„Dugo ste čekali; počnite“, rekao je predsednik Srbije pre godinu i kusur dana, otvarajući radove na srpskoj deonici gasovoda Južni tok. U svetlu najnovijeg razvoja događaja sa ovim gasovodom, neizvesno je koliko ćemo čekati, i hoćemo li uopšte dočekati, da se radovi nastave. Ali, nije to najtužnije u celoj priči. Južni tok svakako ne bi bio izgrađen još nekoliko godina, tako da ćemo se u narednom periodu gasom snabdevati onako kako bismo se i inače snabdevali do daljnjeg. Najtragičnije je to što se ova priča, koja realno sa Srbijom nema nikakve veze, eksploatiše u političke svrhe tako kao da je Srbija u svemu tome zapravo presudan igrač. Domaći natovci odmah su skočili. Eto, baćuška Putin nam je lupio šamar, Rusi su nas po ko zna koji put u istoriji ponovo izdali, pa sad lepo treba da se okrenemo našim tradicionalnim prijateljima na Zapadu i damo im sve što od nas traže kao cenu za to prijateljstvo. Tako su pričali i kad je Putin pri aneksiji Krima napravio paralelu sa Kosovom – kao, Putin priznao Kosovo, pa hajdemo zato na Zapad, koji ga kao nije priznao i pre toga nam ga silom oteo. Još veća tragedija je to što eksploatacija ovog događaja u političke svrhe nije izostala ni sa druge strane naše scene, od mnogih koji sebe predstavljaju patriotama i rusofilima. Kažu, „izdajnička“ vlast je sve vreme po nalogu sa Zapada radila protiv Južnog toka, pa je Putin rešio da joj, tj. nam zavrne slavinu. Njihov odgovor na opaske da je Putin priznao Kosovo glasio je – Kosovo je zapravo priznala naša vlast, pa što da ga Putin ne prizna. A istina nema veze ni sa jednim, ni sa drugim viđenjem kojima se naivna javnost besomučno bombarduje. Srbija je deveta rupa na svirali kada je Južni tok u pitanju, te ona niti je imala ikakvu ulogu u obustavljanju Južnog toka, niti treba da se oseća kao da je ono specijalno protiv nje upereno. Gasovod je po nalogu SAD sabotirala Bugarska, koja je iz jasnih geografskih razloga daleko važniji igrač u pogledu ovog pitanja, nego Srbija. Ni zapadne zemlje koje bi trebalo da budu krajnji korisnici ruskog gasa nisu se bolje pokazale, a za ljubav je, kao što reče Putin, potrebno dvoje. Kažu, samo smo tražili da se Južni tok uskladi sa standardima EU. Kako da ne. Što to nisu tražili svih ovih godina (između ostalog i kada je Severni tok bio u pitanju), nego su se setili baš sada, nakon što je izbila ukrajinska kriza? Jasno je da iza svega stoje politički motivi, i to one sile čiji su vazali i Bugari, i Nemci, i Italijani (ali ne i Srbija, koliko god nekome to možda paradoksalno zvučalo) – Sjedinjenih Država.
