Kada sam u avgustu ove godine, rešen da se uključim u unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji, objavio svoj predlog rešenja kosovskog pitanja (u vidu teksta na mom blogu, koji je naknadno na portalu Novi standard poneo naslov „Sedam uslova za formalnu nezavisnost Kosova i Metohije“), očekivao sam da će on biti ocenjen kao kontroverzan i pokupiti mnoge kritike. Ono što tada nisam znao je da će Institut za međunarodnu politiku na kome sam zaposlen tri meseca kasnije (tačnije 28. novembra) dobiti retku privilegiju da na poziv Predsednika Republike, ujedno i inicijatora dijaloga, samostalno održi rundu dijaloga, u formi debate pripadnika akademske zajednice. Tu priliku sam iskoristio da kao jedan od uvodničara (jedini ispred Instituta) iznesem pomenuti predlog rešenja kosovskog pitanja, koji sam u međuvremenu u nekim tačkama dodatno doterao i precizirao. Pošto je debata bila dosta dobro medijski propraćena, za očekivati je bilo i da moj predlog odjekne mnogo šire i dalje i izazove mnogo više kontroverzi nego što je to bio slučaj sa tekstom prethodno objavljenim na internetu, što se i dogodilo.
Imajući u vidu gde se moj predlog može pozicionirati na skali različitih mogućih i stvarnih predloga rešenja kosovskog problema, ovo deluje krajnje logično. Hajde da tu skalu formiramo tako što ćemo najpre utvrditi koja su to najekstremnija rešenja, u oba smera. Na jednom ekstremu nalaze se oni koji smatraju da Kosovo i Metohija moraju da budu vraćeni u sastav Srbije milom ili silom, i spremni su da čekaju za to povoljne unutrašnje i međunarodne okolnosti, a do tada sukob posmatraju kao zamrznut. Mnogi od zagovornika ovog ekstrema zalažu se za etničko čišćenje Albanaca sa Kosova, iako o tome, iz razumljivih razloga, izbegavaju da govore javno. Na drugom ekstremu nalaze se oni koji bi momentalno i bezuslovno priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. I ne samo to – mnogi od njih prihvatili bi i žig apsolutne krivice za kosovski sukob urezan Srbiji, i proglasili laž – da je nezavisnost Kosova opravdana zločinačkim ponašanjem Srbije prema Albancima – za istinu. Usudiću se da kažem da se moj predlog nalazi podjednako daleko od ova dva ekstrema – otprilike na sredini ovako definisane skale mogućih rešenja problema. On predstavlja istinski kompromisno rešenje, u kome bi Srbija po prvi put Albancima ponudila nešto za šta dosad nije htela ni da čuje – formalno priznanje nezavisnosti, ali bi i Albanci zauzvrat pristali na niz stvari (formulisanih kroz mojih sedam uslova) za koje trenutno ne žele da čuju, a koji bi Srbiji obezbedili da povrati dobar deo kontrole nad Kosovom i Metohijom, koju je najpre većinom izgubila 1999, a onda u narednih 18 godina čineći ustupak za ustupkom Prištini i njenim zapadnim mentorima, nastavila da predaje i ono malo što joj je ostalo.
