Čudo se ipak dogodilo. Nakon Bregzita, još jedan veliki svetski politički događaj razbio je sve analitičke klišee zasnovane na zastareloj metodologiji istraživanja javnog mnjenja i očekivanjima da se neke stvari u savremenom svetu jednostavno ne dešavaju. Donald Tramp je izabran za predsednika Sjedinjenih Država, i to relativno ubedljivo. Od ideje da pre izbora napišem članak u kome ću reći šta bi za međunarodne odnose značila pobeda jednog, a šta drugog kandidata,  odustao sam pre samo par dana. Razlog je bio vrlo jednostavan – mrzelo me da pišem oba scenarija. Da prognoziram ko će pobediti, to već nisam hteo, jer nisam imao osnova. Pobede Klintonove sam se bojao, pobedi Trampa se nadao, i to je sve. To što su mnogi domaći i strani analitičari smatrali da imaju osnova da tvrde da će Hilari ubedljivo da dobije izbore, ide njima na dušu. Bilo je i onih mudrijih, koji su tvrdili da se, ko god da pobedi, u američkoj spoljnoj politici ništa neće promeniti. Moje mišljenje je da se sa pobedom Donalda Trampa stvaraju uslovi da se neke stvari ipak promene. To je tema ovog članka.
 
Ključna promena mogla bi da se odigra u oblasti tzv. velike strategije SAD. Ako je verovati onome što je govorio u kampanji i suditi na osnovu njegovog izbora pojedinih saradnika, Tramp bi mogao da bude prvi pothladnoratovski predsednik koji će dovesti u pitanje veliku strategiju dominacije. Ova strategija podrazumeva da je vrhovni spoljnopolitički cilj SAD – osvajanje sveta, odnosno uspostavljanje svetske dominacije/hegemonije. Ono što po mišljenju većeg dela američke elite opravdava ovaj cilj jeste uverenje u izuzetnost američke nacije i njenu pozvanost da predvodi svet, koji ni u jednoj drugoj alternativi ne može da bude bolje mesto za život. Prema ovoj viziji, i same SAD mogu da budu bezbedne i prosperitetne jedino ako na krilima svoje samoproglašene pobede u Hladnom ratu i premoći nad svim ostalim akterima međunarodnog sistema zavladaju svetom. Bil Klinton, Džordž Buš mlađi i Barak Obama bili su privrženi ovoj strategiji. Razlike su bile samo u nijansama. Obama je u toku svog prvog mandata bio prinuđen da malo olabavi osvajački pohod, kako bi se Amerika oporavila od rana koje je sama sebi nanela neuspešnim ratovima u Avganistanu i Iraku, nekritičnim i prebrzim evropskim prodorom na istok protiv Rusije, kao i lošom ekonomskom politikom koja je rezultirala svetskom ekonomskom krizom. Pri kraju prvog i u toku svog drugog mandata, Obama je odnosom prema posledicama „Arapskog proleća“, pre svega građanskom ratu u Siriji, te ukrajinskoj krizi, pokazao da ipak ostaje veran velikoj strategiji dominacije, i to liberalnom imperijalizmu kao njegovoj posebno malignoj varijanti.
 
Da je Hilari Klinton dobila izbore, liberalni imperijalizam i velika strategija dominacije bi se gotovo sigurno nastavili i dodatno zaoštrili, gurajući svet ka ambisu opasnosti od izbijanja novog svetskog rata. Sa Trampom u Beloj kući stvari bi se mogle pokrenuti u pozitivnom smeru, i to tako što bi Vašington makar privremeno odstupio od velike strategije dominacije u korist strategije ofšor uravnoteživanja. Ova velika strategija polazi od fundamentalno drugačije koncepcije nacionalnog interesa SAD. Prema njoj nije neophodno da Amerika vlada svetom da bi bila bezbedna i prosperitetna. Naročito nije neophodno, štaviše štetno je, da svoju težnju ka hegemoniji pravda svojom izuzetnošću i naprednošću svoje liberalne ideologije, progoneći one koji baštine neke druge vrednosti. Dovoljno je da SAD sačuvaju hegemoniju na zapadnoj hemisferi i spreče da neko drugi uspostavi hegemoniju na istočnoj. Ovo bi se postiglo uravnoteživanjem potencijalnih hegemona u Evropi i Aziji. Kako u Evropi potencijalnog hegemona u ovom trenutku nema, dok bi u Aziji u perspektivi to mogla da bude Kina, preorijentacija sa jedne na drugu veliku strategiju mogla bi da donese veliki geopolitički zaokret Vašingtona.
 
Naime, za SAD koje sprovode veliku strategiju dominacije Rusija predstavlja geopolitičkog neprijatelja broj jedan, kako je to bez dlake na jeziku ocenio Obamin protivkandidat na prošlim izborima, Mit Romni. Zašto – pa zato što se aktivno suprotstavlja američkom hegemonističkom pohodu, odbijajući da mu se pokori, odnosno da se odrekne svoje nezavisnosti, statusa velike sile i kulturne samobitnosti. Ukoliko bi se, međutim, Vašington preorijentisao na strategiju ofšor uravnoteživanja, Moskva ne samo da bi prestala da mu bude neprijatelj, već bi postala i potencijalni saveznik. Jer, Rusija niti želi, niti može da ostvari hegemoniju bilo u Evropi, bilo Aziji, te samim tim ne predstavlja pretnju i nema je potrebe uravnoteživati. Sa druge strane, Kina bi u dogledno vreme sve i da ne ispolji otvorenu želju, mogla da stekne sposobnost da zapreti uspostavljanjem azijske hegemonije. Tako nešto bilo bi pretnja između ostalih i za Rusiju kao kineskog suseda, te bi bilo prirodno da SAD sarađuju sa Rusijom u obuzdavanju potencijalnog kineskog revizionizma. No, to bi bio neki razvoj situacije u perspektivi ukoliko se promena velike strategije pokaže kao trajna, a u ovom trenutku je bitno da ocenimo šta Trampova pobeda donosi rusko-američkim odnosima sada i ovde.
 
Aktuelni sukob Sjedinjenih Država i Rusije možemo da posmatramo na tri nivoa. Prvi je opšti, i tiče se pomenutog hegemonističkog pohoda SAD, kome Rusija stoji na putu. Ako se SAD preorijentišu na veliku strategiju ofšor uravnoteživanja i odustanu od ovog pohoda, više neće biti osnova za sukob i doći će do dugo čekanog rusko-američkog približavanja. U teoriji. U praksi, to približavanje moralo bi da se ispolji na posebnom, a naročito na pojedinačnom nivou. Na posebnom nivou nalaze se dugoročne spoljnopolitičke inicijative SAD preduzete kao deo hegemonističkog pohoda, poput širenja NATO i njegove vojne infrastrukture na istok i mešanja u unutrašnje poslove suverenih zemalja (izazivanja „obojenih“ revolucija, ponekad i direktnih oružanih intervencija) sa ciljem rušenja nezavisnih i uspostavljanja marionetskih režima. Na pojedinačnom, to su konkretni potezi koje SAD u poslednje vreme povlače na štetu Rusije. Posebno goruća su pitanja raspoređivanja protivraketnog štita u Istočnoj Evropi, ukrajinske i sirijske krize. Preorijentacija na strategiju ofšor uravnoteživanja morala bi da obuhvati sledeće: odustajanje od daljeg proširenja NATO, pa čak i preispitivanje dosadašnjeg proširenja i uloge ovog vojnog saveza, kako bi se on sveo na defanzivan vojni savez za odbranu zapadne civilizacije od potencijalnih pretnji (među kojima nije Rusija); odustajanje od treće faze raspoređivanja protivraketnog štita u Poljskoj i stvarna saradnja sa Rusijom oko sprovođenja eventualnih novih planova o protivraketnoj odbrani; prestanak podrške anti-ruskim političkim snagama na postsovjetskom prostoru i prozapadnoj opoziciji u samoj Rusiji; traganje za kompromisnim rešenjem ukrajinskog sukoba uz uvažavanje interesa Rusije i insistiranje na budućoj vojnoj i političkoj neutralnosti Ukrajine; kompromisno rešavanje sirijskog sukoba, uz prethodno dokrajčivanje Islamske države zajedničkom akcijom ruskih i američkih snaga i njihovih klijenata na terenu.
 
Ako Tramp u toku svog mandata bude povukao ove poteze, sigurno će doći do prestanka neprijateljstva i približavanja SAD i Rusije – bez njih zapravo ni ne može da dođe do približavanja, što je pokazao neuspeh Obaminog „resetovanja“. A da li će ih povući? Za početak, opredeljenje da se odnosi sa Rusijom poprave postoji, a prvi test biće Sirija. Ako je povodom nečega Tramp bio kategoričan u toku kampanje, to je insistiranje na saradnji sa Rusijom radi konačnog slamanja Islamske države. Na ruku takvom scenariju ide činjenica da je tako nešto već počelo da se odigrava na terenu. Već se može nazreti mapa Sirije nakon konačnog primirja u toj zemlji, sa relativno jasnom podelom sfera uticaja, gde bi Rusija i Iran zadržali odlučujući uticaj u zapadnoj polovini njene teritorije, a SAD i njihovi regionalni saveznici (Turska i Saudijska Arabija) u severnim, istočnim i južnim oblastima. Na osnovu te podele tražilo bi se kasnije i kompromisno političko rešenje među lokalnim akterima.
 
Što se tiče drugih pitanja, naivno bi bilo očekivati da Tramp može da prizna aneksiju Krima, ali će se sigurno dogovarati sa Rusijom o traženju kompromisnog rešenja za Donjeck i Lugansk. Nakon toga bi ostalo samo da vreme odradi svoje u pogledu unutrašnjepolitičkih kretanja u Ukrajini koja će neminovno dovesti do nove neutralizacije zemlje, ukoliko izostane američki pritisak u nekom drugom pravcu (kakav smo videli na početku ukrajinske krize). Proširenje NATO i dalji razvoj protivraketnog sistema su već dovoljno otežani asertivnim reakcijama Rusije, te Trampu neće biti teško da ih stavi na led (usuđujem se da kažem da nakon njegove pobede čak ni Crna Gora više nije sigurna članica zapadne alijanse). Naravno, topao lični odnos Putina i Trampa u najavi, koji bi bio sušta suprotnost namrgođenoj fizionomiji odnosa Putin-Obama, može da pruži bitan doprinos razrešavanju svih ovih pitanja.
 
No, treba biti realan i pomenuti i neka ograničenja. Svojim spoljnopolitičkim idejama Tramp izlazi iz do sada prisutne matrice svoje Republikanske stranke, koja trenutno ima većinu u oba doma Kongresa. Prethodni republikanski kandidati za predsednika Džon Mekejn i Mit Romni bili su daleko veći anti-ruski jastrebovi od demokrate Obame. U američkom sistemu kočnica i ravnoteža gotovo je sigurno da će rusofobična većina u Kongresu nastojati da blokira svaki predsednikov potez usmeren na približavanje s Rusijom. Dalje, tu su razne lobi grupe koje će nastojati da spreče značajnija pomeranja u američkoj spoljnoj politici. Posebno treba obratiti pažnju na istočnoevropski lobi, koji će sigurno nastaviti da huška Vašington na sukob sa Rusijom, jednako prilježno kako se trudio da minira Obamino „resetovanje“. Zatim su tu i razne nedržavne strukture, poput Fridom Hausa, Zadužbine za mir, Soroša, Rokfelera i ekipe, koje će nezavisno od toga ko je na mestu predsednika SAD nastaviti da sprovode liberalno-imperijalističku agendu. Napokon, veliko je pitanje da li je jedan predsednički mandat (pa možda i dva) dovoljan da supersila poput SAD načini potpuni spoljnopolitički zaokret. Ako Trampa u Beloj kući nasledi neki novi liberalni imperijalista, idemo Jovo nanovo. No, za jednu malu zemlju možda je upravo taj jedan mandat dovoljan da sačuva sebe, kako god se situacija naknadno bude razvijala. Pogađate, reč je o Srbiji.
 
Za Srbiju je dobro što je pobedio Tramp. Kad kažem za Srbiju, mislim na njen narod i patriotski opredeljeni deo elite. Ne mislim na strukture koje finansiraju pomenuti Soroš i Rokfeler da bi navodno radile protiv uticaja Rusije u Srbiji, a zapravo protiv Srbije same. Kada su me novinari nakon izmišljenog Trampovog intervjua za Nedeljnik pitali da isti prokomentarišem, ja sam još uvek ne znajući da je intervju izmišljen rekao isto što bih i sada. Po meni je potpuno irelevantno da li će se Tramp izviniti Srbiji za NATO agresiju, veličati naše savezništvo u svetskim ratovima i slično. To su sporedna, emotivna pitanja. Interesi su važniji od emocija, tako da je suštinsko pitanje – hoće li SAD nastaviti da rade protiv interesa Srbije. Ne mora Tramp da nam se izvini za agresiju, može štaviše da misli da je ona bila prava stvar. Ne mora da povuče priznanje nezavisnosti Kosova – što je bilo, bilo je. Ali, mogao bi za početak da otkaže podršku kosovskim Albancima na planu miniranja uspostavljanja Zajednice srpskih opština, i moći ćemo da budemo zadovoljni. Takođe, neka Tramp kao i njegovi prethodnici misli da su Srbi bili loši momci u Bosni, da se u Srebrenici desio genocid, i slično. Ali ako prestane da na osnovu tih vrednosnih sudova o prošlosti radi na daljem podrivanju Republike Srpske, biće to sasvim dovoljno za nas. I konačno, ako Tramp krene putem mirenja sa Rusijom, onda niko od nas neće moći da traži da Rusiju osudimo, uvedemo joj sankcije ili vrši bilo kakav pritisak na nas da odustanemo od neutralnosti.
 
Ako se nisam usudio da prognoziram pobednika izbora, sada se usuđujem da prognoziram da će Tramp povodom Srbije da uradi upravo ove tri stvari, jer je dosadašnja loša politika SAD prema tradicionalno nepokornoj Srbiji (jednako kao i u slučaju Rusije) posledica te iste velike strategije dominacije o kojoj je bilo reči. Prelaskom Vašingtona na ofšor uravnoteživanje, i mi bismo dobili prostor da dišemo. Koji sigurno ne bismo imali da je pobedila Hilari. Ko gubi, ima pravo da se ljuti, pa tako vatreni podržavalac Hilari Klinton i osvedočeni anti-Srbin Danijel Server već lamentira nad posledicama Trampove pobede po Balkan. Pokušava nesrećni licemer da nas ubedi da je za nas loše što je Tramp pobedio, jer bi Hilari bila „posvećenija stabilnosti i demokratiji na ovim prostorima, uključujući teritorijalni integritet i suverenitet Bosne i Hercegovine i Kosova“, te da se Srbija „suočava sa ozbiljnom političkom i kriminalnom pretnjom po svoju demokratiju i stabilnost koja dolazi od Rusije i Rusiji lojalnih srpskih snaga“, koja bi mogla da naraste usled „Trampove i Putinove romanse“. Znači, za Srbiju ne valja što je Tramp pobedio, jer onda Rusija može da nastavi da podriva njenu stabilnost, dok bi Hilari tu stabilnost čuvala podrškom suverenitetu BiH i Kosova. Da nije smešno, bilo bi tužno, i obratno.
 
