Pre dve godine objavio sam naučnu monografiju Ratovi Rusije 1999-2019. Pre nekoliko dana postavljeno mi je pitanje hoću li, u svetlu najnovijih zbivanja, pisati nastavak knjige. Takav poduhvat, međutim, ne bi imao smisla, jer poenta moje knjige nije bila u prostom nabrajanju i pojedinačnoj analizi ruskih ratova u periodu Putinove vladavine, već su u pitanju bile studije slučaja na kojima sam dokazivao svoju osnovnu hipotezu – da Putinova Rusija, vođena idejom velikosilstva, a u suočavanju s njoj neprijateljskim američkim hegemonizmom, ne preza ni od upotrebe sile onda kada drukčije ne može da zaštiti svoje interese. Vojna sila – koja je vekovima ruski najjači spoljnopolitički adut, jer snažnu ekonomiju nikad nije imala – se u sva četiri oružana sukoba koja sam obradio (Čečenija 1999-2009, Gruzija 2008, Ukrajina 2014-2015. i Sirija 2015-2019) pokazala „upotrebljivom“. U pomenutih 20 godina Rusija je izbavljena od teritorijalnog, ekonomskog, političkog i međunarodnog posrnuća u kome se našla krajem devedesetih, dok se sa druge strane američki hegemonizam našao u nokdaunu, usled vrednosnih podela unutar američkog društva i evroatlantske zajednice, izgubljenih ratova na Bliskom istoku, ali i pogubnog uticaja pandemije i odgovora na nju. Sva četiri rata bila su u suštini defanzivna (odgovor na političko ili direktno oružano nasilje druge strane), mogla su se kako-tako, makar i kvazi-međunarodnopravno utemeljiti i – sa izuzetkom čečenskog (koji i nije bio vođen van ruske teritorije), bili su ograničenog karaktera. Peti Putinov rat, a drugi ukrajinski, započet 24. februara 2022. u potpunosti iskače iz navedene matrice, te samim tim ne može da se uklopi u koncepciju knjige koju sam objavio. Rusija je na osmogodišnjicu početka svoje (inače tehnički savršene) vojne akcije na Krimu ničim izazvana i s očiglednim predumišljajem krenula u totalnu vojnu invaziju susedne zemlje – u rat koji nikako ne može da doprinese njenom nacionalnom interesu, već će ga nezavisno od ishoda rata desetkovati u sva četiri navedena aspekta (svakako međunarodnom i ekonomskom, najverovatnije političkom i vrlo moguće teritorijalnom). To je ujedno i ključni razlog zašto sam u svom prethodnom tekstu izneo pogrešno predviđanje da rata neće biti. Naziv i naslovna stranica mog bloga inspirisani su jednom opaskom Vinstona Čerčila iznetom kada su ga pitali da prokomentariše (ne)očekivani pakt o nenapadanju Sovjetskog Saveza i Nemačke 1939: „To je zagonetka zamotana u misteriju unutar enigme; ali možda postoji ključ. Taj ključ je ruski nacionalni interes“. Verovao sam da Putin sledi taj interes i da će se zadržati samo na pretnji silom, koja je donosila rezultate. Zanemario sam činjenicu da se u istoriji već dešavalo da ruski vladari postupe suprotno nacionalnom interesu, te da sam i samog Putina u jednom od prethodnih tekstova ovde kritikovao zbog grešaka koje je napravio u prethodnoj ukrajinskoj krizi, ocenjujući da je od „šahovskog velemajstora“ postao „loš pokeraš“. Zato hajde prvo da vidimo gde leži nacionalni interes današnje Rusije i zašto je ova Putinova avantura kobna greška sa stanovišta tog interesa.
Kao što rekoh na početku, Rusija se u gotovo čitavoj istoriji otkako je deo modernog evropskog sistema država (dakle još od 17. veka) vodi idejom velikosilstva, oko koje definiše i svoj nacionalni interes. Ova ideja podrazumeva da Rusija, kako bi uopšte opstala kao jedinstvena država i društvo na velikom području koje zauzima na razmeđi dva kontinenta, a u suočavanju sa često agresivnim vojnim i još češće od sebe moćnijim ekonomskim silama pre svega na Zapadu (a katkad i na Istoku), mora da bude velika sila, sposobna da vodi nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku, te da – nakon što obezbedi odgovarajuće priznanje drugih velikih sila – ravnopravno s njima, bilo u ravnoteži snaga ili „koncertu“, učestvuje u upravljanju međunarodnim poretkom, u kome pak ima mesta za pluralizam i konkurenciju političkih i kulturnih vrednosti. To ne znači da je u ruskom društvu i političkoj eliti uvek postojao konsenzus oko ove ideje. Šetalo se i levo i desno – od Petra Velikog, preko Lenjinovih boljševika, do Jeljcinovog kapitalističkog zaokreta, ruske elite znale su da prigrle zapadne vrednosti i požele da se integrišu na Zapad. No, kako bi se redovno razočaravale u taj isti Zapad – koji je u skladu sa svojom, kako je Švajcarac Gi Metan naziva, hiljadugodišnjom rusofobijom, Rusiju uvek posmatrao kao manje vredno strano telo u Evropi – na suprotnu stranu vukli bi protagonisti suprotne ideje – nekada slavjanofili, danas Duginovi evroazijci civilizacionisti – po kojima je Rusija posbna civilizacija, vrednosno superiorna u odnosu na Zapad s kojim ne bi trebalo da ima ništa sem prirodnog rivalstva. Treći put – ideja „državništva“, koja se u spoljnopolitičkom smislu ispoljava upravo kao velikosilstvo – uvek bi nekako uspostavila ravnotežu između zapadnjačkog i civilizacionističkog pola, prema načelu – nemamo ništa protiv Zapada, hoćemo da sarađujemo i integrišemo s njim, ali kao nezavisan i ravnopravan partner, sa vrednostima koje mi sami izaberemo.
U posthladnoratovskom periodu ideja velikosilstva našla se u nepomirljivom sukobu s američkom velikom strategijom liberalne hegemonije, čiji je cilj upravo da eliminiše sve druge nezavisne velike sile iz međunarodnog sistema i pretvori ga iz anarhičnog u hijerarhijski, tj. izgradi novi svetski poredak kojim bi se upravljalo iz jednog centra – u Vašingtonu – i to u ime univerzalno shvaćenih američkih liberalnih vrednosti. Ova strategija motivisaće SAD da krenu u svoj geopolitički prodor na istok, na račun nekadašnje sovjetske sfere uticaja koju je Moskva napustila, šireći NATO do ruskih granica, jednostrano upravljajući regionalnim krizama (katkad i uz upotrebu sile, kao protiv nas devedesetih), mešajući se u unutrašnje poslove istočnoevropskih država (uključujući i samu Rusiju) sa ciljem nametanja sopstvene agende, koristeći i Evropsku uniju i njenu privlačnost kao geopolitičko oruđe. Krajnji cilj bio bi da se Rusija stavi u bezbednosno nepovoljan položaj i naposletku poklekne i pretvori u još jednog američkog vazala, kakvim su nakon Drugog svetskog rata u manjoj ili većoj meri postale ranije tradicionalne velike sile Nemačka, Italija, Japan, Francuska i Velika Britanija. Rusiji takav aranžman, međutim, nije odgovarao, jer sve su te zemlje barem ekonomski prosperirale pod američkim kišobranom, dok se ona tome nije mogla nadati – štaviše, rezultati prozapadnog kursa devedesetih bili su pogubni ponajviše u ekonomskom pogledu – te je morala da se vrati oslanjanju na vojnu moć i status velike sile kao svoj tradicionalno najjači adut, ne bi li uopšte opstala kao država (1999. je Čečenija bila faktički izdvojena iz Rusije, militanti su preneli borbu na Dagestan i postojala je opravdana bojazan da bi federacija mogla nastaviti raspadanje započeto kolapsom Sovjetskog Saveza, ako se na odgovarajući način ne reaguje).
