Šesnaesti decembar 2014. ostaće upamćen kao crni dan za ekonomiju Rusije. Vrtoglavi pad rublje koji se odvijao iz sata u sat podsetio me je na ono što smo preživljavali u Srbiji daleke 1993. godine. Nisam ekonomista, pa ne mogu da pružim detaljnije objašnjenje kako i zašto je postalo moguće da se ovako nešto desi jednoj od do skora najstabilnijih valuta na svetu, niti da prognoziram dalje kretanje. Znam samo da ovakav monetarni haos može da znači samo jedno – da sa ruskom ekonomijom u poslednjih nekoliko meseci nešto ozbiljno nije u redu. A to nas vodi do političkih aspekata problema. Očigledno je vremensko poklapanje između prerastanja ukrajinske krize u građanski rat nakon aneksije Krima, s jedne strane, i početka ekonomskog haosa u Rusiji, sa druge. Rusija se u poslednje vreme suočava sa sve žešćim napadima na svoju ekonomsku moć kao jednu od glavnih osnova statusa velike sile, i to kako spolja – zapadnim ekonomskim sankcijama i podrivanjem cene nafte, tako i iznutra – antidržavnim delovanjem finansijskih moćnika koje predsednik Putin izgleda ne može da kontroliše. Cilj ovih napada je da se, kada je već nemoguće vojnim putem naterati Rusiju da poklekne pred geopolitičkom ekspanzijom SAD, Putin i elita oko njega ekonomskim iscrpljivanjem prinude na popuštanje. Dugoročni cilj je promena samog Putinovog režima, tako što će se izazvati nezadovoljstvo stanovništva padom životnog standarda i na taj način ono podstaći da na vlast dovede američke marionete. Ovaj recept je već mnogo puta uspešno oproban, doduše protiv manjih država, ali se u ovom trenutku nažalost čini da daje izvesne rezultate i protiv Rusije.
Istog dana kada je zabeležen fijaskko ruske nacionalne valute, ministar spoljnih poslova Lavrov dao je intervju francuskim medijima, uz upadljivu promenu retorike povodom ukrajinske krize u odnosu na njen dosadašnji tok. Po prvi put, jedan ruski zvaničnik je rekao da ne samo što Rusija nema nameru da od Ukrajine otcepi Donjeck i Lugansk, već ne predlaže ni federalizaciju zemlje, pa čak ni autonomiju za ove oblasti. „O ovome treba da odluče Ukrajinci“, rekao je Lavrov, odstupivši (makar samo verbalno, za početak) od kamena temeljca dosadašnje ruske strategije u ukrajinskoj krizi, a to je – ne dozvoliti zapadnim Ukrajincima i zvaničnom Kijevu da nametnu svoju spoljnopolitičku orijentaciju čitavoj zemlji. Efektivna decentralizacija Ukrajine je jedini pouzdan način da se spreči da ova zemlja postane član NATO i bastion dalje anti-ruske ofanzive Zapada. A Lavrov kaže da decentralizacija više nije ruski predlog. I to na dan kada rublja kolabira. Slučajnost? U isto vreme, ruski šef diplomatije podseća da je Krim deo Rusije, jer je takva bila volja naroda (i dalje bih ga pitao kakva je volja naroda Donjecka i Luganska, ali nema veze), odakle vidimo da makar sa tim delom teritorije Moskva nema nameru da trguje. Ali, kako sačuvati Krim licem u lice sa zapadnim ekonomskim sankcijama, koje očigledno navode Rusiju na popuštanje kad su Donjeck i Lugansk u pitanju?
Lavrov kaže da je Rusija precenila nezavisnost Evropske unije u spoljnoj politici. Pa, izgleda da je i dalje precenjuje, čim je Putin – takođe istog dana – pozvao lidere baš Francuske i Nemačke telefonom da bi razgovarao o hitnom rešenju ukrajinske krize. Zašto mi se čini da je ruska strategija sledeća: da se žrtvuju Donjeck i Lugansk u zamenu za zaustavljanje daljeg ekonomskog uništavanja Rusije od strane Zapada, ali da se u isto vreme isposluje makar prećutni pristanak Francuza i Nemaca (za koje se smatra da bi, za razliku od Amerikanaca, bili spremni na tako nešto) da Moskva zadrži Krim. Problem je u tome što Francuska i Nemačka jednostavno nisu u toj meri nezavisne od Vašingtona da bi uprkos volji istog pristale na ovakav dil. Amerikanac Keri je jasno poručio – Putin može da skine sankcije sa svoje zemlje u roku od par dana, ako napravi odgovarajući izbor. Odgovarajući izbor svakako ne znači samo puštanje Donjecka i Luganska niz vodu, već i – vraćanje Krima Ukrajini. Putin, Lavrov i ekipa moraju da budu svesni da ekonomski napadi SAD, Nemačke, Francuske i drugih zapadnih zemalja na Rusiju neće prestati dok im ova ne prepusti Ukrajinu u celini, što znači i Krim. A to ih stavlja pred težak izbor.
