širim polemiku. Nisam video smisao u tome da objašnjavam diplomati stvari koje bi on trebalo da zna bolje od mene – da ga učim o Magnicki aktu i zakonu Dime Jakovljeva (tada Snouden još nije bio aktuelan), da mu pripovedam o istorijatu pitanja antiraketne odbrane, ili mu ukazujem na činjenicu da se Rusija i Amerika indirektno nalaze u ratu – preko sukobljenih strana kojima pomažu u Siriji. Bio sam pomalo uvređen, jer mi je diplomata svojom kratkom „lekcijom“ i sarkastičnim osmehom stavio do znanja da ja u stvari nemam pojma, da sam umislio da su Moskva i Vašington u ozbiljnim nesuglasicama o ključnim pitanjima svetske politike, da su oni u stvari dobri drugari, te da svoj doktorat u izradi u kome pokušavam da odgovorim na pitanje otkud ta konfrontacija dve sile mogu da vežem mačku o rep.
Kada se uporede ove dve situacije iz mog iskustva i Čepurinovo izlaganje na Akademiji, upadljiva je nedoslednost u nastupima ruskih diplomata – međusobno i u odnosu na najviše zvaničnike Rusije. Ako je tačno što kaže ovaj sekretar ili savetnik u ruskoj ambasadi da su SAD i Rusija u dobrim odnosima i da ne treba da umišljamo neku konfrontaciju među njima, zašto onda i Čepurin to nije rekao na Akademiji? Njegovo predavanje slušali su neki od istaknutih antizapadnjaka koji predaju na Akademiji, a koji se zalažu za savez sa Rusijom da bi nas ova branila od Amerike. Zašto ih nije spustio na zemlju kao njegov diplomata mene, tako što bi im rekao da je između Rusije i Amerike sve u redu i da se ne nadaju da će bratska Rusija ratovati za njih protiv svojih prijatelja s druge strane Atlantika? Nego ih je umesto toga potpaljivao parolom „Kosovo je Srbija“, mahao „šargarepom“ u vidu prijema u Evroazijsku uniju u isto vreme preteći „štapom“ ako uđemo u NATO i nazivajući političare koji se za to zalažu majmunima? Ako Rusija i SAD nisu u konfrontaciji, zašto je majmunski biti na strani Amerike? Zatim, zašto Konuzin onomad okupljenim natovcima/rusofobima nije objasnio da greše u svojim ekstremnim stavovima, jer SAD i Rusija zapravo fino sarađuju? Nego se i on poštapao Kosovom i postavio besmisleno pitanje „Ima li ovde Srba?“ u sali gde je pola ljudi bilo iz inostranstva, a drugu polovinu su pretežno činili domaći natovci, kojima patriotizam nije jača strana i koji podržavaju nezavisnost Kosova? Jedini Srbi u smislu koji je ta reč u tom trenutku imala za Konuzina bili smo nas par uljeza, kojima je on svojim ispadom potkopao i tu krhku poziciju za koju smo se u gnezdu natovskih jastrebova bili izborili.
Aleksej Arbatov, jedan od svetski najpoznatijih ruskih stručnjaka za međunarodne odnose, svojevremeno je profesoru Predragu Simiću izrekao rečenicu koja precizno izražava suštinu onoga kakva bi trebalo da bude ruska politika prema Srbiji: „Rusija mora pomoći Srbima, ali im ne sme poslati pogrešan signal“. Nažalost, ispadima svojih diplomata u Beogradu ona upravo šalje taj pogrešan signal. S jedne strane, one koje sam u jednom od svojih ranijih tekstova nazvao lažnim rusofilima uljuljkuje u njihovoj fiks ideji da se Srbija može priključiti nekom ruskom ekonomskom i vojnom bloku koji bi bio suprotstavljen Zapadu, te da ćemo zahvaljujući ulasku u savez sa našom pravoslavnom braćom uspeti da jednog dana povratimo našu svetinju Kosovo i Metohiju. Sa druge strane, ekstremima sa suprotnog pola, srpskim natovcima i rusofobima, daje u ruke moćan argument kako se Rusija bahato ponaša prema Srbiji, grubo meša u njene unutrašnje poslove i nastoji da je pretvori u svoju guberniju. Nas umerene, pak, koji ionako jedva uspevamo da s vremena na vreme uzmemo malo vazduha pritešnjeni između ova dva ekstrema, spušta na zemlju i ruši nam koncepciju u osnovi!