Da bi se odbranila od američkog hegemonističkog prodora, za Rusiju je bilo bitno da, osim unutrašnje političke i ekonomske konsolidacije pod Putinom, obezbedi dovoljan geografski perimetar u odnosu na NATO, gde su ključne bile oblasti Zakavkazja i zapadnog postsovjetskog prostora, tj. Belorusije i Ukrajine (taj perimetar bi ujedno bio deo ruske sfere uticaja, što je normalno da jedna velika sila poseduje – Rusija je inače tu sferu uticaja definisala kao najveći deo postovjetskog prostora, koji tretira kao „blisko inostranstvo“). Sa Zakavkazjem nije bilo problema – Rusija će tu lako zadržati kontrolu, malo strategijom zamrznutih sukoba, malo direktnom upotrebom sile (protiv Gruzije 2008), a i značaj tog regiona u strateškom smislu je ipak bio nešto manji. Zapadni postsovjetski prostor, međutim, bio je područje preko koga su kroz istoriju išle sve zapadne invazije protiv Rusije, od Tevtonaca, Šveđana, Poljaka/Litvanaca, preko Napoleonove Francuske, do imperijalne i Hitlerove Nemačke. Taj prostor nije se smeo prepustiti ni Amerikancima i NATO, ako je Rusija želela da ostane velika sila. U Belorusiji je Moskvi na ruku išao nedovršeni nacionalni identitet Belorusa, koji ni u nezavisnoj državi nije presekao „pupčanu vrpcu“ s ruskim nacionalnim identitetom. Takođe, pomagala joj je i ideološka nespremnost Zapada da zaigra na kartu Lukašenka, umesto toga ga izolojući kao „poslednjeg evropskog diktatora“. Kada se nakon uspešnog posredovanja u prvom ukrajinskom ratu Lukašenko izborio da mu Zapad pokloni pažnju, Putin mu je finansiranjem opozicije i provociranjem beloruskog nacionalizma postepeno smanjivao manevarski prostor, sve do predsedničke krize 2020. nakon koje je Lukašenko ostao u fotelji isključivo zahvaljujući ruskom predsedniku, te mu od tada „jede iz ruke“ (što će i omogućiti ugrožavanje Kijeva u tekućem ratu sa beloruske teritorije). Ukrajinska situacija je nešto složenija.
Ukrajina, kao i Rusija, vodi poreklo od države koja se u srednjem veku zvala Kijevskaja Rus’, i na čiju baštinu se danas pozivaju obe države. Nakon pada pod Mongole, težište ruske države pomeriće se na sever, ka Novgorodu i ultimativno ka Moskovskoj kneževini, koja će kasnije stvoriti Rusiju kao evroazijsku imperiju. U međuvremenu je veliki deo današnje Ukrajine (zajedno sa Belorusijom) potpao pod vlast Velike kneževine Litvanije, a zatim i Poljsko-litvanskog komonvelta, moćne katoličke države na zapadnoj granici Rusije i žestoko sukobljene s njom. Viševekovna razdvojenost Ukrajinaca od Rusije moraće da ostavi posledice u vidu odvojenog nacionalnog identiteta, koji Rusi neće uspeti da reše kao što su u Belorusiji. Prvo, zato što je krajnja zapadna ukrajinska oblast Galicija ostala u Habzburškoj monarhiji (a kasnije opet kratko u Poljskoj), pa će njeno stanovništvo ostati unijatske vere, i to će biti prvi snažan centar u osnovi anti-ruskog ukrajinskog nacionalnog identiteta. Drugi centar će pak biti u oblasti Dnjepra, što je bila ona izvorna kozačka Ukrajina koja se 1654. nakon ustanka protiv Poljaka pod Bogdanom Hmeljnickim prisajedinila Rusiji. Ali ubrzo i razočarala, jer su ukrajinski kozaci umesto slobode za koju su se borili dobili nastojanje ruskih careva da im nametnu obaveznu vojnu službu kakva je već bila važila za donske kozake. Ukrajinci će u 20. veku iskoristiti sve tri prilike koje su im pružili politička previranja u Rusiji i/ili strana invazija i da proglase nacionalnu nezavisnost. Nakon trećeg puta, kada su Rusija, Belorusija i Ukrajina 1991. sporazumno rasformirale Sovjetski Savez, Ukrajinci će po prvi put ostvariti trajniju i međunarodno priznatu nezavisnost. Ipak, iz Sovjetskog Saveza izaći će sa vrlo čudnim granicama, formiranim u više navrata u toku postojanja zajedničke države, što će za posledicu neminovno imati izrazitu identitetsku podeljenost stanovništva između, kako je to britanski profesor Ričard Sakva formulisao, monističke vizije ukrajinstva (koja insistira da su Ukrajinci potpuno odvojen narod od Rusa i suprotstavljen njima) i pluralističke vizije (koja ukrajinski i ruski identitet ne smatra nespojivim). Pripadnici pluralističke vizije zajedno s etničkim Rusima dominirali su u jugoistočnim regionima, a monisti u severozapadnim, što će se odraziti i na obrazac glasanja na gotovo svim političkim izborima u Ukrajini, gde će se smenjivati predsednici i političke partije sa uporištem u jednoj ili drugoj polovini zemlje. Ovaj fenomen moj kolega Dragan Petrović nazvao je ukrajinskom klackalicom, a u okviru nje se čak dešavalo i da isti predsednici (Kravčuk, Kučma i Porošenko) na uzastopnim izborima dobijaju dominantnu podršku u različitim polovinama zemlje.
Ovakva unutrašnja slika Ukrajine čini nemogućim i samim tim iracionalnim da Rusija teži da je celu veže za sebe. Nacionalni interes Rusije u Ukrajini je da ta država bude neutralna tampon država između nje i NATO, te da to mogućstvu bude i zapisano u njen ustav i garantovano njenom unutrašnjepolitičkom dinamikom, koja ne bi dozvolila nijednoj od dveju ukrajinskih polovina na trajno nadglasa onu drugu u pogledu spoljnopolitičke orijentacije zemlje. Zapravo, ta dinamika je mnogo više išla na ruku Rusiji, kao status quo sili koja teži ukrajinskoj neutralnosti, nego hegemonističkom Zapadu, koji bi – prema ideji pokojnog Zbignjeva Bžežinskog – Ukrajinu da potpuno istrgne iz ruske sfere uticaja i priključi svojoj, ne bi li time onemogućio Rusiji da bude velika sila. Tako je barem bilo dok Putin serijom grešaka nije otvorio Zapadu veći geopolitički prostor. Upadljivo je koliko inače racionalna i mudra politika koju je Putin za ovih 20 i kusur godina vodio u suprotstavljanju američkom hegemonizmu pada na ispitu kada je u pitanju Ukrajina. Stekao se utisak da ruska elita mnogo bolje razume jednu Siriju ili Venecuelu, nego blisku Ukrajinu. Dva su verovatna razloga zašto je to tako. Prvi – problem je baš u toj bliskosti dvaju naroda, koji ruskoj eliti ne dozvoljava da posmatra Ukrajinu kao nezavisnu državu i Ukrajince kao poseban narod, emotivno reagujući na samo postojanje u Ukrajini delova stanovništva i političkih subjekata koji bi hteli da krenu nekim drugim geopolitičkim putem (uticaj duginovaca na ovu temu je više nego očigledan). Otuda Putinov narativ o „denacifikaciji“ – iako je činjenica da su zapadni Ukrajinci bili u savezu s nacistima u Drugom svetskom ratu, te da i danas u Ukrajini ima neonacista, u tom narativu su „neonacisti“ svi Ukrajinci koji neće sa Rusijom. Drugi razlog tiče se prirode Putinovog režima, autoritarnog i vertikalno organizovanog, koji se plaši uspeha decentralizovane demokratije u Ukrajini kao primera za Rusiju.