E sad, Srbija je na potezu. Neće nam Tramp sam od sebe rešiti probleme ukoliko se sami ne potrudimo. Njegov izbor je prilika, a Srbija mora da iskoristi tu priliku tako što će joj za početak biti jasno šta želi, a zatim i tako što će za to snažno lobirati kod nove američke administracije. Aleksandar Vučić nije dobro počeo. Još početkom prošle godine je kategorički tvrdio da će Hilari Klinton biti predsednik SAD, da bi njegovo klađenje na pogrešnog konja kulminiralo odlaskom na sastanak Klinton fondacije u jeku izborne kampanje. Ljudski je grešiti, ali treba katkad i priznati da si pogrešio, poneti odgovornost za grešku i učiniti sve da je ispraviš. Pre nego što propustimo i ovu priliku.
 
Vladimir Trapara
​

Puč u Turskoj propao je onako kako je i započet. Vesti o Erdoganovom obraćanju sa aerodroma Ataturk i uspešnoj kontraofanzivi njegovih lojalista naišle su isto tako iznenadno kao i one koje su im prethodile – o pojavi pučista u Istanbulu i Ankari, njihovom zauzimanju državne televizije i objavi da je zemlja pod njihovom kontrolom. Sve se odigralo za samo jednu noć, ali će se zato o posledicama govoriti jako dugo. Ovaj tekst se time ne bavi. Nema potrebe ponavljati da SAD, neposredno ili preko Gulenovog pokreta, rade na slabljenju i eventualnom zbacivanju Erdogana sa vlasti jer ovaj nastoji da vodi politiku koja će biti samostalnija od njih, a u to svakako spada i najnovije pomirenje sa Rusijom. Više je nego očigledno da je podrška Kerija i Obame „demokratski izabranoj vladi“ došla tek nakon što su videli da Erdogan pobeđuje, inače možete da pogodite koga bi podržali. Da je puč uspeo, postavili bi se isto kao prema vrlo sličnom, ali uspešnom obaranju takođe demokratski izabranog Morsija u Egiptu. Erdogan to zna i nije slučajno pozvao na „oslobođenje od okupatora“ – jasno je na koga misli. Ovaj tekst bavi se samim pučem i pitanjem – zašto ovaj nije uspeo, tj. zašto je Erdogan pobedio?
 
Imajući u vidu moćne sile koje rade protiv Erdogana i greške koje je ovaj pravio poslednjih godina i u spoljnoj i unutrašnjoj politici, svako bi u trenucima kada su stizale prve vesti o tome kako vojska preuzima kontrolu prirodno pomislio da je Erdogan gotov, bilo već u toku noći, bilo nešto kasnije – u građanskom ratu koji bi izbio ukoliko ovaj uspe da uzvrati udarac. No, nije se dogodilo ni jedno, ni drugo – Erdoganov udarac je bio tako jak, da je do jutra počistio pučiste. Ovo nije slučajno. Pučisti su u pripremi i izvođenju puča napravili nekoliko početničkih grešaka, dok je Erdogan tako dobro odigrao, da je postalo jasno da je već imao razrađenu strategiju za ovakav slučaj. Dotle da se javlja i sumnja da je znao šta se sprema i sam namamio pučiste u zamku. Pa da vidimo u čemu su pučisti pogrešili.
 
Prva greška je u redosledu poteza. Zauzeli su neke ulice, mostove, televiziju, generalštab – ali šta s tim? Puč ne može da uspe ako se ne udari direktno u glavu, odnosno ukoliko se politički lider koji se obara ne ubije ili makar uhapsi. Pučisti su propustili to da urade, i onog trenutka kada se Erdogan pojavio živ i zdrav na aerodromu i pozvao svoje pristalice da se odupru puču, isti je već napola bio savladan. Operacija Valkira je propala na sličan način. Štaufenberg je razradio pravi redosled poteza, ali mu nije uspelo da ubije Hitlera. Pošto onda nije bilo društvenih mreža, mogao je neko vreme da krije od javnosti da je Hitler živ, ali samo dotle dok ovaj nije uspostavio telefonsku vezu s kime treba i oglasio se javnosti preko radija. Majski prevrat je u potpunosti uspeo tek kada su zaverenici pronašli kralja i kraljicu, ubili ih i pokazali njihova unakažena tela javnosti. Da su Aleksandar i Draga uspeli da pobegnu na sigurno i okupe svoje pristalice u vojsci, to bi bila druga priča. Turski pučisti polakomili su se što je Erdogan na odmoru, a on je očigledno bio spreman da poleti kad treba, sleti gde treba i obrati se kome treba.
 
Druga greška je u nepostojanju dovoljno jake baze unutar vojske. Uspešne pučeve po pravilu izvode niži oficiri, koji imaju neposredan kontakt sa običnim vojnicima i mogu da okupe kritičnu masu istih oko sebe. Posebno je važno i da budu dobro raspoređeni u unutrašnjosti državne teritorije, dakle ne samo u prestonici, za slučaj da dođe do građanskog rata. Francisko Franko je npr. započeo pobunu koja je prerasla u Španski građanski rat tako što je razvio uporište u Maroku. Odziv običnih vojnika puču protiv Erdogana očigledno je bio preslab, toliko da ni policiju nisu mogli da savladaju, a kamoli lojaliste u vojsci. Slučaj gde lojalistički avion ruši helikopter sa pučistima posebno je ilustrativan – pučisti su morali da urade više da izoluju najmobilniju vojnu tehniku kao što je avijacija od domašaja lojalista. Ispostavilo se da su Erdoganove čistke u vojsci poslednjih godina bile više nego delotvorne.
 
Treća greška je u nepovezanosti pučista sa političkim akterima. Nije nužno da u uspešnom puču učestvuju civili – sama vojska može da iznedri političkog lidera, kao u egipatskom slučaju. Ali u današnjoj turskoj vojsci nema ličnosti kakva je nekad bio Naser, a danas Sisi. U turskom puču nije bila vidljiva veza sa političkim akterima iz civilnog društva (prstom se upire na Gulena, ali je on u inostranstvu), opozicionih stranaka, ili možda same AKP (recimo da bi Davutoglu bio idealna ličnost, da su ga pučisti vrbovali na vreme). A takva veza je neophodna, ako se žele preciznije artikulisati i argumentovati politički ciljevi puča, suprotstavljeni vladajućoj politici. Nije dovoljno reći da se vlast preuzima „u ime demokratije i ljudskih prava“, valja i argumentovati zašto to Erdogan krši ljudska prava i nije demokrata (a pritom je skoro dobio demokratske izbore, što zadatak čini još težim), za šta je potreban političar, koji to ume. Erdogan je, talentovan za držanje vatrenih govora kao i uvek, imao više nego lak zadatak da objasni narodu i eventualno kolebljivim delovima elita da je on taj koji štiti demokratski poredak u Turskoj. Nakon toga i stranci koji mu inače nisu naklonjeni nisu imali drugog izbora, nego da ga podrže sa istom argumentacijom.
 
Napokon, četvrta greška je u odsustvu mobilizacije masa. Pristalice puča nigde se nisu mogle videti na ulicama, a nije da ih nisu mogli naći među brojnim nezadovoljnicima Erdoganovom vladavinom. Vojni udar ima mnogo više izgleda na uspeh ako se prikaže kao popularan. Simoviću i ekipi bilo je neophodno i da narod 27. marta izađe na ulice da bi se pokazalo da su ciljevi radi kojih su oborili vladu legitimni. Na ovom pitanju je Erdogan verovatno najmaestralnije odigrao, i to tako da je sebi obezbedio strategiju na koju će moći da računa i ubuduće. Da mi je neko tamo negde pre tri godine u vreme protesta protiv Erdogana na Taksimu pokazao snimke iz ovog puča, rekao bih – Erdogan je poludeo i poslao tenkove na narod. Ali ne, dogodilo se da su Erdoganove pristalice, a ne protivnici ti koje se bacaju pred tenkove da odbrane demokratiju u Turskoj! Zaista, neviđeni preokret! Od nekoga ko je zabranjivao Youtube i Twitter, Erdogan se sada pojavljuje u ulozi nekog ko koristi društvene mreže da mobiliše svoje pristalice, koje zatim deluju za ciljeve i na način koji bi se očekivao od njihovih najljućih protivnika! Kad bi mi neko sada pokazao snimke sličnih događaja koji će se odigrati recimo za tri godine, bio bih siguran da se Erdoganove pristalice opet suprotstavljaju vojsci, jer mi je postalo nezamislivo da njegovi protivnice posle ovoga uopšte mogu da se usude tako nešto da urade. On im je u ovom puču jednostavno „ukrao priču“.
 
Kao što rekoh, o puču i posledicama će se još mnogo pričati. Ono što nam, međutim, sama činjenica da je puč pokušan i da je u njemu dosta ljudi stradalo pokazuje, jeste da su i u 21. veku vojni udari mogući, čak i u zapadnim zemljama (a to Turska svojim pripadništvom NATO i zapadnim modelom liberalne demokratije de facto jeste). Ova četiri pitanja na kojima su pučisti pali, a Erdogan pobedio, trebalo bi da imaju na umu i oni koji izvode puč i oni koji bi da ga spreče, u svim budućim slučajevima.
 
Vladimir Trapara
​

Francuska je postala žrtva još jednog terorističkog napada počinjenog od strane osobe islamske veroispovesti. Događaj u Nici pokazao je da za tu svrhu nije neophodno upotrebiti eksploziv – kamion se potvrdio kao sasvim dovoljno ubojito sredstvo. Danas kamion, sutra nešto što je možda još jednostavnije nabaviti i upotrebiti, a teže kontrolisati i sprečiti. Samim tim što se zna da svaki sledeći napad može da bude izveden na jeftiniji i jednostavniji način, strah, panika i osećaj nebezbednosti kod stanovništva postaju još jači. A to je upravo i namera terorista – da izazovu strah kod ljudi, ne bi li u takvoj atmosferi ostvarili svoje političke ciljeve, odnosno naveli političke elite država-meta da povuku poteze koji će ići u prilog tih ciljeva. Kako zaustaviti ovaj talas terorizma? Tako što ćemo najpre ustanoviti ko se i za koje ciljeve odlučuje za terorizam, a onda raditi na eliminaciji takvih pojedinaca i grupa i stvaranju društvenih uslova u kojima njihovi politički ciljevi neće naći dovoljno sledbenika. I već tu se pravi osnovna greška.
 
Čuh malopre analitičara iz jednog novopečenog privatnog instituta da postoje „neoborivi dokazi“ kako iza ovog napada, kao i iza nekoliko prošlih, stoji Islamska država. Ako takvi dokazi i postoje, tvrdim da ih ovaj analitičar sigurno ne poseduje, a ujedno sumnjam da ih poseduje bilo ko. No, čini se da u poslednje vreme dokazi nisu ni potrebni – gotovo svaki teroristički napad koji izvedu muslimani bilo gde na planeti automatski se povezuje sa Islamskom državom, organizacijom za koju pre samo dve godine ti što sada tvrde da imaju „neoborive dokaze“ o njenom terorističkom delovanju nisu bili ni čuli. Jednako kao što je pre 11. septembra 2001. malo ko znao za Al Kaidu (Bin Laden je doduše bio poznat kao pojedinac), ali to nije sprečilo mnoge da u toku čitave decenije koja je sledila po automatizmu okrivljuju upravo nju za bilo koji teroristički napad koji se desi. Ispada da je zahvaljujući rušenju Bliznakinja do tada relativno nepoznat nedržavni akter kakav je Al Kaida najednom postao organizacija moćnija i opasnija i od mnogih država, da bi pretprošle godine, isto tako preko noći, mesto zvanične svetske babaroge ustupio Islamskoj državi. Shodno ovoj verziji, neko je iz Rake ili Mosula okrenuo telefonom kamiondžiju u Nici i rekao mu „na dan pada Bastilje upali mašinu i izgazi ljude“. Da vidimo odmah šta tu škripi, i to da se za početak manemo teorije – čisto zdravorazumski.
 
Ko je, od obelodanjivanja postojanja Islamske države u Siriji i Iraku uradio najviše protiv nje? To je definitivno Rusija. Nije se doduše u borbi protiv islamista preterano oznojila koliko je mogla, ali je u poređenju sa drugim spoljnim akterima realno uradila najviše. Drevna Palmira, na primer, koju sada drži sirijska vojska, kao i razne severne oblasti koje sada drže Kurdi, i dalje bi bili pod kontrolom Islamske države da nije bilo ruske oružane intervencije. Zar ne bi onda bilo logično da Islamska država svoj gnev iskali upravo na Rusiji, zemlji koja već ima bogatu istoriju preživljenih terorističkih napada? Od otpočinjanja ruske intervencije prošlo je već skoro godinu dana, pa Rusija u tom periodu još nijednom nije bila meta terorističkog napada (avion oboren nad Sinajem ne računam, već samo terorizam na teritoriji države u pitanju). Zato su meta bili Belgija i nekoliko puta Francuska, države koje nisu prstom mrdnule u borbi protiv Islamske države. Meta je par puta bila i Turska, koja ne samo da se ne bori protiv Islamske države, već joj posredno ili neposredno pomaže, pre svega švercom njene nafte preko tursko-sirijske granice. Ako je Islamska država zaista odgovorna za sve terorističke napade koji joj se pripisuju, zar joj nije malo nelogičan izbor prioritetnih meta?
 
Nelogičnost je lako razrešiti – iza pomenutih terorističkih napada u Evropi i Turskoj jednostavno ne stoji Islamska država, barem ne ova koju svi znamo, koja kontroliše delove teritorije Sirije i Iraka. Ali da, iza svih ovih napada stoje ekstremni muslimani, bilo kao pojedinci, bilo kao pripadnici određenih grupa koje su formirane i deluju u državama na čijim teritorijama su napadi izvedeni. Činjenica da su se napadi dogodili u Francuskoj, Belgiji i Turskoj posledica je toga što je takvih pojedinaca i grupa očigledno najviše upravo u tim zemljama, te što u njima postoje društveni uslovi koji favorizuju islamski ekstremizam. Takvih ima i u drugim evropskim zemljama, pogotovo ih ima u Rusiji (ekstremni muslimani sa Kavkaza), tako da nije isključeno da se u narednom periodu i tamo dogodi napad za koji će po automatizmu biti okrivljena Islamska država. Ali, poenta je u sledećem – da se ovim talasom terorizma zaista koordinira iz Rake i Mosula, verovatno je da bi najpre i najčešće meta bila Rusija, pa tek onda zapadnoevropske države, dok Turska verovatno ne bi ni bila meta.
 
