Velški politikolog, istoričar i filozof, Džon Dejvid Luis, pre nepunu deceniju (a nepune dve godine pre svoje smrti) objavio je svoje kapitalno delo o istoriji ratovanja Nothing Less Than Victory, što se na srpski najefektnije može prevesti kao Pobeda, ili ništa. U ovoj knjizi on je na šest primera iz antičke i moderne istorije obrazložio značaj koji potpuna i nedvosmislena pobeda kao ratni cilj ima za perspektivu mira koji bi nakon rata usledio. Naime, pobedu Luis nije definisao prosto kao vojni poraz protivnika, već kao dugoročno uništenje protivnikove volje da se bori. Ovo se postiže odlučnim i uspešnim napadom na izvor te volje – što kod različitih država mogu da budu različite stvari, a zadatak vojnog komandanta je da taj izvor identifikuje, u isto vreme nimalo ne dovodeći u pitanje sopstveni izvor motivacije za rat. Primeri pobeda Grka nad Persijancima, Tebe nad Spartom, Rima nad Kartaginom (u Drugom Punskom ratu, ne u Trećem, koji Luis ne smatra pobedom, već nepotrebnim masakrom), Marka Aurelija nad spoljnim neprijateljima Rima, Severa nad Jugom u američkom građanskom ratu i SAD nad Japanom u Drugom svetskom ratu na Pacifiku – svedoče o tome kako potpuna i nedvosmislena pobeda, koja uništava izvor protivnikove volje da ikada ponovo krene u rat za sličan cilj, predstavlja osnov dugotrajnog i obostrano korisnog mira među dojučerašnjim smrtnim neprijateljima. Jedini primer u kome takve pobede nije bilo, Luisu je poslužio kao kontrolni, da dodatno potvrdi svoju tezu. Nepotpuna pobeda nad Nemačkom u Prvom svetskom ratu i britansko popuštanje prema Nemcima koje je usledilo, a koje je imalo za cilj da spreči ponavljanje rata, rezultirali su upravo suprotnim – još žešćim i krvavijim agresivnim ratom koji je povela Nemačka. Jer, kad imate pre sobom agresivnu silu, motivisanu militantnom ideologijom superiornosti nad ostalima da vodi napadačke ratove (prema Luisu, ideje su ključni činilac oko kojih se vode ratovi), jedini mogući odgovor je odlučna protivofanziva žrtve agresije, koja kao cilj postavlja i realizuje nedvosmislenu pobedu – slamanje izvora agresorove volje da ikada više krene u rat. Vojna pobeda nad agresorom instrumentalnog je karaktera, i stremi tome da elitu, a posebno stanovništvo agresora, ubedi u jalovost i pogubnost ideje zarad koje su započeli rat, te time ubije želju za bilo kakvim revanšizmom koji bi u nedogled produžio spiralu nasilja.
Malo duži teorijski uvod bio je neophodan da bismo imali osnovu za procenu u kojoj meri su ratovi koje je Rusija vodila u periodu od dolaska Putina na vlast do danas imali za cilj nedvosmislenu pobedu nad neprijateljem, odnosno uspeli (ili će tek uspeti) da takvu pobedu realizuju. Podesnost Luisovog teorijskog okvira je više nego očigledan. U sva četiri rata o kojima je reč – u Čečeniji, Gruziji, Ukrajini i Siriji – Rusija se sukobila sa agresivnim lokalnim akterima vođenim ekstremnim idejama, koje su za svoju potvrdu zahtevale upotrebu nasilja. Takođe, sva četiri slučaja, na širem planu od lokalnog, predstavljala su odgovor Rusije na agresivno ponašanje jedne svetske sile vođene militantnom ideologijom. U pitanju su, naravno, Sjedinjene Države, koje se u posthladnoratovskom periodu nalaze u nezajažljivom pohodu ka svetskom gospodstvu, verujući u to da rade ispravnu stvar – jer ih je u to ubedila njihova dugo negovana i nikad osporena ideologija izuzetnosti. Po ovoj ideologiji, SAD su moralno najispravnija sila u svetskoj istoriji, i njihov imperijalizam zapravo nije imperijalizam, već oslobađanje naroda i pojedinaca širom sveta od navodno istinski imperijalnog ugnjetavanja od strane onih koji nisu tako „izuzetni“. Rusija se s ovakvim pogledom na svet sa pravom nije složila, te je rešila da mu se suprotstavi, povremeno ulazeći i u rat da bi to postigla. Je li postigla?