Zato je Rusija u nekoliko navrata, umesto da iskoristi unutrašnju ravnotežu u Ukrajini kao garanciju njene neutralnosti, svojim ishitrenim i iracionalnim potezima zapravo narušavala tu ravnotežu na svoju štetu. Zapad jeste išao „đonom“, to se ne može osporiti, ali ne bi on ni izbliza bio toliko uspešan da mu Rusija to nije omogućila. Najpre kada je Putin, nezadovoljan zbog „ukrajinizacije“ koju je sprovodio predsednik Kučma (npr. putem insistiranja na ukrajinizovanim verzijama ličnih imena), preko svog kuma Viktora Medvedčuka pritisnuo istog da odstupi i podrži Viktora Janukoviča, čoveka gilipterske prošlosti. Onda je bio u šoku kada se narod Kijeva nije pomirio sa Janukovičevom izbornom krađom i izdejstvovao ponovljene izbore na kojima pobeđuje prozapadni Viktor Juščenko (koga su u međuvremenu neuspešno otrovali). Pokazalo se da je dolazak prozapadnih snaga u „Narandžastoj revoluciji“ bio samo privremen, jer je klackalica nastavila da se klacka – Janukovič se vratio na mesto premijera svega dve godine kasnije, a između Juščenka i njegove saborkinje, umereno prozapadne Julije Timošenko, nastao je fundamentalni rascep. Umesto da zaigra na tu kartu, Putin je pritiskao Ukrajinu povećavajući joj cenu gasa i u dva navrata zavrćući gas i njoj i celoj Evropi. Napokon, nakon što Janukovič pobeđuje na predsedničkim izborima i u Ukrajini obrazuje potpuno proruska vlast, koja se obavezuje na neutralnost i produžuje Rusima zakup luke u Sevastopolju, Putin tom istom Janukoviču 2013. uvodi sankcije samo zato što je hteo da potpiše sa EU sporazum o pridruživanju, koji nikakva pretnja bezbednosnim interesima Rusije nije bio – osim što nije dozvoljavao da Ukrajina postane deo Evroazijske unije, što je jedan sasvim suvišan revizionistički politički cilj, koji nadilazi ruski nacionalni interes u neutralnoj Ukrajini. Konačno, još jednom iznenađen kad je Janukoviča zbog poteza na koji ga je Kremlj prinudio oborila ulica, Putin vojno interveniše – ali ne da bi povratio ustavni poredak u Ukrajini, ili kao alternativu pomogao proruskom jugoistoku da se otcepi, već – da bi uzeo Krim koji se mogao lagano uzeti, a zatim uz puno oklevanja i nakon puno krvoprolića poslao vojnike na „godišnjim odmorima“ da spasu dva patrljka Donjecke i Luganske oblasti koja će biti nazvana DNR i LNR, a ostatak Ukrajine prepuste Zapadu.
Tada je Putin odbio da prizna referendume o nezavisnosti ovih oblasti, da bi osam godina kasnije to učinio pod mnogo nepovoljnijim okolnostima, a zatim suludom vojnom akcijom protiv čitave Ukrajine prešao Rubikon nakon koga nema povratka. Ne, ne može se govoriti o tome da Putin nije imao izbora. Ako mu je izbor i bio sužen, bio je isključivo zbog nabrojanih grešaka njega samog. Ali prostora je i dalje bilo da se sve ovo drugačije završi. Sama pretnja silom bila je dovoljna da izmami Bajdena na samit u junu, na kome je ovaj priznao Rusiju za veliku silu. Ako Putin i nije bio zadovoljan otvorenim bezbednosnim dijalogom, jesenas je ponovo zazveckao oružjem i dijalog je proširen – koliko god bili udaljeni, razmenjivani su predlozi o evropskoj bezbednosti, a nema ko od evropskih državnika se nije izređao u Moskvi, dok je i sam Bajden najavljivao novi samit. Zašto to Putinu nije bilo dovoljno i šta je tačno hteo da postigne ovako brutalnim potezom? Da li je ranjena evroatlantska zajednica sada u 2022. godini zaista bila veća pretnja po Rusiju nego u vreme velikog proširenja NATO na istok, s kojim se Rusija tada tako lako pomirila? Da li je zaista postojala opasnost da Ukrajina skoro uđe u NATO, ili da ugosti američko naoružanje opasno po Rusiju? Da li bi se Kijev zaista usudio da napadne Donbas dok ima 150 hiljada ruskih vojnika na svojoj granici? Ja bih odgovorio na sva ova pitanja kategorički sa „ne“, ali samo Putin zna zašto je u njegovoj glavi to „da“. I tako je nakon više od 20 godina uspešne „gerilske“ borbe protiv američkog hegemonizma, Putin krenuo „frontalno“ na protivnika jačeg od sebe, kome je tim potezom udahnuo novi život i omogućio mu da konsoliduje svoje redove. Osim što je su najmoćnija vojna sila u istoriji, na čelu najmoćnije vojne koalicije ikad, SAD su u startu pokazale da ni ne moraju da se direktno vojno sukobe s Rusijom da bi joj naškodili. Njihova ekonomska i meka moć rade to još efikasnije. Rusija se veoma brzo suočila sa ekonomskim izopštavanjem kakvo nije zabeleženo možda još od perioda (samo)izolacije Sovjetskog Saveza između dva svetska rata, a bilo bi i gore da Evropa ne zavisi od ruskog gasa. Rusofobična histerija kakva je raspaljena na Zapadu, pak, nema istorijski presedan. Čini se da su rusofobi svih zemalja dočekali svojih pet minuta i ujedinili se. Od cenzurisanja ruskih medija, preko šikaniranja ruskih studenata i kulturnih radnika, ali i onih subjekata na Zapadu koji imaju razumevanja za rusku poziciju, pa do kompletne suspenzije ruskih sportista iz međunarodnih takmičenja, zapadni odgovor na rusku invaziju je nezapamćen. Ništa od toga naravno ne služi na čast Zapadu i naneće i njemu samom dosta štete, ali je to realnost. Kakav god da bude ishod ovog rata, Rusija će dugoročno biti na mnogo većem gubitku (podrazumeva se da će Ukrajina biti na najvećem), a to bi moglo da dovede i do ozbiljne tektonske promene u međunarodnom sistemu koja bi se tek odrazila na njegovu nestabilnost. Nije, doduše, sasvim svejedno kakav će biti ishod, pa bih ukratko da očekivane posledice ovog rata iznesem kroz razradu različitih scenarija njegovog završetka.