Razume se da će oni koji se nalaze bliže prvom ekstremu biti skloni da kritikuju moj predlog zbog toga što se u njemu kosovskim Albancima nudi formalna nezavisnost. Jednako kao što će i oni koji se nalaze bliže drugom da kritikuju neke od uslova koje za tu nezavisnost postavljam, pre svega one koji se tiču teritorijalnih zahteva, baze Vojske Srbije na KiM, ili zajedničke valute. Kada se pozicionirate na sredini, očekivano je da ćete imati duplo više kritičara nego što biste imali da ste bliži nekom od ekstrema, jer će vas podjednako žestoko napadati s obe strane. Postoji lepa narodna pripovetka koja o tome govori, „Svetu se ne može ugoditi“. No, da bi neko nešto argumentovano kritikovao, najpre mora to pažljivo da pročita/sasluša, a zatim razume. Stepen nerazumevanja mog predloga na koji sam naišao poslednjih nedelja je zastrašujući, što me je i navelo da napišem ovu repliku. To nerazumevanje ne može se objasniti činjenicom da su mnogi ljudi laici za tematiku o kojoj sam govorio (npr. šta neko ko nije završio političke nauke ili pravo zna o razlikovanju formalnog i faktičkog priznanja države, što je preduslov za razumevanje mog predloga), jer najžešći primeri nerazumevanja dolaze i iz redova akademske zajednice, od ljudi koji su veoma stručni za tematiku o kojoj je reč. Takođe, ne pomaže ni to što su mediji moj predlog preneli uglavnom fragmentirano i van konteksta – jer nerazumevanje ispoljavaju i ljudi koji su čuli/pročitali moj predlog u celini, štaviše pojedini su bili prisutni na događaju na kome sam ga izneo.
Da vidimo najpre šta sam mogao da čujem sa strane onih koji se pozicioniraju bliže prvom ekstremu, tj. za koje je bilo kakvo pominjanje nezavisnosti Kosova neprihvatljivo. Za mnoge od njih sam „izdajnik“ koji „prodaje Kosovo“, a za one među njima koji se samoidentifikuju kao „patriotska opozicija“ „Vučićev čovek“, koji „priprema javnost za izdaju“, tj. za priznanje Kosova koje će navodno uslediti nakon završetka unutrašnjeg dijaloga, a koji je pak za ovu vrstu kritičara „farsa“ u kojoj ne žele da učestvuju (što ih očigledno ne sprečava da polemišu s učesnicima dijaloga, te time de fakto uzimaju učešće). Da krenem od ovog drugog argumenta. Ja sam poslednji kome se može spočitati da sam Vučićev čovek, a da su mi unutrašnjepolitički motivi Vučića da inicira ovaj dijalog jako dobro poznati, pisao sam u pomenutom avgustovskom tekstu. Tada sam napisao i da ću se u dijalog ipak uključiti, jer osećam obavezu da iznesem mišljenje o nečemu o čemu se pre mene već izjasnio solidan broj kompetentnih ljudi. U međuvremenu su me dodatno motivisali spoljni pritisci s kojima se naša zemlja suočava povodom Kosova i Metohije. U unutrašnjepolitičkoj borbi ja mogu biti za ili protiv Vučića, ali kao patriota, ne mogu da budem protiv Srbije. Vučić je za mene, kakav god bio, demokratski izabrani predsednik i politički najmoćniji čovek u Srbiji, te je moja patriotska, ali i akademska dužnost da mu pomognem da se tim pritiscima odupre i odbrani interese Srbije na Kosovu. Ako on to na kraju ne bude uradio na za mene zadovoljavajući način, lako ću ga posle kritikovati. Uostalom, i svoje izlaganje u debati – na šta neki izgleda nisu obratili pažnju – započeo sam kritikom postojeće politike prema KiM, za koju smatram da se kreće ka faktičkom priznanju kosovske nezavisnosti. Moja trenutna procena je da za daljom kritikom neće biti potrebe, jer će Vučić u martu izaći sa predlogom rešenja koji se možda neće sasvim poklapati s mojim, ali će s njim deliti osnovnu logiku – ponuditi Prištini „nešto“ što do sada nije ponuđeno, u zamenu za „nešto“ što oni nama do sada nisu imali nameru da daju, što bi bilo kompromisno rešenje koje bi prekinulo dosadašnji trend jednostranih ustupaka Prištini, a koji na duži rok vode ka faktičkom prihvatanju svršenog čina od strane Beograda.