Na ovo pitanje se u ovom trenutku nažalost ne može odgovoriti potvrdno. Od pomenuta četiri rata, Rusija je jedino u Čečeniji ispunila Luisove kriterijume nedvosmislene pobede koja slama protivnikovu volju za obnavljanjem neprijateljstva. Rusi su 1999-2000. ostvarili više nego jasnu vojnu pobedu nad čečenskim separatistima, ali nije u tome bila poenta. Slično su učinili i 1994-1995, pa su Čečeni nastavili gerilsku borbu koja je pobednosno okončana zauzimanjem Groznog 1996. i prinuđivanjem Rusa na primirje. Ovoga puta Rusija je, doduše posle malo dužeg vremena, u potpunosti uspela da savlada i gerilski otpor. Iz savremene istorije ratovanja odlično je poznato koliko je teško, gotovo nemoguće savladati gerilu iza koje stoji većinska podrška lokalnog stanovništva. Rusi su ipak uspeli da je savladaju, i to upravo tako što su slomili podršku čečenskih civila nastavku rata, sasekavši u korenu ideju zarad koje su Šamil Basajev i Emir Hatab u avgustu 1999. poveli svoje sunarodnike u širenje džihada na susedne ruske republike, ne prezajući ni od terorizma kao sredstva borbe. Vekovima je žilava težnja Čečena za nezavisnošću i očuvanjem svoje specifične tradicije i načina života bila izvor njihovog upornog gerilskog suprotstavljanja Rusima. U toku kratke faktičke nezavisnosti krajem devedesetih, oni su dozvolili da dirigentsku palicu njihovog otpora preuzmu džihadisti. Vojna pobeda Rusije uz velike civilne žrtve (koje su ponekad nažalost nužno zlo, što Luis pokazuje opravdavajući atomske bombe protiv Japana) suočila je čečensko stanovništvo sa činjenicom da je islamistička megalomanska ideologija bila kontraproduktivna po njihov primarni vekovni cilj, ali je još važnije što im je Moskva ostavila izlaznu strategiju – ako odustanu od borbe i podrže umerene sekularne snage iz svojih redova, lojalne Rusiji, njihova tradicija i samosvojnost biće zagarantovani. I zaista, pod vođstvom Ramzana Kadirova – štagod ko mislio o njegovom načinu vladanja – Čečenija je ostvarila verovatno najveću autonomiju u svojoj istoriji, dok su Rusi zauzvrat obezbedili jednu prijateljsku i (nad)lojalnu republiku na Severnom Kavkazu. Stabilan mir vlada, i to zato što je umesto vođenja ograničenog rata i sporazuma o primirju podložnog tumačenju, Rusija na vreme usvojila potpunu i nedvosmislenu pobedu kao cilj (Putin je još pri poseti Dagestanu u septembru 1999. rekao „u to ime dižem čašu, ali ću je ispiti nakon pobede“), a zatim je i realizovala.
U Gruziji, pak, Rusija se sukobila sa dugotrajnom idejom Gruzina da, iako su pravoslavni narod koji je Rusija svojevremeno pomogla protiv Osmanlijskog carstva, ne treba da budu u ruskoj orbiti. Njihova ideja veličine zasnovana na baštinjenju tradicije nekadašnjeg samostalnog carstva učinila ih je drugačijim od recimo Belorusa, Jermena i Istočnih Ukrajinaca – istorijski privrženih Rusiji. Ova ideja je ujedno izvor njihove netolerancije prema sopstvenim etničkim manjinama. Mihail Sakašvili je bio vrhunac, ali nipošto začetnik ekstremne antiruske i antimanjinske ideologije, koja se stavila u službu američkog geopolitičkog prodora na istok, što je za Ruse bila crvena linija. No, Moskva nije iskoristila priliku koju joj je pružila Sakašvilijeva agresija na Južnu Osetiju da formuliše i realizuje nedvosmislenu pobedu kao cilj rata, i tako trajno preokrene stanje stvari. Ruska vojska bila je duboko na teritoriji Gruzije i u poziciji na zauzme Tbilisi i nametne Gruzinima bezuslovnu predaju, dajući im i izlaznu strategiju u vidu trajne političke preorijentacije ka prijateljstvu sa Rusijom po modelu Belorusije i Jermenije. Rusija je iz nedovoljno jasnih razloga odustala od toga, iako je Putin francuskom predsedniku Sarkoziju govorio da „Sakašvilija treba obesiti za jaja“, a i sam Medvedev će kasnije priznati da je smena režima bila jedan od prvobitnih ciljeva rata. Konstatujući da su (ostali) ciljevi intervencije ispunjeni, Medvedev je naredio obustavljanje akcije. Rusija se umesto pobede opredelila za zamrzavanje jednom već zamrznutog sukoba. Jedina korist koju ima od toga jeste da što Gruzija ne može formalno da uđe u NATO, ali je ona po svemu – čak i nakon pada Sakašvlija – prozapadna i Rusiji neprijateljska država u za Moskvu značajnom regionu, koja pruža negativan primer i drugim pravoslavnim zemljama postsovjetskog prostora da mogu da se osamostale od Rusije.
Ukrajina je još drastičniji slučaj, jer u njoj Rusija pobedu čak ni u naznakama nije formulisala kao cilj, a kamoli ostvarila. Istina, za razliku od Gruzije, intervencija punog obima sa ciljem okupacije većeg dela ukrajinske teritorije i zauzimanja njene prestonice bila bi znatno teži poduhvat i verovatno bi u nekoj fazi uključila i neposredan sukob sa NATO. No, intervencija punog obima nije ni bila neophodna da bi se slomila volja zapadnih Ukrajinaca da se bore. Izvor te volje nalazi se u izmišljanju ukrajinske nacije, različite od Rusa i suprotstavljene njima, koja po nekim viđenjima naseljava i neke delove današnje Rusije (Kubanj). Bilo je dovoljno osporiti postojanje ukrajinske nacije ukazivanjem na njenu nejedinstvenost, i time obesmisliti i Ukrajinu kao nezavisnu državu (na tragu onoga što je sam Putin konstatovao u Bukureštu 2008, da Ukrajina „nije čak ni država“). To se moglo izvesti okupacijom istočnog dela Ukrajine, lojalnog Rusiji, čime bi nastavak postojanja Ukrajine kao države bio uslovljen federalizacijom i uspostavljanjem trajne ravnoteže između zapadnog i istočnog stanovništva, kako Ukrajina kao celina nikada više ne bi mogla da bude antiruski orijentisana. Ako je Rusija već krenula u rat, trebalo je da krene sa tim ciljem, ili da uopšte ne kreće, uzdajući se u neka druga sredstva da se ta ravnoteža vremenom sama uspostavi, odnosno obnovi. Ona se opredelila za treću varijantu – da pripoji samo Krim i podrži otcepljenje još jednog patrljka preostale proruske teritorije, ostavljajući stanovništvo ostatka na milost i nemilost antiruskom režimu u Kijevu. Umesto ravnoteže koju bi u Ukrajini uspostavila pobeda, ograničeni rat usmeren na zamrzavanje sukoba uvećao je i učinio trajnom neravnotežu u korist zapadnih Ukrajinaca (da ne govorimo o porastu antiruskih osećanja kod „neopredeljenih“), a američke vojne instalacije potencijalno doveo na manje od 500 km vazdušnom linijom od Moskve.