Političke motive Vašingtona da sabotira Južni tok nije teško obrazložiti. Ako bismo se zadržali isključivo na ekonomskim, tj. energetskim aspektima gasovoda, ne bismo ih odmah uočili. Postoji jasna obostrana ekonomska/energetska korist Rusije i zemalja EU od ovog projekta. EU bi, sa svoje strane, osigurala stabilno snabdevanje ruskim gasom, bez da zavisi od odnosa Rusije sa tranzitnom Ukrajinom. Rusija bi zaobilaženjem Ukrajine osigurala stabilnu isporuku ka evropskom tržištu. To što bi EU paralelno nastojala da diverzifikuje izvore snabdevanja gasom, kako ne bi zavisila samo od jednog snabdevača, dugoročno bi bio samo plus – iako joj se evropska diverzifikacija u početku možda ne bi dopadala, Rusija bi i sama imala opciju diverzifikacije isporuke, ka azijskim zemljama. No, u političkom smislu, jednoj zemlji ne odgovaraju stabilne energetske veze EU i Rusije, a pogotovo joj ne odgovara zaobilaženje Ukrajine u tim vezama. Sjedinjene Države čvrsto podržavaju EU u nastojanju da diverzifikuje izvore snabdevanja energentima, ali ne zato što im je mnogo stalo da EU ima na šta da se greje, već iz jasnih političkih razloga – treba ukinuti postojeću zavisnost EU od ruskog gasa, kako bi se Rusija onemogućila da ucenjuje EU isporukama i tako ostvaruje politički uticaj nad njom. Sa Ukrajinom, situacija je još ogoljenija, jer Amerikancima tek nije stalo da Ukrajinci imaju na šta da se greju, ili da mogu da ubiraju dobit od tranzita. Da Rusija u isporuci gasa EU ne zaobiđe Ukrajinu, stalo im je isključivo zato da bi njihovi puleni na vlasti u Kijevu mogli za sebe i za Vašington da obezbede povoljno rešenje krize. Dogod glavnina isporuke ruskog gasa Evropi ide kroz Ukrajinu, ona će biti u poziciji da ucenjuje Rusiju više nego što ova može nju. Ukrajinska kriza, dakle, ključni je uzrok propasti projekta Južni tok.
Naravno, da bi SAD postigle ciljeve koje imaju u vidu pri sabotaži Južnog toka i definitivno oduzele mogućnost Rusiji da koristi energente u političke svrhe, morale bi da spreče i da Moskva diverzifikuje svoje linije isporuke gasa. To već, sudeći po najnovijim zbivanjima, ide malo teže. Osim što se prema Rusiji otvara veliko kinesko tržište, Vašingtonski imperijalisti moraju da se pomire i s tim što njihov saveznik Erdogan izgleda nema nameru da ih sledi u anti-ruskoj politici. Južni tok za početak biće zamenjen tešnjom energetskom saradnjom Rusije i Turske. Drugi saveznik SAD, mađarski premijer Orban, inače životno zainteresovan za Južni tok, takođe sve glasnije negoduje zbog anti-ruske politike koju EU vodi po nalogu Bele kuće. Zbog toga ga je neumorni Mekejn već krstio neofašističkim diktatorom. Onaj ko podržava prave neofašiste u Ukrajini, samo zato što ovi ratuju protiv Rusa, usuđuje se da nazove neofašistom onoga ko mu nije po volji jer se trudi da vodi nezavisniju politiku u nacionalnom interesu svoje zemlje i shvata da ima korist od saradnje sa Rusijom. Tuga. Dobro je da se u „Novoj Evropi“, koja je do skora slovila za bastion proameričkih i anti-ruskih jastrebova, nešto počelo dešavati. Jedna Mađarska i jedan Orban možda nisu dovoljni, ali više takvih primera širom Istočne Evrope, čije države imaju slično istorijsko iskustvo, moglo bi da pokrene nešto. Nije bez značaja činjenica da Mađari pod prkosnim Orbanom mogu da priušte sebi da protestuju zbog poreza na internet, dok se poslušni Bugari samospaljuju na ulicama jer nemaju šta da jedu. Neko će pre ili kasnije izvući odgovarajući zaključak.