Šta će biti ako Rusi izgube? To nije nimalo nerealan scenario. Rusija jeste vojno daleko moćnija od Ukrajine, upala je u Ukrajinu sa tri strane, dominira na nebu i sa distance, i ima prednost biranja mesta napada i prilagođavanja taktike koju ima napadač. No, Ukrajina je velika i mnogoljudna zemlja, sa nespornom prednošću koju daje odbrana, a to je da dok Rusi napadaju samo profesionalnom vojskom, ona može da mobiliše i rezervni sastav i naoruža stanovništvo i tako ostvari ubedljivu brojčanu prednost na terenu. I zaista, otpor ukrajinske vojske je zasad izuzetan, što tera Ruse na fleksibilnost u taktici kako bi smanjili gubitke i izbegli nepotrebne civilne žrtve. Moral Ukrajinaca pritom nije upitan (a i kako ne bi kada tačno znaju za šta se bore, što nisam baš siguran da se može reći za ruske vojnike) i dokazuje se iz dana u dan – što je verovatno još jedna pogrešna Putinova procena, da će ga makar istočni Ukrajinci dočekati sa cvećem nakon što eliminiše „neonacističke bande“. No, problem je u tome što Putin ne sme da izgubi rat ako hoće politički da preživi. U tom smislu bih napravio paralelu sa odlukom cara Nikolaja II Romanova da 1904. uđe u rat s Japanom, za koji je verovao da će biti „mali pobedonosni“ i preduprediti revoluciju u zemlji. Rusija je međutim neočekivano poražena od Japana i revolucija se momentalno desila. Ako bi Rusija izgubila u Ukrajini, ne samo što se Putin ne bi još dugo zadržao na vlasti, već bi bio doveden u pitanje i opstanak Rusije kao države u sadašnjem obliku. Ko veruje da bi Ramzan Kadirov, ili neki drugi Čečen koji ga zameni, ostao lojalan nekoj novoj vlasti u Moskvi, kooperativnijoj sa Zapadom? Posle Čečenije otišle bi i neke druge republike, a to bi mogao da bude i uvod u rasparčavanje onog što preostane od Rusije na tri dela (kako je Bžežinski zamišljao) i njeno svođenje na evropsko jezgro i običnu nacionalnu državu, daleko od statusa velike sile. Zapad sigurno ne bi štedeo Rusiju nakon promene režima, kao što nije štedeo ni Srbiju posle Miloševića, jer bi dočekao svojih pet minuta. Povlačenje Rusije sa svetske scene, međutim, imalo bi i mnogo dalekosežnije posledice – SAD bi ostale jedan na jedan sa Kinom, koju bi okruživale i sa kopna i sa mora, što bi bila mnogo opasnija situacija od ove kakva je sad. Bio bi ohrabren novi američki intervencionizam tamo gde Rusija dosad nije dozvoljavala (Venecuela, neki delovi postsovjetskog prostora), a obnovila bi se još neka žarišta i sukobi (Sirija, Azerbejdžan – Jermenija). Evropa (možda donekle i stanovništvo ruskih evropskih gradova) bi kratkoročno ekonomski možda bolje prošla, jer ne bi imala više problem sa energentima, ali bi dugoročno bila usisana u novu globalnu bezbednosnu dinamiku.
Šta ako Rusija ipak pobedi? Dve su varijante ruske pobede. Jedna je da se Ukrajinci, suočeni sa nadmoći protivnika, nespremni da podnose dalje žrtve i uz izgubljenu nadu da će se NATO umešati na njihovoj strani, predaju, tj. prihvate primirje pod ruskim uslovima. To je jedina varijanta u kojoj bi Ukrajina ostala koliko-toliko jedinstvena, ali bez Donbasa i Krima. Morala bi da prihvati odlazak tih oblasti i obaveže se na neutralnost, zabranu nekih vrsta naoružanja i verovatno trajni uticaj Rusije na njenu unutrašnjepolitičku dinamiku (kao u Finskoj za vreme Hladnog rata). No, dva su problema s ovim rešenjem. Prvi je da se Ukrajinci neće tek tako predati, niti ih trenutna ruska taktika motiviše na to. Ako se Rusi odluče za čečenski model i pretnju (ili realizaciju) sravnjivanja gradova sa zemljom, to bi možda bila druga priča. Po svoj prilici čekanje na ukrajinsku predaju znači duži i teži rat i samim tim intenziviranje i produžavanje njegovih posledica. Drugi problem je što Zapad ne bi priznao rešenje na koje se Ukrajina obaveže pod ruskom prinudom i svejedno bi nastavio sa izolacijom Rusije, koja bi ovoj dugoročno, samo postepenije nanela štetu sličnu onoj kao kad bi izgubila rat. Druga varijanta ruske pobede je još gora po Rusiju – da Ukrajinci jednostavno odbiju da se predaju, pa Rusija sama okupira više od polovine Ukrajine. I to bi iziskivalo mnogo razaranja i žrtava, potencijalno i mnogo duže ako dođe do gerilske borbe. Faktička podela Ukrajine na zapadnu i istočnu (poput Zapadne i Istočne Nemačke, te Severne i Južne Koreje) ne bi bila stabilna, a umesto neutralizovane tampon Ukrajine Rusi bi produžili svoju granicu s NATO – jer bi NATO sigurno ušao u zapadnu Ukrajinu, ako već ne bude mogla ona u njega. U toj varijanti bi izolacija Rusije još brže dovela do opisanih nepovoljnih ishoda nego u prvoj. Povećani bezbednosni perimetar Rusiji tu ne bi mnogo pomogao, jer Sovjetski Savez imao je još veći – pa se ipak iznutra urušio – i to će i biti najverovatnija strategija Zapada za novi hladni rat sa Rusijom.
Je li moguće kompromisno rešenje? Teško, jer bi neko manje odstupanje od pozicija jedne ili druge strane opet bilo protumačeno kao njena pobeda ili poraz, a neko srednje rešenje – tipa da Rusija vrati Ukrajini Krim i Donbas ako ova pristane da se neutralizuje – teško izvodljivo i opet nestabilno i okidač za neki novi sukob. Mogućnost da neka od strana pobedi, a da se između Zapada i Rusije postigne neki drugi kompromis, opet je nerealna. Jeste da ovaj rat osim Rusko-japanskog liči malo i na Krimski (1853-1856), u koji su Rusi ušli iz nezadovoljstva što je turski sultan dao Francuzima pravo da štite hrišćane u Svetoj zemlji, ali tada su ograničeni ratovi i kompromisni mirovi između pobednika i poraženih bili normalnija stvar nego danas. Zapad sada neće odoleti da dokrajči Rusiju, ako joj je Putin već pružio priliku. Verovatno se već i kaje što to nije učinio još devedesetih kada je Rusija bila na kolenima, nego je tolerisanjem njenog velikosilskog ponašanja na postsovjetskom prostoru i sklapanjem različitim globalnih i evropskih aranžmana s njom, a sve u strahu da se komunisti ne vrate na vlast i neko nepoželjan ne preuzme upravljanje nad nuklearkama, zapravo podsticao rusku velikosilsku ideju.
Na kraju, gde smo tu mi? Srbija je dosad vodila doslednu politiku neutralnosti, kako vojne u smislu neulaska u NATO, tako i političke, u smislu nesvrstavanja u političkom sukobu Rusije i Zapada. Od toga je uglavnom imala opipljive koristi. Rusija nas je dosledno podržavala oko vitalnih pitanja od našeg nacionalnog interesa protiv kojih je Zapad radio, a to su Kosovo i Metohija i Republika Srpska – a pitanje je da li bi nas podržavala da smo se svrstali protiv nje. Korist od neutralnost imali smo i kad smo pre zemalja Evropske unije nabavili vakcine protiv kovida svih proizvođača, kao i kad je krenula postojeća energetska kriza, a mi imali Turski tok i povoljan gasni aranžman s Rusijom. Sada se, međutim situacija menja. Rat u Ukrajini i pooštravanje rusko-zapadne konfrontacije otežavaju neutralnost Srbije. To se odmah i videlo kada smo morali da se pridružimo rezoluciji UN koja osuđuje rusku upotrebu sile i podržava teritorijalni integritet Ukrajine. Ali, i za nas je ključ nacionalni interes – zasad odolevamo pritiscima da Rusiji uvedemo sankcije i tako dodatno zakomplikujemo ionako komplikovanu poziciju. Međutim, najveća tragedija u koju nas je Putin gurnuo svojom nepromišljenom akcijom je što u nekom trenutku može da postane svejedno jesmo li Rusiji uveli sankcije, ili nismo. Prvo, što smo već počeli da trpimo posledice tih sankcija koje trpi i Evropa, iako ih sami nismo uveli. Drugo, potencijalni poraz Rusije u Ukrajini, ili pak njena izolacija i polaganije ili brže posrtanje ako bude pobedila u nekoj od dve opisane varijante, mogu učiniti neefikasnom podršku koju nam ona pruža oko Kosova i R. Srpske, čak i kontraproduktivnom, pa nam nekakvo samostalno sporazumevanje sa Zapadom – ako je po ova dva pitanja ono uopšte moguće – svakako ne gine. Pritom je Srpska u nešto boljem položaju, jer je vezana za ipak američki Dejtonski sporazum, a ima i kapacitete da se sama odbrani od nekakvog nasilnog pokušaja da joj se nešto nametne. Kosovo je već teži slučaj, jer tamošnji Srbi, uključujući i one na Severu, nemaju taj kapacitet, a Srbija u slučaju nekog pogroma tek sad ne bi smela da im pomogne – jer bi odmah bila napravljena paralela s ruskim napadom na Ukrajinu pod izgovorom odbrane Donbasa. Ako ništa drugo, savest nam ostaje mirna da smo u celoj priči potpuno nevini i da nemamo veze s Putinovom kobnom odlukom da napadne Ukrajinu, iako ćemo svakako ispaštati zbog nje.