Na kraju, Sirija. Od početka građanskog rata u toj zemlji do danas, politički cilj Rusije ne bi trebalo da je sporan – obezbeđenje sopstvene sfere uticaja, koje podrazumeva prijateljski režim u Damasku i sigurnost vojnih baza na Levantu – ali je vojna strategija za podršku ostvarenju tog cilja maglovita. Da se podsetimo kako je sve išlo redom. Najpre su početkom 2011. na talasu „Arapskog proleća“ izbili masovni protesti, a zatim i oružana pobuna protiv režima Bašara el-Asada. U osnovi je sve počelo kao verski (sektaški) sukob – pobunili su se većinski, a podvlašćeni suniti, protiv manjinskih, a vladajućih Alavita. Zapad je, naravno, pokušao da instrumentalizuje sukob za svoje ciljeve, te nakon Gadafija smakne još jednog „otpadničkog“ diktatora, usled čega je prećutao suštinu sukoba i proglasio ga za „borbu za demokratiju“. Procenivši da joj je Sirija geopolitički važnija od Libije, ako ništa drugo zbog baze u Tartusu, Rusija nije dozvolila SAD i njihovim saveznicima da „legalno“ intervenišu u Siriji, uloživši nekoliko puta veto na rezolucije u SB UN koje bi to dozvolile. U prošlosti Amerikancima nije bilo potrebno odobrenje SB UN kad požele nekoga da bombarduju, ali je Obama bio tip predsednika koji se u tako nešto ne bi upustio bez dovoljno jakog povoda. Taj povod nađen je tek u leto 2013. – nakon napada hemijskim oružjem koje je navodno počinio Asadov režim, usledila je Obamina pretnja intervencijom. Rusi su stavili do znanja SAD da će pomoći Siriju u slučaju intervencije, a zatim ponudli Amerikancima rešenje koje će spasti obraz Obami nakon neostvarene pretnje – odricanje Sirije od hemijskog oružja. Asad je mogao da odahne barem godinu dana i učvrsti svoje do tada labave pozicije u građanskom ratu. U 2014. se pak obelodanjuje ono što se i pre znalo, ali se o tome na Zapadu ćutalo – da među sunitima koji se bore protiv Asada, ako izuzmemo Kurde kao posebnu stranu, nisu dominantni nikakvi prozapadni borci za demokratiju, već različite džihadističke grupe. Među njima najjača je bila tzv. Islamska država. Amerikanci će lukavo iskoristiti postojanje ove organizacije kao povod da intervenišu u Siriji i snažno pomognu snage predvođene Kurdima i druge „umerene“ pobunjenike. Rezultat je bio ne slamanje Islamske države – iako je to bio proklamovani cilj – već ugrožavanje pozicija sirijske vojske, Asadovog režima i, na duži rok – ruske baze u Tartusu. Kad je Rusija shvatila da je vrag odneo šalu, rešila je da u septembru 2015. direktno interveniše u Siriji, da bi ojačala sopstvenu i Asadovu poziciju u ratu. U tome je do sada u strogo vojnom smislu bila prilično uspešna. Do kraja 2016. palo je jako uporište pobunjenika u Alepu i postalo izvesno da oni ne mogu samostalno da ostvare vojnu pobedu protiv Asada. U međuvremenu su i Turci legli na rudu – izvinili se za obaranje ruskog aviona i prestali da igraju u istom taboru s Amerikancima. U 2017. Islamska država je najvećim delom poražena, a Asadova vlast proširila do Eufrata. U 2018. krenulo je zauzimanje preostalih pobunjeničkih enklava u centralnoj Siriji, te je postalo samo pitanje vremena kada će anti-asadovske (samim tim i antiruske) snage biti u potpunosti potisnute ka perifernim delovima zemlje. Amerikanci su dvaput bombardovali sirijsku vojsku kao odgovor na navodne hemijske napade, ali se zbog ruskog prisustva nisu usudili na opsežniju akciju koja bi imala šanse da promeni stanje na terenu.
