Krajem decembra stupila je na snagu mesecima unazad najavljivana vojna doktrina Ruske Federacije, od koje se pod uticajem ukrajinske krize i u uslovima opšteg pogoršanja odnosa Rusije sa zapadnim državama očekivalo da sadrži značajne modifikacije u odnosu na svoju prethodnicu iz 2010. Kad je dokument ugledao svetlost dana, ispostavilo se da te modifikacije i nisu tako velike, što nije sprečilo niz autora koji su ovu vojnu doktrinu analizirali u poslednjih par nedelja da ih preuveličaju. Kao neko ko je proučio i prethodnu i novu vojnu doktrinu neposredno posle stupanja na snagu svake od njih, osećam se obaveznim da pružim par pojašnjenja.
Najkrupnija greška koju su autori pravili analizirajući prethodnu vojnu doktrinu, a ponavljaju je i danas, sastoji se u brkanju pojmova „vojna pretnja“ i „vojna opasnost“. Internet portali i stranice svetskih medija poslednjih nedelja su krcati ocenama kako je Rusija u doktrini označila širenje NATO i njegovih kapaciteta kao glavnu pretnju, te kako je to nešto novo u odnosu na prethodni dokument. Neki autori idu čak dotle da ocene kako je Rusija označila NATO kao glavnog neprijatelja. Tako nešto u doktrini ne piše – niti je NATO nazvan neprijateljem, niti se pominje među vojnim pretnjama. U uvodnom delu nove doktrine, kao i one iz 2010, stoje precizne definicije „vojne opasnosti“ i „vojne pretnje“. Dok se pod vojnom opasnošću podrazumevaju oni elementi međunarodne situacije koji mogu da prouzrokuju vojnu pretnju, u vojnu pretnju spadaju oni činioci pod kojima postoji realna mogućnost izbijanja vojnog sukoba. Vojna pretnja je, dakle, viši nivo od vojne opasnosti. U nabrajanju vojnih pretnji nova doktrina se nimalo ne razlikuje od prethodne – u tom odeljku se NATO kao što rekoh ne pominje. Pominje se u odeljku gde se nabrajaju vojne opasnosti. Širenje vojnih kapaciteta NATO ka granicama Rusije i preuzimanje globalnih uloga protivnih međunarodnom pravu od strane ovog saveza navedeni su kao vojna opasnost broj jedan – što je bio slučaj i u staroj doktrini, tako da to nije ništa novo. Novo je jedino što je u ovu odredbu pored širenja pridodato i jačanje kapaciteta NATO. Ovo je razlika u nijansi, razumljiva s obzirom na aktuelne okolnosti odnosa Rusije i zapadnih zemalja, te više puta izraženu nameru zapadne alijanse da unapredi vojne kapacitete kako bi efikasnije „štitila“ svoje (istočne) članice od „povampirenja ruskog imperijalizma“.
Aktuelne okolnosti, pre svega u vezi sa ukrajinskom krizom, takođe su primorale sastavljača doktrine da u nju kao vojnu opasnost po prvi put unese uspostavljanje u susednim državama (svrgavanjem legitimnih organa vlasti) režima čija politika ugrožava interese Rusije. Ovo je verovatno i ključna novina koju doktrina donosi – Moskva stavlja do znanja da će eventualne „obojene“ revolucije na postovjetskom prostoru u budućnosti tretirati kao opasnost vojne prirode, a ujedno i retroaktivno legitimiše jedno vreme važeće ovlašćenje za upotrebu oružanih snaga na teritoriji Ukrajine (nakon što je u njoj došlo do ovakve vrste prevrata). Izdvojio bih još jednu novinu – ubrajanje u unutrašnje vojne opasnosti informativnu delatnost usmerenu na stanovništvo, pre svega na omladinu, koja ima za cilj „podrivanje istorijskih, duhovnih i patriotskih tradicija u oblasti zaštite otadžbine“. Očigledno je da je neophodnost unošenja ovakve odredbe uslovljena pojačanim naporima SAD i drugih zapadnih država da podrškom prozapadnoj „petoj koloni“, između ostalog i propagandnim sredstvima, destabilizuju Rusiju iznutra.
Dakle, razlike između nove i stare vojne doktrine postoje, uslovljene su aktuelnom međunarodnom situacijom, ali su više u nijansama nego što se radi o nekim revolucionarnim modifikacijama. Opšti utisak koji sam stekao nakon čitanja dokumenta jeste da Rusija ostaje privržena status quo spoljnopolitičkoj orijentaciji i defanzivnom vojnom delovanju. Ona za razliku od nekih ne planira vojne intervencije daleko od svoje teritorije, niti bilo koga drži za neprijatelja. No, svoju nacionalnu bezbednost planira asertivno da brani od ovog nešto proširenog spiska vojnih opasnosti. U tom cilju i nuklearna doktrina ostaje ista (iako sam video da neki i to ističu kao nešto novo) – predviđa se prva upotreba nuklearnog oružja u slučaju da konvencionalna agresija na Rusiju zapreti samom opstanku države. Ako je ključno pitanje u pogledu ove vojne doktrine bilo hoće li biti novog svetskog rata – odgovor je ne, barem što se Rusije tiče. Ukoliko SAD i njihovi evropski sateliti, pak, nastave sa agresivnim potezima usmerenim na destabilizaciju situacije u neposrednom ruskom susedstvu i samoj Rusiji, ova doktrina predviđa da će se suočiti sa adekvatnim i vrlo precizno i transparentno definisanim odgovorom, a onda će i odgovornost ukoliko bi došlo do eskalacije u nešto više od lokalnog sukoba biti isključivo njihova.