Sada dolazimo do najzanimljivijeg dela – Islamska država, dakle, ne stoji kao centrala iza navedenih terorističkih napada, ali se pojedinci i grupe islamskih ekstremista širom sveta sami identifikuju kao njene „ispostave“, dok ona sama s vremena na vreme „preuzme odgovornost“ za neki napad. Ovde se suočavamo sa nečim što se zove „brendiranjem“ jedne ekstremističke organizacije, a prethodno je izvedeno sa Al Kaidom: islamistička organizacija u pitanju zbog jednog uspešnog terorističkog akta ili zaposedanja određene teritorije postaje poznata, pa se onda svi islamisti, koliko god bili nepovezani s njom, počnu identifikovati sa tom organizacijom (jer tako predstavljaju sebe značajnijim i opasnijim), dok ona „preuzima odgovornost“ za njihove akte (jer time sama sebi daje na značaju). Ključno pitanje ovde je: ko je omogućio/pomogao da se stvori brend Islamske države? Pa upravo isti onaj koji je prethodno kreirao brend Al Kaide, iskoristivši 11. septembar kao povod za intervenisanje po Bliskom istoku svuda gde postoji mogućnost da ubedi svoju i svetsku javnost u povezanost određenog „otpadničkog“ režima sa ovom babarogom. Sjedinjene Države su 2011. zauzele beskompromisni stav da je Bašar el Asad „otpadnik“ koji mora da ode, da bi zatim podržale sve lokalne aktere koji se bore protiv njega, uključujući i najradikalnije ekstemiste. Kad su pak videle da ga ne mogu tako lako oboriti, isforsirale su medijsku priču o Islamskoj državi, ne bi li opravdali intervenciju na strani pobunjenika protiv Asada. Žrtve terorizma – Francuska, Turska i Belgija – sve vreme su bili verni saveznici, time i saučesnici SAD u ovoj raboti. Rusija je posle samo uskočila na taj „šlep“, tvrdeći kako i ona interveniše u Siriji usled opasnosti od Islamske države, a zapravo da bi sprečila Amerikance da ostvare svoj naum.
 
Kako onda rešiti problem i zaustaviti talas terorizma? Najpre tako što će postojati želja da se to uradi. Sumnjam da oni koji su „brendirali“ Al Kaidu i Islamsku državu iskreno žele da zaustave terorizam. Naprotiv, on im na više načina donosi korist. Pogodan je i za spoljnopolitičke i za unutrašnjepolitičke ciljeve. Kada se desi teroristički napad, dobijate dobar izgovor i da bombardujete neke napolju i da kontrolišete one unutra. Teorije zavere koje svaki teroristički napad proglašaaju operacijom „lažne zastave“ time postaju ništa manje legitimne od tvrdnji o „neoborivim dokazima“ da iza svega stoji Islamska država. Onaj ko zaista želi da iskoreni islamski terorizam ima na raspolaganju dve opcije, te će iskrenost njegove želje da to učini moći da se vidi po tome što je makar pokušao da sprovede neku od njih. Nazovimo prvu „levičarskom“, a drugu „desničarskom“. „Levičarska“ je malo teža, jer za njeno sprovođenje treba više vremena. Ona bi zahtevala dugoročno kreiranje takvih društvenih uslova u državama koje su na meti islamista, u kakvim muslimani, pre svega mladi muslimani, neće imati motiv da budu ekstremisti. To podrazumeva promenu socioekonomskih i kulturnih uslova, ali i promenu spoljne politike država u pitanju, u pravcu prestanka njihovog štetnog delovanja na Bliskom istoku. „Desničarski“ način je brži i jednostavniji, te je stoga verovatnije da će u periodu pred nama nailaziti na sve više i više pristalica. On podrazumeva da se lepo zabrani dalja imigracija muslimana u hrišćanske zemlje, da se muslimani koji su trenutno tu i nalaze se na listama potencijalnih terorista koje prave obaveštajne službe jednostavno proteraju, te da se na Bliskom istoku brutalno deluje protiv svih onih koji raspiruju ekstremni islam (znači i protiv nekih „pravih“ država – ne samo Islamske). Za sada vidim da se i o jednom i o drugom načinu samo govori, a osim možda Orbanove ograde ne i da neko zaista primenjuje neki od njih.
 
Živimo u doba sve većeg haosa. Stvari koje se dešavaju u svetu postaje sve teže objasniti. „Objašnjenje“ onda može da postane bilo šta, a neodgovorni pojedinci i mediji jedva čekaju da upravo takva plasiraju. Svako od nas može da postane žrtva terorističkog napada. Ali ima nešto još gore od toga, a to je da vaši bližnji poveruju da iza vašeg stradanja stoji neko ko zapravo ne stoji, umesto da sagledaju stvarne uzroke i rešenja, odnosno zašto se do rešenja ne dolazi. I to samo zato što se neki anonimus pojavio na TV i rekao kako ima „neoborive dokaze“ za nešto. Vreme je da prerastemo verovanje u babaroge.
 
Vladimir Trapara
​

Prethodne dve nedelje obeležila su dva velika međunarodna događaja, na dva suprotna kraja Evrope. Prvi je odluka većine građana Velike Britanije da napusti Evropsku uniju. To bi značilo jednu izrazito proameričku državu manje u ovoj nadnacionalnoj evropskoj tvorevini. Drugi je najpre dugo čekano izvinjenje/žaljenje turskog premijera Erdogana Rusiji za novembarski incident sa obaranjem aviona i ubistvom pilota, zatim njegov telefonski razgovor sa ruskim predsednikom Putinom, nakon čega su usledili obostrani potezi otopljavanja međusobnih odnosa – zaključno sa ponudom turskog premijera da Rusi koriste bazu Indžirlik za akcije na tlu Sirije. Nema sumnje da je u toku pomirenje Rusije i Turske. Važan regionalni saveznik SAD ponovo se latio partnerstva sa Rusijom. Uz Bregzit, to je drugi mali, ali značajan korak ka otupljivanju oštrice američkog geopolitičkog prodora na istok.
 
U objašnjenju zašto dolazi do rusko-turskog pomirenja valja se prvo vratiti na pitanje zašto je prethodno došlo do sukoba. Propagandisti koji navijaju za jednu ili za drugu stranu će poći od onoga što veruju da su činjenice – jedni će smatrati da je ruski avion zlonamerno povredio turski vazdušni prostor, te su Turci imali pravo da dejstvuju, drugi će to negirati i posmatraće obaranje aviona kao akt turske agresije. Prava analiza poći će od toga da nismo sigurni šta su činjenice, ali da nam one u ovom slučaju nisu ni potrebne. Rusi kažu da nisu povredili turski vazdušni prostor – ali, sve i da nisu, leteli su u neposrednoj blizine granice, po ko zna koji put i nakon nekoliko prethodnih incidenata, znajući da može da dođe do obaranja. Znači da su namerno provocirali Turke. Turci kažu da su imali pravo da brane svoj vazdušni prostor, ali sve i da su u pravu, povreda tog prostora je bila toliko kratka i beznačajna, da je jasno da su jedva čekali da obore ruski avion, bili spremni na to i čekali u zasedi. I Rusija i Turska morale su da urade ono što su uradile, jer su na taj način demonstrirale moć, a povremena demonstracija moći je neophodna ako želite da budete značajna sila. Rusija je demonstrirala moć velike sile koja poseduje sferu uticaja i malo dalje od svojih granica i u stanju je da presudno utiče na stanje na terenu u toj sferi. Turska je demonstrirala moć regionalne sile koja ne sme da dozvoli da se makar neposredno uz svoju granicu baš ni o čemu ne pita. I jedna i druga pokazale su šta su htele, ali je nekoliko meseci kasnije došlo vreme da se vrate onome što je bilo nesporno i mnogo pre incidenta, a to su kompatibilni strateški interesi, koji obnavljanje saradnje čine neminovnim.
 
Mnogi kažu da je Erdogan bio primoran da napokon popusti i izađe u susret zahtevu Rusije za izvinjenjem jer je bio sateran uza zid, budući da je Turska poslednjih godina toliko suzila sebi spoljnopolitičke opcije da je skoro ostala bez pravog partnera na međunarodnoj sceni (već je postalo otrcano parafraziranje doktrine doskorašnjeg turskog premijera Davutoglua, „od nula problema do nula prijatelja“). To donekle jeste tačno. U sukobu velike i regionalne sile prirodno su veće šanse da ova prva odnese prevagu i da ova druga pre ili kasnije učini veći ustupak, ukoliko nema iza sebe jasnu podršku neke druge velike sile – a Turska u svemu nije imala nedvosmislenu podršku SAD. Erdogan se od početka prema sirijskom sukobu pogrešno postavio kao veći Amerikanac od Amerikanaca, a zauzvrat od njih nije dobio ništa, te je bilo krajnje vreme da preispita pristup. Sada kad je očigledno da Rusi presudno utiču na dalje odvijanje sukoba u Siriji, ispravna je Erdoganova procena da Turska ima mnogo veće šanse da se potvrdi kao regionalna sila kroz saradnju sa Rusijom, nego kroz sukobljavanje s njom. A to će morati da znači i dodatni stepen osamostaljivanja od SAD, uz sve rizike koje to sa sobom nosi, a do sada smo se mnogo puta uverili da riskantna igra Erdoganu nije strana.
 
No, tumačiti poslednje događaje isključivo kao poraz Turske od Rusije i odlazak Erdogana Putinu „u Kanosu“ ne bi bilo dobro, jer valja imati u vidu da je i za Ruse zatezanje odnosa sa Turskom zbog obaranja aviona bilo riskantan potez, te da je Rusija njime i sama dosta izgubila i tek bi izgubila kad bi se neprijateljstvo nastavilo. Rusija je velika sila koja u uslovima nesavršenog funkcionisanja multilateralnih međunarodnih tela (iz dobro poznatih razloga) favorizuje bilateralne odnose. Naročito od dolaska Putina na vlast, za koga upućeni kažu da je i kao čovek mnogo veštiji u radu sa ljudima „jedan na jedan“, nego u izlaženju na kraj sa grupama, posebno masama. Na svetskom nivou kao ključnog partnera Rusija percipira Sjedinjene Države, i tako će i ostati. No, pošto je za ljubav potrebno dvoje, a Vašington je svoju beskompromisnost u odbijanju ravnopravnog odnosa i nastojanju da Rusiju baci na kolena već nebrojeno puta dokazao, za Moskvu na značaju dobijaju regionalna partnerstva, gde ona u svakom bitnom regionu tradicionalno ima svog favorita. U Evropi je to Nemačka, u Istočnoj Aziji Kina, a između, na Bliskom istoku – Turska. Parternstvo sa Iranom je izuzetno važno, sa Izraelom sve značajnije, ali za Moskvu su Turci među bliskoistočnim igračima nezamenljivi na prvom mestu. Iz mnogo razloga. Turska je za razliku od Izraela teritorijalno i po broju stanovnika velika država, uticajna u islamskom svetu. Za razliku od Irana ona je saveznik SAD i potencijalni „trojanski konj“ u zapadnom bloku. Ona je geografski postavljena tako da bi sukob sa njom i ovu malu rusku sferu uticaja na Bliskom istoku učinio izolovanim ostrvom, dugoročno nemogućim za odbranu. Turska je ekonomski i dalje rastuća sila sa izvozno orijentisanom privredom, izuzetno kompatibilnom sa ruskom, gde je posebno energetsko povezivanje prosto stvar nužnosti. Turska je identitetski po mnogo čemu slična Rusiji – i kao bivša imperija koja nastoji da očuva/obnovi uticaj u svojim nekadašnjim granicama, i kao velika nacija čije je stanovništvo ideološki podeljeno između „zapadnjaštva“ i sopstvenog puta, i kao država izuzetnog geopolitičkog položaja na evroazijskom razmeđu, i kao „suverena demokratija“, koja odstupa od američko-evrounijatskog koncepta mondijalističke liberalne demokratije. Dakle, ni Rusija bez Turske ne bi mogla na duži rok, tako da to objašnjava zašto je Erdoganova ruka pomirenja momentalno prihvaćena u Moskvi.
 
Naravno, u pravu su i oni koji kažu da SAD neće blagonaklono gledati na novo zbližavanje Ankare i Moskve, te će iznova nastojati da ga podriju i vrate svojeglavu Tursku u tabor svojih bezuslovnih poslušnika. No, ne treba smetnuti s uma da je višemesečno zaoštravanje rusko-turskih odnosa za Vašington ionako bila „kolateralna dobit“ – nije to nešto na šta su oni presudno uticali i u to uložili značajnije resurse (iako postoje teorije zavere da su oni ohrabrili obaranje aviona, znajući šta će da usledi), pa da sad ni po koju cenu ne smeju da dozvole obrnut proces. Tako da sa njihove strane realno ne treba očekivati neko veće upinjanje da dovedu u red Erdogana ili ga sruše, od onog koje smo videli pre novembra 2015. Niti treba ići u nove teorije zavere i povezivati napad na aerodromu Ataturk sa američkim delovanjem, kao „kaznu“ za zbližavanje sa Rusijom – sama pomisao da je jedan takav napad, za čiju pripremu su potrebne nedelje ili čak meseci, mogao da bude „impulsivno“ naređen i izveden samo dan posle Erdoganovog izvinjenja, je suluda. Važnije je zapitati se šta Amerikanci zaista mogu da urade da bi osujetili rusko-tursko zbližavanje – a izgleda da je dosadašnja praksa pokazala da mogu sve manje. Čak i supersila ima ograničene mogućnosti za delovanje ako velika i regionalna sila odluče da nešto urade zajedno protiv njene volje.
 
Šta, naposletku, rusko-tursko pomirenje znači za Srbiju? Neki kažu da je ono dobro za nas, jer će novo partnerstvo omogućiti Rusima pravo veta na tursku politiku na Balkanu. A kad su se Rusija i Turska posvađale, ti isti su i tada govorili da je to dobro, jer će Rusi sada da proteraju Turke sa Balkana – dotle da su neki sanjali da će im uzeti Carigrad i ponovo pretvoriti Aja Sofiju u crkvu. Ni jedno, ni drugo nije tačno. Kao što Turska kao regionalna sila u Siriji nije mogla mnogo da uradi protiv velike sile Rusije, tako ni na Balkanu ne može mnogo mimo supersile SAD. Može Rusija pet puta da traži od Turske da se ponaša ili ne ponaša ovako ili onako prema nama, na kraju će biti onako kako SAD kažu, sa ili bez učešća Turske. I „Turski tok“ da bi došao do nas, mora posle Turske da prođe kroz još jednu ili dve države. Tako da za nas nije preterano relevantno da li se Rusi i Turci ljube, ili tuku, nažalost. Mi smo jednoostavno u američkoj sferi uticaja, to je naš osnovni problem, i sa tim problemom moramo pre svega sami da se nosimo. Mnogi greše kada posmatraju naše komšije – bilo da su to Hrvati, Albanci ili Turci – kao glavne protivnike Srbije, pa onda Ameriku mrze zato što ih podržava, a od Rusije očekuju da ih obuzda. Rusija teško da može nekoga da obuzda na Balkanu, jer ovo nije njena sfera uticaja. Sasvim dovoljno je da nastavi da nas pomaže svojim pravom veta u Savetu bezbednosti UN. Sa druge strane, američki greh prema Srbiji nije u tome što podržava naše lokalne protivnike, već obrnuto – njihov je greh što dozvoljavaju da ih Amerika instrumentalizuje za sopstvene interese na Balkanu, koji su izvorno na štetu Srba. Ne Albanci, Hrvati ili Turci, već Amerika je naš glavni protivnik, ona je ta koja jednostavno ne želi jaku Srbiju na Balkanu. Kao što je rečeno na početku – rusko-tursko pomirenje jeste korak ka otupljivanju oštrice američkog geopolitičkog prodora na istok, ali mi nažalost nismo na istoku.
 