Kad sve ovo znamo, u čemu je onda problem, zar nije očigledno da Rusija dobija rat u Siriji? Nije. Problem je najpre u 500 hiljada mrtvih i neizbrojanim milionima izbeglih i raseljenih građana Sirije, razorenoj i dugoročno podeljenoj zemlji, uništenim kulturno-istorijskim spomenicima, migrantskoj krizi koja je zahvatila Evropu. Sve se ovo moglo izbeći da je Rusija na vreme postavila pobedu u Siriji kao ratni cilj. Ovako ispada da je Libija, u kojoj Rusija nije uopšte reagovala, bolje prošla, barem kada je reč o broju žrtava, izbeglih i razaranjima. Strogo ograničeni rat, za koji se Rusija opredelila, ispostavio se kao najgora opcija. Neko će reći – ali šta Rusiju briga za sirijske žrtve, ona gleda svoj interes. Tačno, ali ga neće ostvariti tako što će svojim ulaskom u rat izazvati mržnju većinskog (sunitskog) stanovništva protiv sebe, a bez da ga potpunom pobedom natera da shvati da je pogrešilo što je krenulo u rat za svojim ekstremnim vođama. Imala je Moskva nekoliko priilika da odlučnije deluje u Siriji. Mogla je već na početku, dok je Zapad bio zauzet svojom intervencijom u Libiji, da sama interveniše u Siriji i reši sukob pre nego se rasplamsa. Mogla je to da učini 2013-2014, pod istim izgovorom kao što će 2015. – borbe protiv džihadista – ali pre nego Amerikanci započnu sopstvenu intervenciju. Mogla je da kazni Turke za obaranje aviona tako što će u potpunosti eliminisati njihov uticaj u Siriji, a ne tako što će im za jedno izvinjenje dati pozamašno parče teritorije na severu – koje u ovom trenutku uključuje i grad Idlib, samo zaleđe Latakije (gde je ruska avio baza) i strateški važan deo autoputa Damask-Alep. Mogla je da obori koji izraelski avion, a ne da na najveći ruski praznik prima Netanjahua u Moskvi u isto vreme dok se Izraelci hvale da su pogodili ruski PVO sistem. Konačno, na Trampovo krezubo režanje, mogla je da pokaže zube i ostvari pretnju svog ambasadora u Libanu. Umesto svega toga, Rusija se opredelila za reaktivni pristup – čekanje da protivnik povuče prvi potez, pa da onda odgovori linijom najmanjeg otpora. To nije put ka pobedi, već u najboljem slučaju još jednom zamrznutom sukobu. Koji bi, istina, Rusiji ostavio uticaj na većem delu teritorije Sirije, dobrano ispražnjenom od sunitskog stanovništva, barem dok je u milosti Turaka da joj dozvole prolaz kroz moreuze.
Ovo nije zlonamerna kritika Rusije, niti njenog aktuelnog rukovodstva, već konstruktivno savetovanje. Rusija se danas bori za ispravan cilj – odbranu sopstvenog statusa i samosvojnosti od novog pokušaja jedne sile da ovlada svetom, u liku američkog liberalno-hegemonističkog poduhvata. Taj cilj odavno više i nije samo ruski, već opštečovečanski. Oko tog cilja ne sme da bude kompromisa – dokle god SAD budu insistirale na svojoj ideologiji izuzetnosti i na osnovu nje polagale pravo na svetsko gospodstvo, ništa manje od potpune pobede nad tom ideologijom nije opcija za trajnu bezbednost Rusije, niti bilo koga ko je ugrožen od američke hegemonističke politike. Kako to postići, odnosno šta bi bio izvor te ideologije danas? Povoljna okolnost je da ni same SAD još od kraja Drugog svetskog rata na ovamo nisu vodile nijedan rat do potpune pobede, što im i Luis spočitava, ali ne kaže da je to zato što se ne bore za ispravan cilj. Ovim smo se i mi Srbi okoristili – Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 su dva kompromisa nastala kao direktna posledica toga što nas Amerikanci nikad nisu do kraja pobedili, pa otuda i njihove višedecenijske muke da nam u miru nametnu ono što su ratom propustili. Katkad bi ovakav pristup odveo Amerikance u jasan poraz – Vijetnam je najbolji primer. SAD su tamo izgubile jer njihovo stanovništvo nije više bilo voljno da podrži moralni osnov borbe u kojoj je poginulo na desetine hiljada američkih vojnika. Vijetkongovci su udarili na izvor te volje – onemogućili su „izgradnju države“ u Južnom Vijetnamu i demaskirali pred svetskim i američkim javnim mnjenjem dvostruke standarde Vašingtona – s jedne strane osuđivao je sovjetsko nametanje poretka istočnim Evropljanima, a sa druge isto to radio u Južnom Vijetnamu. No, američki dvostruki standardi u više navrata prolazili su i prolaze i nakon Vijetnama – jer se u međuvremenu dogodila tehnološka revolucija u naoružanju. Američka vojska stvorila je mit o nepobedivosti i nedodirljivosti, mogućnosti da protivnika katkad porazi i bez kontakta. Američka javnost više se ne suočava kao u Vijetnamu sa desetinama hiljada žrtava, pa su protesti (sa eventualnim izuzetkom iračkog rata) protiv kasnijih američkih agresija relativno mlaki.
Upravo taj mit – o tehnološkoj superiornosti američkog naoružanja koje im omogućava da ratove vode poput policijskih akcija – jeste današnji izvor njihove ideologije izuzetnosti, koja hrani hegemonističku politiku i motiviše američke agresije širom sveta. Nije u svim primerima iz Luisove knjige pobeda zahtevala da agresor bezuslovno kapitulira i bude okupiran. U primeru pobede Grka nad Persijancima bilo je dovoljno uništiti persijsku flotu, kao izvor mita o nezaustavljivosti ekspanzionizma persijskih careva, da Persija više nikad ne napadne Grčku. Da bi američki narod zapitao svoj establišment „za čije babe zdravlje bombardujete Siriju“, najpre treba učiniti da to bombardovanje osete po džepu, kad se nekoliko nevidljivih aviona sruši, a nosač sa koga su poleteli potone na dno Sredozemnog mora. Rusija to može – povoda joj od dolaska Trampa ne manjka – a da li sme? Pa, politika popuštanja Hitleru pokazala je da ako se ne smeš da se suprotstaviš agresoru dok možeš, moraćeš kada ne budeš mogao i kada potpuna pobeda bude zahtevala mnogo veće žrtve. Strah od nuklearnog rata da se odlučnije deluje u Siriji nije opravdanje, jer postoji logika sigurnog uzajamnog uništenja, a pogotovo niko nije lud da prvi upotrebi nuklearke zbog sukoba koji se odigrava hiljadama kilometara daleko od njegove teritorije. Sankcije takođe nisu opravdanje, jer je odavno poznato da ruska ekonomija ne stagnira zbog sankcija, već zbog tehnološke zaostalosti u koju je guraju korupcija i robovanje neoliberalnim načelima. Ekonomska slabost ne može da bude izgovor za vojno-političku inertnost, naprotiv – Rusija je kroz istoriju nebrojeno puta upravo kompenzovala svoju ekonomsku nemoć odlučnim vojnim i diplomatskim akcijama. Ali hajde da zamislimo da sve ovo nije tačno, te da Rusija zaista nema kapaciteta da se upusti u borbu do pobede protiv američkog imperijalizma i njegovih satrapa. Ako je tako, onda ne treba ni da nastoji da bude velika sila, samim tim ni da započinje ratove koje ne može da dobije. Bolje onda da palicu otpora američkoj hegemoniji prepusti nekome ko ima ekonomsku osnovu za to – recimo Kini. Fjodor Lukjanov još u vreme zaoštravanje ukrajinske krize pre četiri godine suštinski tačno ocenio da Rusija zna šta želi, ali nema jasan plan kako to da postigne. Krajnje je vreme da takav plan napravi, naročito sada nakon što je Vladislav Surkov priznao da je vizija Rusije na Zapadu definitivno potvrđena kao iluzija. Pobeda, ili ništa.