Zaključak – Putinov napad na Ukrajinu je velika greška, kako prema samoj Ukrajini, Ukrajincima i međunarodnom pravu, tako i prema nacionalnom interesu Rusije, ruskom narodu i državi, ali i prema širem međunarodnom poretku i naravno Srbiji. Svojim petim i kako stvari stoje poslednjim ratom – jer posle njega neće više imati ni protiv koga, ni čime da ratuje, a možda neće biti ni u poziciji – predsednik Rusije je poništio sve što je postigao, uključujući i ono što je donela upotreba sile, u skoro četvrt veka svoje vladavine, kako na planu uzdizanja Rusije iz posthladnoratovskog posrnuća, tako i na polju odupiranja američkom hegemonizmu. Stari Rimljani su govorili „ako želiš mir, pripremaj se za rat“, a danas bi važilo obrnuto: ako želiš rat, budi siguran da možeš da podneseš mir koji dolazi iza njega. Nešto mi se čini da sedamdesetogodišnji kremaljski vlastodržac o tome nije ni razmišljao.
Vladimir Trapara
Kao što rekoh na početku, Rusija se u gotovo čitavoj istoriji otkako je deo modernog evropskog sistema država (dakle još od 17. veka) vodi idejom velikosilstva, oko koje definiše i svoj nacionalni interes. Ova ideja podrazumeva da Rusija, kako bi uopšte opstala kao jedinstvena država i društvo na velikom području koje zauzima na razmeđi dva kontinenta, a u suočavanju sa često agresivnim vojnim i još češće od sebe moćnijim ekonomskim silama pre svega na Zapadu (a katkad i na Istoku), mora da bude velika sila, sposobna da vodi nezavisnu unutrašnju i spoljnu politiku, te da – nakon što obezbedi odgovarajuće priznanje drugih velikih sila – ravnopravno s njima, bilo u ravnoteži snaga ili „koncertu“, učestvuje u upravljanju međunarodnim poretkom, u kome pak ima mesta za pluralizam i konkurenciju političkih i kulturnih vrednosti. To ne znači da je u ruskom društvu i političkoj eliti uvek postojao konsenzus oko ove ideje. Šetalo se i levo i desno – od Petra Velikog, preko Lenjinovih boljševika, do Jeljcinovog kapitalističkog zaokreta, ruske elite znale su da prigrle zapadne vrednosti i požele da se integrišu na Zapad. No, kako bi se redovno razočaravale u taj isti Zapad – koji je u skladu sa svojom, kako je Švajcarac Gi Metan naziva, hiljadugodišnjom rusofobijom, Rusiju uvek posmatrao kao manje vredno strano telo u Evropi – na suprotnu stranu vukli bi protagonisti suprotne ideje – nekada slavjanofili, danas Duginovi evroazijci civilizacionisti – po kojima je Rusija posbna civilizacija, vrednosno superiorna u odnosu na Zapad s kojim ne bi trebalo da ima ništa sem prirodnog rivalstva. Treći put – ideja „državništva“, koja se u spoljnopolitičkom smislu ispoljava upravo kao velikosilstvo – uvek bi nekako uspostavila ravnotežu između zapadnjačkog i civilizacionističkog pola, prema načelu – nemamo ništa protiv Zapada, hoćemo da sarađujemo i integrišemo s njim, ali kao nezavisan i ravnopravan partner, sa vrednostima koje mi sami izaberemo.
U posthladnoratovskom periodu ideja velikosilstva našla se u nepomirljivom sukobu s američkom velikom strategijom liberalne hegemonije, čiji je cilj upravo da eliminiše sve druge nezavisne velike sile iz međunarodnog sistema i pretvori ga iz anarhičnog u hijerarhijski, tj. izgradi novi svetski poredak kojim bi se upravljalo iz jednog centra – u Vašingtonu – i to u ime univerzalno shvaćenih američkih liberalnih vrednosti. Ova strategija motivisaće SAD da krenu u svoj geopolitički prodor na istok, na račun nekadašnje sovjetske sfere uticaja koju je Moskva napustila, šireći NATO do ruskih granica, jednostrano upravljajući regionalnim krizama (katkad i uz upotrebu sile, kao protiv nas devedesetih), mešajući se u unutrašnje poslove istočnoevropskih država (uključujući i samu Rusiju) sa ciljem nametanja sopstvene agende, koristeći i Evropsku uniju i njenu privlačnost kao geopolitičko oruđe. Krajnji cilj bio bi da se Rusija stavi u bezbednosno nepovoljan položaj i naposletku poklekne i pretvori u još jednog američkog vazala, kakvim su nakon Drugog svetskog rata u manjoj ili većoj meri postale ranije tradicionalne velike sile Nemačka, Italija, Japan, Francuska i Velika Britanija. Rusiji takav aranžman, međutim, nije odgovarao, jer sve su te zemlje barem ekonomski prosperirale pod američkim kišobranom, dok se ona tome nije mogla nadati – štaviše, rezultati prozapadnog kursa devedesetih bili su pogubni ponajviše u ekonomskom pogledu – te je morala da se vrati oslanjanju na vojnu moć i status velike sile kao svoj tradicionalno najjači adut, ne bi li uopšte opstala kao država (1999. je Čečenija bila faktički izdvojena iz Rusije, militanti su preneli borbu na Dagestan i postojala je opravdana bojazan da bi federacija mogla nastaviti raspadanje započeto kolapsom Sovjetskog Saveza, ako se na odgovarajući način ne reaguje).
Da bi se odbranila od američkog hegemonističkog prodora, za Rusiju je bilo bitno da, osim unutrašnje političke i ekonomske konsolidacije pod Putinom, obezbedi dovoljan geografski perimetar u odnosu na NATO, gde su ključne bile oblasti Zakavkazja i zapadnog postsovjetskog prostora, tj. Belorusije i Ukrajine (taj perimetar bi ujedno bio deo ruske sfere uticaja, što je normalno da jedna velika sila poseduje – Rusija je inače tu sferu uticaja definisala kao najveći deo postovjetskog prostora, koji tretira kao „blisko inostranstvo“). Sa Zakavkazjem nije bilo problema – Rusija će tu lako zadržati kontrolu, malo strategijom zamrznutih sukoba, malo direktnom upotrebom sile (protiv Gruzije 2008), a i značaj tog regiona u strateškom smislu je ipak bio nešto manji. Zapadni postsovjetski prostor, međutim, bio je područje preko koga su kroz istoriju išle sve zapadne invazije protiv Rusije, od Tevtonaca, Šveđana, Poljaka/Litvanaca, preko Napoleonove Francuske, do imperijalne i Hitlerove Nemačke. Taj prostor nije se smeo prepustiti ni Amerikancima i NATO, ako je Rusija želela da ostane velika sila. U Belorusiji je Moskvi na ruku išao nedovršeni nacionalni identitet Belorusa, koji ni u nezavisnoj državi nije presekao „pupčanu vrpcu“ s ruskim nacionalnim identitetom. Takođe, pomagala joj je i ideološka nespremnost Zapada da zaigra na kartu Lukašenka, umesto toga ga izolojući kao „poslednjeg evropskog diktatora“. Kada se nakon uspešnog posredovanja u prvom ukrajinskom ratu Lukašenko izborio da mu Zapad pokloni pažnju, Putin mu je finansiranjem opozicije i provociranjem beloruskog nacionalizma postepeno smanjivao manevarski prostor, sve do predsedničke krize 2020. nakon koje je Lukašenko ostao u fotelji isključivo zahvaljujući ruskom predsedniku, te mu od tada „jede iz ruke“ (što će i omogućiti ugrožavanje Kijeva u tekućem ratu sa beloruske teritorije). Ukrajinska situacija je nešto složenija.