Sve što Moskva treba da uradi da ne bi slala pogrešan signal Srbima jeste da se postara da se njene diplomate u Beogradu ponašaju kao i najviši zvaničnici Rusije – dosledno istupajući na osnovu uvažavanja realnog stanja rusko-američkih odnosa i položaja Srbije u odnosu na njih. Da, odnosi Rusije i SAD se jesu pogoršali u odnosu na period „resetovanja“ (koje nažalost nije rezultiralo približavanjem dveju sila). Možda je konfrontacija zaista prejaka reč, ali šta je koštalo pomenutog diplomatu da se makar delimično složi sa mnom tako što će reći: „u pravu ste, između Moskve i Vašingtona po nekim pitanjima postoje nesuglasice koje još uvek nismo otklonili, pa to umanjuje mogućnost da OEBS u narednih godinu dana ispuni svrhu s kojom je osnovana – da bude krovna institucija jednake bezbednosti za sve na evroatlantsko-evroazijskom prostoru, jer SAD očigledno ne žele jednaku bezbednost“. Na drugoj strani – ne, u kakvim god odnosima bila sa SAD, Rusija neće s njima da zarati zbog Srbije, niti će primiti istu u svoj savez (što bi je automatski dovelo u sukob sa Zapadom, ukoliko Srbija nastavi da posmatra Kosovo kao deo svoje teritorije), niti će joj vratiti Kosovo. Da to može i želi, insistirala bi na većoj ulozi za sebe na Kosovu još 1999. i ne bi povukla trupe nekoliko godina kasnije. Zašto ambasador to ne objasni proruskim ekstremistima? Takođe, Rusija nema nameru da se meša u unutrašnja pitanja Srbije i drugih balkanskih zemalja, niti da potpiruje sukobe u regionu – time se bave Amerikanci. Niti će povući neke „kaznene“ poteze protiv Beograda ako ovaj krene ka članstvu u NATO, jer bi ih onda odavno povukla protiv npr. Bugarske – koja se nalazi istočnije od Srbije, bliže ruskim granicama. Zašto ambasadori ne ostanu dosledni toj politici i u izjavama, pa time izbiju iz ruku natovcima/rusofobima antiruske argumente?
Kao moguće objašnjenje za toleranciju koju zvanična Moskva ima prema ispadima svojih diplomatskih predstavnika u Beogradu (pri čemu nije isključeno da nam namerno šalje ljude sposobne za tu vrstu talasanja) vidim to da ona jednostavno eksperimentiše. Iz dva razloga joj se može da se tako ponaša. Prvo, zbog toga što joj Srbija i Zapadni Balkan jednostavno nisu od prioritetnog značaja, pa smatra da eksperimentom nema šta da izgubi. Drugo, misli da nema šta da izgubi i zbog toga što procenjuje da je istorijska tradicija nesvrstavanja Srbije veoma trajna i jaka, pa svejedno neće biti poremećena jačanjem ekstremnih opcija koje će uravnotežiti jedna drugu. Šta bi bio cilj tog eksperimenta? Da se vidi kako bi političke elite u Srbiji, ali i strani akteri koji ih podržavaju reagovali na određene asimetrične poteze Rusije, što bi ovoj moglo koristiti u zemljama koje su joj zaista od strateškog prioriteta i u kojima istorijska tradicija ne obećava toliku sigurnost (poput Ukrajine, na primer). Kao što neko reče, „ne pada sneg da bi pokrio breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag“. No, kada previše zverki sa jednog ili drugog ekstrema utaba stazu, više se neće raspoznati malobrojni tragovi umerenih. A mislim da su upravo su umereni u Srbiji ti koji su potrebni Rusiji za kvalitetnu saradnju.
Činjenica je da Srbija kao država ima stabilnu istorijsku tradiciju nesvrstavanja, ali to je slaba uteha za nas pojedince koji se zalažemo za očuvanje takve tradicije – bilo bi nam draže da upravo mi svesno vodimo Srbiju u tom pravcu, nego da ona ostane na njemu usled puke činjenice da postoji ravnoteža snaga između dva ekstrema. Tačno je i da kao zemlja za Rusiju nismo najviši prioritet, ali nismo sasvim ni nebitni – ako ništa drugo zbog toliko spominjanog Južnog toka. Da li je za Južni tok i energetske interese Rusije dobro da ispadi njenih diplomata u Beogradu potpiruju političku atmosferu nalik onoj iz filma „Tri karte za Holivud“ – gde politička situacija dolazi na rub građanskog rata između ekstremnih zapadnjaka i rusofila, pri čemu ni jedni ni drugi ne poznaju dovoljno odnose Rusije i Amerike, niti položaj naše zemlje u odnosu na njih? Nasuprot ovom šizofrenom stanju, mislim da je Rusiji u interesu da podrži nas umerene, koji znamo nešto o realnosti rusko-američkih odnosa i položaju Srbije i spremni smo da utičemo na oblikovanje spoljne politike zemlje u skladu sa tim znanjem. Slažem se da u politici ima mnogo majmuna, te zato pozivam spoljnopolitički establišment Rusije da pomogne nama koji to nismo.
Vladimir Trapara
RSS Feed