Vladimir Trapara
Malo duži teorijski uvod bio je neophodan da bismo imali osnovu za procenu u kojoj meri su ratovi koje je Rusija vodila u periodu od dolaska Putina na vlast do danas imali za cilj nedvosmislenu pobedu nad neprijateljem, odnosno uspeli (ili će tek uspeti) da takvu pobedu realizuju. Podesnost Luisovog teorijskog okvira je više nego očigledan. U sva četiri rata o kojima je reč – u Čečeniji, Gruziji, Ukrajini i Siriji – Rusija se sukobila sa agresivnim lokalnim akterima vođenim ekstremnim idejama, koje su za svoju potvrdu zahtevale upotrebu nasilja. Takođe, sva četiri slučaja, na širem planu od lokalnog, predstavljala su odgovor Rusije na agresivno ponašanje jedne svetske sile vođene militantnom ideologijom. U pitanju su, naravno, Sjedinjene Države, koje se u posthladnoratovskom periodu nalaze u nezajažljivom pohodu ka svetskom gospodstvu, verujući u to da rade ispravnu stvar – jer ih je u to ubedila njihova dugo negovana i nikad osporena ideologija izuzetnosti. Po ovoj ideologiji, SAD su moralno najispravnija sila u svetskoj istoriji, i njihov imperijalizam zapravo nije imperijalizam, već oslobađanje naroda i pojedinaca širom sveta od navodno istinski imperijalnog ugnjetavanja od strane onih koji nisu tako „izuzetni“. Rusija se s ovakvim pogledom na svet sa pravom nije složila, te je rešila da mu se suprotstavi, povremeno ulazeći i u rat da bi to postigla. Je li postigla?
Na ovo pitanje se u ovom trenutku nažalost ne može odgovoriti potvrdno. Od pomenuta četiri rata, Rusija je jedino u Čečeniji ispunila Luisove kriterijume nedvosmislene pobede koja slama protivnikovu volju za obnavljanjem neprijateljstva. Rusi su 1999-2000. ostvarili više nego jasnu vojnu pobedu nad čečenskim separatistima, ali nije u tome bila poenta. Slično su učinili i 1994-1995, pa su Čečeni nastavili gerilsku borbu koja je pobednosno okončana zauzimanjem Groznog 1996. i prinuđivanjem Rusa na primirje. Ovoga puta Rusija je, doduše posle malo dužeg vremena, u potpunosti uspela da savlada i gerilski otpor. Iz savremene istorije ratovanja odlično je poznato koliko je teško, gotovo nemoguće savladati gerilu iza koje stoji većinska podrška lokalnog stanovništva. Rusi su ipak uspeli da je savladaju, i to upravo tako što su slomili podršku čečenskih civila nastavku rata, sasekavši u korenu ideju zarad koje su Šamil Basajev i Emir Hatab u avgustu 1999. poveli svoje sunarodnike u širenje džihada na susedne ruske republike, ne prezajući ni od terorizma kao sredstva borbe. Vekovima je žilava težnja Čečena za nezavisnošću i očuvanjem svoje specifične tradicije i načina života bila izvor njihovog upornog gerilskog suprotstavljanja Rusima. U toku kratke faktičke nezavisnosti krajem devedesetih, oni su dozvolili da dirigentsku palicu njihovog otpora preuzmu džihadisti. Vojna pobeda Rusije uz velike civilne žrtve (koje su ponekad nažalost nužno zlo, što Luis pokazuje opravdavajući atomske bombe protiv Japana) suočila je čečensko stanovništvo sa činjenicom da je islamistička megalomanska ideologija bila kontraproduktivna po njihov primarni vekovni cilj, ali je još važnije što im je Moskva ostavila izlaznu strategiju – ako odustanu od borbe i podrže umerene sekularne snage iz svojih redova, lojalne Rusiji, njihova tradicija i samosvojnost biće zagarantovani. I zaista, pod vođstvom Ramzana Kadirova – štagod ko mislio o njegovom načinu vladanja – Čečenija je ostvarila verovatno najveću autonomiju u svojoj istoriji, dok su Rusi zauzvrat obezbedili jednu prijateljsku i (nad)lojalnu republiku na Severnom Kavkazu. Stabilan mir vlada, i to zato što je umesto vođenja ograničenog rata i sporazuma o primirju podložnog tumačenju, Rusija na vreme usvojila potpunu i nedvosmislenu pobedu kao cilj (Putin je još pri poseti Dagestanu u septembru 1999. rekao „u to ime dižem čašu, ali ću je ispiti nakon pobede“), a zatim je i realizovala.