Vladimir Trapara
​

Novi prevremeni parlamentarni izbori u Srbiji zakazani su za 24. april. Ovaj datum već je jednom upisan u savremenu istoriju Srbije. Dogodilo se to 1987. godine, kada je Slobodan Milošević masi Srba okupljenih ispred Doma kulture u Kosovu Polju, koje je albanska policija gurala i tukla pendrecima, rekao „Niko ne sme da vas bije!“ Od tada do danas, a tako će ostati i ubuduće, suština nacionalnog interesa Srbije nalazi se u pomenutoj rečenici. Srbe na srpskoj zemlji niko ne sme da bije. Pritom se ne radi samo o fizičkoj bezbednosti naših ljudi, već i o njihovom ekonomskom blagostanju, a pre svega očuvanju nacionalnog identiteta, koji podrazumeva da mogu da govore i pišu srpskim jezikom, da u školama uče srpsko tumačenje nacionalne istorije, da u sportu mogu da navijaju za reprezentaciju Srbije, a bez da ih neko zbog svega toga popreko pogleda, a kamoli bije. Srbija koja bi odustala od ovog nacionalnog interesa izgubila bi moralno i istorijsko pravo da nosi ime Srbija. Politiku, posebno spoljnu, svih političkih lidera i partija u poslednjih 29 godina treba procenjivati na osnovu toga kako su se odnosili prema ovom nacionalnom interesu, i to: koliko je iskrena bila njihova namera da ga zaštite; kakvu su strategiju usvojili za njegovu zaštitu; kakve su rezultate postigli u ostvarivanju strategije, srazmerno težini okolnosti u datom trenutku. Isti kriterijum važiće i nakon predstojećih izbora, pa hajde da ga detaljnije razmotrimo.
 
Šta bi danas bile srpske zemlje, koje služe kao prostorni kriterijum za procenu stepena ostvarivanja pomenutog nacionalnog interesa? To je najpre Republika Srbija u njenim sadašnjim međunarodno priznatim granicama, što znači sa Kosovom u svom sastavu. To je Republika Srpska, uz Srbiju druga međunarodno priznata srpska država, istina ne kao nezavisna, već kao konstitutivni deo Bosne i Hercegovine, ali sa jasnim elementima državnosti. Srpska država je i Crna Gora, kako iz istorijskih razloga, tako i usled činjenice da trećinu njenog stanovništva čine ljudi koji se i dalje izjašnjavaju kao Srbi. Svrha spoljne politike Srbije mora da bude zaštita ovih srpskih zemalja. Kako je Srbija mala i relativno slabašna država u evropskim i svetskim okvirima, u kreiranju i ostvarivanju spoljne politike se nikako ne može osloniti isključivo na sebe, već mora pažljivo da gradi svoj međunarodni položaj i odnose sa što širim krugom od nje moćnijih partnera koji mogu da utiču na stepen ostvarivanja njenog nacionalnog interesa.
 
Iz ovakve definicije nacionalnog interesa, a s obzirom na aktuelne okolnosti, proizilaze sledeći spoljnopolitički ciljevi. Prva dva su neposredno povezana sa nacionalnim interesom. Jedan je postizanje istinski kompromisnog rešenja za kosovski problem, koje bi garantovalo Srbima na Kosovu da će i dalje biti „svoji na svome“, što jednostrano proglašena nezavisnost pokrajine nikako ne omogućava. Drugi obuhvata zaštitu statusa Republike Srpske koji ova uživa po Dejtonskom sporazumu, što će reći suprotstavljanje reviziji istog koja bi imala za cilj njeno ukidanje, kao i borbu za konstitutivnost srpskog naroda u Crnoj Gori. Uspeh u ostvarivanju ova prva dva cilja značio bi da Kosovo, Crna Gora i Bosna i Hercegovina ostaju srpske ili bar delimično srpske zemlje. Druga dva cilja posredno su povezana sa nacionalnim interesom i tiču se odnosa sa moćnijim partnerima u međunarodnim odnosima. Jedan od njih je očuvanje vojne neutralnosti, koje Srbiji omogućava maksimalan manevarski prostor za zaštitu nacionalnog interesa, nasuprot ulasku u stalni vojni savez koji bi taj prostor sputao, a pogotovo kada se radi o NATO – ulaskom u njega Srbija bi trajno podredila svoju spoljnu politiku onim državama koje sistematski rade protiv njenog nacionalnog interesa, odnosno protiv prva dva navedena spoljnopolitička cilja. Drugi cilj tiče se odnosa sa drugim moćnim akterima međunarodne politike, a posebno sa Rusijom – partnerstvo sa ovom velikom silom i stalno otvoren i ničim sputan spoljnopolitički vektor ka njoj jeste preduslov odbrane nacionalnog interesa u suočavanju sa silama koje rade protiv njega. Ulazak u Evropsku uniju ne navodim kao poseban cilj, jer je on podređen nabrojanim – ako ulaskom u EU Srbija neće žrtvovati četiri navedena cilja, onda članstvo u Uniji jeste u njenom interesu; ako će žrtvovati makar jedan od njih, onda ne treba da ide u EU.
 
Valja imati u vidu i razliku između stvarnih i proklamovanih ciljeva, i to pre svega zbog pitanja članstva u EU. Ako bismo usklađenost spoljne politike ove ili one partije ili političara sa nacionalnim interesom Srbije procenjivali isključivo na osnovu toga šta su proklamovali kao njene ciljeve, ispostavilo bi se da većina današnjih političkih aktera u Srbiji stavlja EU na prvo mesto, čime zanemaruju ciljeve koji bi trebalo da imaju prednost. Međutim, ako pogledamo tempo kojim Srbija u poslednjih petnaestak godina ispunjava uslove koje EU pred nju postavlja, samim tim i kretanja ka članstvu u ovoj instituciji, uočićemo da je on izuzetno spor. Iz ovoga možemo da zaključimo da su svi politički lideri Srbije od Đinđića do Vučića, iako je svako od njih „izdao“ poneki segment nacionalnog interesa zarad „evropskog puta“ koji je proklamovao kao vrhovni cilj, u stvarnosti ipak stavljao glavninu nacionalnog interesa na prvo mesto. No, niti su svi u tome bili isti, niti danas možemo očekivati jednake performanse partija koje će izaći na izbore u budućem vođenju spoljne politike zemlje.
 
Glavni favorit predstojećih izbora, Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića, u poslednje četiri godine je glavna stranka na vlasti i samim tim bi trebalo da ima i najveći uticaj na spoljnu politiku zemlje. Kada sam pre dve godine procenjivao kuda će  se spoljna politika Srbije kretati nakon tadašnjih izbora, rekao sam da nisam optimista. Očekivao sam da SNS dobije preko polovine mandata i sama formira vladu, nakon čega bi Vučić dobio mogućnost da suvereno odlučuje o spoljnoj politici, a trend evrofanatizma koji je ispoljavao u periodu 2012-2014. nije mi se nimalo dopadao. No, dogodilo se nešto neočekivano. SNS jeste dobila preko pola mandata, ali ipak nije sama formirala vladu. Kooptirala je i Socijalističku partiju Srbije, čijem predsedniku Dačiću je dodeljeno ni manje ni više nego mesto ministra spoljnih poslova, samim tim i mogućnost da ima nekakvu reč u spoljnoj politici zemlje. Dve godine kasnije ispostavilo se da je Vučić-Dačićeva spoljna politika ipak bila bolja od onoga što sam pre izbora očekivao od samo Vučićeve spoljne politike. To je vidljivo po sva četiri cilja. U poslednje dve godine nismo načinili nijedan korak dalje ka priznavanju nezavisnosti Kosova, a pre nekoliko meseci snažnim međunarodnim lobiranjem sprečili smo da Kosovo postane član UNESCO i da srpska kulturna baština na srpskoj zemlji preko noći postane tuđa. Čvrsto smo podržavali Republiku Srpsku – naši zvaničnici više puta su istakli da Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma neće dozvoliti njegovo prekrajanje u pravcu ukidanja druge srpske države na Balkanu, a suprotstavili smo se i za Srpsku i Srbiju pogubnoj britanskoj rezoluciji o nepostojećem genocidu u Srebrenici. Sa NATO smo ostvarili maksimalan mogući stepen partnerstva, ali uz čvrsto ostajanje pri kursu vojne neutralnosti. Na drugoj strani smo partnerske odnose sa Rusijom digli na viši nivo nego ikad još od Oktobarske revolucije (sa izuzetkom perioda 1944-1948), odbili smo da joj uvedemo ničim izazvane sankcije, a ona nas je svojim vetom podržala u borbi protiv pomenute britanske rezolucije. Evrofanatizam za to vreme ostao je na nivou retorike, dok u praksi nijedno pregovaračko poglavlje još nismo otvorili, jer očigledno nismo spremni da pristajemo na politička uslovljavanja protivna našem nacionalnom interesu.
 
Ako bi me sada neko pitao jesam li optimista po pitanju spoljne politike Srbije nakon izbora, ovoga puta bih rekao da jesam – doduše oprezan optimista – ali samo u slučaju da tandem Vučić-Dačić opstane. Ako umesto toga ostane samo Vučić, ili još gore – neko drugi, iz sadašnje opozicije, zauzme Dačićevo mesto, u najmanju ruku biću skeptik. A izgledi da se dogodi neki od tih alternativnih scenarija nažalost nisu mali. U toku ove predizborne kampanje naprednjaci su se ponašali kao da im SPS nije koalicioni partner. To je navidljivije u kampanji koja se vodi na lokalu, gde umesto da se njome bave lokalni političari, lično Vučić i Zorana Mihajlović beskrupulozno napadaju sva opštinska rukovodstva koja nisu naprednjačka, a naročito dugogodišnje uspešne lokalne lidere iz koalicije SPS-JS. Ako SNS opet dobije preko polovine mandata, vrlo je moguće da ovoga puta neće uzeti SPS sa sobom u vladu. Ako dobije manje od pola, Vučić će biti prinuđen na koaliciju, ali uopšte nije izvesno da će je praviti sa SPS. Uprkos paranoisanju kako ga svi mrze i kako će se ujediniti protiv njega, ali i ponavljanju većine opozicionih stranaka da ni ludi ne bi u koaliciju sa SNS, ako imamo u vidu političke vratolomije koje su se u Srbiji dešavale gotovo nakon svakih od nekoliko poslednjih izbora meni nijedna koalicija ne bi izgledala čudno. Ali bi spoljna politika Srbije i stepen ostvarivanja nacionalnog interesa definitivno izgledali loše.
 
Najpre da objasnim zašto sumnjam u dobre perspektive spoljne politike zemlje ako SNS sama formira vladu. Zato što je ova partija svojevremeno formirana ne da bi ostvarila nacionalni interes zemlje, već da bi došla na vlast, i to ne samo kao SPS participirala u vlasti, već zamenila DS (odnosno DOS, ako želimo da jednom odrednicom obuhvatimo čitav period 2000-2012). To je učinila tako što je napustila ideologiju Srpske radikalne stranke od koje se odmetnula, zamenivši je čistim pragmatizmom u kome se o sva četiri spoljnopolitička cilja koja sam pomenuo (a takođe i o ulasku u EU) izjašnjavala krajnje fluidno, kako bi privukla što masovniju podršku birača – kako bi za nju u dovoljnom broju glasali ljudi koji se po pomenutim pitanjima krajnje oprečno izjašnjavaju. Rezultat je da danas, nakon što je SNS ostvarila svoj cilj i postala najjača partija, i u njenom članstvu i u rukovodstvu, odnosno u rukovodstvima partijica koje su srasle s njom, imate ljude kranje protivrečnih političkih ideja – od najžešćih natovaca i evrofanatika, pa do ekstremnih nacionalista i rusofila. Tu nema jasne spoljnopolitičke koncepcije, samim tim ni doslednog ostvarivanja nacionalnog interesa. Ne kažem da to automatski znači i lošu spoljnu politiku, ali je sasvim dovoljno za pesimizam to što znači nepouzdanu i neplansku.
 
U takvim uslovima, koalicioni partner može da bude jezičak na vagi u određivanju kuda će spoljna politika ići, a pokazalo se da je uloga Dačića i SPS i u vreme Tadića i u vreme Vučića u tom pogledu bila pozitivna. To nije neobično. SPS je partija koja ima najviše iskustva u autentičnoj odbrani nacionalnog interesa, i to u gotovo nemogućim uslovima devedesetih. Iako je i sama ispoljila pargmatizam da bi se vratila na vlast, ova partija nije poput Tadićeve DS i Vučićeve SNS pretendovala na masovnu podršku birača, te se o pomenutim spoljnopolitičkim ciljevima – naročito o Kosovu i odnosu sa Rusijom – mnogo konkretnije izjašnjavala. Briselski sporazum o kome je Dačić pregovarao i potpisao ga jeste odstupanje od kosovske ideje za koju se zalagao, ali je u datim okolnostima bio maksimum koji se mogao izvući. Ako neko nema pravo da kritikuje Briselski sporazum i pominje nekakvih „pet tačaka“ i crvene linije, to je Boris Tadić, koji je svojom izjavom da „mir nema alternativu“ i oklevanjem da pošalje vojsku na sever Kosova onda kada su Tačijevi specijalci upali na njega u leto 2011. zapravo preliminarno potpisao ovaj sporazum. Stavovi koje on lično u poslednje vreme iznosi o ulasku u NATO, a posebno oni koje njegovi koalicioni partneri već tradicionalno iznose i o Kosovu i o NATO i Rusiji i Republici Srpskoj – ne obećavaju ako Vučić njega (ili Pajtićev DS, nema velike razlike) uzme u vladu umesto Dačića.
 