Vladimir Trapara
Najkrupnija greška koju su autori pravili analizirajući prethodnu vojnu doktrinu, a ponavljaju je i danas, sastoji se u brkanju pojmova „vojna pretnja“ i „vojna opasnost“. Internet portali i stranice svetskih medija poslednjih nedelja su krcati ocenama kako je Rusija u doktrini označila širenje NATO i njegovih kapaciteta kao glavnu pretnju, te kako je to nešto novo u odnosu na prethodni dokument. Neki autori idu čak dotle da ocene kako je Rusija označila NATO kao glavnog neprijatelja. Tako nešto u doktrini ne piše – niti je NATO nazvan neprijateljem, niti se pominje među vojnim pretnjama. U uvodnom delu nove doktrine, kao i one iz 2010, stoje precizne definicije „vojne opasnosti“ i „vojne pretnje“. Dok se pod vojnom opasnošću podrazumevaju oni elementi međunarodne situacije koji mogu da prouzrokuju vojnu pretnju, u vojnu pretnju spadaju oni činioci pod kojima postoji realna mogućnost izbijanja vojnog sukoba. Vojna pretnja je, dakle, viši nivo od vojne opasnosti. U nabrajanju vojnih pretnji nova doktrina se nimalo ne razlikuje od prethodne – u tom odeljku se NATO kao što rekoh ne pominje. Pominje se u odeljku gde se nabrajaju vojne opasnosti. Širenje vojnih kapaciteta NATO ka granicama Rusije i preuzimanje globalnih uloga protivnih međunarodnom pravu od strane ovog saveza navedeni su kao vojna opasnost broj jedan – što je bio slučaj i u staroj doktrini, tako da to nije ništa novo. Novo je jedino što je u ovu odredbu pored širenja pridodato i jačanje kapaciteta NATO. Ovo je razlika u nijansi, razumljiva s obzirom na aktuelne okolnosti odnosa Rusije i zapadnih zemalja, te više puta izraženu nameru zapadne alijanse da unapredi vojne kapacitete kako bi efikasnije „štitila“ svoje (istočne) članice od „povampirenja ruskog imperijalizma“.
Aktuelne okolnosti, pre svega u vezi sa ukrajinskom krizom, takođe su primorale sastavljača doktrine da u nju kao vojnu opasnost po prvi put unese uspostavljanje u susednim državama (svrgavanjem legitimnih organa vlasti) režima čija politika ugrožava interese Rusije. Ovo je verovatno i ključna novina koju doktrina donosi – Moskva stavlja do znanja da će eventualne „obojene“ revolucije na postovjetskom prostoru u budućnosti tretirati kao opasnost vojne prirode, a ujedno i retroaktivno legitimiše jedno vreme važeće ovlašćenje za upotrebu oružanih snaga na teritoriji Ukrajine (nakon što je u njoj došlo do ovakve vrste prevrata). Izdvojio bih još jednu novinu – ubrajanje u unutrašnje vojne opasnosti informativnu delatnost usmerenu na stanovništvo, pre svega na omladinu, koja ima za cilj „podrivanje istorijskih, duhovnih i patriotskih tradicija u oblasti zaštite otadžbine“. Očigledno je da je neophodnost unošenja ovakve odredbe uslovljena pojačanim naporima SAD i drugih zapadnih država da podrškom prozapadnoj „petoj koloni“, između ostalog i propagandnim sredstvima, destabilizuju Rusiju iznutra.
Dakle, razlike između nove i stare vojne doktrine postoje, uslovljene su aktuelnom međunarodnom situacijom, ali su više u nijansama nego što se radi o nekim revolucionarnim modifikacijama. Opšti utisak koji sam stekao nakon čitanja dokumenta jeste da Rusija ostaje privržena status quo spoljnopolitičkoj orijentaciji i defanzivnom vojnom delovanju. Ona za razliku od nekih ne planira vojne intervencije daleko od svoje teritorije, niti bilo koga drži za neprijatelja. No, svoju nacionalnu bezbednost planira asertivno da brani od ovog nešto proširenog spiska vojnih opasnosti. U tom cilju i nuklearna doktrina ostaje ista (iako sam video da neki i to ističu kao nešto novo) – predviđa se prva upotreba nuklearnog oružja u slučaju da konvencionalna agresija na Rusiju zapreti samom opstanku države. Ako je ključno pitanje u pogledu ove vojne doktrine bilo hoće li biti novog svetskog rata – odgovor je ne, barem što se Rusije tiče. Ukoliko SAD i njihovi evropski sateliti, pak, nastave sa agresivnim potezima usmerenim na destabilizaciju situacije u neposrednom ruskom susedstvu i samoj Rusiji, ova doktrina predviđa da će se suočiti sa adekvatnim i vrlo precizno i transparentno definisanim odgovorom, a onda će i odgovornost ukoliko bi došlo do eskalacije u nešto više od lokalnog sukoba biti isključivo njihova.
Vladimir Trapara
RSS Feed