U Gruziji, pak, Rusija se sukobila sa dugotrajnom idejom Gruzina da, iako su pravoslavni narod koji je Rusija svojevremeno pomogla protiv Osmanlijskog carstva, ne treba da budu u ruskoj orbiti. Njihova ideja veličine zasnovana na baštinjenju tradicije nekadašnjeg samostalnog carstva učinila ih je drugačijim od recimo Belorusa, Jermena i Istočnih Ukrajinaca – istorijski privrženih Rusiji. Ova ideja je ujedno izvor njihove netolerancije prema sopstvenim etničkim manjinama. Mihail Sakašvili je bio vrhunac, ali nipošto začetnik ekstremne antiruske i antimanjinske ideologije, koja se stavila u službu američkog geopolitičkog prodora na istok, što je za Ruse bila crvena linija. No, Moskva nije iskoristila priliku koju joj je pružila Sakašvilijeva agresija na Južnu Osetiju da formuliše i realizuje nedvosmislenu pobedu kao cilj rata, i tako trajno preokrene stanje stvari. Ruska vojska bila je duboko na teritoriji Gruzije i u poziciji na zauzme Tbilisi i nametne Gruzinima bezuslovnu predaju, dajući im i izlaznu strategiju u vidu trajne političke preorijentacije ka prijateljstvu sa Rusijom po modelu Belorusije i Jermenije. Rusija je iz nedovoljno jasnih razloga odustala od toga, iako je Putin francuskom predsedniku Sarkoziju govorio da „Sakašvilija treba obesiti za jaja“, a i sam Medvedev će kasnije priznati da je smena režima bila jedan od prvobitnih ciljeva rata. Konstatujući da su (ostali) ciljevi intervencije ispunjeni, Medvedev je naredio obustavljanje akcije. Rusija se umesto pobede opredelila za zamrzavanje jednom već zamrznutog sukoba. Jedina korist koju ima od toga jeste da što Gruzija ne može formalno da uđe u NATO, ali je ona po svemu – čak i nakon pada Sakašvlija – prozapadna i Rusiji neprijateljska država u za Moskvu značajnom regionu, koja pruža negativan primer i drugim pravoslavnim zemljama postsovjetskog prostora da mogu da se osamostale od Rusije.
Ukrajina je još drastičniji slučaj, jer u njoj Rusija pobedu čak ni u naznakama nije formulisala kao cilj, a kamoli ostvarila. Istina, za razliku od Gruzije, intervencija punog obima sa ciljem okupacije većeg dela ukrajinske teritorije i zauzimanja njene prestonice bila bi znatno teži poduhvat i verovatno bi u nekoj fazi uključila i neposredan sukob sa NATO. No, intervencija punog obima nije ni bila neophodna da bi se slomila volja zapadnih Ukrajinaca da se bore. Izvor te volje nalazi se u izmišljanju ukrajinske nacije, različite od Rusa i suprotstavljene njima, koja po nekim viđenjima naseljava i neke delove današnje Rusije (Kubanj). Bilo je dovoljno osporiti postojanje ukrajinske nacije ukazivanjem na njenu nejedinstvenost, i time obesmisliti i Ukrajinu kao nezavisnu državu (na tragu onoga što je sam Putin konstatovao u Bukureštu 2008, da Ukrajina „nije čak ni država“). To se moglo izvesti okupacijom istočnog dela Ukrajine, lojalnog Rusiji, čime bi nastavak postojanja Ukrajine kao države bio uslovljen federalizacijom i uspostavljanjem trajne ravnoteže između zapadnog i istočnog stanovništva, kako Ukrajina kao celina nikada više ne bi mogla da bude antiruski orijentisana. Ako je Rusija već krenula u rat, trebalo je da krene sa tim ciljem, ili da uopšte ne kreće, uzdajući se u neka druga sredstva da se ta ravnoteža vremenom sama uspostavi, odnosno obnovi. Ona se opredelila za treću varijantu – da pripoji samo Krim i podrži otcepljenje još jednog patrljka preostale proruske teritorije, ostavljajući stanovništvo ostatka na milost i nemilost antiruskom režimu u Kijevu. Umesto ravnoteže koju bi u Ukrajini uspostavila pobeda, ograničeni rat usmeren na zamrzavanje sukoba uvećao je i učinio trajnom neravnotežu u korist zapadnih Ukrajinaca (da ne govorimo o porastu antiruskih osećanja kod „neopredeljenih“), a američke vojne instalacije potencijalno doveo na manje od 500 km vazdušnom linijom od Moskve.