Tu dolazimo do prvog argumenta grupe kritičara o kojoj govorim, koji su od mog predloga slučajno ili namerno konstatovali samo sintagmu „formalna nezavisnost“, a prevideli da je reč zapravo o uslovnoj nezavisnosti, koja bi na kraju i ostala samo formalna – jer bi Srbija po mom rešenju dobila faktičku kontrolu nad KiM. Oni su prevideli i onaj deo gde jasno kažem – ako Albanci i njihovi zapadni mentori ne prihvate postavljene uslove, a neće, jer nisu spremni da prihvate ni neuporedivo manje od onoga što tamo tražim – onda nema ništa od priznanja nezavisnosti, te ćemo imati izgovor da zamrznemo sukob i čekamo povoljnije okolnosti za njegovo rešenje, što je valjda upravo ono za šta se i ovi kritičari zalažu. Ispada da je jedan od retkih koji je razumeo da je, kratkoročno gledano, upravo ovo osnovna namera mog predloga, moj kolega sa Instituta dr Dragan Petrović, koji ovih dana o tome često govori po medijima, na čemu mu odajem priznanje. Neko će reći, pa dobro, ako je to namera, zašto onda lepo odmah ne zamrznemo sukob, zašto da nudimo uslovnu nezavisnost? Pa zato što ćemo ovako postići mnogo jači efekat nego što bismo postigli ako bismo rešili da, posle svega, zamrznemo sukob „s neba, pa u rebra“. Ako ponudimo Albancima formalnu nezavisnost, što je – nadam se da se kritičari s tim slažu – suštinski i do sada najveći ustupak koji bi Srbija ponudila, niko neće moći da kaže kako Beograd ne želi kompromis. Naprotiv, Albanci će biti ti koji ga ne žele, jer će se ispostaviti da čak ni u zamenu za priznanje nezavisnosti nisu spremni da učine ustupke srpskoj strani, te ćemo imati svako moralno pravo da sukob do daljnjeg posmatramo kao zamrznut. No, neko treba da pažljivo sluša ono što govorim i pita me ako mu nešto nije jasno, a ne da po kuloarima priča i skrivajući se iza raznih pseudonima na društvenim mrežama neosnovano piše da sam izdajnik i slično. Tek onda možemo da uđemo u pravu debatu da li je moj predlog dugoročno (dakle, kad se steknu okolnosti za njegovo sprovođenje) bolji od njihovog (koji podrazumeva da se KiM i formalno vrati u Srbiju), a ja sam i za to izneo vrlo jasne argumente, samo treba neko da sluša i čita. U protivnom je debata neozbiljna, zapravo nije ni debata, već jednostrana pljuvačina od strane neozbiljnih i zlonamernih ljudi.
Drugoj grupi kritičara pripadaju oni koji se zalažu za nezavisnost Kosova, bili da to javno kažu ili ne, bilo da predlažu formalno ili se zadovoljavaju ovim puzajućim faktičkim priznanjem nezavisnosti. Nerazumevanje koje dolazi s njihove strane verovatno prevazilazi ono koje ispoljavaju pripadnici prve grupe. Njihovi argumenti uglavnom se svode na to da moj predlog „nije realan“, jer Albanci i njihovi zapadni mentori nikada neće prihvatiti moje uslove, a posebno im je sporan uslov povlačenja stranih trupa sa KiM, te rasformiranja baze Bondstil i uspostavljanja baze Vojske Srbije, u čemu vide i elemente „huškanja na rat“ s moje strane. Shvatam i prihvatam da se neko ne slaže sa mnom da Srbija treba da ima kontrolu nad KiM, da treba da ponovo postane regionalna sila i da treba da nastoji da eliminiše američki uticaj sa Balkana. Prihvatam i da ovo poslednje smatra utopijom. O svemu tome možemo argumentovano da diskutujemo, pa neka javnost i istorija daju sud ko je više u pravu. Ali ne prihvatam da me neko pravi blesavim i naivnim, a da uopšte nije konstatovao ključne delove mog teksta/izlaganja. Ne, ja sam glup, pa ne znam da Priština neće prihvatiti moje uslove. Mislim da sam bio vrlo jasan kada sam rekao da ne gajim iluzije o tome da će prihvatiti ijedan od njih. Ali sam isto tako bio jasan i kad sam rekao da ja s tim i računam, te da će nam neprihvatanje uslova dati izgovor da i mi prestanemo da činimo jednostrane ustupke Prištini, kao što napisah u prethodnom pasusu.