Ukrajina, kao i Rusija, vodi poreklo od države koja se u srednjem veku zvala Kijevskaja Rus’, i na čiju baštinu se danas pozivaju obe države. Nakon pada pod Mongole, težište ruske države pomeriće se na sever, ka Novgorodu i ultimativno ka Moskovskoj kneževini, koja će kasnije stvoriti Rusiju kao evroazijsku imperiju. U međuvremenu je veliki deo današnje Ukrajine (zajedno sa Belorusijom) potpao pod vlast Velike kneževine Litvanije, a zatim i Poljsko-litvanskog komonvelta, moćne katoličke države na zapadnoj granici Rusije i žestoko sukobljene s njom. Viševekovna razdvojenost Ukrajinaca od Rusije moraće da ostavi posledice u vidu odvojenog nacionalnog identiteta, koji Rusi neće uspeti da reše kao što su u Belorusiji. Prvo, zato što je krajnja zapadna ukrajinska oblast Galicija ostala u Habzburškoj monarhiji (a kasnije opet kratko u Poljskoj), pa će njeno stanovništvo ostati unijatske vere, i to će biti prvi snažan centar u osnovi anti-ruskog ukrajinskog nacionalnog identiteta. Drugi centar će pak biti u oblasti Dnjepra, što je bila ona izvorna kozačka Ukrajina koja se 1654. nakon ustanka protiv Poljaka pod Bogdanom Hmeljnickim prisajedinila Rusiji. Ali ubrzo i razočarala, jer su ukrajinski kozaci umesto slobode za koju su se borili dobili nastojanje ruskih careva da im nametnu obaveznu vojnu službu kakva je već bila važila za donske kozake. Ukrajinci će u 20. veku iskoristiti sve tri prilike koje su im pružili politička previranja u Rusiji i/ili strana invazija i da proglase nacionalnu nezavisnost. Nakon trećeg puta, kada su Rusija, Belorusija i Ukrajina 1991. sporazumno rasformirale Sovjetski Savez, Ukrajinci će po prvi put ostvariti trajniju i međunarodno priznatu nezavisnost. Ipak, iz Sovjetskog Saveza izaći će sa vrlo čudnim granicama, formiranim u više navrata u toku postojanja zajedničke države, što će za posledicu neminovno imati izrazitu identitetsku podeljenost stanovništva između, kako je to britanski profesor Ričard Sakva formulisao, monističke vizije ukrajinstva (koja insistira da su Ukrajinci potpuno odvojen narod od Rusa i suprotstavljen njima) i pluralističke vizije (koja ukrajinski i ruski identitet ne smatra nespojivim). Pripadnici pluralističke vizije zajedno s etničkim Rusima dominirali su u jugoistočnim regionima, a monisti u severozapadnim, što će se odraziti i na obrazac glasanja na gotovo svim političkim izborima u Ukrajini, gde će se smenjivati predsednici i političke partije sa uporištem u jednoj ili drugoj polovini zemlje. Ovaj fenomen moj kolega Dragan Petrović nazvao je ukrajinskom klackalicom, a u okviru nje se čak dešavalo i da isti predsednici (Kravčuk, Kučma i Porošenko) na uzastopnim izborima dobijaju dominantnu podršku u različitim polovinama zemlje.
Ovakva unutrašnja slika Ukrajine čini nemogućim i samim tim iracionalnim da Rusija teži da je celu veže za sebe. Nacionalni interes Rusije u Ukrajini je da ta država bude neutralna tampon država između nje i NATO, te da to mogućstvu bude i zapisano u njen ustav i garantovano njenom unutrašnjepolitičkom dinamikom, koja ne bi dozvolila nijednoj od dveju ukrajinskih polovina na trajno nadglasa onu drugu u pogledu spoljnopolitičke orijentacije zemlje. Zapravo, ta dinamika je mnogo više išla na ruku Rusiji, kao status quo sili koja teži ukrajinskoj neutralnosti, nego hegemonističkom Zapadu, koji bi – prema ideji pokojnog Zbignjeva Bžežinskog – Ukrajinu da potpuno istrgne iz ruske sfere uticaja i priključi svojoj, ne bi li time onemogućio Rusiji da bude velika sila. Tako je barem bilo dok Putin serijom grešaka nije otvorio Zapadu veći geopolitički prostor. Upadljivo je koliko inače racionalna i mudra politika koju je Putin za ovih 20 i kusur godina vodio u suprotstavljanju američkom hegemonizmu pada na ispitu kada je u pitanju Ukrajina. Stekao se utisak da ruska elita mnogo bolje razume jednu Siriju ili Venecuelu, nego blisku Ukrajinu. Dva su verovatna razloga zašto je to tako. Prvi – problem je baš u toj bliskosti dvaju naroda, koji ruskoj eliti ne dozvoljava da posmatra Ukrajinu kao nezavisnu državu i Ukrajince kao poseban narod, emotivno reagujući na samo postojanje u Ukrajini delova stanovništva i političkih subjekata koji bi hteli da krenu nekim drugim geopolitičkim putem (uticaj duginovaca na ovu temu je više nego očigledan). Otuda Putinov narativ o „denacifikaciji“ – iako je činjenica da su zapadni Ukrajinci bili u savezu s nacistima u Drugom svetskom ratu, te da i danas u Ukrajini ima neonacista, u tom narativu su „neonacisti“ svi Ukrajinci koji neće sa Rusijom. Drugi razlog tiče se prirode Putinovog režima, autoritarnog i vertikalno organizovanog, koji se plaši uspeha decentralizovane demokratije u Ukrajini kao primera za Rusiju.
Zato je Rusija u nekoliko navrata, umesto da iskoristi unutrašnju ravnotežu u Ukrajini kao garanciju njene neutralnosti, svojim ishitrenim i iracionalnim potezima zapravo narušavala tu ravnotežu na svoju štetu. Zapad jeste išao „đonom“, to se ne može osporiti, ali ne bi on ni izbliza bio toliko uspešan da mu Rusija to nije omogućila. Najpre kada je Putin, nezadovoljan zbog „ukrajinizacije“ koju je sprovodio predsednik Kučma (npr. putem insistiranja na ukrajinizovanim verzijama ličnih imena), preko svog kuma Viktora Medvedčuka pritisnuo istog da odstupi i podrži Viktora Janukoviča, čoveka gilipterske prošlosti. Onda je bio u šoku kada se narod Kijeva nije pomirio sa Janukovičevom izbornom krađom i izdejstvovao ponovljene izbore na kojima pobeđuje prozapadni Viktor Juščenko (koga su u međuvremenu neuspešno otrovali). Pokazalo se da je dolazak prozapadnih snaga u „Narandžastoj revoluciji“ bio samo privremen, jer je klackalica nastavila da se klacka – Janukovič se vratio na mesto premijera svega dve godine kasnije, a između Juščenka i njegove saborkinje, umereno prozapadne Julije Timošenko, nastao je fundamentalni rascep. Umesto da zaigra na tu kartu, Putin je pritiskao Ukrajinu povećavajući joj cenu gasa i u dva navrata zavrćući gas i njoj i celoj Evropi. Napokon, nakon što Janukovič pobeđuje na predsedničkim izborima i u Ukrajini obrazuje potpuno proruska vlast, koja se obavezuje na neutralnost i produžuje Rusima zakup luke u Sevastopolju, Putin tom istom Janukoviču 2013. uvodi sankcije samo zato što je hteo da potpiše sa EU sporazum o pridruživanju, koji nikakva pretnja bezbednosnim interesima Rusije nije bio – osim što nije dozvoljavao da Ukrajina postane deo Evroazijske unije, što je jedan sasvim suvišan revizionistički politički cilj, koji nadilazi ruski nacionalni interes u neutralnoj Ukrajini. Konačno, još jednom iznenađen kad je Janukoviča zbog poteza na koji ga je Kremlj prinudio oborila ulica, Putin vojno interveniše – ali ne da bi povratio ustavni poredak u Ukrajini, ili kao alternativu pomogao proruskom jugoistoku da se otcepi, već – da bi uzeo Krim koji se mogao lagano uzeti, a zatim uz puno oklevanja i nakon puno krvoprolića poslao vojnike na „godišnjim odmorima“ da spasu dva patrljka Donjecke i Luganske oblasti koja će biti nazvana DNR i LNR, a ostatak Ukrajine prepuste Zapadu.