Šta je sa onim drugim delom opozicije, koja sebe naziva patriotskom? Ona je pocepana u više kolona, pa jedine koje ima smisla komentarisati su one sa izgledima da pređu cenzus, a to su Dveri-DSS i SRS. Iako ne sumnjam u dobre namere i jednih i drugih, mislim da greše u dve stvari. Prvo, u tome što neosnovano kritikuju aktuelnu spoljnu politiku zemlje. Ne, Briselskim sporazmom nismo priznali Kosovo. Ne, sporazumima koje smo sa NATO potpisali nismo odstupili od vojne neutralnosti. Ne, nema osnova za očekivanje da će Srbija u slučaju da ostane ista koalicija na vlasti (pa čak ni ako ostane samo SNS) napustiti Republiku Srpsku ili uvesti sankcije Rusiji. Druga greška je u tome što obe opozicione patriotske koalicije žele da napuste kurs vojne neutralnosti, izjašnjavajući se za savez sa Rusijom. Savez sa Rusijom je najpre nemoguć, jer nas Rusija ne bi htela u njemu, budući da bi je takav savez automatski obavezao da nam vojnim putem vrati Kosovo. Samo opredeljenje za savez sa Rusijom, zapravo otvoreno stajanje na stranu Rusije u njenoj trenutnoj konfrontaciji sa Zapadom, momentalno bi nas izložilo odmazdi tog istog Zapada, kojim smo u potpunosti okruženi. Rusija ne bi ni htela, ni mogla da nam pomogne. Neutralnost Srbije nije samo stvar izbora, već i stvar moranja, po čemu naša zemlja jako podseća na Finsku u vreme Hladnog rata. Mogla je Finska tada u svakom trenutku da se odluči da napusti neutralnost i krene putem ulaska u NATO, ali tamo nikad ne bi stigla, već bi pre toga trupe Crvene armije umarširale u Helsinki, a niko ne bi došao u pomoć. Sa današnjom Srbijom ista je situacija, samo obrnuta – zamenite NATO za Rusiju, a Crvenu armiju za NATO trupe.
 
Umesto zaključka, pozvao bih čitaoce da se vrate na rečenicu ispisanu kurzivom u uvodnom delu ovog članka i zadrže je pred očima kada u nedelju budu zašli iza paravana da zaokruže onoga za koga misle da će najbolje voditi zemlju u naredne četiri godine. Niko ne sme da nas bije – sve ostalo su sitnice koje ćemo lako razrešiti.
 
Vladimir Trapara
​

Šest meseci nakon otpočinjanja direktne vojne intervencije u Siriji i nedugo nakon sklapanja primirja, Rusi su rešili da povuku deo svojih snaga, ocenivši da su ciljevi njihove intervencije postignuti. Stanje na terenu pokazuje da je to tačno. Teritorije na zapadu Sirije, od strateškog značaja za Rusiju, pod čvrstom su kontrolom sirijske vojske. Tu spadaju alavitska područja uz Levant, gde se nalaze ruske baze, zahvaljujući kojima Moskva obezbeđuje svoj tradicionalni interes prisustva na toplim morima. Tu spada i prestonica Damask sa okolinom, kao i širok koridor koji ga spaja sa pomenutim alavitskim područjima. Teritorije koje kontroliše opozicija su rascepkane i delimično opkoljene – što je naposletku opozicione snage i nateralo da uvaže snagu Rusije i pristanu na kompromis. Pozicija Kurda, kao novog značajnog saveznika Rusije na Bliskom istoku, ojačana je. Ruska intervencija donela je primirje kojim je sukob „zamrznut“ pod uslovima povoljnim za Rusiju – što je strategija koju je Rusija već oprobala u Moldaviji, Gruziji i Ukrajini (istina, u ovoj poslednjoj je upitno da li je sukob „zamrznut“ uz teritorijalnu podelu koja favorizuje Rusiju, ali sama činjenica „zamrzavanja“ drži Ukrajinu izvan NATO, što za Moskvu i jeste prioritet). U takvoj situaciji se delimično povlačenje snaga iz Sirije čini krajnje logičnim potezom, a ujedno je  i prilika da Rusija, s obzirom na tešku ekonomsku krizu u kojoj se nalazi (za samo dve godine njen nominalni GDP je pao sa 2,1 na 1,2 biliona dolara), nešto uštedi. Naglasićemo, a to je naglasio i predsednik Putin, da je u pitanju delimično povlačenje – vojno prisustvo u bazama ostaje da bi štitilo postignuti sporazum (kako se ne bi ponovila američka greška iz Vijetnama), dok se političko prisustvo u vidu režima u Damasku lojalnog Moskvi čini osiguranim na duži rok. Pa ipak, mnogi su vest o ruskom povlačenju dočekali rečima kritike, dok su čak i oni koji ga pravdaju izrazili bojazan od izvesnih rizika koje ono nosi sa sobom. Analiza koja sledi pokazaće da su kritike neutemeljene, a rizici minimalni.
 
Najpre, kritičari tvrde da bi rusko povlačenje moglo da ohrabri Tursku i Saudijsku Arabiju da (sa ili bez podrške SAD) vojno intervenišu u Siriji. Opasnost od ovakve intervencije postojala je sve vreme sirijskog građanskog rata, uključujući i period ruske intervencije, ali se ona ipak nije odigrala. Rusi su sve vreme bili svesni ove opasnosti, pogotovo kada je u pitanju Turska. To objašnjava i njihovu spremnost da zbog obaranja svog aviona ozbiljno zategnu odnose sa Ankarom, iako su se ovi u vremenu koje je prethodilo incidentu kretali uzlaznom putanjom. Žrtvovanje obostrano korisnog strateškog partnerstva pokazalo se kao cena koju je Moskva spremna da plati da bi eliminisala za nju potencijalno najopasniji turski uticaj iz Sirije. Rusi su nakon incidenta od intervencije uspešno odvratili Turke, čiji je ministar spoljnih poslova naposletku i priznao da su pretnje intervencijom bile samo blef. Što i dalje ne znači da u nekom nastupu iracionalnosti Redžepa Erdogana nije moguće da Turska vojno uleti u Siriju. No, da li ovo rusko povlačenje može zapravo da ohrabri Erdogana na takav potez? Teško. Samim tim što ni snage koje su Rusi do juče imali u Siriji nisu bile dovoljne da se efikasno odupru turskoj intervenciji, ali je sultan iz Ankare znao da Putin uvek može dovući još. Zna to i sada – pa šta je onda razlika da li Rusima treba dovlačenje malo manje, ili malo više dodatnih trupa? Budite sigurni da će, ako se Turci ili Saudijci usude na takvu akciju, biti dovučeno taman koliko treba.
 
Druga kritika tiče se Islamske države. Kritičari kažu, ako se Rusi povuku, Islamska država će opstati, jer neće imati ko da je tuče – a dogod ona nije potučena do kraja, Rusi cilj nisu ispunili. Pogrešno. Još uoči otpočinjanja ruske intervencije tvrdio sam da Islamska država uopšte nije njen primarni cilj, već samo dobar izgovor za intervenciju radi ostvarivanja stvarnog prioriteta, a to je odbrana sopstvene sfere uticaja u Siriji. To se u praksi i pokazalo kao tačno, jer su Rusi najveći deo vazdušnih napada izveli ne protiv Islamske države, već protiv nekih drugih pobunjenika, i to u oblastima koje su daleko od onih pod kontrolom ISIS. Oblasti pod kontrolom ISIS nalaze se na istoku zemlje, koji nije od primarnog značaja za Rusiju, već su to pomenute zapadne oblasti. Da Moskvi nije stalo do toga da konačno porazi Islamsku državu konačno potvrđuje i ovo povlačenje. To je ujedno i poruka nekim drugim regionalnim i globalnim akterima – vi ste stvorili Islamsku državu, vi je sve vreme pomažete, pa hajde sad obračunajte se s njom, jer Rusija nema nameru da se troši radi cilja koji joj nije na vrhu liste prioriteta. Uzalud su se, dakle, Amerikanci nadali da će se Rusija zaglibiti u Siriji kao svojevremeno i u Avganistanu, odnosno kao što su se SAD kasnije bile zaglibile u toj zemlji i Iraku, a mudro izbegle da im se to desi u Libiji. Te 2011. kada je otpočela vazdušna intervencija protiv Libije, tadašnji sekretar odbrane SAD, Robert Gejts, izjavio je da bi svaki predsednik koji ponovo u neku bliskoistočnu zemlju pošalje velike kopnene trupe, trebalo da „ide na ispitivanje glave“. Ako je to izjavio ministar vojni države koja godišnje potroši na vojsku 610 milijarsi dolara (a u vreme izjave i 100 milijardi više) i ima mrežu saveznika/vazala na svim kontinentima, zašto bi drugačije postupila zemlja čiji godišnji vojni troškovi iznose 84 milijarde, a lojalni saveznici joj se mogu na prste nabrojati?
 
Ali, nastavljaju kritičari, zar baš taj istok koji navodno nije od strateškog značaja za Rusiju nije istovremeno i područje najbogatije naftom? Dobro, pa šta? Nemojte mi reći da Rusiji, koja je jedan od najvećih izvoznika nafte i gasa u svetu, treba sirijska nafta? To bi bio slučaj da su na mestu Rusije SAD, i posebno njihovi evropski saveznici. Rusiji, baš naprotiv, možda i odgovara da „krnja“ Sirija ostane bez nafte, jer bi je onda bilo moguće lakše politički kontrolisati, s obzirom na to da bi bila ekonomski zavisnija od Moskve. Otići ću i korak dalje i nagovestiti mogućnost da se Rusiji isplati i da postoji neki stepen haosa na istoku Sirije (ili pak poretka u vidu vladavine ekstremista poput Islamske države), jer onda do daljnjeg nema ništa od gasovoda koji bi Zapad preko te teritorije izgradio kao alternativu ruskom snabdevanju Evrope.
 
Konačno, kažu i da, a nešto slično smo čuli i od ministra spoljnih poslova Nemačke, Rusi ovim povlačenjem puštaju Asada niz vodu, te da tako izdaju (još jednog) saveznika? A da li su oni ikad rekli da im je cilj da Asad ostane na vlasti? Moskvi je cilj da sačuva sferu uticaja u Siriji, što podrazumeva opstanak lojalnog režima u Damasku. A to ne mora da bude Asad, koji je iz razloga koji datiraju još iz vremena vladavine njegovog oca omražen kog velikog dela sunitske populacije. Moskvi bi više odgovaralo da se pojavi neko iz opozicije koga će jednako prihvatiti i alaviti i suniti – uz uslov, naravno, da bude proruski orijentisan. Amerikancima to ne odgovara, usled čega sumnjam da će za Siriju skoro biti dogovoreno konačno političko rešenje. Vašington će učiniti sve da spreči svoje pulene iz opozicije da se priklone mirovnom planu koji bi odgovarao Rusiji i za kandidata istaknu nekog njoj bliskog čoveka. No, to ne znači da Rusija treba da odustane od pridobijanja trenutno proameričke opozicije na sopstvenu stranu. U tom smislu se i ovo delimično povlačenje trupa može posmatrati kao poruka Asadu: „U redu, mi smo za tebe naterali opoziciju da sedne za pregovarački sto i prihvati primirje, ali ako ćeš nastaviti da je tučeš da bi večno ostao na vlasti, ne očekuj našu podršku; na tebe je red da načiniš ustupke njima u interesu kompromisnog političkog rešenja“.
 
Sve u svemu, ovaj potez Rusije je i logičan i dobar. Između ostalog i zato što šalje jaku propagandnu poruku svetskom javnom mnjenju da za razliku od Amerikanaca, koji kad vojno uđu u neku zemlju iz nje ne izlaze godinama i na kraju ništa ne naprave, Rusi već posle šest meseci postižu rezultat, a zatim obustavljaju akcije i povlače višak trupa. Šest meseci – u poređenju sa devet puta toliko, koliko je Siriju pre toga razarao krvavi građanski rat. Da li kritičari uopšte shvataju šta kritikuju?
 
Vladimir Trapara
​

Dugo očekivani ruski protivavionski sistem S-300 stigao je u Srbiju – u vidu makete koju je potpredsednik vlade Ruske Federacije, Dimitrij Rogozin, poklonio našem premijeru Aleksandru Vučiću. Šalu na stranu, pitanje koje mnogi u našoj javnosti ovih dana postavljaju glasi: ima li šanse da u Srbiju stigne i pravi S-300? Šanse postoje, ali to pitanje ni izbliza nije tako jednostavno kakvim ga neki predstavljaju kad kažu: „Rogozin nam je ponudio, Vučić samo treba da prihvati“. Hajde da razmotrimo suštinu nekoliko stvari: Rogozinove posete, samog S-300 sistema i vojnih potreba Srbije.
 
Već sam u nekoliko tekstova pisao o na prvi pogled neobičnom običaju Moskve da u Beograd šalje ljude koji ideološki i nisu sasvim na zvaničnim pozicijama Kremlja, iako na ovaj ili onaj način jesu deo ruskog establišmenta – bilo da se radi o ambasadorima, visokim državnim zvaničnicima, ili pripadnicima šire elite, pre svega akademske. Pomenuta ideološka razlika se sastoji u tome što su ti ljudi za nijansu ili dve ekstremnije antizapadno, nacionalistički, ili ako hoćete „desno“ orijentisani od samog Putina i drugih ključnih ljudi u ruskoj državnoj administraciji. Zašto Putin ljude koji se ideološki ne slažu s njim drži u državnom vrhu, ili makar blizu njega? Zato što ispravno procenjuje da su mu oni mnogo korisniji kao saveznici (čitaj lojalisti) nego kao protivnici, jer bi kao takvi mogli da budu mnogo opasniji od petokolonaške prozapadne opozicije. Rogozin je tipičan primer za ovo. On je nekada bio na čelu nacionalističke i ekstremno antizapadne političke partije Rodina, koja je bila u značajnom usponu popularnosti u trenutku kada je Putin „ohrabrio“ njeno utapanje u znatno umereniju političku opciju Pravedna Rusija, a samog Rogozina kooptirao u redove Kremlja. Od tada do danas, Rogozinov zadatak biće „talasanje“, tj. iznošenje ekstremnijih stavova od onih koje Kremlj zvanično zastupa, i to napolju –  tamo gde oni ne mogu naškoditi Putinovoj vlasti, ali mogu biti korisni za državu u smislu da se njima opipava puls drugih aktera kako bi reagovali ako bi Rusija bila prinuđena da se u određenim situacijama zaista odluči za ekstremnije poteze. Rogozin je svoj zanat „talasanja“ ispekao dugogodišnjim službovanjem pri sedištu NATO u Briselu. Poklanjanje makete nije prvi slučaj dolaska Rogozina u Beograd da „talasa“, ili da upotrebim još bolji izraz – da nas „loži“, ali je svrha te vrste ponašanja uvek ista.
 