Ako ovako postavimo stvari, šta je onda tu nerealno? Kao što je rečeno, prihvatanje uslova od strane Albanaca u ovom trenutku nije realno, niti treba da bude, ali hajde ovako – čuo sam mišljenja o tome da nije realno ni da Srbija uopšte izađe s ovakvim predlogom. Pri čemu oni koji to misle izgleda sede na ušima najmanje deceniju unazad dok jedan od visokih zvaničnika Srbije – Ivica Dačić – upravo predlaže nešto što je deo mog predloga – teritorijalnu podelu KiM, ali nije bitno. Recimo da Vučić u martu zaista ne ispolji hrabrost da ponudi kompromisno rešenje, te da umesto toga podlegne spoljnim pritiscima i prihvati bilo da Kosovu uputi bezuslovno formalno priznanje, bilo da nastavi i okonča aktuelni trend koji vodi ka faktičkom priznanju. Kao što rekoh, ako se to desi (u šta ne verujem), ja ću ga prvi žestoko kritikovati. Ali nemojte samo da oni koji priželjkuju da se ovo desi, likuju nada mnom i proglašavaju sebe za pobednike u nepostojećoj debati sa mnom, ako se ipak desi. Jer nisu ispoštovali prvi uslov ozbiljne akademske i uopšte javne debate, da protivnika prvo saslušaš i razumeš šta hoće da kaže, pre nego što ga kritikuješ, a zatim tu kritiku javno i argumentovano izneseš. I nisu uzeli u obzir da je moj posao bio da iznesem ono što mislim i za to se borim, između ostalog i protiv njih, a da li ću u toj borbi uspeti i da li ću sprečiti da se ostvari scenario koji oni priželjkuju, to će već vreme pokazati. Ne mogu biti pozvan na akademsku odgovornost zato što sam, koristeći svoje naučno znanje u patriotske svrhe, eventualno omanuo u predviđanju povoljnog scenarija, pogotovo ne od onih koji priželjkuju nepovoljni i zloupotrebljavaju znanje koje imaju radeći protiv svoje države. I nemoj da mi pominju „huškanje na rat“ (ne znam samo gde ga videše u mom predlogu) oni koji opravdavaju rat koji je NATO 1999. vodio protiv nas i zalažu se za legalizaciju njegovih tekovina.
Šta na kraju zaključiti, otkud ovoliko nerazumevanje i šta učiniti povodom njega? Nerazumevanje pravdam time što su ljudi danas većinom površni, neskloni da saslušaju protivnika do kraja i uđu u suštinu njegovih argumenata, već umesto toga skloni da „na prvu loptu“ diskvalifikuju nekoga na osnovu samo jedne stvari koja im zasmeta zato što se ne uklapa u njihov način razmišljanja. To jednako važi za pripadnike akademske zajednice, kao i za širu javnost. Zapravo, kod njih se dopunjuje i drugim objašnjenjem, a to su sujeta i zavidljivost koju pojedinci ispoljavaju kako prema meni lično, tako i prema ustanovi u kojoj radim. Šta uraditi s tim u vezi? Pa ništa, za početak objaviti ovu repliku, za koju u startu ne gajim iluzije da će je bilo ko od zlonamernih kritičara konstatovati i razumeti išta više od onoga koliko je razumeo moj kosovski predlog. Šira javnost bi, doduše, dobila još jednu priliku da proceni ko je u pravu. Moje je da joj u tome pomognem, a kako kaže naš pokojni predsednik, „građani mogu da mi veruju, i ne moraju da mi veruju“. Ako ništa drugo, dobro je da su se kritičari javili, jer ću ubuduće znati šta mogu da očekujem od saradnje s njima i koga kako treba da tretiram. A za rešenje kosovskog pitanja koje smatram najpovoljnijim za Srbiju nastaviću da radim i borim se nezavisno od izazova, od kojih me ovi zbog kojih sam napisao ovu repliku mogu samo dodatno motivisati.