Na Srbiju se, međutim, ovo ne odnosi, jer je ona u startu drugačija. Reče pre neki dan na TV jedan analitičar koga znam, kako Srbija mora da uđe u NATO da bi ušla u EU, jer su sve druge bivše istočne zemlje tako uradile. Dragi moj, Srbija nije bivša istočna, već bivša nesvrstana zemlja. Uvek smo bili drugačiji, i dobro je što je tako. Nama ne trebaju Orban i Erdogan, jer smo mnogo pre njih bili gde su oni sada, i ostajemo tu, uprkos svim pritiscima. Bio sam ponosan kada sam video da u Generalnoj skupštini UN Srbija zajedno sa Rusijom glasa za rezoluciju protiv rehabilitacije fašizma, dok sve države EU i kandidati za istu ostaju uzdržane, a SAD, Kanada i Ukrajina glasaju protiv. Koliko god i sam bio kritičan prema nekim potezima koje povlače – tvrdim da trenutni vladaoci Srbije nisu izdajnici, već pragmatičari koji se nekako snalaze u postojećim, tužnim okolnostima za vođenje odgovarajuće spoljne poltiike. Tužno je što se Južni tok neće graditi i što će energetske i ekonomske koristi koje bi od njega došle za nas izostati. Tužno je što smo okruženi državama NATO, pa nam to ne ostavlja dovoljno manevarskog prostora da zaštitimo neke od naših interesa. Tužno je što se dobar deo pristalica Putina u Srbiji zapravo zalaže za politiku suprotnu onoj koju on vodi, pa od toga profitiraju oni koji bi da posvađaju Srbiju sa Rusijom. Tužno je što se Rusija danas skoro sama u Evropi bori protiv fašizma i njegovog povampirenja u vidu američkog prodora na istok. Tužni tok nabrajanja negativnih okolnosti u savremenim međunarodnim odnosima i u pogledu položaja Srbije završiću, ipak, optimističnom ocenom da smo kroz istoriju preživeli i mnogo gore periode, te da ćemo i ovaj preživeti, jer – vratimo se na početak teksta – nismo presudan igrač. Možda jesmo do neke mere kolateralna šteta napuštanja Južnog toka, ali zato možda uspemo da izbegnemo neke gore stvari, kada ove neizbežno budu počele da se kotrljaju.
Vladimir Trapara
Političke motive Vašingtona da sabotira Južni tok nije teško obrazložiti. Ako bismo se zadržali isključivo na ekonomskim, tj. energetskim aspektima gasovoda, ne bismo ih odmah uočili. Postoji jasna obostrana ekonomska/energetska korist Rusije i zemalja EU od ovog projekta. EU bi, sa svoje strane, osigurala stabilno snabdevanje ruskim gasom, bez da zavisi od odnosa Rusije sa tranzitnom Ukrajinom. Rusija bi zaobilaženjem Ukrajine osigurala stabilnu isporuku ka evropskom tržištu. To što bi EU paralelno nastojala da diverzifikuje izvore snabdevanja gasom, kako ne bi zavisila samo od jednog snabdevača, dugoročno bi bio samo plus – iako joj se evropska diverzifikacija u početku možda ne bi dopadala, Rusija bi i sama imala opciju diverzifikacije isporuke, ka azijskim zemljama. No, u političkom smislu, jednoj zemlji ne odgovaraju stabilne energetske veze EU i Rusije, a pogotovo joj ne odgovara zaobilaženje Ukrajine u tim vezama. Sjedinjene Države čvrsto podržavaju EU u nastojanju da diverzifikuje izvore snabdevanja energentima, ali ne zato što im je mnogo stalo da EU ima na šta da se greje, već iz jasnih političkih razloga – treba ukinuti postojeću zavisnost EU od ruskog gasa, kako bi se Rusija onemogućila da ucenjuje EU isporukama i tako ostvaruje politički uticaj nad njom. Sa Ukrajinom, situacija je još ogoljenija, jer Amerikancima tek nije stalo da Ukrajinci imaju na šta da se greju, ili da mogu da ubiraju dobit od tranzita. Da Rusija u isporuci gasa EU ne zaobiđe Ukrajinu, stalo im je isključivo zato da bi njihovi puleni na vlasti u Kijevu mogli za sebe i za Vašington da obezbede povoljno rešenje krize. Dogod glavnina isporuke ruskog gasa Evropi ide kroz Ukrajinu, ona će biti u poziciji da ucenjuje Rusiju više nego što ova može nju. Ukrajinska kriza, dakle, ključni je uzrok propasti projekta Južni tok.