„Loženja“ Srba od strane Rogozina, kao i povremeno ambasadora Konuzina i Čepurina, te
pojedinih pripadnika akademskih krugova koji često borave ovde, imaju za cilj opipavanje pulsa kako naše političke i društvene elite, tako i Zapada. Da se vidi kako reaguju na preterano asertivno ponašanje Rusije. U pitanju je svojevrsni eksperiment, za koji je Srbija više nego pogodan poligon, jer se nalazi na području koje ipak nije od prvenstvenog interesa za Rusiju, ali je njena javnost pretežno proruski orijentisana. Rezultati eksperimenta kasnije bi bili primenjeni kada Kremlj zaista bude morao asertivno reaguje na područjima koja mu jesu od primarnog interesa – znao bi šta i kako može da očekuje bilo od lokalnih aktera, bilo od Zapada. Nažalost, Moskva je malčice zatajila u primeni rezultata ovakvog eksperimentisanja na Ukrajinu, gde je u početku bila zatečena razvojem događaja, ali je sigurno da će ta pouka biti dovoljna da ne napravi istu grešku ako se Zapad na sličan način bude obrušio na neku drugu bivšu sovjetsku republiku blisku Rusiji. Da rezimiramo – Rogozinovo poklanjanje makete Vučiću, kao i nagoveštaj da bi Srbiji mogao da bude isporučen i pravi S-300, ne treba uzeti zdravo za gotovo kao zvaničnu ponudu Kremlja (jer bi je onda dao lično Putin ili neko od njegovih najbližih saradnika), već više kao „loženje“, sa gorepomenutom svrhom, ili da ponovim prigodnu poslovicu: „ne veje sneg da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag“. U ovom slučaju zverka jeste pokazala trag, i to u liku ministarke Zorane Mihajlović, koja nas je već navikla na iznošenje bez dlake na jeziku anti-ruskih i prozapadnih stavova. Kao i onda kada je rekla da Srbija hoće u EU, a ne u savez bivših sovjetskih republika (podsetio bih ministarku da su upravo pojedine članice EU – Estonija, Letonija i Litvanija bivše sovjetske republike, a Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija i Bugarska bivše članice Varšavskog pakta), tako joj i sada smeta kad se neko iz Rusije usudi da komentariše bezbednosne pretnje kojima je izložena naša zemlja. Rascep na rusofile i rusofobe među najbližim Vučićevim saradnicima i u njegovoj stranci je više nego očigledan. Ali pustimo to, da vidimo sada šta ćemo sa S-300.
 
Iako Rogozinovu ponudu sistema S-300 Srbiji ne možemo smatrati zvaničnom ponudom Kremlja, nije nemoguće da Beograd zaista pazari taj sistem od Moskve. Naravno, uz solidnu cenu, ali ostavimo to zasad po strani. Tvrdim da to jeste moguće sada, ali do pre možda koju godinu nije bilo. Razlog za to je što je Rusija vrlo oprezna kada se radi o izvozu svog tehnološki naprednog naoružanja, i to iz dva osnovna razloga. Prvo, kupac ruske napredne vojne tehnologije ne bi smela da bude nepouzdana država, u smislu da bi koliko sutra mogla tu tehnologiju da „proda“ neprijateljima Rusije (čitaj Zapadu), ili još gore – da je sama upotrebi protiv Rusije (što su Rusi dobro osetili kada su im Gruzijci 2008. oborili nekoliko aviona njihovim sistemom, i to manje naprednim nego S-300). Drugo, Moskva pri isporuci naprednog naoružanja jako vodi računa šta će reći neki drugi akteri, pa i sam Zapad, ne želeći da zbog sporedne stvari kao što je isporuka oružja (dodatno) zategne odnose s njima. Zato Siriji ona neće isporučiti S-300, jer bi njime Damask mogao da ugrozi izraelske avione iznad njihove teritorije. Zato je u jeku „resetovanja“ odnosa sa SAD Medvedev odlučio da odustane od isporuke S-300 Iranu, da bi ta odluka tek skoro bila preinačena. Srbiji u ovom trenutku ide na ruku to što je ona danas ipak pouzdaniji partner Rusiji nego što je bila u vreme Borisa Tadića – i tu ne mislim samo na Vučićevu vlast (zbog čega će me sigurno kritikovati oni koji misle da je Vučić „veći izdajnik“ od Tadića), već i na javno mnjenje koje je rusofilsko i evroskeptično kao nikad dosad još od 5. oktobra 2000. Idu nam na ruku i već dovoljno zategnuti odnosi Moskve i Vašingtona, koji isporukom S-300 Beogradu teško mogu još više da se zategnu. No, najviše nam ide u ruku što S-300 već uveliko nije najnapredniji ruski protivavionski sistem. Da nam isporuče S-400 to bi već bila utopija, pa ne znam koliko milijardi da im ponudimo, ali S-300 je danas već u domenu realnog.
 
E sad, da li Srbija želi S-300 i da li joj taj sistem uopšte treba – kakva bi bila njegova uloga u zadovoljavanju vojnih potreba naše zemlje? Ako bismo pozitivno odgovorili na pitanje da li želimo ovaj sistem i da li nam on treba, onda bi ostalo još da odgovorimo imamo li para za njega. Ne sumnjam da bi Vučić, iako je skoro rekao da je S-300 preskup za nas, našao potreban novac ako se ispostavi da nam ovaj sistem zaista treba. Tim pre što bi svaka cena koju bi dao u novcu mogla da mu se vrati sa kamatom na izborima, jer bi nabavka S-300 izuzetno pozitivno odjeknula kod većine rusofilskog javnog mnenja koje ga u ovom trenutku smatra „izdajnikom“. No, da li nam S-300 treba? Reče Rogozin, da smo imali S-300 1999. godine, NATO nas ne bi smeo napasti. Možda, u stvari čak i verovatno. Situacija 1999. i danas se, međutim razlikuje u jednoj bitnoj stvari. Tada je Kosovo bilo naše, pa smo upotrebom S-300 za odvraćanje NATO aviona mogli da ga sačuvamo. Danas Kosovo nije pod našom kontrolom, pa se postavlja pitanje da li jedan defanzivni sistem poput S-300 može da nam ga vrati, ili makar da nam pomogne da zaštitimo Srbe na Kosovu, ako ovi budu izloženi nekom novom pogromu? Tu je i verovatno još važnije pitanje – opstanka Republike Srpske, koja se takođe nalazi izvan teritorije koju Srbija vojno kontroliše. Da li pomoću S-300 možemo da zaštitimo Srpsku ako budu pokušali nasilno da je ukinu, ili ako Hrvati ostvare Mesićevu pretnju da vojnim putem preseku koridor kod Brčkog? Bojim se da nam za današnje vojne potrebe ipak treba i neko ofanzivno naoružanje. Da sam u poziciji onoga koji odulučuje o nabavci oružja, a imam ograničen novac na raspolaganju, uložio bih ga pre u taj vid naoružanja, nego u defanzivna sredstva. No, to ne znači da nam S-300 ne bi bio od koristi. Naprotiv – on bi bio zaštita iza koje bismo mogli da se zaklonimo ako bi NATO rešio da protiv nas sprovede odmazdu zato što smo vojno pomogli ugroženoj Republici Srpskoj ili Srbima na Kosovu. Iz tog razloga podržavam ideju o nabavci S-300, ali uz dva uslova. Prvi je da se dobro izvaga koliko para imamo za njega, a koliko za ofanzivno naoružanje, da za ovo drugo ne bismo ostali uskraćeni. Drugi je da se ne „primamo“ na „loženja“ Rogozina i sličnih (zamislimo da se oni tako „nalože“ na izjave ministarke Mihajlović, recimo), već da o tako ozbiljnom pitanju kao što je nabavka oružja razgovaramo direktno sa Putinom, Šojguom, Ivanovim – ključnim ljudima u Moskvi.
 
Vladimir Trapara
​

Četiri i po, skoro pet godina od otpočinjanja krvavog građanskog rata u Siriji, krenulo se sa mrtve tačke na planu napora za postizanje mira. Dugački sastanak državnog sekretara Kerija sa predsednikom Putinom u Moskvi očigledno je dao rezultata. Rusija i Sjedinjene Države po prvi put su se u Savetu bezbednosti UN složile o tekstu jedne rezolucije o rešavanju sirijskog sukoba. Rezolucija predviđa prekid vatre u Siriji i otvaranje političkog procesa (od januara meseca) u kome bi učestvovali vlast i opozicija, a čiji bi kratkoročni rezultat bilo formiranje prelazne vlade, a dugoročni sprovođenje slobodnih izbora. SAD i druge zapadne zemlje po prvi put su odustale od pristrasnih elemenata teksta koji bi krivicu za sukob svalili isključivo na predsednika Bašara el Asada i predviđali njegovo neminovno uklanjanje sa vlasti. Američko napuštanje anti-asadovske pristrasnosti i približavanje ruskim pogledima na rešenje krize upravo su bili presudni da se postigne saglasnost velikih sila o otvaranju mirovnog procesa. No, od otvaranja procesa do željenog političkog rešenja dug je put. U daljem tekstu izneću razloge za pesimizam u pogledu mogućnosti da se za Siriju dogovori i realizuje sveobuhvatno rešenje koje bi uspostavilo trajni mir i političku stabilnost u ovoj zemlji, ali i argumente za oprezni optimizam u pravcu ostvarenja ukrajinskog scenarija u Siriji – a to bi bio zamrznuti sukob, tj. uspostavljanje relativno stabilnog primirja, ali bez postizanja konačnog političkog rešenja u dogledno vreme.
 
Najpre, argumenti za pesimizam povodom mogućnosti da se u Siriji postigne trajno političko rešenje sukoba. Saglasnost Rusije i SAD oko toga da bi u Siriji, bez predrasuda i pristrasnosti bilo prema vlasti, bilo prema opoziciji, trebalo formirati prelaznu vladu i ostaviti mogućnost sirijskom narodu da na slobodnim izborima sam odluči o svojoj sudbini, propagandno lepo zvuči. U praksi će se, međutim, gotovo sigurno pokazati da je u pitanju saglasnost oko fraza, ne i oko suštine. Krajnje bi naivno bilo poverovati da Moskva i Vašington zaista žele da odluku o budućem uređenju Sirije prepuste sirijskom narodu. Sukob naposletku i jeste ovako dug, uporan i oštar usled mešanja velikih sila u njega. S jedne strane, SAD i njihovi saveznici svih ovih godina na razne načine pomažu sirijsku opoziciju da obori Asada nasilnim putem i uspostavi režim koji bi bio lojalan Zapadu, delom i nekim regionalnim akterima – što znači sigurno ne Rusiji. Rusija, pak, koja je u kontinuitetu prisutna u Siriji još od vremena Sovjetskog Saveza i sa punim pravom je posmatra kao deo dvoje sfere uticaja (i to jedini deo koji se nalazi van postsovjetskog prostora, pa još na toplom Mediteranu i u strateški važnom regionu Bliskog istoka), rešena je da brani svoje pozicije svim sredstvima – pa i neposrednom upotrebom sile, što je dokazala otpočinjanjem intervencije pre par meseci.
 
I Vašington i Moskva neminovno će ostati verni svojim stvarnim interesima u Siriji i u skladu sa tim interesima tumačiti fraze koje su zajednički proklamovali. U suštini ništa nije bilo lakše od postizanja rusko-američkog dogovora da bi Asad u nekom trenutku u budućnosti morao da bude zamenjen – pa je i taj dogovor postignut tek nakon što je Vašington, uplašen ruskom intervencijom i opasnošću da Moskva njome jednostrano izdejstvuje povoljno rešenje za sebe, napravio taktički kompromis oko toga da se Asad sad-zasad ne dira – ali bi za konačno političko rešenje trebalo da se saglase i koje će ga političke snage na duži rok zameniti. Rusi nemaju nameru da prihvate da to budu američke marionete koje će im otkazati gostoprimstvo u Siriji; Amerikanci upravo ciljaju na takav ishod. I jedna i druga strana stoga će nastojati da kontrolišu proces kojim „sirijski narod“ dolazi do modela upravljanja sopstvenom zemljom. Šta uostalom znači „sirijski narod“? Da li se tu misli na sve građane Sirije kao pojedince, bez obzira na njihovu etničku, versku i ideološku pripadnost, koji bi većinom glasova na izborima odlučili ko će njima vladati i kakvu će spoljnu i unutrašnju politiku njihova zemlja voditi? Kada kažu „sirijski narod“, budite sigurni da Amerikanci misle upravo na ovu definiciju, jer bi pod njom najlogičniji ishod slobodnih izbora bio da više decenija podvlašćeni i osvete željni većinski suniti preglasaju manjinske Alavite i celoj Siriji nametnu spoljnopolitičku orijentaciju ka Vašingtonu i njegovim evropskim i regionalnim saveznicima, a protiv Rusije i Irana. Ili možda neko misli da bi momci koji su u onakvoj euforiji pucali na ruskog padobranca – a u pitanju su upravo autentični predstavnici Slobodne sirijske armije, te sunitske većine o kojoj je reč – imali drugačije opredeljenje? Ako, nasuprot tome, „sirijski narod“ definišemo kao složeno telo, sastavljeno od ključnih etničkih i verskih grupacija u Siriji, koje bi o najvažnijim pitanjima državne politike trebalo da odlučuju konsenzusom umesto većinski, onda smo najverovatnije bliži shvatanju koje će u narednom periodu braniti Rusija. Jer, mogućnost da Alaviti, iako manjina, i u budućoj Siriji budu zaštićeni od preglasavanja i dobiju pravo veta na spoljnopolitičke odluke – bez obzira da li Asad bude ostao ili otišao – garantovala bi status kvo, a on jasno odgovara Rusiji, jer je kao što je rečeno Sirija deo njene sfere uticaja.
 
Nesklad ruske i američke vizije suštinskog uređenja buduće Sirije i njene spoljne politike, dakle, po svoj prilici će u dogledno vreme onemogućiti postizanje političkog rešenja sukoba u ovoj zemlji. On se, ponoviću, svodi na razmimoilaženje između želje Rusije da sačuva svoju sferu uticaja u Siriji (sa ili bez Asada, svejedno), i nastojanja SAD da izbace Ruse iz Sirije i ovu zemlju učine delom svoje sfere uticaja – što su do sada pokušavali rigidnim insistiranjem na odlasku Asada bez odlaganja, kome bi sledilo uspostavljanje marionetskog režima, da bi se u skorije vreme odlučili za taktički pragmatičan pristup koji podrazumeva prihvatanje da Asad bude deo nešto dužeg procesa tranzicije, ali uz svejedno očekivanje da taj proces bude završen sličnim ishodom. Sve ovo ne bi trebalo da čitaoce navede na pomisao da za nemogućnost dolaženja do rešenja krivim isključivo velike sile. Naprotiv, smatram da bi potpuno prepuštanje rešavanja sukoba samim Sirijcima takođe bilo loše rešenje i dovelo do nastavka u nedogled, možda i rasplamsavanja građanskog rata. Uloga velikih sila je neophodna u očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti, kako u Siriji, tako i bilo gde. Ali, za delotvornost njihovog delovanja bitno je da velike sile postignu suštinski kompromis o realističnom političkom rešenju, a trenutni kompromis o Siriji je (barem sa američke strane) iz navedenih razloga samo taktičke prirode.
 
No, to što sam pesimista u pogledu postizanja političkog rešenja sirijskog sukoba ne znači da smatram da se građanski rat mora nastaviti do besvesti. Postoje solidni izgledi da se na osnovu moskovske saglasnosti i pomenute rezolucije SB UN u dogledno vreme dođe do ukrajinskog scenarija za Siriju, čiji bi ključni element bio prekid vatre. Ako se ima u vidu trajanje građanskog rata, broj žrtava koje je odneo (po nekim procenama preko 300 hiljada), te broj izbeglica (na milione), prekid vatre bio bi izuzetno značajan rezultat – sve i da se trajno političko rešenje nikada ne postigne. Međutim, ni do ukrajinskog scenarija u Siriji nije jednostavno doći. Sličnost u globalnom kontekstu koja bi ga omogućila nije sporna – i u Ukrajini i u Siriji njegova suština je u sukobu SAD i Rusije oko sfera uticaja, štaviše taktički kompromis o zamrzavanju sukoba bi u sirijskom slučaju trebalo da bude lakši, usled ipak nešto manjeg strateškog značaja Bliskog istoka u odnosu na Istočnu Evropu – ali prepreke leže u regionalnom i lokalnom kontekstu, koji su u sirijskom slučaju neuporedivo složeniji nego u ukrajinskom.
 