Vladimir Trapara
Imajući u vidu gde se moj predlog može pozicionirati na skali različitih mogućih i stvarnih predloga rešenja kosovskog problema, ovo deluje krajnje logično. Hajde da tu skalu formiramo tako što ćemo najpre utvrditi koja su to najekstremnija rešenja, u oba smera. Na jednom ekstremu nalaze se oni koji smatraju da Kosovo i Metohija moraju da budu vraćeni u sastav Srbije milom ili silom, i spremni su da čekaju za to povoljne unutrašnje i međunarodne okolnosti, a do tada sukob posmatraju kao zamrznut. Mnogi od zagovornika ovog ekstrema zalažu se za etničko čišćenje Albanaca sa Kosova, iako o tome, iz razumljivih razloga, izbegavaju da govore javno. Na drugom ekstremu nalaze se oni koji bi momentalno i bezuslovno priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. I ne samo to – mnogi od njih prihvatili bi i žig apsolutne krivice za kosovski sukob urezan Srbiji, i proglasili laž – da je nezavisnost Kosova opravdana zločinačkim ponašanjem Srbije prema Albancima – za istinu. Usudiću se da kažem da se moj predlog nalazi podjednako daleko od ova dva ekstrema – otprilike na sredini ovako definisane skale mogućih rešenja problema. On predstavlja istinski kompromisno rešenje, u kome bi Srbija po prvi put Albancima ponudila nešto za šta dosad nije htela ni da čuje – formalno priznanje nezavisnosti, ali bi i Albanci zauzvrat pristali na niz stvari (formulisanih kroz mojih sedam uslova) za koje trenutno ne žele da čuju, a koji bi Srbiji obezbedili da povrati dobar deo kontrole nad Kosovom i Metohijom, koju je najpre većinom izgubila 1999, a onda u narednih 18 godina čineći ustupak za ustupkom Prištini i njenim zapadnim mentorima, nastavila da predaje i ono malo što joj je ostalo.
Razume se da će oni koji se nalaze bliže prvom ekstremu biti skloni da kritikuju moj predlog zbog toga što se u njemu kosovskim Albancima nudi formalna nezavisnost. Jednako kao što će i oni koji se nalaze bliže drugom da kritikuju neke od uslova koje za tu nezavisnost postavljam, pre svega one koji se tiču teritorijalnih zahteva, baze Vojske Srbije na KiM, ili zajedničke valute. Kada se pozicionirate na sredini, očekivano je da ćete imati duplo više kritičara nego što biste imali da ste bliži nekom od ekstrema, jer će vas podjednako žestoko napadati s obe strane. Postoji lepa narodna pripovetka koja o tome govori, „Svetu se ne može ugoditi“. No, da bi neko nešto argumentovano kritikovao, najpre mora to pažljivo da pročita/sasluša, a zatim razume. Stepen nerazumevanja mog predloga na koji sam naišao poslednjih nedelja je zastrašujući, što me je i navelo da napišem ovu repliku. To nerazumevanje ne može se objasniti činjenicom da su mnogi ljudi laici za tematiku o kojoj sam govorio (npr. šta neko ko nije završio političke nauke ili pravo zna o razlikovanju formalnog i faktičkog priznanja države, što je preduslov za razumevanje mog predloga), jer najžešći primeri nerazumevanja dolaze i iz redova akademske zajednice, od ljudi koji su veoma stručni za tematiku o kojoj je reč. Takođe, ne pomaže ni to što su mediji moj predlog preneli uglavnom fragmentirano i van konteksta – jer nerazumevanje ispoljavaju i ljudi koji su čuli/pročitali moj predlog u celini, štaviše pojedini su bili prisutni na događaju na kome sam ga izneo.