Na kraju, Sirija. Od početka građanskog rata u toj zemlji do danas, politički cilj Rusije ne bi trebalo da je sporan – obezbeđenje sopstvene sfere uticaja, koje podrazumeva prijateljski režim u Damasku i sigurnost vojnih baza na Levantu – ali je vojna strategija za podršku ostvarenju tog cilja maglovita. Da se podsetimo kako je sve išlo redom. Najpre su početkom 2011. na talasu „Arapskog proleća“ izbili masovni protesti, a zatim i oružana pobuna protiv režima Bašara el-Asada. U osnovi je sve počelo kao verski (sektaški) sukob – pobunili su se većinski, a podvlašćeni suniti, protiv manjinskih, a vladajućih Alavita. Zapad je, naravno, pokušao da instrumentalizuje sukob za svoje ciljeve, te nakon Gadafija smakne još jednog „otpadničkog“ diktatora, usled čega je prećutao suštinu sukoba i proglasio ga za „borbu za demokratiju“. Procenivši da joj je Sirija geopolitički važnija od Libije, ako ništa drugo zbog baze u Tartusu, Rusija nije dozvolila SAD i njihovim saveznicima da „legalno“ intervenišu u Siriji, uloživši nekoliko puta veto na rezolucije u SB UN koje bi to dozvolile. U prošlosti Amerikancima nije bilo potrebno odobrenje SB UN kad požele nekoga da bombarduju, ali je Obama bio tip predsednika koji se u tako nešto ne bi upustio bez dovoljno jakog povoda. Taj povod nađen je tek u leto 2013. – nakon napada hemijskim oružjem koje je navodno počinio Asadov režim, usledila je Obamina pretnja intervencijom. Rusi su stavili do znanja SAD da će pomoći Siriju u slučaju intervencije, a zatim ponudli Amerikancima rešenje koje će spasti obraz Obami nakon neostvarene pretnje – odricanje Sirije od hemijskog oružja. Asad je mogao da odahne barem godinu dana i učvrsti svoje do tada labave pozicije u građanskom ratu. U 2014. se pak obelodanjuje ono što se i pre znalo, ali se o tome na Zapadu ćutalo – da među sunitima koji se bore protiv Asada, ako izuzmemo Kurde kao posebnu stranu, nisu dominantni nikakvi prozapadni borci za demokratiju, već različite džihadističke grupe. Među njima najjača je bila tzv. Islamska država. Amerikanci će lukavo iskoristiti postojanje ove organizacije kao povod da intervenišu u Siriji i snažno pomognu snage predvođene Kurdima i druge „umerene“ pobunjenike. Rezultat je bio ne slamanje Islamske države – iako je to bio proklamovani cilj – već ugrožavanje pozicija sirijske vojske, Asadovog režima i, na duži rok – ruske baze u Tartusu. Kad je Rusija shvatila da je vrag odneo šalu, rešila je da u septembru 2015. direktno interveniše u Siriji, da bi ojačala sopstvenu i Asadovu poziciju u ratu. U tome je do sada u strogo vojnom smislu bila prilično uspešna. Do kraja 2016. palo je jako uporište pobunjenika u Alepu i postalo izvesno da oni ne mogu samostalno da ostvare vojnu pobedu protiv Asada. U međuvremenu su i Turci legli na rudu – izvinili se za obaranje ruskog aviona i prestali da igraju u istom taboru s Amerikancima. U 2017. Islamska država je najvećim delom poražena, a Asadova vlast proširila do Eufrata. U 2018. krenulo je zauzimanje preostalih pobunjeničkih enklava u centralnoj Siriji, te je postalo samo pitanje vremena kada će anti-asadovske (samim tim i antiruske) snage biti u potpunosti potisnute ka perifernim delovima zemlje. Amerikanci su dvaput bombardovali sirijsku vojsku kao odgovor na navodne hemijske napade, ali se zbog ruskog prisustva nisu usudili na opsežniju akciju koja bi imala šanse da promeni stanje na terenu.
Kad sve ovo znamo, u čemu je onda problem, zar nije očigledno da Rusija dobija rat u Siriji? Nije. Problem je najpre u 500 hiljada mrtvih i neizbrojanim milionima izbeglih i raseljenih građana Sirije, razorenoj i dugoročno podeljenoj zemlji, uništenim kulturno-istorijskim spomenicima, migrantskoj krizi koja je zahvatila Evropu. Sve se ovo moglo izbeći da je Rusija na vreme postavila pobedu u Siriji kao ratni cilj. Ovako ispada da je Libija, u kojoj Rusija nije uopšte reagovala, bolje prošla, barem kada je reč o broju žrtava, izbeglih i razaranjima. Strogo ograničeni rat, za koji se Rusija opredelila, ispostavio se kao najgora opcija. Neko će reći – ali šta Rusiju briga za sirijske žrtve, ona gleda svoj interes. Tačno, ali ga neće ostvariti tako što će svojim ulaskom u rat izazvati mržnju većinskog (sunitskog) stanovništva protiv sebe, a bez da ga potpunom pobedom natera da shvati da je pogrešilo što je krenulo u rat za svojim ekstremnim vođama. Imala je Moskva nekoliko priilika da odlučnije deluje u Siriji. Mogla je već na početku, dok je Zapad bio zauzet svojom intervencijom u Libiji, da sama interveniše u Siriji i reši sukob pre nego se rasplamsa. Mogla je to da učini 2013-2014, pod istim izgovorom kao što će 2015. – borbe protiv džihadista – ali pre nego Amerikanci započnu sopstvenu intervenciju. Mogla je da kazni Turke za obaranje aviona tako što će u potpunosti eliminisati njihov uticaj u Siriji, a ne tako što će im za jedno izvinjenje dati pozamašno parče teritorije na severu – koje u ovom trenutku uključuje i grad Idlib, samo zaleđe Latakije (gde je ruska avio baza) i strateški važan deo autoputa Damask-Alep. Mogla je da obori koji izraelski avion, a ne da na najveći ruski praznik prima Netanjahua u Moskvi u isto vreme dok se Izraelci hvale da su pogodili ruski PVO sistem. Konačno, na Trampovo krezubo režanje, mogla je da pokaže zube i ostvari pretnju svog ambasadora u Libanu. Umesto svega toga, Rusija se opredelila za reaktivni pristup – čekanje da protivnik povuče prvi potez, pa da onda odgovori linijom najmanjeg otpora. To nije put ka pobedi, već u najboljem slučaju još jednom zamrznutom sukobu. Koji bi, istina, Rusiji ostavio uticaj na većem delu teritorije Sirije, dobrano ispražnjenom od sunitskog stanovništva, barem dok je u milosti Turaka da joj dozvole prolaz kroz moreuze.