Najpre, za razliku od ukrajinskog sukoba, gde je uloga regionalnih aktera – a to su pre svega evropski saveznici SAD – relativno mala i još manje samostalna u odnosu na Vašington, te se sa sigurnošću može reći da SAD i Rusija drže konce sukoba u svojim rukama, u Siriji mnogo veću ulogu ostvaruje nekoliko ozbiljnih regionalnih igrača, i to u solidnom stepenu nezavisno od volje Moskve i Vašingtona. Prvi takav igrač je Turska, koja je svoje nastojanje da se u Siriji potvrdi kao regionalna sila koja može da utiče na razvoj sukoba ako treba i nezavisno od svojih američkih saveznika, definitivno dokazala skorašnjim obaranjem ruskog bombardera. Iako joj žestoka reakcija Rusije i nedovoljna podrška SAD smanjuju manevarski prostor, Turska i dalje ima kapaciteta da u periodu pred nama utiče na stanje na terenu – kroz odnos sa sebi bliskim etničkim Turkmenima, složene kombinacije sa Kurdima i tolerisanje finansiranja Islamske države – nezavisno od toga oko čega će se Rusi i Amerikanci dogovoriti. Tu je zatim Saudijska Arabija, jedan od glavnih sponzora sunitske većine, za koju je upitno da li se slaže s tim da bi ta većina trebalo da kroz model većinske demokratije postane puki instrument ostvarivanja američkog sirijskog dizajna, koji se ne poklapa u svemu sa saudijskim dizajnom. Iran – jedina regionalna sila koja podržava Asada – trenutno to čini u savezništvu sa Rusijom, ali je taj savez sve, samo ne siguran. Rusima je svakako preče očuvanje sopstvenog uticaja u Siriji, pa tek onda iranskog, koji bi mogli i da žrtvuju (pre svega kroz odricanje od Asada i umanjivanje uloge Hezbolaha) zarad za njih povoljnog taktičkog kompromisa sa Vašingtonom, a to ne znači da će se Teheran s tim automatski pomiriti. Napokon, Izraelu ne odgovara bilo kakvo jačanje uticaja Irana, pogotovo Hezbolaha (s kojim trenutno razmenjuje raketnu paljbu) u Siriji, te je spreman da preduzme i asimetrične mere ukoliko bi samo posumnjao da ruska intervencija i mirovni proces iole doprinose tom jačanju. Sa druge strane itekako će delovati nezavisno od Vašingtona na mirovni proces, jer ima sopstvene procene kakva bi mu vlast u Damasku sutra najviše odgovarala.
 
Lokalni kontekst takođe je daleko složeniji nego u Ukrajini. Tamo su se relativno brzo iskristalisale dve strane, koje su ekstremiste u svojim redovima uspele da manje-više drže pod kontrolom. U Siriji postoji više strana. Prvo, sprovođenje prekida vatre zahteva da i ekstremisti poput Islamske države i Al Nusre polože oružje, a kako to obezbediti ako su oni unapred isključeni iz mirovnog procesa? Jedino njihovim vojnim porazom. Tom porazu mogli bi da doprinesu Vašington i Moskva svojim vazdušnim napadima – naravno, ukoliko bi oni napokon postali usmereni pretežno protiv ekstremista, što dosad nije bio slučaj – ali samo da doprinesu. Glavni posao bi morale da urade kopnene trupe sirijske vojske i opozicije, ali to podrazumeva da se one prethodno dogovore oko podele oblasti u kojima će se svaka od njih boriti protiv ekstremista. S obzirom na to da bi se na toj podeli verovatno zasnivala i buduća faktička politička podela zemlje, nije izvestan uspeh takvog dogovora bez većeg pritiska velikih sila. Konačno, tu su Kurdi – akter nezavisan i od opozicije i od vlasti, a podjednako blizak i Rusima i Amerikancima. Oni će se teško odreći samostalnosti koju su izvojevali u dosadašnjem toku rata, te je glavno pitanje kako da Moskva i Vašington tu samostalnost podrže (a očigledno je podržavaju, samo ne smeju otvoreno da kažu), a da svako od njih ne otuđi od sebe svoje pulene iz sirijske vlasti i opozicije. Razlikama u lokalnom kontekstu između Ukrajine i Sirije treba dodati i rudimentarnost političkih, pogotovo demokratskih institucija u sirijskom slučaju, te ratoborniji mentalitet bliskoistočnog od evropskog stanovništva.
 
Shodno rečenom, za ostvarenje ukrajinskog scenarija u Siriji, koji bi s obzirom na dosadašnje žrtve i razaranja predstavljao veliki korak napred, neophodno je da se steknu tri uslova – i sva tri zavise od moći i volje Rusije i SAD. Prvi je da dve velike sile ostanu verne taktičkom kompromisu koji su postigle, tj. da on ne bude doveden u pitanje nakon predstojećih predsedničkih izbora u Americi. Drugi je da obe sile odlučno obuzdaju regionalne aktere u njihovim pokušajima da nezavisno od Moskve i Vašingtona nametnu sopstvena rešenja na terenu. Treći je da Rusija i SAD još odlučnije utiču na lokalne aktere da se dogovore o zajedničkoj borbi protiv Islamske države (uz vazdušnu podršku Rusa i Amerikanaca), kao i da prihvate da mirovni proces mora da prepozna neki vid samostalnosti Kurda. Rezultat sticanja ova tri uslova bio bi sledeći. Sirija bi zamrzavanjem sukoba do daljnjeg bila faktički podeljena na tri dela: kurdski; većinu sunitskih oblasti pod kontrolom političkih snaga naklonjenih Vašingtonu i njegovim evropskim i regionalnim saveznicima; alavitske oblasti pojačane Damaskom i manjim delom sunitskih oblasti, na čelu sa političkim snagama (ne mora to biti Asad) naklonjenim Rusiji i Iranu. Nakon toga bi se u nedogled nastavilo da se razgovara o konačnom političkom rešenju (kao u Ukrajini ili u slučaju drugih postsovjetskih zamrznutih sukoba), bez realnih izgleda na uspeh, Sirija bi samo nominalno postojala kao država – faktički bi kao države funkcionisala njena tri dela – ali se ljudi barem ne bi međusobno ubijali i proterivali, a zemlja ne bi bila rasadnik ekstremista i terorista.
 
Vladimir Trapara
​

Tek što su se tenzije u Crnoj Gori izazvane oktobarskim antirežimskim demonstracijama malčice stišale, na pomolu je njihovo obnavljanje, i to povodom jednog od pitanja koje je i u oktobru spadalo među osnovne motive za narodni bunt – mogućnosti da Crna Gora postane član NATO bez da se narod o tome prethodno izjasni na referendumu. Na anti-NATO skupu održanom u Podgorici pre nekoliko dana kao reakcija na ovu mogućnost, koja je nagoveštena prilokom zvaničnog poziva Crnoj Gori da se pridruži NATO, čak su se mogli čuti i pozivi na oružani ustanak ukoliko odluka o članstvu bude doneta bez referenduma. Pa ipak, postoji realna opasnost da demonstranti svojim ultimativnim zahtevom za referendumom sami sebi „uskoče u usta“ i na posredan način doprinesu članstvu Crne Gore u NATO i opstanku Đukanovićevog režima. O čemu se radi?
 
Problem je u tome što demonstranti svoju strategiju zasnivaju na nekritičnom očekivanju da referendum sigurno ne bi uspeo, odnosno da bi se na njemu većina građana Crne Gore izjasnila protiv članstva u NATO. Takav ishod je, međutim, daleko od izvesnog. Setimo se mukotrpnih pregovora oko određivanja praga za odluku o crnogorskoj nezavisnosti, koji je naposletku utvrđen na 55 posto – taman toliko koliko pristalice nezavisnosti mogu za dlaku da preskoče (slučajno?) – nakon čega više niko nije mogao da govori o nezavisnosti Crne Gore kao nelegitimnoj. Imajući u vidu da je i nekoliko izbora u toku Đukanovićeve vladavine bilo obeleženo sumnjama u malverzacije, postavlja se pitanje kako biti siguran u to da bi i referendum o članstvu u NATO bio pošten do mere da se na njemu utvrdi autentična volja građana? Ali hajde da odmah postavimo i sledeće pitanje: šta ako referendum bude krajnje slobodan i pošten, a na njemu se većina građana ipak izjasni za članstvo? Zašto neko smatra da je to nemoguće? Činjenica je da je ogromna većina Srba u Crnoj Gori protiv članstva u NATO, ali njihov udeo u ukupnom stanovništvu zemlje se kreće negde oko 30 posto. Zašto bi bilo nemoguće da Đukanovićev režim agresivnom pro-natovskom propagandom – onakvom kakvu je vodio i u korist nezavisnosti – među onih ostalih 70 posto građana, koje čine Crnogorci, Albanci, Bošnjaci i drugi, ostvari dovoljan stepen podrške članstvu? Naposletku, zar nije veći deo do tada ujedinjenog Demokratskog fronta upravo bojkotovao anti-NATO demonstracije, ostavljajući Novoj srpskoj demokratiji da ih izvede uz pomoć nekoliko ipak minornih političkih stranaka i grupacija?
 
Mišljenja sam da postoji realna opasnost da Đukanovićev režim u nekom trenutku pozitivno odgovori na zahteve demonstranata i po principu „evo vam ga, na“ raspiše referendum na kome bi se većina građana Crne Gore izjasnila za članstvo u NATO. Time bi Novoj srpskoj demokratiji i Srbima u Crnoj Gori u celini bila zapušena usta – tražili ste, dobili ste, a sad poštujte odluku većinske Crne Gore. Borba protiv Đukanovićevog režima bi se verovatno nastavila, ali sa Crnom Gorom u NATO ona za Srbe ne bi imala isti značaj kako kad bi zemlja ostala izvan zapadne alijanse. Jer, osnovni motiv Đukanovićevog režima (ali i dela opozicije) da uvede Crnu Goru u NATO i jeste izvorno antisrpski. Članstvom u NATO bio bi zapečaćen proces formiranja posebnog crnogorskog nacionalnog identiteta, koji bi od svojih zapadnih patrona dobio i institucionalizovanu vojnu podršku. Srpski narod u Crnoj Gori bio bi marginalizovan, nasilno odvojen od svoje matice – vojno neutralne i Rusiji bliske Srbije, te osuđen na postepenu asimilaciju, odnosno utapanje u jedinstvenu crnogorsku naciju. Političke vođe crnogorskih Srba treba da se bore i izbore protiv toga, ali na koji način?
 
Svakako ne tako što će tražiti referendum svih građana Crne Gore o članstvu u NATO, jer bi se takav referendum na opisan način mogao pretvoriti u „mačku u džaku“. Neophodno je umesto toga otići korak dalje i tražiti poseban referendum srpskog naroda, kako bi se izbegla mogućnost da ovaj bude preglasan po jednom za njega ovako sudbonosnom pitanju. Presedan za to već postoji, u vidu srpskog bojkota referenduma o nezavisnosti BiH 1992, jer su Srbi pre toga održali sopstveni plebiscit na kome su se izjasnili da ne žele nezavisnost. Postupili su krajnje logično, jer im nije padalo na pamet da dozvole sebi da bude preglasani od strane Bošnjaka i Hrvata. Na to su imali potpuno pravo kao jedan od konstitutivnih naroda prema tada važećem ustavu BiH, da bi se kada im je to pravo uskraćeno i oružjem borili i na kraju izborili za svoju Republiku Srpsku. To doduše znači da bi i crnogorski Srbi, kako bi imali pravo da održe separatni referendum na kome bi stavili veto na članstvo Crne Gore u NATO, prethodno morali da zahtevaju i ustavno preuređenje zemlje, kojim bi bili priznati za konstitutivan narod. Potpuno je opravdano da Srbi zahtevaju takav status, jer je nelogično da sa svojih 30 posto budu smatrani manjinom u državi u kojoj ni matični narod nije većina (Crnogoraca ima nešto preko 40 posto, verovatno manje nego Bošnjaka u BiH). Iz statusa konstitutivnog naroda proizilazilo bi i da nijedna značajnija odluka centralnih vlasti u Crnoj Gori ne bi mogla da bude doneta bez saglasnosti Srba i njihovih predstavnika, pa makar kvalifikovana većina svih građana zemlje bila za nju. Umesto većinske, bio bi uspostavljen model konsocijacione demokratije – kakav postoji u dejtonskoj BiH, a pre toga je uspostavljen u Belgiji i Švajcarskoj – u kome se odluke ne donose preglasavanjem, već konsenzusom konstitutivnih naroda i njihovih predstavnika.
 
Ovo je, po mišljenju autora, jedino rešenje koje bi garantovalo da Crna Gora neće ući u NATO, te koje u potpunosti štiti interese Srba u Crnoj Gori. Nakon što bi istakla zahtev za ovakvim rešenjem, Nova srpska demokratija bi imala puno pravo i da svoje opozicione kolege uceni istupanjem iz zajedničkog Demokratskog fronta ukoliko ne podrže taj zahtev. Time bi možda već i od Đukanovićevog režima mogla da izvuče neke ustupke u pravcu ispunjenja svog zahteva, koje bi joj ovaj eventualno dao u nadi da će tako trajno razjediniti opoziciju. Naravno, da bi ova strategija uspela, neophodno je da i Srbija pruži suptilnu podršku političkim prvacima crnogorskih Srba, jer njihova zaštita spada među njene vitalne nacionalne interese. Još ako bi se kakva-takva podrška dobila i od Rusije – koja bi time i delima stala iza oštrih reči koje u poslednje vreme upućuje na račun crnogorskog režima povodom njegovog približavanja NATO – sva je prilika da bi opisana strategija mogla da se pokaže daleko delotvornijom od jednostavnog zahteva za građanskim referendumom neizvesnog ishoda.
 
Vladimir Trapara
​

Ako je suditi po medijskim i internet napisima o demonstracijama crnogorske opozicije poslednjih dana, kod naših jugozapadnih suseda se trenutno dešava nešto što nije viđeno još od „antibirokratske revolucije“. Na procenu realnih dometa ovih protesta vratiću se kasnije, a sad bih se najpre pozabavio pitanjima – kakvi motivi pokreću ljude da izađu na ulicu i traže smenu uz Lukašenka najdužeg vladaoca u Evropi, ali i čiji bi realni interesi mogli da stoje iza ovih dešavanja? Odgovori na ova dva pitanja objašnjavaju suštinu demonstracija u Crnoj Gori, uz čije saznanje ćemo lakše i do procene njihovih dometa.
 