Tada je Putin odbio da prizna referendume o nezavisnosti ovih oblasti, da bi osam godina kasnije to učinio pod mnogo nepovoljnijim okolnostima, a zatim suludom vojnom akcijom protiv čitave Ukrajine prešao Rubikon nakon koga nema povratka. Ne, ne može se govoriti o tome da Putin nije imao izbora. Ako mu je izbor i bio sužen, bio je isključivo zbog nabrojanih grešaka njega samog. Ali prostora je i dalje bilo da se sve ovo drugačije završi. Sama pretnja silom bila je dovoljna da izmami Bajdena na samit u junu, na kome je ovaj priznao Rusiju za veliku silu. Ako Putin i nije bio zadovoljan otvorenim bezbednosnim dijalogom, jesenas je ponovo zazveckao oružjem i dijalog je proširen – koliko god bili udaljeni, razmenjivani su predlozi o evropskoj bezbednosti, a nema ko od evropskih državnika se nije izređao u Moskvi, dok je i sam Bajden najavljivao novi samit. Zašto to Putinu nije bilo dovoljno i šta je tačno hteo da postigne ovako brutalnim potezom? Da li je ranjena evroatlantska zajednica sada u 2022. godini zaista bila veća pretnja po Rusiju nego u vreme velikog proširenja NATO na istok, s kojim se Rusija tada tako lako pomirila? Da li je zaista postojala opasnost da Ukrajina skoro uđe u NATO, ili da ugosti američko naoružanje opasno po Rusiju? Da li bi se Kijev zaista usudio da napadne Donbas dok ima 150 hiljada ruskih vojnika na svojoj granici? Ja bih odgovorio na sva ova pitanja kategorički sa „ne“, ali samo Putin zna zašto je u njegovoj glavi to „da“. I tako je nakon više od 20 godina uspešne „gerilske“ borbe protiv američkog hegemonizma, Putin krenuo „frontalno“ na protivnika jačeg od sebe, kome je tim potezom udahnuo novi život i omogućio mu da konsoliduje svoje redove. Osim što je su najmoćnija vojna sila u istoriji, na čelu najmoćnije vojne koalicije ikad, SAD su u startu pokazale da ni ne moraju da se direktno vojno sukobe s Rusijom da bi joj naškodili. Njihova ekonomska i meka moć rade to još efikasnije. Rusija se veoma brzo suočila sa ekonomskim izopštavanjem kakvo nije zabeleženo možda još od perioda (samo)izolacije Sovjetskog Saveza između dva svetska rata, a bilo bi i gore da Evropa ne zavisi od ruskog gasa. Rusofobična histerija kakva je raspaljena na Zapadu, pak, nema istorijski presedan. Čini se da su rusofobi svih zemalja dočekali svojih pet minuta i ujedinili se. Od cenzurisanja ruskih medija, preko šikaniranja ruskih studenata i kulturnih radnika, ali i onih subjekata na Zapadu koji imaju razumevanja za rusku poziciju, pa do kompletne suspenzije ruskih sportista iz međunarodnih takmičenja, zapadni odgovor na rusku invaziju je nezapamćen. Ništa od toga naravno ne služi na čast Zapadu i naneće i njemu samom dosta štete, ali je to realnost. Kakav god da bude ishod ovog rata, Rusija će dugoročno biti na mnogo većem gubitku (podrazumeva se da će Ukrajina biti na najvećem), a to bi moglo da dovede i do ozbiljne tektonske promene u međunarodnom sistemu koja bi se tek odrazila na njegovu nestabilnost. Nije, doduše, sasvim svejedno kakav će biti ishod, pa bih ukratko da očekivane posledice ovog rata iznesem kroz razradu različitih scenarija njegovog završetka.
Šta će biti ako Rusi izgube? To nije nimalo nerealan scenario. Rusija jeste vojno daleko moćnija od Ukrajine, upala je u Ukrajinu sa tri strane, dominira na nebu i sa distance, i ima prednost biranja mesta napada i prilagođavanja taktike koju ima napadač. No, Ukrajina je velika i mnogoljudna zemlja, sa nespornom prednošću koju daje odbrana, a to je da dok Rusi napadaju samo profesionalnom vojskom, ona može da mobiliše i rezervni sastav i naoruža stanovništvo i tako ostvari ubedljivu brojčanu prednost na terenu. I zaista, otpor ukrajinske vojske je zasad izuzetan, što tera Ruse na fleksibilnost u taktici kako bi smanjili gubitke i izbegli nepotrebne civilne žrtve. Moral Ukrajinaca pritom nije upitan (a i kako ne bi kada tačno znaju za šta se bore, što nisam baš siguran da se može reći za ruske vojnike) i dokazuje se iz dana u dan – što je verovatno još jedna pogrešna Putinova procena, da će ga makar istočni Ukrajinci dočekati sa cvećem nakon što eliminiše „neonacističke bande“. No, problem je u tome što Putin ne sme da izgubi rat ako hoće politički da preživi. U tom smislu bih napravio paralelu sa odlukom cara Nikolaja II Romanova da 1904. uđe u rat s Japanom, za koji je verovao da će biti „mali pobedonosni“ i preduprediti revoluciju u zemlji. Rusija je međutim neočekivano poražena od Japana i revolucija se momentalno desila. Ako bi Rusija izgubila u Ukrajini, ne samo što se Putin ne bi još dugo zadržao na vlasti, već bi bio doveden u pitanje i opstanak Rusije kao države u sadašnjem obliku. Ko veruje da bi Ramzan Kadirov, ili neki drugi Čečen koji ga zameni, ostao lojalan nekoj novoj vlasti u Moskvi, kooperativnijoj sa Zapadom? Posle Čečenije otišle bi i neke druge republike, a to bi mogao da bude i uvod u rasparčavanje onog što preostane od Rusije na tri dela (kako je Bžežinski zamišljao) i njeno svođenje na evropsko jezgro i običnu nacionalnu državu, daleko od statusa velike sile. Zapad sigurno ne bi štedeo Rusiju nakon promene režima, kao što nije štedeo ni Srbiju posle Miloševića, jer bi dočekao svojih pet minuta. Povlačenje Rusije sa svetske scene, međutim, imalo bi i mnogo dalekosežnije posledice – SAD bi ostale jedan na jedan sa Kinom, koju bi okruživale i sa kopna i sa mora, što bi bila mnogo opasnija situacija od ove kakva je sad. Bio bi ohrabren novi američki intervencionizam tamo gde Rusija dosad nije dozvoljavala (Venecuela, neki delovi postsovjetskog prostora), a obnovila bi se još neka žarišta i sukobi (Sirija, Azerbejdžan – Jermenija). Evropa (možda donekle i stanovništvo ruskih evropskih gradova) bi kratkoročno ekonomski možda bolje prošla, jer ne bi imala više problem sa energentima, ali bi dugoročno bila usisana u novu globalnu bezbednosnu dinamiku.