Jedna mogućnost je da ostanu verni nacionalnom interesu – nastave da se odupiru američkom ekspanzionizmu i traže povoljno rešenje za ukrajinsku krizu, služeći se svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju. To znači suočavanje sa daljim ekonomskim napadima i rizik od ozbiljnijeg kolapsa ruske privrede i pomenutog scenarija promene režima. Druga mogućnost je da popuste pod pritiscima i potpuno dignu ruke od Ukrajine i Krima, što bi kratkoročno možda konsolidovalo rusku ekonomiju, ali bi dugoročno Rusija izgubila svoju nezavisnost, status velike sile i mogućnost da samostalno upravlja resursima – ostvarilo bi se sve ono što su ciljevi Vašingtona – a režim koji bi vraćanjem Krima pokazao fundamentalnu slabost svejedno ne bi opstao. Strategija između ove dve opcije – da se proba makar sačuvati Krim i skinuti makar evropske sankcije – jalova je i pre ili kasnije će se morati svesti na neku od pomenutih opcija. Situacija je zaista teška, Rusija jeste u problemu, ali za tako veliku državu izlaz mora da negde postoji.
Lavrov je u intervjuu rekao još jednu stvar – da potpuni ekonomski kolaps ne može da se desi velikoj zemlji kao što je Rusija. Teoretski, to jeste tačno. U praksi, međutim, kolaps je itekako realan ishod, ako Rusija ne promeni neke stvari. Ne bih da se pravim pametan i detaljnije ponavljam stvari o kojima su kompetentniji od mene govorili, a rekao sam već da nisam ni ekonomista. Uglavnom, slažem se sa svima onima koji ovih dana pišu da Putin prvo mora da počisti u sopstvenom dvorištu. Ekonomski napadi spolja sigurno neće prestati, ali hajde makar da se stavi pod kontrolu ono što je iznutra. Da se obuzda antidržavno delovanje finansijskih moćnika koji se nalaze u vrhu režima (ili imaju snažan uticaj na isti), a koje je u velikoj meri doprinelo sadašnjoj finansijskoj krizi. Na primer, isuviše je upadljivo da su sve mere koje je ruska Centralna banka u poslednje vreme donela samo dolile ulje na vatru, a o tome u čijem interesu radi šefica ove institucije već je isuviše pisano. Slažem se i sa tvrdnjama da ruska ekonomija pati zbog toga što se i dalje nekritički drži zapadnih neoliberalnih ekonomskih dogmi i okleva da se upusti u suštinske reforme, te bi na tom planu pod hitno trebalo nešto učiniti. Kao velika sila, Rusija to može, ako se potrudi dok još nije kasno. U protivnom, njeni dani kao velike sile – na radost vašingtonskih imperijalista – su još malo pa odbrojani.
Vladimir Trapara
Istog dana kada je zabeležen fijaskko ruske nacionalne valute, ministar spoljnih poslova Lavrov dao je intervju francuskim medijima, uz upadljivu promenu retorike povodom ukrajinske krize u odnosu na njen dosadašnji tok. Po prvi put, jedan ruski zvaničnik je rekao da ne samo što Rusija nema nameru da od Ukrajine otcepi Donjeck i Lugansk, već ne predlaže ni federalizaciju zemlje, pa čak ni autonomiju za ove oblasti. „O ovome treba da odluče Ukrajinci“, rekao je Lavrov, odstupivši (makar samo verbalno, za početak) od kamena temeljca dosadašnje ruske strategije u ukrajinskoj krizi, a to je – ne dozvoliti zapadnim Ukrajincima i zvaničnom Kijevu da nametnu svoju spoljnopolitičku orijentaciju čitavoj zemlji. Efektivna decentralizacija Ukrajine je jedini pouzdan način da se spreči da ova zemlja postane član NATO i bastion dalje anti-ruske ofanzive Zapada. A Lavrov kaže da decentralizacija više nije ruski predlog. I to na dan kada rublja kolabira. Slučajnost? U isto vreme, ruski šef diplomatije podseća da je Krim deo Rusije, jer je takva bila volja naroda (i dalje bih ga pitao kakva je volja naroda Donjecka i Luganska, ali nema veze), odakle vidimo da makar sa tim delom teritorije Moskva nema nameru da trguje. Ali, kako sačuvati Krim licem u lice sa zapadnim ekonomskim sankcijama, koje očigledno navode Rusiju na popuštanje kad su Donjeck i Lugansk u pitanju?