Ovo nije zlonamerna kritika Rusije, niti njenog aktuelnog rukovodstva, već konstruktivno savetovanje. Rusija se danas bori za ispravan cilj – odbranu sopstvenog statusa i samosvojnosti od novog pokušaja jedne sile da ovlada svetom, u liku američkog liberalno-hegemonističkog poduhvata. Taj cilj odavno više i nije samo ruski, već opštečovečanski. Oko tog cilja ne sme da bude kompromisa – dokle god SAD budu insistirale na svojoj ideologiji izuzetnosti i na osnovu nje polagale pravo na svetsko gospodstvo, ništa manje od potpune pobede nad tom ideologijom nije opcija za trajnu bezbednost Rusije, niti bilo koga ko je ugrožen od američke hegemonističke politike. Kako to postići, odnosno šta bi bio izvor te ideologije danas? Povoljna okolnost je da ni same SAD još od kraja Drugog svetskog rata na ovamo nisu vodile nijedan rat do potpune pobede, što im i Luis spočitava, ali ne kaže da je to zato što se ne bore za ispravan cilj. Ovim smo se i mi Srbi okoristili – Dejtonski sporazum i Rezolucija 1244 su dva kompromisa nastala kao direktna posledica toga što nas Amerikanci nikad nisu do kraja pobedili, pa otuda i njihove višedecenijske muke da nam u miru nametnu ono što su ratom propustili. Katkad bi ovakav pristup odveo Amerikance u jasan poraz – Vijetnam je najbolji primer. SAD su tamo izgubile jer njihovo stanovništvo nije više bilo voljno da podrži moralni osnov borbe u kojoj je poginulo na desetine hiljada američkih vojnika. Vijetkongovci su udarili na izvor te volje – onemogućili su „izgradnju države“ u Južnom Vijetnamu i demaskirali pred svetskim i američkim javnim mnjenjem dvostruke standarde Vašingtona – s jedne strane osuđivao je sovjetsko nametanje poretka istočnim Evropljanima, a sa druge isto to radio u Južnom Vijetnamu. No, američki dvostruki standardi u više navrata prolazili su i prolaze i nakon Vijetnama – jer se u međuvremenu dogodila tehnološka revolucija u naoružanju. Američka vojska stvorila je mit o nepobedivosti i nedodirljivosti, mogućnosti da protivnika katkad porazi i bez kontakta. Američka javnost više se ne suočava kao u Vijetnamu sa desetinama hiljada žrtava, pa su protesti (sa eventualnim izuzetkom iračkog rata) protiv kasnijih američkih agresija relativno mlaki.
Upravo taj mit – o tehnološkoj superiornosti američkog naoružanja koje im omogućava da ratove vode poput policijskih akcija – jeste današnji izvor njihove ideologije izuzetnosti, koja hrani hegemonističku politiku i motiviše američke agresije širom sveta. Nije u svim primerima iz Luisove knjige pobeda zahtevala da agresor bezuslovno kapitulira i bude okupiran. U primeru pobede Grka nad Persijancima bilo je dovoljno uništiti persijsku flotu, kao izvor mita o nezaustavljivosti ekspanzionizma persijskih careva, da Persija više nikad ne napadne Grčku. Da bi američki narod zapitao svoj establišment „za čije babe zdravlje bombardujete Siriju“, najpre treba učiniti da to bombardovanje osete po džepu, kad se nekoliko nevidljivih aviona sruši, a nosač sa koga su poleteli potone na dno Sredozemnog mora. Rusija to može – povoda joj od dolaska Trampa ne manjka – a da li sme? Pa, politika popuštanja Hitleru pokazala je da ako se ne smeš da se suprotstaviš agresoru dok možeš, moraćeš kada ne budeš mogao i kada potpuna pobeda bude zahtevala mnogo veće žrtve. Strah od nuklearnog rata da se odlučnije deluje u Siriji nije opravdanje, jer postoji logika sigurnog uzajamnog uništenja, a pogotovo niko nije lud da prvi upotrebi nuklearke zbog sukoba koji se odigrava hiljadama kilometara daleko od njegove teritorije. Sankcije takođe nisu opravdanje, jer je odavno poznato da ruska ekonomija ne stagnira zbog sankcija, već zbog tehnološke zaostalosti u koju je guraju korupcija i robovanje neoliberalnim načelima. Ekonomska slabost ne može da bude izgovor za vojno-političku inertnost, naprotiv – Rusija je kroz istoriju nebrojeno puta upravo kompenzovala svoju ekonomsku nemoć odlučnim vojnim i diplomatskim akcijama. Ali hajde da zamislimo da sve ovo nije tačno, te da Rusija zaista nema kapaciteta da se upusti u borbu do pobede protiv američkog imperijalizma i njegovih satrapa. Ako je tako, onda ne treba ni da nastoji da bude velika sila, samim tim ni da započinje ratove koje ne može da dobije. Bolje onda da palicu otpora američkoj hegemoniji prepusti nekome ko ima ekonomsku osnovu za to – recimo Kini. Fjodor Lukjanov još u vreme zaoštravanje ukrajinske krize pre četiri godine suštinski tačno ocenio da Rusija zna šta želi, ali nema jasan plan kako to da postigne. Krajnje je vreme da takav plan napravi, naročito sada nakon što je Vladislav Surkov priznao da je vizija Rusije na Zapadu definitivno potvrđena kao iluzija. Pobeda, ili ništa.
Vladimir Trapara