Da vidimo najpre šta sam mogao da čujem sa strane onih koji se pozicioniraju bliže prvom ekstremu, tj. za koje je bilo kakvo pominjanje nezavisnosti Kosova neprihvatljivo. Za mnoge od njih sam „izdajnik“ koji „prodaje Kosovo“, a za one među njima koji se samoidentifikuju kao „patriotska opozicija“ „Vučićev čovek“, koji „priprema javnost za izdaju“, tj. za priznanje Kosova koje će navodno uslediti nakon završetka unutrašnjeg dijaloga, a koji je pak za ovu vrstu kritičara „farsa“ u kojoj ne žele da učestvuju (što ih očigledno ne sprečava da polemišu s učesnicima dijaloga, te time de fakto uzimaju učešće). Da krenem od ovog drugog argumenta. Ja sam poslednji kome se može spočitati da sam Vučićev čovek, a da su mi unutrašnjepolitički motivi Vučića da inicira ovaj dijalog jako dobro poznati, pisao sam u pomenutom avgustovskom tekstu. Tada sam napisao i da ću se u dijalog ipak uključiti, jer osećam obavezu da iznesem mišljenje o nečemu o čemu se pre mene već izjasnio solidan broj kompetentnih ljudi. U međuvremenu su me dodatno motivisali spoljni pritisci s kojima se naša zemlja suočava povodom Kosova i Metohije. U unutrašnjepolitičkoj borbi ja mogu biti za ili protiv Vučića, ali kao patriota, ne mogu da budem protiv Srbije. Vučić je za mene, kakav god bio, demokratski izabrani predsednik i politički najmoćniji čovek u Srbiji, te je moja patriotska, ali i akademska dužnost da mu pomognem da se tim pritiscima odupre i odbrani interese Srbije na Kosovu. Ako on to na kraju ne bude uradio na za mene zadovoljavajući način, lako ću ga posle kritikovati. Uostalom, i svoje izlaganje u debati – na šta neki izgleda nisu obratili pažnju – započeo sam kritikom postojeće politike prema KiM, za koju smatram da se kreće ka faktičkom priznanju kosovske nezavisnosti. Moja trenutna procena je da za daljom kritikom neće biti potrebe, jer će Vučić u martu izaći sa predlogom rešenja koji se možda neće sasvim poklapati s mojim, ali će s njim deliti osnovnu logiku – ponuditi Prištini „nešto“ što do sada nije ponuđeno, u zamenu za „nešto“ što oni nama do sada nisu imali nameru da daju, što bi bilo kompromisno rešenje koje bi prekinulo dosadašnji trend jednostranih ustupaka Prištini, a koji na duži rok vode ka faktičkom prihvatanju svršenog čina od strane Beograda.