Šta ako Rusija ipak pobedi? Dve su varijante ruske pobede. Jedna je da se Ukrajinci, suočeni sa nadmoći protivnika, nespremni da podnose dalje žrtve i uz izgubljenu nadu da će se NATO umešati na njihovoj strani, predaju, tj. prihvate primirje pod ruskim uslovima. To je jedina varijanta u kojoj bi Ukrajina ostala koliko-toliko jedinstvena, ali bez Donbasa i Krima. Morala bi da prihvati odlazak tih oblasti i obaveže se na neutralnost, zabranu nekih vrsta naoružanja i verovatno trajni uticaj Rusije na njenu unutrašnjepolitičku dinamiku (kao u Finskoj za vreme Hladnog rata). No, dva su problema s ovim rešenjem. Prvi je da se Ukrajinci neće tek tako predati, niti ih trenutna ruska taktika motiviše na to. Ako se Rusi odluče za čečenski model i pretnju (ili realizaciju) sravnjivanja gradova sa zemljom, to bi možda bila druga priča. Po svoj prilici čekanje na ukrajinsku predaju znači duži i teži rat i samim tim intenziviranje i produžavanje njegovih posledica. Drugi problem je što Zapad ne bi priznao rešenje na koje se Ukrajina obaveže pod ruskom prinudom i svejedno bi nastavio sa izolacijom Rusije, koja bi ovoj dugoročno, samo postepenije nanela štetu sličnu onoj kao kad bi izgubila rat. Druga varijanta ruske pobede je još gora po Rusiju – da Ukrajinci jednostavno odbiju da se predaju, pa Rusija sama okupira više od polovine Ukrajine. I to bi iziskivalo mnogo razaranja i žrtava, potencijalno i mnogo duže ako dođe do gerilske borbe. Faktička podela Ukrajine na zapadnu i istočnu (poput Zapadne i Istočne Nemačke, te Severne i Južne Koreje) ne bi bila stabilna, a umesto neutralizovane tampon Ukrajine Rusi bi produžili svoju granicu s NATO – jer bi NATO sigurno ušao u zapadnu Ukrajinu, ako već ne bude mogla ona u njega. U toj varijanti bi izolacija Rusije još brže dovela do opisanih nepovoljnih ishoda nego u prvoj. Povećani bezbednosni perimetar Rusiji tu ne bi mnogo pomogao, jer Sovjetski Savez imao je još veći – pa se ipak iznutra urušio – i to će i biti najverovatnija strategija Zapada za novi hladni rat sa Rusijom.
Je li moguće kompromisno rešenje? Teško, jer bi neko manje odstupanje od pozicija jedne ili druge strane opet bilo protumačeno kao njena pobeda ili poraz, a neko srednje rešenje – tipa da Rusija vrati Ukrajini Krim i Donbas ako ova pristane da se neutralizuje – teško izvodljivo i opet nestabilno i okidač za neki novi sukob. Mogućnost da neka od strana pobedi, a da se između Zapada i Rusije postigne neki drugi kompromis, opet je nerealna. Jeste da ovaj rat osim Rusko-japanskog liči malo i na Krimski (1853-1856), u koji su Rusi ušli iz nezadovoljstva što je turski sultan dao Francuzima pravo da štite hrišćane u Svetoj zemlji, ali tada su ograničeni ratovi i kompromisni mirovi između pobednika i poraženih bili normalnija stvar nego danas. Zapad sada neće odoleti da dokrajči Rusiju, ako joj je Putin već pružio priliku. Verovatno se već i kaje što to nije učinio još devedesetih kada je Rusija bila na kolenima, nego je tolerisanjem njenog velikosilskog ponašanja na postsovjetskom prostoru i sklapanjem različitim globalnih i evropskih aranžmana s njom, a sve u strahu da se komunisti ne vrate na vlast i neko nepoželjan ne preuzme upravljanje nad nuklearkama, zapravo podsticao rusku velikosilsku ideju.
Na kraju, gde smo tu mi? Srbija je dosad vodila doslednu politiku neutralnosti, kako vojne u smislu neulaska u NATO, tako i političke, u smislu nesvrstavanja u političkom sukobu Rusije i Zapada. Od toga je uglavnom imala opipljive koristi. Rusija nas je dosledno podržavala oko vitalnih pitanja od našeg nacionalnog interesa protiv kojih je Zapad radio, a to su Kosovo i Metohija i Republika Srpska – a pitanje je da li bi nas podržavala da smo se svrstali protiv nje. Korist od neutralnost imali smo i kad smo pre zemalja Evropske unije nabavili vakcine protiv kovida svih proizvođača, kao i kad je krenula postojeća energetska kriza, a mi imali Turski tok i povoljan gasni aranžman s Rusijom. Sada se, međutim situacija menja. Rat u Ukrajini i pooštravanje rusko-zapadne konfrontacije otežavaju neutralnost Srbije. To se odmah i videlo kada smo morali da se pridružimo rezoluciji UN koja osuđuje rusku upotrebu sile i podržava teritorijalni integritet Ukrajine. Ali, i za nas je ključ nacionalni interes – zasad odolevamo pritiscima da Rusiji uvedemo sankcije i tako dodatno zakomplikujemo ionako komplikovanu poziciju. Međutim, najveća tragedija u koju nas je Putin gurnuo svojom nepromišljenom akcijom je što u nekom trenutku može da postane svejedno jesmo li Rusiji uveli sankcije, ili nismo. Prvo, što smo već počeli da trpimo posledice tih sankcija koje trpi i Evropa, iako ih sami nismo uveli. Drugo, potencijalni poraz Rusije u Ukrajini, ili pak njena izolacija i polaganije ili brže posrtanje ako bude pobedila u nekoj od dve opisane varijante, mogu učiniti neefikasnom podršku koju nam ona pruža oko Kosova i R. Srpske, čak i kontraproduktivnom, pa nam nekakvo samostalno sporazumevanje sa Zapadom – ako je po ova dva pitanja ono uopšte moguće – svakako ne gine. Pritom je Srpska u nešto boljem položaju, jer je vezana za ipak američki Dejtonski sporazum, a ima i kapacitete da se sama odbrani od nekakvog nasilnog pokušaja da joj se nešto nametne. Kosovo je već teži slučaj, jer tamošnji Srbi, uključujući i one na Severu, nemaju taj kapacitet, a Srbija u slučaju nekog pogroma tek sad ne bi smela da im pomogne – jer bi odmah bila napravljena paralela s ruskim napadom na Ukrajinu pod izgovorom odbrane Donbasa. Ako ništa drugo, savest nam ostaje mirna da smo u celoj priči potpuno nevini i da nemamo veze s Putinovom kobnom odlukom da napadne Ukrajinu, iako ćemo svakako ispaštati zbog nje.
Zaključak – Putinov napad na Ukrajinu je velika greška, kako prema samoj Ukrajini, Ukrajincima i međunarodnom pravu, tako i prema nacionalnom interesu Rusije, ruskom narodu i državi, ali i prema širem međunarodnom poretku i naravno Srbiji. Svojim petim i kako stvari stoje poslednjim ratom – jer posle njega neće više imati ni protiv koga, ni čime da ratuje, a možda neće biti ni u poziciji – predsednik Rusije je poništio sve što je postigao, uključujući i ono što je donela upotreba sile, u skoro četvrt veka svoje vladavine, kako na planu uzdizanja Rusije iz posthladnoratovskog posrnuća, tako i na polju odupiranja američkom hegemonizmu. Stari Rimljani su govorili „ako želiš mir, pripremaj se za rat“, a danas bi važilo obrnuto: ako želiš rat, budi siguran da možeš da podneseš mir koji dolazi iza njega. Nešto mi se čini da sedamdesetogodišnji kremaljski vlastodržac o tome nije ni razmišljao.
Vladimir Trapara
RSS Feed