Ono što najpre upada u oči u većini pokušaja analize crnogorskih protesta jeste njihovo poređenje sa nekim drugim sličnim dešavanjima – od beogradskih protesta 1996/7. i onog petooktobarskog, preko „obojenih revolucija“ na postsovjetskom prostoru, „Arapskog proleća“, pa sve do skorašnjih zbivanja u Ukrajini, ali i onih najsvežijih na Balkanu (Makedonija i Kosovo). Izbor sa kojim od ovih dešavanja će konkretni analitičar porediti podgorički narodni bunt najčešće zavisi od njegove procene suštine istog, ali i eventualne navijačke orijentacije za ili protiv njega, kao i prema dešavanjima s kojima se pravi poređenje. Zato je i bitno da ustanovimo suštinu, i to ako je moguće bez navijanja. Polazna tačka u tome biće sledeća – sva ova poređenja imaju minimum osnovanosti, jer sva pomenuta dešavanja imaju nešto zajedničko. To nešto je činjenica da ni u jednoj od navedenih zemalja koje su preživele narodne proteste do istih ne bi došlo da se nije stvorila kritična masa običnih ljudi nezadovoljnih određenim elementima postojećeg režima – bilo da se radi o određenom stepenu neslobode, percipirane nepravde, velikoj korupciji, ili lošem ekonomskom statusu velikog dela stanovništva, ili – po pravilu sve to zajedno. Znači, svuda je postojalo nekakvo nezadovoljstvo širokih narodnih masa, na koje aktuelne vlasti nisu imale adekvatan odgovor. To je bez ikakve sumnje slučaj i u Crnoj Gori, ekonomski relativno zaostaloj maloj zemlji Balkana, na čelu sa režimom ogrezlim u kriminalu i korupciji i nikad do kraja konsolidovanom demokratijom i vladavinom prava.
 
E sad, ni u jednom od pobrojanih slučajeva narodnih buntova, nezadovoljstvo narodnih masa korumpiranim vlastodršcima nije bilo jedini motiv, niti su se ove mase spontano digle na pobunu. Uvek bi ih na to pokretale različite elite specifičnih političkih interesa i ciljeva, često međusobno sukobljenih, ali u datom trenutku ujedinjenih oko jednog cilja – zbacivanja aktuelne vlasti. I uvek bi ti politički ciljevi elita stekli primat nad pomenutim najosnovnijim uzrocima nezadovoljstva masa, a međusobno sukobljavanje ovih elita oko toga čiji će ciljevi biti ostvareni dovelo bi do fenomena „revolucije koja jede svoju decu“ i izneveravanja ideala većine običnih ljudi o nekakvom boljem životu uz više demokratije i slobode, manje korupcije i slično. Takođe, uvek bi neke spoljne sile nastojale da iskoriste situaciju za svoje interese, ako ne i od početka dirigovale zbivanjima. Crna Gora nije izuzetak od ovoga.
 
Kažu da je politički cilj koji se iskristalisao kao najglasniji u paleti različitih interesa šarolike opozicione koalicije taj da se spreči da Crna Gora uđe u NATO bez referenduma. Ovaj cilj, koji je artikulisao pre svega prvak Nove srpske demokratije Andrija Mandić, sasvim prirodno se nametnuo kao jedna od ideja vodilja protesta, ako se zna da je sudeći po istraživanjima javnog mnjenja većina crnogorskog stanovništva protiv ulaska u NATO. Tu već nastupa podela na navijačke tabore. U Srbiji su protivnici članstva Crne Gore u NATO odmah skočili da pozdrave proteste, računajući da će oni udaljiti Crnu Goru od Zapada, a ponovo je približiti Srbiji i Rusiji. Pristalice članstva i Crne Gore i Srbije u NATO su, pak, odmah optužile Rusiju da stoji iza protesta, jer želi da obori vlast koja hoće u NATO i da umesto njih dovede svoje marionete. Ni jedni, ni drugi nisu u pravu.
 
Najpre da vidimo kako i zašto bi to Rusija stajala iza demonstracija crnogorske opozicije. Prvo, nije zabeležen slučaj da je od raspada Sovjetskog Saveza na ovamo Moskva negde izvela ili pomogla promenu režima. Čak ni kad je imala realnu priliku za to, kao u Gruziji 2008. ili Ukrajini prošle godine. Jedino je u Južnoj Osetiji uticala na smenu jednog predsednika, ali ta kavkaska de facto republika ionako manje-više funkcioniše kao deo Ruske Federacije, pa bi optužba na račun Moskve da se umešala u njene unutrašnje stvari bila ravna optužbi da se ista meša u unutrašnje stvari neke od svojih federalnih jedinica. Naprotiv, Rusija već dugi niz godina istupa protiv politike narušavanja nacionalnog suvereniteta, mešanja u unutrašnje stvari suverenih država i promene režima koju sprovode Sjedinjene Države. Povremeno se angažuje i da odbrani suverenitet neke države, tj. neki prijateljski režim, kao što to čini trenutno u Siriji. Da bi u Crnoj Gori promenila ovu politiku, Rusija bi bez sumnje morala da ima veoma jak motiv za to. Da li je sprečavanje da Crna Gora uđe u NATO takav motiv? Naravno da nije, i to je moj drugi argument protiv teze kako ruska ruka zapravo pokreće crnogorski Demokratski front. Ako znamo da se Moskva pomirila sa članstvom u NATO Estonije i Letonije, koje se nalaze u neposrednoj blizini St. Peterburga (a ne tako daleko vazdušnom linijom i od Moskve) i u kojima postoji brojna ruska manjina koja bi mogla da se upotrebi kao „peta kolona“ za rušenje tamošnjih režima, ako se zna da je u NATO bez žešćeg protivljenja Moskve već ušlo nekoliko značajnih balkanskih država, kako bi to, dođavola, Rusiji mogao da naškodi ulazak u zapadnu alijansu jedne malecne i strateški nebitne Crne Gore? Toliko da ona odstupi od svoje politike odbrane nepovredivosti nacionalnog suvereniteta kao načela i upusti se u brutalno rušenje preko ulice, po američkom modelu, jednog ipak koliko-toliko demokratski izabranog režima? Pristalice stava da Rusi stoje iza podgoričkih protesta se ne daju pokolebati, već kao glavni dokaz za svoju tezu navode saopštenja određenih ruskih organa i zvaničnika, u kojima se blagonaklono gleda na proteste, a osuđujuće na Đukanovićev režim. Znači, ako ja izrazim simpatije prema nekom protestu u bilo kom delu sveta, onda to automatski znači da ja stojim iza tog protesta? Baš jaka logika. Rusija, to je bar jasno, nema nijedan razlog da voli Đukanovića – i to ne toliko zbog NATO, koliko zbog toga što je počeo da uvodi restrikcije za ruski kapital, a onda i uveo sankcije Moskvi – ali nema osnova zaključak da ga ona i ruši sa vlasti.
 
No, ovo i dalje ne znači da u trenutna previranja u Crnoj Gori nisu upleteni i strani prsti. Ako smo videli da nisu ruski, čiji su onda? Ne verujem da je teško pogoditi. Ako bi trenutna zbivanja u perspektivi dovela do pada Đukanovića sa vlasti, on ne bi bio prvi, a verovatno ni poslednji klijent Sjedinjenih Država koga su ove pustile niz vodu onda kada bi ocenile da je „potrošen“, tj. da im je u toj i toj zemlji na vlasti potrebna „sveža krv“, neko ko bi kao i njegov prethodnik nastavio revnosno da radi za njihove interese, ali bi za razliku od njega imao i veću popularnost u narodu – koja bi trajala dok narod ne shvati da je i ovaj izneverio obećanja, a onda bi i on bio „potrošen“ i zamenjen, i tako u nedogled. Od Markosa do Mubaraka, od Ševarnadzea do Tadića, mnogi su ovo iskusili. Nipošto ne upirem prstom u Vašington da stoji iza crnogorskih protesta – rekoh već da narod i opozicija tamo imaju dovoljno svojih motiva za iste, i to motiva protivrečnih američkim interesima – ali da su najavom da bi Crna Gora mogla u NATO bez referenduma „bacile kosku“, jesu (kao što su je svojevremeno bacile Sadamu da napadne Kuvajt, Aliji da odbaci Kutiljerov plan, Sakašviliju da napadne Južnu Osetiju... a onda ih sve ostavile na cedilu), da imaju plan kako da upravljaju ishodima protesta i da će dati sve od sebe da ga sprovedu, stoji i to. Ovde dolazim do mesta gde ću se osvrnuti i na one prve „navijače“, koji u crnogorskim demonstracijama i potencijalnom rušenju Mila vide nešto veliko za Srbiju, da bih zatim napravio i procenu dometa ovih demonstracija.
 
Ako smo već identifikovali protivljenje ulasku Crne Gore u NATO bez referenduma kao jednu od ideja vodilja demonstracija, ali i razlog navijanja dobrog dela ovdašnje javnosti za demonstrante, hajde da vidimo šta bi uopšte bio motiv Đukanovićevog režima da uvede zemlju u NATO? Na to pitanje odgovor odavno znam i više puta dosad sam ga iznosio. Kako to često biva sa jednostavnim in medias res odgovorima, povremeno sam bivao neozbiljno shvaćen, kao na primer pre nekoliko meseci kad mi se Jakša Šćekić smejao nakon što sam mu rekao ono što ću reći za par rečenica. Potvrdu da sam u pravu dobio sam niotkoga drugog do od Andreja Nikolaidisa, čoveka bliskog Đukanovićevom režimu, koji je svojevremeno postao poznat u našoj javnosti po žaljenju što je bombaša koji je hteo da raznese salu u kojoj su se nalazili lideri Srbije i R. Srpske policija omela u njegovoj zločinačkoj nameri. U svom tekstu o navodnoj ruskoj ruci iza podgoričkih protesta, Nikolaidis je napisao sledeće: „Ulazak Crne Gore u NATO znači njen izlazak iz orbite Srbije i Rusije“. Dalje nisam morao da čitam. To što je Srbiju pomenuo pre Rusije pokazuje stvarni motiv crnogorskog režima da uđe u NATO, onaj koji sam pomenuo i Šćekiću: Crna Gora želi da uđe u NATO jer se oseća ugroženom od Srbije.
 
I to ne, da me ne bi neko pogrešno shvatio, čisto klasično vojno ugroženom, kao da oni veruju da će ih Srbija sutra napasti pa im treba NATO da ih brani, već pre svega identitetski ugroženom. Valja imati na umu da su Crnogorci veštačka nacija. Oni su nekad bili Srbi, štaviše verovatno najsrpskiji deo srpstva, ali sticajem nesrećnih istorijskih okolnosti nisu postali deo jedinstvene srpske nacionalne države (kao što su npr. Bavarska i Hanover postali deo Nemačke, Lombardija i Sardinija deo Italije, Burgundija i Provansa deo Francuske...), već su najpre dugo bili posebna država teritorijalno odvojena od Srbije, a zatim se u okviru višenacionalne države Jugoslavije u koju se i Srbija dobrovoljno utopila naposletku našli u federalnoj jedinici takođe odvojenoj od Srbije. Ta federalna jedinica pre nekoliko godina postala je nezavisna država, a od tada traju napori crnogorskog režima da „izgradi naciju“ tako što će dokazati da su Crnogorci nešto drugo u odnosu na Srbe. Što jače antisrpstvo, to jače crnogorstvo – postalo je pravilo u formiranju posebnog crnogorskog identiteta u poslednjih desetak godina. Ulazak u NATO predstavljao bi ako ne završni, a ono jako bitan simbolični korak u tom pravcu – graditelji crnogorske nacije napokon bi svoju staru „dukljansku civilizaciju“ smestili tamo gde misle da pripada, u krug takođe visoko civilizovanih zapadnih država, u isto vreme je odvajući od „moravskih varvara“. Šta ako, međutim, obaranje Đukanovića uspe i Crna Gora ne uđe u NATO? Da li bi to značilo i kraj projekta izgradnje antisrpski zasnovane crnogorske nacije?
 
Moj odgovor je – ne, naprotiv. Jer je taj proces već jako daleko odmakao i postao ireverzibilan. Današnji Crnogorci jednostavno ne mogu ponovo biti Srbi – oni koji mogu, tako su se izjasnili na popisu. I upravo položaj tih ljudi – Srba u Crnoj Gori – treba da bude prioritet u razmišljanju onih u Srbiji koji trenutno navijaju za demonstrante, a ne sprečavanje ulaska Crne Gore u NATO ili rušenje Đukanovićevog režima. Jer nema garancija da bi te dve stvari poboljšale položaj Srba u Crnoj Gori – naprotiv, lako bi mogle i da ga pogoršaju. Odgovorno tvrdim da bi za Srbe u Crnoj Gori možda čak bilo bolje da ona uđe u NATO, nego da ostane van njega. Jer bi ulaskom u NATO dukljanci u velikoj meri i na simboličkom i na bezbednosnom nivou zadovoljili svoje apetite za nacionalnom posebnošću, pa bi se osećali manje ugroženim od Srba, samim tim bi imali i manji motiv da ih ugnjetavaju i da kvare odnose sa Srbijom. Ako bi ostali van NATO, morali bi da nađu druge načine za zadovoljenje svojih identitetskih ambicija na štetu lokalnih Srba i odnosa naših dveju država. Osim ako vladar Crne Gore posle Đukanovića ne postane Srbin Andrija Mandić, ali to se neće desiti – baš zato što je Srbin, njega dugoročno neće podržati Crnogorci (koji su ipak većina u odnosu na Srbe), ali ni Amerikanci, koji će se kao što rekoh vrlo potruditi da utiču na ishod demonstracija, a nema ko da im se suprotstavi. Ako se smena Đukanovićevog režima i nalazi u dometu tekućih narodnih protesta – a to je vrlo moguće usled raskola u vladajućoj koaliciji – kako smo sigurni da bi to bilo dobro za Srbiju i Srbe? Naposletku, odnosi Srbije i Crne Gore u poslednjih nekoliko godina su bolji nego što su bili ikad još od 1997, upravo zahvaljujući razvijenim ličnim odnosima između tog Đukanovića i naših naprednjačkih vlasti, a kako znamo da se u slučaju da Đukanovića zameni recimo Medojević ne bi pogoršali? Pogotovo ako to bude američki Medojević, a biće sigurno – on bi bio idealna „sveža krv“ koju Vašington traži kao zamenu za Đukanovića. I nemojte da vas zavara ako taj Medojević kao jedan od prvih poteza raspiše referendum o ulasku u NATO, gde bi se većina građana izjasnila protiv. Jer, Amerikancima Crna Gora u NATO ni ne treba, iz potpuno istog razloga iz koga Rusima ne smeta. Vašingtonu treba Crna Gora što odvojenija od Srbije i Srbi u Crnoj Gori što ugnjeteniji i pod većim pritiskom da se pocrnogorče. Da Srbija slučajno ne bi ponovo postala regionalna sila. To je ono čemu se na prvom mestu valja suprotstaviti, i zato pamet u glavu pri proceni ko je u podgoričkim demonstracijama vjera, a ko nevjera.
 
Vladimir Trapara
​