Tu dolazimo do prvog argumenta grupe kritičara o kojoj govorim, koji su od mog predloga slučajno ili namerno konstatovali samo sintagmu „formalna nezavisnost“, a prevideli da je reč zapravo o uslovnoj nezavisnosti, koja bi na kraju i ostala samo formalna – jer bi Srbija po mom rešenju dobila faktičku kontrolu nad KiM. Oni su prevideli i onaj deo gde jasno kažem – ako Albanci i njihovi zapadni mentori ne prihvate postavljene uslove, a neće, jer nisu spremni da prihvate ni neuporedivo manje od onoga što tamo tražim – onda nema ništa od priznanja nezavisnosti, te ćemo imati izgovor da zamrznemo sukob i čekamo povoljnije okolnosti za njegovo rešenje, što je valjda upravo ono za šta se i ovi kritičari zalažu. Ispada da je jedan od retkih koji je razumeo da je, kratkoročno gledano, upravo ovo osnovna namera mog predloga, moj kolega sa Instituta dr Dragan Petrović, koji ovih dana o tome često govori po medijima, na čemu mu odajem priznanje. Neko će reći, pa dobro, ako je to namera, zašto onda lepo odmah ne zamrznemo sukob, zašto da nudimo uslovnu nezavisnost? Pa zato što ćemo ovako postići mnogo jači efekat nego što bismo postigli ako bismo rešili da, posle svega, zamrznemo sukob „s neba, pa u rebra“. Ako ponudimo Albancima formalnu nezavisnost, što je – nadam se da se kritičari s tim slažu – suštinski i do sada najveći ustupak koji bi Srbija ponudila, niko neće moći da kaže kako Beograd ne želi kompromis. Naprotiv, Albanci će biti ti koji ga ne žele, jer će se ispostaviti da čak ni u zamenu za priznanje nezavisnosti nisu spremni da učine ustupke srpskoj strani, te ćemo imati svako moralno pravo da sukob do daljnjeg posmatramo kao zamrznut. No, neko treba da pažljivo sluša ono što govorim i pita me ako mu nešto nije jasno, a ne da po kuloarima priča i skrivajući se iza raznih pseudonima na društvenim mrežama neosnovano piše da sam izdajnik i slično. Tek onda možemo da uđemo u pravu debatu da li je moj predlog dugoročno (dakle, kad se steknu okolnosti za njegovo sprovođenje) bolji od njihovog (koji podrazumeva da se KiM i formalno vrati u Srbiju), a ja sam i za to izneo vrlo jasne argumente, samo treba neko da sluša i čita. U protivnom je debata neozbiljna, zapravo nije ni debata, već jednostrana pljuvačina od strane neozbiljnih i zlonamernih ljudi.
Drugoj grupi kritičara pripadaju oni koji se zalažu za nezavisnost Kosova, bili da to javno kažu ili ne, bilo da predlažu formalno ili se zadovoljavaju ovim puzajućim faktičkim priznanjem nezavisnosti. Nerazumevanje koje dolazi s njihove strane verovatno prevazilazi ono koje ispoljavaju pripadnici prve grupe. Njihovi argumenti uglavnom se svode na to da moj predlog „nije realan“, jer Albanci i njihovi zapadni mentori nikada neće prihvatiti moje uslove, a posebno im je sporan uslov povlačenja stranih trupa sa KiM, te rasformiranja baze Bondstil i uspostavljanja baze Vojske Srbije, u čemu vide i elemente „huškanja na rat“ s moje strane. Shvatam i prihvatam da se neko ne slaže sa mnom da Srbija treba da ima kontrolu nad KiM, da treba da ponovo postane regionalna sila i da treba da nastoji da eliminiše američki uticaj sa Balkana. Prihvatam i da ovo poslednje smatra utopijom. O svemu tome možemo argumentovano da diskutujemo, pa neka javnost i istorija daju sud ko je više u pravu. Ali ne prihvatam da me neko pravi blesavim i naivnim, a da uopšte nije konstatovao ključne delove mog teksta/izlaganja. Ne, ja sam glup, pa ne znam da Priština neće prihvatiti moje uslove. Mislim da sam bio vrlo jasan kada sam rekao da ne gajim iluzije o tome da će prihvatiti ijedan od njih. Ali sam isto tako bio jasan i kad sam rekao da ja s tim i računam, te da će nam neprihvatanje uslova dati izgovor da i mi prestanemo da činimo jednostrane ustupke Prištini, kao što napisah u prethodnom pasusu.