Lavrov kaže da je Rusija precenila nezavisnost Evropske unije u spoljnoj politici. Pa, izgleda da je i dalje precenjuje, čim je Putin – takođe istog dana – pozvao lidere baš Francuske i Nemačke telefonom da bi razgovarao o hitnom rešenju ukrajinske krize. Zašto mi se čini da je ruska strategija sledeća: da se žrtvuju Donjeck i Lugansk u zamenu za zaustavljanje daljeg ekonomskog uništavanja Rusije od strane Zapada, ali da se u isto vreme isposluje makar prećutni pristanak Francuza i Nemaca (za koje se smatra da bi, za razliku od Amerikanaca, bili spremni na tako nešto) da Moskva zadrži Krim. Problem je u tome što Francuska i Nemačka jednostavno nisu u toj meri nezavisne od Vašingtona da bi uprkos volji istog pristale na ovakav dil. Amerikanac Keri je jasno poručio – Putin može da skine sankcije sa svoje zemlje u roku od par dana, ako napravi odgovarajući izbor. Odgovarajući izbor svakako ne znači samo puštanje Donjecka i Luganska niz vodu, već i – vraćanje Krima Ukrajini. Putin, Lavrov i ekipa moraju da budu svesni da ekonomski napadi SAD, Nemačke, Francuske i drugih zapadnih zemalja na Rusiju neće prestati dok im ova ne prepusti Ukrajinu u celini, što znači i Krim. A to ih stavlja pred težak izbor.
Jedna mogućnost je da ostanu verni nacionalnom interesu – nastave da se odupiru američkom ekspanzionizmu i traže povoljno rešenje za ukrajinsku krizu, služeći se svim sredstvima koja im stoje na raspolaganju. To znači suočavanje sa daljim ekonomskim napadima i rizik od ozbiljnijeg kolapsa ruske privrede i pomenutog scenarija promene režima. Druga mogućnost je da popuste pod pritiscima i potpuno dignu ruke od Ukrajine i Krima, što bi kratkoročno možda konsolidovalo rusku ekonomiju, ali bi dugoročno Rusija izgubila svoju nezavisnost, status velike sile i mogućnost da samostalno upravlja resursima – ostvarilo bi se sve ono što su ciljevi Vašingtona – a režim koji bi vraćanjem Krima pokazao fundamentalnu slabost svejedno ne bi opstao. Strategija između ove dve opcije – da se proba makar sačuvati Krim i skinuti makar evropske sankcije – jalova je i pre ili kasnije će se morati svesti na neku od pomenutih opcija. Situacija je zaista teška, Rusija jeste u problemu, ali za tako veliku državu izlaz mora da negde postoji.
Lavrov je u intervjuu rekao još jednu stvar – da potpuni ekonomski kolaps ne može da se desi velikoj zemlji kao što je Rusija. Teoretski, to jeste tačno. U praksi, međutim, kolaps je itekako realan ishod, ako Rusija ne promeni neke stvari. Ne bih da se pravim pametan i detaljnije ponavljam stvari o kojima su kompetentniji od mene govorili, a rekao sam već da nisam ni ekonomista. Uglavnom, slažem se sa svima onima koji ovih dana pišu da Putin prvo mora da počisti u sopstvenom dvorištu. Ekonomski napadi spolja sigurno neće prestati, ali hajde makar da se stavi pod kontrolu ono što je iznutra. Da se obuzda antidržavno delovanje finansijskih moćnika koji se nalaze u vrhu režima (ili imaju snažan uticaj na isti), a koje je u velikoj meri doprinelo sadašnjoj finansijskoj krizi. Na primer, isuviše je upadljivo da su sve mere koje je ruska Centralna banka u poslednje vreme donela samo dolile ulje na vatru, a o tome u čijem interesu radi šefica ove institucije već je isuviše pisano. Slažem se i sa tvrdnjama da ruska ekonomija pati zbog toga što se i dalje nekritički drži zapadnih neoliberalnih ekonomskih dogmi i okleva da se upusti u suštinske reforme, te bi na tom planu pod hitno trebalo nešto učiniti. Kao velika sila, Rusija to može, ako se potrudi dok još nije kasno. U protivnom, njeni dani kao velike sile – na radost vašingtonskih imperijalista – su još malo pa odbrojani.
Vladimir Trapara
RSS Feed