Naravno, da bi SAD postigle ciljeve koje imaju u vidu pri sabotaži Južnog toka i definitivno oduzele mogućnost Rusiji da koristi energente u političke svrhe, morale bi da spreče i da Moskva diverzifikuje svoje linije isporuke gasa. To već, sudeći po najnovijim zbivanjima, ide malo teže. Osim što se prema Rusiji otvara veliko kinesko tržište, Vašingtonski imperijalisti moraju da se pomire i s tim što njihov saveznik Erdogan izgleda nema nameru da ih sledi u anti-ruskoj politici. Južni tok za početak biće zamenjen tešnjom energetskom saradnjom Rusije i Turske. Drugi saveznik SAD, mađarski premijer Orban, inače životno zainteresovan za Južni tok, takođe sve glasnije negoduje zbog anti-ruske politike koju EU vodi po nalogu Bele kuće. Zbog toga ga je neumorni Mekejn već krstio neofašističkim diktatorom. Onaj ko podržava prave neofašiste u Ukrajini, samo zato što ovi ratuju protiv Rusa, usuđuje se da nazove neofašistom onoga ko mu nije po volji jer se trudi da vodi nezavisniju politiku u nacionalnom interesu svoje zemlje i shvata da ima korist od saradnje sa Rusijom. Tuga. Dobro je da se u „Novoj Evropi“, koja je do skora slovila za bastion proameričkih i anti-ruskih jastrebova, nešto počelo dešavati. Jedna Mađarska i jedan Orban možda nisu dovoljni, ali više takvih primera širom Istočne Evrope, čije države imaju slično istorijsko iskustvo, moglo bi da pokrene nešto. Nije bez značaja činjenica da Mađari pod prkosnim Orbanom mogu da priušte sebi da protestuju zbog poreza na internet, dok se poslušni Bugari samospaljuju na ulicama jer nemaju šta da jedu. Neko će pre ili kasnije izvući odgovarajući zaključak.
Na Srbiju se, međutim, ovo ne odnosi, jer je ona u startu drugačija. Reče pre neki dan na TV jedan analitičar koga znam, kako Srbija mora da uđe u NATO da bi ušla u EU, jer su sve druge bivše istočne zemlje tako uradile. Dragi moj, Srbija nije bivša istočna, već bivša nesvrstana zemlja. Uvek smo bili drugačiji, i dobro je što je tako. Nama ne trebaju Orban i Erdogan, jer smo mnogo pre njih bili gde su oni sada, i ostajemo tu, uprkos svim pritiscima. Bio sam ponosan kada sam video da u Generalnoj skupštini UN Srbija zajedno sa Rusijom glasa za rezoluciju protiv rehabilitacije fašizma, dok sve države EU i kandidati za istu ostaju uzdržane, a SAD, Kanada i Ukrajina glasaju protiv. Koliko god i sam bio kritičan prema nekim potezima koje povlače – tvrdim da trenutni vladaoci Srbije nisu izdajnici, već pragmatičari koji se nekako snalaze u postojećim, tužnim okolnostima za vođenje odgovarajuće spoljne poltiike. Tužno je što se Južni tok neće graditi i što će energetske i ekonomske koristi koje bi od njega došle za nas izostati. Tužno je što smo okruženi državama NATO, pa nam to ne ostavlja dovoljno manevarskog prostora da zaštitimo neke od naših interesa. Tužno je što se dobar deo pristalica Putina u Srbiji zapravo zalaže za politiku suprotnu onoj koju on vodi, pa od toga profitiraju oni koji bi da posvađaju Srbiju sa Rusijom. Tužno je što se Rusija danas skoro sama u Evropi bori protiv fašizma i njegovog povampirenja u vidu američkog prodora na istok. Tužni tok nabrajanja negativnih okolnosti u savremenim međunarodnim odnosima i u pogledu položaja Srbije završiću, ipak, optimističnom ocenom da smo kroz istoriju preživeli i mnogo gore periode, te da ćemo i ovaj preživeti, jer – vratimo se na početak teksta – nismo presudan igrač. Možda jesmo do neke mere kolateralna šteta napuštanja Južnog toka, ali zato možda uspemo da izbegnemo neke gore stvari, kada ove neizbežno budu počele da se kotrljaju.
Vladimir Trapara
RSS Feed