Ako ovako postavimo stvari, šta je onda tu nerealno? Kao što je rečeno, prihvatanje uslova od strane Albanaca u ovom trenutku nije realno, niti treba da bude, ali hajde ovako – čuo sam mišljenja o tome da nije realno ni da Srbija uopšte izađe s ovakvim predlogom. Pri čemu oni koji to misle izgleda sede na ušima najmanje deceniju unazad dok jedan od visokih zvaničnika Srbije – Ivica Dačić – upravo predlaže nešto što je deo mog predloga – teritorijalnu podelu KiM, ali nije bitno. Recimo da Vučić u martu zaista ne ispolji hrabrost da ponudi kompromisno rešenje, te da umesto toga podlegne spoljnim pritiscima i prihvati bilo da Kosovu uputi bezuslovno formalno priznanje, bilo da nastavi i okonča aktuelni trend koji vodi ka faktičkom priznanju. Kao što rekoh, ako se to desi (u šta ne verujem), ja ću ga prvi žestoko kritikovati. Ali nemojte samo da oni koji priželjkuju da se ovo desi, likuju nada mnom i proglašavaju sebe za pobednike u nepostojećoj debati sa mnom, ako se ipak desi. Jer nisu ispoštovali prvi uslov ozbiljne akademske i uopšte javne debate, da protivnika prvo saslušaš i razumeš šta hoće da kaže, pre nego što ga kritikuješ, a zatim tu kritiku javno i argumentovano izneseš. I nisu uzeli u obzir da je moj posao bio da iznesem ono što mislim i za to se borim, između ostalog i protiv njih, a da li ću u toj borbi uspeti i da li ću sprečiti da se ostvari scenario koji oni priželjkuju, to će već vreme pokazati. Ne mogu biti pozvan na akademsku odgovornost zato što sam, koristeći svoje naučno znanje u patriotske svrhe, eventualno omanuo u predviđanju povoljnog scenarija, pogotovo ne od onih koji priželjkuju nepovoljni i zloupotrebljavaju znanje koje imaju radeći protiv svoje države. I nemoj da mi pominju „huškanje na rat“ (ne znam samo gde ga videše u mom predlogu) oni koji opravdavaju rat koji je NATO 1999. vodio protiv nas i zalažu se za legalizaciju njegovih tekovina.
Šta na kraju zaključiti, otkud ovoliko nerazumevanje i šta učiniti povodom njega? Nerazumevanje pravdam time što su ljudi danas većinom površni, neskloni da saslušaju protivnika do kraja i uđu u suštinu njegovih argumenata, već umesto toga skloni da „na prvu loptu“ diskvalifikuju nekoga na osnovu samo jedne stvari koja im zasmeta zato što se ne uklapa u njihov način razmišljanja. To jednako važi za pripadnike akademske zajednice, kao i za širu javnost. Zapravo, kod njih se dopunjuje i drugim objašnjenjem, a to su sujeta i zavidljivost koju pojedinci ispoljavaju kako prema meni lično, tako i prema ustanovi u kojoj radim. Šta uraditi s tim u vezi? Pa ništa, za početak objaviti ovu repliku, za koju u startu ne gajim iluzije da će je bilo ko od zlonamernih kritičara konstatovati i razumeti išta više od onoga koliko je razumeo moj kosovski predlog. Šira javnost bi, doduše, dobila još jednu priliku da proceni ko je u pravu. Moje je da joj u tome pomognem, a kako kaže naš pokojni predsednik, „građani mogu da mi veruju, i ne moraju da mi veruju“. Ako ništa drugo, dobro je da su se kritičari javili, jer ću ubuduće znati šta mogu da očekujem od saradnje s njima i koga kako treba da tretiram. A za rešenje kosovskog pitanja koje smatram najpovoljnijim za Srbiju nastaviću da radim i borim se nezavisno od izazova, od kojih me ovi zbog kojih sam napisao ovu repliku mogu samo dodatno motivisati.
Vladimir Trapara
RSS Feed
